Кад за­ђе у ка­њон, пут­ник мо­ра да по­ми­сли на Ко­ло­ра­до. По­сле га збу­ни цр­ве­но: цр­ве­но ли­шће, цр­ве­на зе­мља и сте­не, цр­ве­не ку­ће по­кри­ве­не цр­ве­ним ка­ме­ним пло­ча­ма. Не­ма РТВ сиг­на­ла, што по­ма­же да се клуп­ко при­че од­мо­та низ­бр­до. Та­ко се са­зна о ке­ру­ши ко­ја се оште­ни­ла у ру­пи пу­ној ду­ка­та. О сан­ка­ма ко­је се во­зе и зи­ми и ле­ти. О Ка­ра­ка­ча­ни­ма ко­ји су ов­де до­не­ли уме­ће пра­вље­ња си­ра. О чо­ба­ни­ну из То­плог До­ла ко­ји је тр­го­вао са Алек­сан­дри­јом и Ца­ри­гра­дом. По­сле ће пут­ни­ку би­ти ја­сно от­куд он сам ту и за­што ће опет до­ћи

Текст и фо­то­гра­фи­је: Дра­ган Бо­снић

Ре­ка Тем­шти­ца се ули­ва у Ни­ша­ву код ме­ста Ста­ни­че­ње, не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра низ­вод­но од Пи­ро­та. На­се­ље Тем­ска је уда­ље­но пар ки­ло­ме­та­ра уз­вод­но на Тем­шти­ци. Пр­ви ути­сак ко­ји сти­че­те у Тем­ској је да не­што ни­је у ре­ду са ка­лен­да­ром. Пут кроз се­ло је ас­фалт­ни, мост пре­ко ре­ке је од бе­то­на, про­ла­зе ауто­мо­би­ли, али све оста­ло је из не­ког дру­гог вре­ме­на. Ме­шта­ни­ма ни­ка­ко ни­је ја­сно за­што не­ко сли­ка њи­хо­ве пра­ста­ре ку­ће а за­о­би­ла­зи оних пар но­вих ко­ји­ма се по­но­се. На­се­ље је са­чу­ва­ло свој за­ни­мљи­ви из­глед са­мо за­хва­љу­ју­ћи то­ме што не­ма нов­ца за но­ве ку­ће, ру­жне и не­ма­што­ви­те. Као што је Цр­на Тра­ва по­зна­та по сво­јим зи­да­ри­ма, Тем­ска је по ка­ме­но­ре­сци­ма. И мај­сто­ри из Тем­ске су се раз­и­шли по бе­лом све­ту, оста­ви­ли ов­де пра­зне ку­ће и на­пу­ште­не мај­да­не. По­ред мо­ста у цен­тру на­се­ља остао је још је­дан ка­ме­но­ре­зац, тек да се не уга­си тра­ди­ци­ја.

У тур­ско до­ба на­се­ље се зва­ло Ре­мац. Кад су Тур­ци ис­те­ра­ни, име је про­ме­ње­но у Те­мац, по обли­жњем утвр­ђе­њу. Ка­ко је име Те­мац про­ме­ње­но у Тем­ска ни­ко од при­сут­них ме­шта­на ни­је знао да нам об­ја­сни. Вред­не до­ма­ћи­це из Тем­ске по­ку­ша­ва­ју да удах­ну ма­ло жи­во­сти у ово за­бо­ра­вље­но ме­сто. То­ком ју­ла ме­се­ца у овом сли­ко­ви­том ме­сту се ор­га­ни­зу­је Фе­сти­вал ста­ро­пла­нин­ских је­ла.

Од Тем­ске, пре­ко мо­ста, во­ди пут за Кња­же­вац. Не­ка­да је ту био чу­ве­ни рим­ски Вој­ни пут, Виа ми­ли­та­рис. Њи­ме су про­ла­зи­ли и број­ни ка­ра­ва­ни а са­да је то ре­ги­о­нал­ни пут ко­јим тек по­вре­ме­но про­ђе по­не­ко во­зи­ло. Ако се про­ду­жи пу­тем по­ред ре­ке, по­сле де­се­так ми­ну­та пе­ша­че­ња сти­же се до ма­на­сти­ра Тем­ска. Ма­на­стир­ску цр­кву по­све­ће­ну све­том Ге­ор­ги­ју по­ди­гли су у XIV ве­ку се­стри­ћи ца­ра Ду­ша­на, бра­ћа Де­ја­но­ви­ћи, на те­ме­љи­ма цр­кве из XI ве­ка. Да­на­шња цр­ква на­ста­ла је у XVI ве­ку а 1699. го­ди­не игу­ман Пар­те­ни­је об­на­вља цр­кву, гра­ди ко­на­ке и ма­на­стир­ску че­сму. Ле­па цр­ква, ста­ри ко­на­ци, љу­ба­зне мо­на­хи­ње и при­јат­но ме­сто чи­не да ма­на­стир Тем­ска оста­не ду­го у при­јат­ном се­ћа­њу.

