По пре­да­њу, све­ти­ња је за­ду­жби­на кра­ља Дра­гу­ти­на Не­ма­њи­ћа. На­ро­чит зна­чај ма­на­стир је имао у Сте­фа­но­вој де­спо­то­ви­ни. Че­сто су до­ла­зи­ли Ђур­ђе и Је­ри­на. При­ча се да су ов­де не­ка­да по­чи­ва­ле мо­шти Све­тог Сте­фа­на, ар­хи­ђа­ко­на и пр­во­му­че­ни­ка.  По­у­зда­но се зна, пак, да је па­три­јарх Гер­ман 1961. у ча­сну тр­пе­зу по­хра­нио че­сти­цу мо­шти­ју овог све­ти­те­ља до­би­је­ну у Ру­си­ји. Од 1969, ка­да је ма­на­стир по­стао ме­тох Хи­лан­да­ра, ов­де је и осве­шта­на ре­пли­ка ико­не Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це. Мо­ли­тве из Сла­на­ца чу­ју се да­ле­ко и де­ло­твор­не су

Пи­ше: Да­ни­је­ла Кне­же­вић Сте­ва­но­вић

Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад

Не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра од Ви­шњич­ке Ба­ње, кри­ву­дав пут кроз бр­до­вит пре­део до­во­ди нас до се­ла Слан­ци, по­том и до ма­на­сти­ра по­све­ће­ног Све­том ар­хи­ђа­ко­ну Сте­фа­ну. Та­мо су из не­де­ље у не­де­љу, и о пра­зни­ци­ма, ли­тур­гиј­ска оку­пља­ња. Љу­ди из ра­зних де­ло­ва Бе­о­гра­да и Ср­би­је до­ла­зе да мо­ли­тве­но за­тра­же по­моћ пред Бо­го­ро­ди­цом Тро­је­ру­чи­цом, хи­лан­дар­ском чу­до­твор­ном ико­ном, и бла­го­слов Све­тог Сте­фа­на.

По пре­да­њу, мо­шти Све­тог Сте­фа­на по­чи­ва­ле су на овом све­том ме­сту, а за­тим не­тра­гом не­ста­ле. Ста­ре хро­ни­ке твр­де да су Слан­ци би­ли оми­ље­но из­ле­ти­ште Ђур­ђа и Је­ри­не Бран­ко­вић, али и мно­гог дру­гог све­та у раз­ли­чи­тим вре­ме­ни­ма. У до­ба тур­ске оку­па­ци­је, ов­де је му­че­нич­ки по­стра­дао зна­тан број све­ште­но­слу­жи­те­ља, мо­на­ха, под­ви­жни­ка, чак и три­де­се­то­ро ђа­ка. По­сле по­ко­ља оста­ло је не­тру­ле­жно те­ло нај­ста­ри­јег ђа­ка Сте­ва­на, ко­је су мо­на­си пре­ба­ци­ли у Вој­ло­ви­цу код Пан­че­ва. При­ли­ком об­но­ве хра­ма, у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка, па­три­јарх Гер­ман је у ча­сну тр­пе­зу по­хра­нио де­лић мо­шти­ју Све­тог ар­хи­ђа­ко­на Сте­фа­на. Све­ту че­сти­цу да­ро­вао му је ру­ски па­три­јарх Алек­сеј 1961, при­ли­ком Гер­ма­но­ве по­се­те Ру­си­ји.

Од свог на­стан­ка до да­нас, ма­на­стир Слан­ци при­вла­чи па­жњу број­них по­кло­ни­ка и хо­до­ча­сни­ка.

