Албум

ИСТОЧНА СРБИЈА У ОБЈЕКТИВУ ЖЕЉКА СИНОБАДА

Чудеса обичног

То је ча­ро­бан пре­део, мит­ских ду­би­на. Ку­пе и сфин­ге пла­ни­на ис­точ­не Ср­би­је пам­те ви­ше не­го књи­га и чо­век. Ње­ни љу­ди зна­ју да жи­ве са тај­ном све­та. Не по­ста­вља­ју су­ви­шна пи­та­ња, не да­ју од­го­во­ре по­сле ко­јих се не мо­же на­зад. Жи­вот је, та­мо, об­ред.

Путоказ

У КОШТУНИЋИМА, НА СУВОБОРУ, ПРВА СРПСКА ПЛАНИНСКА ПЛАЖА

Дарови земље и неба

То је оно зр­но Ср­би­је из ко­јег увек све по­но­во ник­не. Тај ле­пи кра­јо­лик, та здра­ва во­да и хра­на, ти вред­ни и пле­ме­ни­ти љу­ди. Тре­ба не­што раз­бо­ри­то­сти и тру­да, и ула­га­ња, на­рав­но, да све то си­не у свом пу­ном и нео­до­љи­вом сја­ју. За­то ов­де до­ла­зе из Чач­ка, Ми­ла­нов­ца, По­же­ге, Ва­ље­ва, али и из Швед­ске, Фран­цу­ске, Ру­си­је, и ода­кле све не. Ле­по­ту и бла­го­дат не тре­ба об­ја­шња­ва­ти, тре­ба им се пре­пу­сти­ти

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић
Фо­то: Са­ша Са­во­вић

Ходочашћа

МАНАСТИР СЛАНЦИ КОД БЕОГРАДА, МЕТОХ ХИЛАНДАРА

Под трећом руком Тројеручице

По пре­да­њу, све­ти­ња је за­ду­жби­на кра­ља Дра­гу­ти­на Не­ма­њи­ћа. На­ро­чит зна­чај ма­на­стир је имао у Сте­фа­но­вој де­спо­то­ви­ни. Че­сто су до­ла­зи­ли Ђур­ђе и Је­ри­на. При­ча се да су ов­де не­ка­да по­чи­ва­ле мо­шти Све­тог Сте­фа­на, ар­хи­ђа­ко­на и пр­во­му­че­ни­ка.  По­у­зда­но се зна, пак, да је па­три­јарх Гер­ман 1961. у ча­сну тр­пе­зу по­хра­нио че­сти­цу мо­шти­ју овог све­ти­те­ља до­би­је­ну у Ру­си­ји. Од 1969, ка­да је ма­на­стир по­стао ме­тох Хи­лан­да­ра, ов­де је и осве­шта­на ре­пли­ка ико­не Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це. Мо­ли­тве из Сла­на­ца чу­ју се да­ле­ко и де­ло­твор­не су

Пи­ше: Да­ни­је­ла Кне­же­вић Сте­ва­но­вић
Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад

Сусрети

СЕДМА РУМСКА „ШТРАПАРИЈАДА“ И ЊЕНИ ОДЈЕЦИ

Све коњске снаге

„Ко­њи и ћур­ке су увек у мо­ди“, ка­жу виц­ка­сти Срем­ци. „А бал­ва­ни су ов­де на вла­сти већ деценијама.“ У Бо­сни ко­ње ко­ји ву­ку бал­ва­не го­не „штра­па­ри“. Та­ко их зо­ву. За то су по­треб­ни сна­га, уме­ће и уве­жба­ност. Кад на­пра­ви­те так­ми­че­ње у то­ме, до­би­је­те „Штра­па­ри­ја­ду“. Око ње се ис­пле­ту, са­ме, мно­ге при­че, оку­пе мно­ги љу­ди. Ако не­ко још по­зо­ве там­бу­ра­ше…