Већ од ма­на­сти­ра реч­на до­ли­на по­чи­ње да се су­жа­ва и по­ја­вљу­ју се пр­ве пло­че од цр­ве­ног пе­шча­ра. Из јед­ног усе­ка, са де­сне стра­не пу­та, до­пи­ре при­ја­тан звук во­де ко­ја пр­шти по сте­ни. То је де­се­так ме­та­ра ви­со­ки во­до­пад Пр­шта­ло. Не­пу­них два ки­ло­ме­тра уз­вод­но од ма­на­сти­ра на­ла­зи се мо­жда нај­за­ни­мљи­ви­ји део ка­њо­на Тем­ске. Ту је ре­ка ши­ро­ко за­о­би­шла моћ­ну сте­ну и на­пра­ви­ла ско­ро пун круг око ње, зна­чај­но гу­бе­ћи на ви­си­ни. На тој сте­ни је не­кад био град Те­мац, у ком је бо­ра­вио чу­ве­ни хај­дук Јо­ван Ка­ра­љук, ве­ли­ки бо­рац про­тив Ту­ра­ка. И оно ма­ло оста­та­ка гра­да раз­ву­кли су ди­вљи тра­га­чи за зла­том, ов­де у жар­го­ну зва­ни зла­та­ри. Ре­ка је ту за­пре­че­на бра­ном, на­пра­вље­на је елек­трич­на цен­тра­ла и од­ма­ра­ли­ште „Те­мац“, у вла­сни­штву „Елек­тро­при­вре­де Ср­би­је“. Цен­тра­лу је у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два ра­та по­ди­гао То­пло­до­лац Ди­ми­три­је Ми­та Га­га.

Пут ко­ји пра­ти ле­ву реч­ну оба­лу про­би­јен је по­сле Ве­ли­ког ра­та, по на­ло­гу кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, то­пло­дол­ског ку­ма. Ста­ри пут, де­сном оба­лом, одав­но се уру­шио. Од Тем­ца пут се су­жа­ва и пе­ње ви­со­ко из­над ре­ке. При­мет­ни су тра­го­ви бу­ји­ца, по­не­где и по­ве­ће цр­ве­не сте­не ко­је су се не­дав­но од­ва­ли­ле од ли­ти­це. Во­жња по уза­ном и из­ло­ка­ном пу­ту ни­је баш при­јат­на. Али, у пе­ри­о­ду без ве­ге­та­ци­је ка­њон ов­де ствар­но оправ­да­ва фи­гу­ра­тив­ни на­зив Ма­ли Ко­ло­ра­до. Не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уза­ног и из­у­ви­ја­ног де­ла ка­њо­на нео­сет­но се про­ђе. Во­да у ре­ци чи­ста је као су­за, али ипак ви­ше при­ја она са че­сме код Мр­твач­ког мо­ста. По­ред мо­ста су две ви­кен­ди­це, че­сма и спо­мен обе­леж­је из Дру­гог свет­ског ра­та, по ко­ме је гра­ђе­ви­на и до­би­ла  ово не­при­јат­но име. Ту од Ми­џо­ра до­ла­зи То­пло­дол­ска ре­ка а де­сно из За­вој­ског је­зе­ра до­ти­че Тем­шти­ца.

ПЕ­ДЕ­СЕТ НИ­ЈАН­СИ ЦР­ВЕ­НОГ

То­пло­дол­ска ре­ка на свом крај­њем де­лу про­ла­зи кроз ду­бок ка­њон. Сте­не на ле­вој оба­ли су стр­ме и ви­со­ке. Пут иде знат­но пи­то­ми­јом де­сном оба­лом. У ра­но про­ле­ће до­ли­на То­пло­дол­ске ре­ке ско­ро да је јед­но­бој­на. Ли­шће на др­ве­ћу је цр­вен­ка­сто­мр­ко, та­кве су сте­не, та­ква зе­мља, а и рет­ке па­стир­ске ку­ћи­це од цр­ве­не зе­мље по­кри­ве­не су цр­ве­ним ка­ме­ним пло­ча­ма. На јед­ној за­рав­ни из­над ре­ке, не­да­ле­ко од То­плог До­ла, по­ред не­ко­ли­ко уру­ше­них чат­ма­ра на­ла­зи се ста­ри ка­ме­ни крст, нео­бич­но ле­по укра­шен. Тра­ва и ку­пи­на су га ско­ро пот­пу­но по­кри­ле, па је би­ло по­треб­но до­ста вре­ме­на и му­ке док ни­је из­ро­нио из ра­сти­ња у пу­ном сја­ју. На Ста­рој пла­ни­ни је до­ста та­квих кр­сто­ва, ко­ји озна­ча­ва­ју култ­на ме­ста.