На дан пре­но­са мо­шти­ју Све­тог оца Ни­ко­ла­ја, у не­де­љу, 22. ма­ја, ка­да су се и ре­пор­те­ри На­ци­о­нал­не ре­ви­је об­ре­ли у ма­на­сти­ру Слан­ци, оку­пио се ве­ли­ки број вер­ни­ка. Цр­ква Све­тог Сте­фа­на би­ла је пре­пу­на љу­ди. За­хва­љу­ју­ћи ве­ли­ком за­ла­га­њу игу­ма­на Ан­дре­ја (Јо­ви­чи­ћа) и чи­та­вог брат­ства, го­ди­на­ма већ по ви­ше сто­ти­на љу­ди сва­ке не­де­ље при­су­ству­је ли­тур­ги­ји у овој све­ти­њи.

– Ју­че је ов­де би­ло мо­на­ше­ње, до­би­ли смо још јед­ног бра­та – ка­зу­је нам отац Ан­дреј. – По на­род­ном пре­да­њу, Слан­ци су за­ду­жби­на кра­ља Дра­гу­ти­на Не­ма­њи­ћа, чи­ја је „се­вер­на кра­ље­ви­на“ об­у­хва­та­ла и овај про­стор. У пр­во вре­ме, ма­на­стир је био по­све­ћен Ва­ве­де­њу, а ка­сни­је, од вре­ме­на де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа, по­све­ћен је Све­том Сте­фа­ну Пр­во­му­че­ни­ку. Та­да, у Сте­фа­но­вој де­спо­то­ви­ни, ма­на­стир је имао на­ро­чи­то зна­чај­ну уло­гу, јер се на­ла­зио у не­по­сред­ној бли­зи­ни пре­сто­ног гра­да. По­ми­ње се и та­да­шњи игу­ман Ва­си­ли­је, ко­ји је по­хо­дио Је­ру­са­лим. Суд­би­на све­ти­ње, као и дру­где, те­сно је по­ве­за­на са исто­ри­јом и суд­би­ном срп­ског на­ро­да. Кад год је стра­дао на­род, стра­дао је и ма­на­стир. За вре­ме Ве­ли­ке се­о­бе под па­три­јар­хом Ар­се­ни­јем Чар­но­је­ви­ћем и ов­да­шњи мо­на­си мо­ра­ли су да из­бег­ну. По­не­ли су оно што се мо­гло и за­пу­ти­ли се ка Фру­шкој го­ри. Тек на­кон По­жа­ре­вач­ког ми­ра (1718), вра­ти­ли су се у Слан­це, об­но­ви­ли ма­на­стир ко­ли­ко се мо­гло и на­ста­ви­ли ту да жи­ве.

ИСТО­РИ­ЈА СТРА­ДА­ЊА И УЗ­ДИ­ЗА­ЊА

– Ма­на­стир је по­том жи­во­та­рио до 1834, ка­да је за­пу­стео и сру­шио се – на­ста­вља игу­ман Ан­дреј. – Од тог ма­те­ри­ја­ла по­диг­ну­те су две цр­кве: Све­тог Или­је у Ми­ри­је­ву и Све­тог ар­хи­ђа­ко­на Сте­фа­на у Слан­ци­ма. Јо­а­ким Ву­јић го­ди­не 1833, ка­да му је кнез Ми­лош Обре­но­вић на­ло­жио да по­пи­ше цр­кве и ма­на­сти­ре у око­ли­ни Бе­о­гра­да, за­пи­су­је да га је у Слан­ци­ма та­да­шњи игу­ман Да­ма­скин вр­ло љу­ба­зно при­мио. Ву­јић опи­су­је цр­кву са два ку­бе­та, ка­же да је ра­ни­је по­пра­вља­на, али да је по­сле опу­сте­ла и сру­ши­ла се. Та­ко је оста­ло све до 1905,  ка­да су се­ља­ци по­ди­гли пра­во­у­га­о­ну ка­пе­ли­цу, ве­ро­ват­но на те­ме­љи­ма ста­ре цр­кве. Ка­сни­је је па­три­јарх Гер­ман, 1969, по­ди­гао ову ап­си­ду и ма­њи ко­нак. Та­да је, за пре­сла­ву, на осве­ће­ње ма­на­сти­ра до­шао и про­и­гу­ман хи­лан­дар­ски Ни­ка­нор, са не­ко­ли­ко мо­на­ха. До­не­ли су на дар ико­ну Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це, ра­ђе­ну и осве­ће­ну у Хи­лан­да­ру. По бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на, та­да је ма­на­стир Слан­ци про­гла­шен за ме­тох Хи­лан­да­ра.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, ни­је би­ло ла­ко офор­ми­ти у Слан­ци­ма ве­ће брат­ство, јер је у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји ма­на­стир­ска зе­мља од­у­зе­та. По­сле мно­го вре­ме­на, при­ча отац Ан­дреј, брат­ство ма­на­сти­ра ус­пе­ло је да по­вра­ти сво­је има­ње. Уз по­др­шку Гра­да Бе­о­гра­да, на­пра­вљен је ур­ба­ни­стич­ки и план о об­но­ви ма­на­сти­ра. Ма­на­стир је от­ку­пио од се­ља­ка сво­је не­ка­да­шње по­се­де и са­да у свом вла­сни­штву има де­сет хек­та­ра зе­мље. Да­нас на свом по­се­ду, по­ред Цр­кве Све­тог Сте­фа­на и ко­на­ка, има и две спо­ља­шње тр­пе­за­ри­је ко­је при­ма­ју ви­ше сто­ти­на љу­ди.