Пи­ше: Ка­та­ри­на Фи­ли­по­вић
Фо­то: Ре­ља По­по­вић

Удица

КАКО ЈЕ СРПСКА ЕМИСИЈА „FISHING WORLD“ ОСВОЈИЛА СВЕТ

Повратак природности

Аутор Ра­до­мир Кр­кић нај­ве­ћу за­хвал­ност ду­гу­је до­ма­ћим ТВ му­дра­ци­ма ко­ји су еми­си­ју „Свет ри­бо­ло­ва“ уки­ну­ли. Да ни­су, ни­ка­да не би за­ку­цао на вра­та ве­ли­ких ино­стра­них ТВ ку­ћа. Да­нас се ње­го­ва еми­си­ја сни­ма на ен­гле­ском и еми­ту­је у пре­ко ше­зде­сет зе­ма­ља. Кра­се је јед­но­став­ност и аутен­тич­ност. Не­на­ме­ште­ност. При­ро­да без „фо­то­шо­па“, пре­ва­га искре­но­сти и та­лен­та над ве­ли­ким бу­џе­ти­ма и тех­но­ло­ги­јом. Ње­го­ви гле­да­о­ци зна­ју да је „во­да нај­бо­ље узе­мље­ње“

Пи­ше: Владимир Јанковић
Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка, Жељ­ко Си­но­бад

Албум

БЕОГРАДСКЕ ПРОЛЕЋНЕ СТУДИЈЕ

Заљубљивање

Пре­гр­ме­ли смо још јед­ну зи­му. (А ко­си­ло је. Мно­га ме­ста у на­шим ре­до­ви­ма оста­ла су упра­жње­на, на­гло и за­у­век. „Ми­ло­срд­ни ан­ђео“ ча­сти. Се­ћа­те ли га се?) За­по­чет је но­ви круг, вра­ћа­ју се бо­је у наш свет.

Водич

СКИЦА ЗА УМЕТНИЧКУ МАПУ САВАМАЛЕ И ДРУГИ ПОДСТИЦАЈИ

Нова београдска креативност

Мо­дер­ни сен­зи­би­ли­тет гра­да и но­ве умет­нич­ке прак­се, но­ви ме­ди­ји и но­ве ге­не­ра­ци­је пре­о­бра­жа­ва­ју оро­ну­лу и за­бо­ра­вље­ну Сав­ску па­ди­ну, го­то­во по­лу­на­пу­ште­ну, у нај­кре­а­тив­ни­ји кварт срп­ске пре­сто­ни­це и овог де­ла Евро­пе. Раз­ба­ру­ше­на, ру­стич­на, ма­што­ви­та и не­фор­мал­на, Са­ва­ма­ла од­лич­но спа­ја кул­ту­ру и за­ба­ву, кре­а­тив­ност и тр­жи­ште, ста­ро и но­во. На­гла­сак је на из­ра­зи­то до­ма­ћем умет­нич­ком из­ра­зу, срп­ском и бал­кан­ском, што у овај „ди­стрикт кул­ту­ре“ при­вла­чи ве­ли­ки број стра­на­ца, жељ­них ори­ги­на­ла а не про­вин­ци­јал­них ко­пи­ја

Текст и фо­то: Дра­га­на Бар­ја­ка­та­ре­вић

Стазе

СА ДРАГАЧЕВСКИМ ЛОВЦИМА, УСРЕД БУЂЕЊА ПРОЛЕЋА

Нишан од доброте

Још кра­јем про­шлог ве­ка лу­пи­ли су ша­ком о сто: не­ма ви­ше кри­во­ло­ва и не­бри­ге. Не­ће­мо да пра­зни­мо не­го да пу­ни­мо. Ни­смо уби­це не­го са­рад­ни­ци при­ро­де. Са­да је њи­хо­во ло­ви­ште, ина­че ве­ће од не­ких др­жа­ва, уре­ђе­но и пу­но. Ср­не, ди­вље сви­ње, фа­за­ни, те­тре­би… Од­не­куд са Та­ре до­шли су чак и ме­две­ди. Лов­це за­дир­ку­ју да су „ше­та­чи пу­ша­ка“, али они се не да­ју по­ко­ле­ба­ти. Са­да их је око пет­сто пе­де­сет. Од­лич­но се раз­у­ме­ју у љу­де и жи­во­ти­ње, у ра­ки­ју и ло­вач­ки гу­лаш. Не­ма ло­во­ста­ја је­ди­но на до­бре при­че

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић
Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад

Посета

У СМЕДЕРЕВСКОМ ВИНОГОРЈУ, НА СВЕТОГ ТРИФУНА, ЗАШТИТНИКА ВИНОГРАДАРА

Дан у којем се чита година

Кад о Све­том Три­фу­ну па­да снег или ки­ша, на­род ве­ли да ће би­ти род­на го­ди­на. Љу­ди ко­ји жи­ве у рит­му вин­ске го­ди­не друк­чи­ји су. Стр­пљи­ви­ји, уму­дре се, да­ље ви­де. Чу­ју ка­ко зе­мља ди­ше и ви­но зри. А у Сме­де­ре­ву, по­след­њој пре­сто­ни­ци сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је, не мо­же се ди­ва­ни­ти а да се не се­ти ми­ну­лих вре­ме­на, бо­љих и го­спод­стве­ни­јих. Ре­ци­мо оних кад је чу­ве­ни сме­де­рев­ски ви­нар Га­ври­ло М. Ђо­рић брао на­гра­де у То­ки­ју и Лон­до­ну, Бри­се­лу и Ли­је­жу

Текст: Ми­ло­сав Слав­ко Пе­шић и НР Прес
Фо­то: Вла­ди­мир Го­гић

Казаљке

У МАЛИМ РАДИНЦИМА, У СРЕМУ, САТ НА ТОРЊУ РАДИ У СЕКУНД

Премерити време у равници

Из­да­ле­ка се увек пр­во ви­ди то­рањ. Ка­ко се при­бли­жа­ваш, од­не­куд из­ра­ња се­ло. Цр­кве­ни то­рањ оста­је ори­јен­тир за све. На тор­њу сат. Овај у Ма­лим Ра­дин­ци­ма ра­ди не­по­гре­ши­во. Злат­не ру­ке Јо­ва­на Ко­ва­че­ви­ћа омо­гу­ћи­ле су се­лу оно што мно­ги гра­до­ви не­ма­ју, па ни обли­жња Ру­ма. Де­ло­ви за сат из­ли­ве­ни су од брон­зе у Пе­шти, у XVI­II ве­ку. Ме­ха­ни­зам по­кре­ће мо­тор за бри­са­че на „ју­гу“, ку­пљен на бу­вља­ку. Сад сви зна­ју ко­ли­ко је са­ти. А то, за по­че­так, ни­је ма­ло

Пи­ше: Ка­та­ри­на Фи­ли­по­вић

Пролог

НА МОСТУ ИЗМЕЂУ ГОДИНА, БЕЗ ЛАМПИОНА

Светковине

Свет­ко­ви­на је пре­дах у кре­та­њу све­та, с ци­љем да се обе­ло­да­не веч­на об­лич­ја. А та об­лич­ја, по­ка­зу­ју­ћи се, тре­ну­так про­ши­ру­ју у за­ста­лу веч­ност.“

Албум

ИЗЛОЖБА У ПЕТРОГРАДУ ПОСВЕЋЕНА СРПСКОМ КОСОВУ

Под крилом анђела

На пе­тро­град­ском остр­ву Је­ла­гин, у лет­њем двор­цу (да­нас му­зе­ју) ру­ског ца­ра Алек­сан­дра Пр­вог Ро­ма­но­ва, од 11. до 25. де­цем­бра 2015. одр­жа­на је ве­ли­ка из­ло­жба Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, под окри­љем ан­ђе­ла.