– Хи­лан­дар да­нас, на жа­лост, ни­је у мо­гућ­но­сти да бри­не о свом ме­то­ху као ра­ни­је – ве­ли игу­ман Ан­дреј. – Ка­да сам до­шао ов­де, 1992, та­да­шњи игу­ман хи­лан­дар­ски отац Ми­тро­фан био је вр­ло ак­ти­ван и ре­дов­но је до­ла­зио у Слан­це. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, по­че­ло је вра­ћа­ње зе­мље и об­но­ва ма­на­сти­ра. По­сле се отац Ми­тро­фан упо­ко­јио, де­сио се и онај стра­шни по­жар у Хи­лан­да­ру, та­ко да са­да отуд не­ма­мо та­ко ве­ли­ку по­др­шку као ра­ни­је.

ЛО­ЗА КО­ЈА РА­ЂА ВЕ­РУ

Раз­го­вор о Хи­лан­да­ру до­во­ди са пу­те­ва се­ћа­ња и при­чу о злат­ном до­бу срп­ске сред­њо­ве­ков­не др­жа­ве, при­чу о ве­ли­ким кра­ље­ви­ма и ца­ре­ви­ма из све­то­род­не ло­зе Не­ма­њи­ћа. За­ни­мљи­во, ука­зу­је игу­ман, од дво­ро­ва тих моћ­них вла­да­ра, од све­га оно­га што су гра­ди­ли за сво­ју сла­ву и удоб­ност, да­нас ни­је оста­ло ско­ро ни­шта. Са­мо бле­ди и не­ја­сни тра­го­ви, све оста­ло је од­не­ла сти­хи­ја вре­ме­на. А оно што су гра­ди­ли за ду­шу и у сла­ву Бож­ју и да­нас је по­нос, сто­жер и са­крал­но сре­ди­ште на­шег на­ро­да. Од Сту­де­ни­це и Жи­че, пре­ко Пећ­ке па­три­јар­ши­је, Гра­ча­ни­це, Бањ­ске, Бо­го­ро­ди­це Ље­ви­шке, Ви­со­ких Де­ча­на,  до Хи­лан­да­ра.

Под­се­ћа нас игу­ман Ан­дреј на чу­до­твор­ну ло­зу Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог, јед­но од ве­ли­ких хи­лан­дар­ских чу­да и бла­го­слов дат срп­ском ро­ду.