Стазе

У ПИРОТСКОМ КРАЈУ, УЗ РЕКУ ТЕМШТИЦУ, НОГУ ПРЕД НОГУ

Збуњивање судбине и календара

Кад за­ђе у ка­њон, пут­ник мо­ра да по­ми­сли на Ко­ло­ра­до. По­сле га збу­ни цр­ве­но: цр­ве­но ли­шће, цр­ве­на зе­мља и сте­не, цр­ве­не ку­ће по­кри­ве­не цр­ве­ним ка­ме­ним пло­ча­ма. Не­ма РТВ сиг­на­ла, што по­ма­же да се клуп­ко при­че од­мо­та низ­бр­до. Та­ко се са­зна о ке­ру­ши ко­ја се оште­ни­ла у ру­пи пу­ној ду­ка­та. О сан­ка­ма ко­је се во­зе и зи­ми и ле­ти. О Ка­ра­ка­ча­ни­ма ко­ји су ов­де до­не­ли уме­ће пра­вље­ња си­ра. О чо­ба­ни­ну из То­плог До­ла ко­ји је тр­го­вао са Алек­сан­дри­јом и Ца­ри­гра­дом. По­сле ће пут­ни­ку би­ти ја­сно от­куд он сам ту и за­што ће опет до­ћи

Текст и фо­то­гра­фи­је: Дра­ган Бо­снић

Ходочашћа

У ВРБНИЦИ, НА ЗЕЛЕНГОРИ, ХРАМ НИКАО КАО КАМЕНА ПЕЧУРКА

За смирење предака и потомака

Ле­по­та је то, си­нов­че. Ле­по­та ор­лов­ска и те­треб­ска, вуч­ја и ви­дри­на. На­ро­чи­то кад озе­ле­ни Зе­лен­го­ра. Али сва­ка сти­хи­ја но­ви­је исто­ри­је ло­ми­ла се о пле­ћа ове пла­ни­не. Мле­ла. Мно­го је пар­ти­за­на и рав­но­го­ра­ца ов­де стра­да­ло. Од ру­ке зло­тво­ра, нај­ви­ше од Не­ма­ца и Хр­ва­та, али и у су­ма­ну­том до­ма­ћем бра­то­у­би­ла­штву. Свим тим стра­дал­ни­ци­ма, ро­де, са­гра­ди­ли смо ову Цр­кву све­тог Пан­те­леј­мо­на. Свим. Њи­ма за по­кој и по­мен, по­том­ци­ма за на­ук. Да нам се то зло, дај Бо­же, ни­кад не по­но­ви

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић
Фо­то: Са­ша Са­во­вић

Небо

АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА У БЕОГРАДУ, ЈЕДНА ОД НАЈСТАРИЈИХ У ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Звездани каталог и небески друмови

Осно­ва­на је дав­не 1887. по угле­ду на ону у Гри­ни­чу. Има­ла је оп­тич­ки те­ле­скоп, та­да је­дан од нај­ве­ћих на све­ту, и би­бли­о­те­ку пу­ну ра­ри­те­та. Од пр­вих из­да­ња За­ха­ри­ја Ор­фе­ли­на и Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа, до по­клон-фон­да Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа. Пр­во срп­ско от­кри­ће јед­не пла­не­те зби­ло се ту, 1936. го­ди­не. Ком­плекс Оп­сер­ва­то­ри­је нај­зна­чај­ни­ји је спо­ме­ник исто­ри­је на­у­ке у Ср­би­ји. Да­нас се у њој из­во­де са­вре­ме­на астро­ном­ска и ко­смо­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња

Пи­ше: Јо­ван Вуч­ко­вић
Фо­то: Дра­ган Бо­снић

Албум

НОВОГОДИШЊИ ВРТЛОЗИ У БЕОГРАДУ

Град отвореног срца

Ма­ло је при­ме­ра да це­ла јед­на мо­дер­на ме­тро­по­ла пре­ра­сте у ве­ли­ку жур­ку, као што се то у не­ким пе­ри­о­ди­ма го­ди­не зби­ва са Бе­о­гра­дом. По­нај­ви­ше зи­ми, у вре­ме но­во­го­ди­шњих и бо­жић­них пра­зни­ка. Све вр­ца од шар­ма, ле­пих љу­ди, до­брих зву­ко­ва. Од го­сто­љу­би­во­сти, ис­це­љу­ју­ће нор­мал­но­сти, осо­бе­ног ху­мо­ра. Од аутен­тич­не ле­жер­но­сти, у ко­ју је утка­на це­ла јед­на фи­ло­зо­фи­ја жи­во­та.