– Зна­мо, пред пре­нос ње­го­вих мо­шти­ју из Хи­лан­да­ра у Ср­би­ју, Све­ти Си­ме­он ја­вио се јед­ном мо­на­ху и ре­као: „Ме­ни ва­ља ићи у Ср­би­ју, али из мо­га гро­ба из­ни­ћи ће ло­за. Док она бу­де зе­ле­на и род­на, бла­го­дат Бож­ја по­чи­ва­ће на на­ро­ду.“ И за­и­ста, из ка­ме­на је из­ра­сла ло­за ко­ја ра­ђа већ осам сто­ти­на го­ди­на. Сва­ке је­се­ни обе­ре се гро­жђе. Не не­гу­је се на­ро­чи­то, са­мо га осу­ше и ша­ље се су­пру­жни­ци­ма ко­ји не­ма­ју де­це. Број­ни су слу­ча­је­ви љу­ди ко­ји су до­би­ли де­цу за­хва­љу­ју­ћи чу­до­твор­ној ло­зи Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог. И сам све­до­чим да је се­дам-осам по­ро­ди­ца ко­је су се на­ма обра­ти­ле до­би­ло по­ро­да за­хва­љу­ју­ћи ло­зи Све­тог Си­ме­о­на – го­во­ри, с ра­до­шћу, отац Ан­дреј. – По­знат је и при­мер из сред­њег ве­ка ка­да је је­дан Тур­чин до­шао мо­ле­ћи хи­лан­дар­ско брат­ство за по­моћ, јер ни­је имао по­ро­да. Ка­да је до­био си­на, вра­тио се у Хи­лан­дар и по­кло­нио ма­на­сти­ру ве­ли­ка има­ња. На том има­њу да­нас се на­ла­зи, по­ред оста­лог, ма­на­стир Ка­ко­во, та­ко­ђе ме­тох Хи­лан­да­ра.

Ме­ђу пра­во­слав­ни­ма, у мно­гим зе­мља­ма, мо­на­си у Слан­ци­ма по­зна­ти су као усрд­ни и де­ло­твор­ни мо­ли­тве­ни­ци пред Хри­стом. Њи­хо­ве мо­ли­тве, све­до­че мно­ги, до­не­ле су број­на чу­да. Не­у­мор­но оку­пља­ју на­род, по­ма­жу си­ро­ма­шне и хра­не глад­не. Као пра­ви хи­лан­дар­ски ме­тох, бла­го­сло­вом ико­не Бо­го­ро­ди­це Тро­је­ру­чи­це (ко­ја је про­пла­ка­ла 1989. го­ди­не), ста­ра­ју се о ду­хов­ном пре­по­ро­ду сво­га на­ро­да.

На­кон ли­тур­ги­је ове пра­знич­не не­де­ље, осве­шта­но је слав­ско жи­то и пре­се­чен ко­лач у част Све­тог Ни­ко­ла­ја. Мо­ли­тве­но са­бра­ње на­ста­вље­но је за пра­знич­ном тр­пе­зом. ✦

Ико­на

Ле­то­пис бе­ле­жи при­чу вла­ди­ке Лу­ки­ја­на о то­ме ка­ко су мо­на­си из ма­на­сти­ра Слан­ци, у вре­ме се­о­бе под па­три­јар­хом Ар­се­ни­јем Чар­но­је­ви­ћем, спа­сли вред­ну ико­ну Мај­ке Бож­је. Пре­не­ли су је у Аустро­у­гар­ску и скло­ни­ли. Да­нас се она на­ла­зи у Ру­му­ни­ји.

Жи­ве­ти исти­ни­то

Див­не ду­хов­не по­у­ке пре­по­доб­них ру­ских оп­тин­ских ста­ра­ца са­бра­не су у књи­зи „Жи­ви­те исти­ни­то“. Пра­ви и де­ло­тво­ран во­дич за не­ли­це­ме­ран и сме­ран жи­вот, „на пу­ту ка Хри­сту и у Хри­сту“. Ове не­де­ље у Слан­ци­ма пре­да­ва­ње о то­ме одр­жа­ла је проф. Ја­ња То­до­ро­вић, пра­во­слав­ни пу­бли­ци­ста.