Бележница

РЕПОРТЕРИ „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ“ НА КОСОВУ

Тамо где око засузи само

На не­ким дру­гим ме­сти­ма се рас­при­ча­мо, па­ме­ту­је­мо, спо­ри­мо се. Ов­де смо ти­хи. Ослу­шку­је­мо шта до­пи­ре из ду­би­на исто­ри­је, са­гле­да­ва­мо сти­хи­је под чи­ји смо удар до­па­ли. Че­ка­мо. Ни­је ово обич­на зе­мља. Пред све­ти­ња­ма се ша­пу­ће. Они ко­ји су од стра­на­ца до­би­ли на по­клон при­вре­ме­ну пре­ва­гу пра­ве се да је све у ре­ду и да ће њи­хо­вих пет ми­ну­та тра­ја­ти за­у­век. Али ду­бо­ко у се­би осе­ћа­ју да не­ће и то их чи­ни вр­ло нер­во­зним

Текст: Ми­лу­тин Стан­чић и НР Прес
Фо­то­гра­фи­је: Ђор­ђе Бо­јо­вић

Ходочашћа

ДОБРИ ПОТОК У КРУПЊУ, ЈЕДИНСТВЕНО ЦРКВЕНО СРЕДИШТЕ

Светиња у парк обучена

„Чо­век сну­је, а Бог од­ре­ђу­је.“ Ра­ђев­ци то до­бро зна­ју од дав­ни­на, па су и пр­ву цр­кву за­сно­ва­ли та­мо где су им ан­ђе­ли но­ћу пре­не­ли кан­ди­ло. Да­нас око те ста­ре цр­кве по­сто­ји не­сва­ки­да­шњи парк са две под­зем­не ка­пе­ле, низ му­зе­ја, са­бо­ри­ште са отво­ре­ном сце­ном, сто­лет­на ста­бла ли­па, че­сма Влај­ка и Да­мја­на, нај­ста­ри­јег и нај­мла­ђег од де­вет Ју­го­ви­ћа. Ко­год до­ђе буд­на ср­ца ов­де на­ђе бла­го­дат и сми­ре­ње. Све­га има, са­мо јед­ног не­ма: це­на и це­нов­ни­ка

Текст и фо­то­гра­фи­је: Не­над Мар­ко­вић

Албум

ЛИРСКА ХРОНИКА СТАРОГ ЧАЧКА

Гласови велике тишине

Још као не­ста­шни де­чак због ку­па­ња у ле­де­ној Мо­ра­ви из­гу­био је слух. Мо­жда ће баш за­то ње­го­ве бо­је би­ти та­ко рас­пе­ва­не и ли­ни­је та­ко озву­че­не, пу­не гла­со­ва. Дра­ган Ћир­ко­вић (1909–1976) ро­ђен је у ча­чан­ској за­на­тлиј­ско-тр­го­вач­кој по­ро­ди­ци. Од­ра­стао у Цвет­ној ули­ци и на тр­гу Ве­ли­ка пи­ја­ца, у је­згру гра­да. Умет­нич­ку шко­лу за­вр­шио у Бе­о­гра­ду. Био од­ли­чан сту­дент Бе­те Ву­ка­но­вић, Ива­на Ра­до­ви­ћа, Си­ме­о­на Рок­сан­ди­ћа. Го­ди­не 1934. о ње­му пи­шу Вре­ме и Прав­да, а 1937. По­ли­ти­ка. Иако је у Бе­о­гра­ду имао стан и ма­те­ри­јал­ну си­гур­ност, по за­вр­шет­ку сту­ди­ја вра­тио се у Ча­чак. Та­мо 1939. при­ре­ђу­је сво­ју пр­ву са­мо­стал­ну из­ло­жбу.

Оазе

У СУСРЕТ 80. ГОДИШЊИЦИ БЕОГРАДСКОГ КУТКА ЗА ЖИВОТИЊЕ И ЉУДЕ КОЈИ ИХ ВОЛЕ

Врт добре наде

Осно­ван на Пе­тров­дан 1936, Бе­о­град­ски зоо-врт де­лио је суд­би­ну свог гра­да. Имао је, да­кле, уз­бу­дљи­ву исто­ри­ју, ка­ква ни­је за сла­би­ће. Имао је ма­ње ди­рек­то­ра но што је про­ме­нио др­жа­ва и по­ли­тич­ких по­ре­да­ка. Имао је сво­је ве­ли­ке и ма­ле ју­на­ке, нео­бич­не да­ро­дав­це, до­га­ђа­је ко­ји су ушли у књи­жев­ност, на филм, у по­пу­лар­ну кул­ту­ру. Исто­ри­ја Бе­о­гра­да бо­ље пам­ти шим­пан­зу Са­ми­ја, ке­ру­шу Га­би, али­га­то­ра Му­ју, сло­но­ве Ти­су и Ми­ту, ме­чи­ће книн­џе, не­го не­ке не­до­ра­сле пред­сед­ни­ке вла­да и ми­ни­стре

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић
Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад, Јелица Вранић, Зоран Рајић

Шор

ТАРАШ, НА ТИСИ, У БАНАТУ, НА КРАЈУ ПУТЕВА ЗЕМНИХ И НЕБЕСКИХ

Европско село рода

Пре­ма зва­нич­ном по­пи­су, у Ср­би­ји се гне­зди пре­ко 1.300 па­ро­ва бе­лих ро­да, од то­га око 1.000 у Вој­во­ди­ни, а тач­но 288 на под­руч­ју Зре­ња­ни­на. У Та­ра­шу је че­тр­де­сет па­ро­ва са ак­тив­ним гне­зди­ма. Ов­де се о њи­ма по­себ­но бри­не, то­ме се и де­ца уче од ма­ле­на. Пра­ве се плат­фор­ме на елек­тро­сту­бо­ви­ма за гне­зда ро­да. Ор­га­ни­зо­ва­на је и кул­тур­но-ту­ри­стич­ка ма­ни­фе­ста­ци­ја „Да­ни та­ра­шких ро­да“. Због све­га то­га, сти­гло је по­себ­но при­зна­ње од Фон­да­ци­је за очу­ва­ње при­ро­де „Еуро На­тур“

Текст и фо­то­гра­фи­је: Ми­о­драг Гру­бач­ки

Југ

У СРПСКОМ СЕЛУ КУЋЕВИШТУ, НА ОБРОНЦИМА СКОПСКЕ ЦРНЕ ГОРЕ, КРОЗ СЛОЈЕВЕ ПАМЋЕЊА И ЗАБОРАВА

Са зида гледају живе очи

У чуд­ном по­жа­ру из 1984. из­го­ре­ла је це­ла ар­хи­ва, укљу­чу­ју­ћи и ма­тич­не књи­ге. Не­ко је ми­слио да се по­сле то­га о по­ре­клу мо­же пре­го­ва­ра­ти. Али ов­де, као и у окол­ним се­ли­ма По­бож­ју, Ба­ња­ну, Гор­ња­ну, Љу­бан­ци­ма, Чу­че­ру, ве­ко­ви­ма жи­ве аутох­то­ни Ср­би. И све­ти­ње су им сред­њо­ве­ков­не, за­ду­жби­не Не­ма­њи­ћа и њи­хо­ве вла­сте­ле. Да­нас ти љу­ди опстају те­шко, у си­ро­ма­штву, из­ло­же­ни ти­хој аси­ми­ла­ци­ји и буч­ној крат­ко­ви­до­сти ма­ке­дон­ске др­жа­ве. Круг не­ра­зу­ме­ва­ња је све ужи, као ом­ча. Ни Ср­би­ја, из­гле­да, не уме да по­мог­не

Текст и фо­то­гра­фи­је: Ми­лу­тин Стан­чић