И у гор­њем то­ку, где То­пло­дол­ска ре­ка не те­че кроз ка­њон, окру­же­ње је и да­ље цр­вен­ка­сто. Цр­вен је пут, уру­ше­на ста­ра во­де­ни­ца, а на­ро­чи­то ку­ће, са­би­је­не у ску­че­ном до­лу. Пе­ша­че­ње ду­го че­ти­ри са­та ис­пла­ти­ло се, јер је То­пли До ван­вре­мен­ско на­се­ље на кра­ју све­та. Окру­же­но ви­со­ким пла­ни­на­ма, зби­је­но у ду­бо­кој удо­ли­ни, се­ло је за­шти­ће­но од хлад­них ве­тро­ва и има осет­но при­јат­ни­ју кли­му, па је за­то и до­би­ло на­зив То­пли До. Од свих вр­хо­ва ко­ји окру­жу­ју се­ло нај­у­оч­љи­ви­ји је чу­ве­ни Ми­џор (о ко­јем је На­ци­о­нал­на ре­ви­ја у ви­ше при­ли­ка пи­са­ла).

У То­плом До­лу ме­шта­ни те­рет пре­во­зе углав­ном сан­ка­ма. И ле­ти и зи­ми. Тек ка­да ви­ди­те стр­ме па­ди­не, зва­не ду­шо­ва­ди­шта, схва­ти­те да би ту во­зи­ло на точ­ко­ви­ма би­ло не­мо­гу­ће кон­тро­ли­са­ти. Од ка­да је до се­ла до­шао ас­фалт­ни пут, те­рен­ска и те­рет­на во­зи­ла су све при­сут­ни­ја, но сан­ке оп­ста­ју. Ауто­бус у се­ло до­ла­зи два пу­та не­дељ­но, али нај­по­у­зда­ни­ја ве­за са Тем­ском су је­дан ста­ри ка­ми­он или до­бар пе­шач­ки ко­рак. Стру­ја је у се­ло до­ве­де­на, али РТВ сиг­на­ла, због по­ло­жа­ја се­ла, не­ма. То­пли До жи­ви у бла­го­твор­ној ин­фор­ма­тив­ној бло­ка­ди, не­за­тро­ван.

На уз­ви­ше­њу по­ред цр­кве на­ла­зи се и шко­ла. По­сле пу­не три де­це­ни­је, по­но­во је отво­ре­на 2012. да би при­ми­ла два основ­ца. У се­лу се на­ла­зи про­дав­ни­ца, шум­ски ре­вир и на­пу­ште­на ка­ра­у­ла.

Пре јед­ног ве­ка до бо­га­тих па­шња­ка ис­под Ми­џо­ра свра­ћа­ли су са­мо Цр­но­вун­ци или Ка­ра­ка­ча­ни, до­го­не­ћи сво­ја ста­да. Ови но­ма­ди до­ла­зи­ли су из за­пад­них де­ло­ва Ма­ке­до­ни­је и узи­ма­ли у за­куп бес­крај­не па­шња­ке на ви­со­ви­ма Ста­ре пла­ни­не. Ка­ра­ка­ча­ни су Ви­со­ча­не упу­ти­ли у тај­не при­пре­ма­ња трај­ног си­ра а ме­шта­ни су то зна­ње знат­но уна­пре­ди­ли, ство­рив­ши кач­ка­ваљ.

ПРИ­ЧА СЕ НА ПРИ­ЧУ СЛА­ЖЕ

Кра­јем XIX  ве­ка у То­плом До­лу жи­вео је Ко­ста Мла­де­но­вић Га­га, вре­дан и про­му­ћу­ран чо­век. Чу­вао је ов­це код бо­га­тог до­ма­ћи­на, све док се ње­го­ва ке­ру­ша ни­је оште­ни­ла у ру­пи пу­ној зла­та. Он­да је, на­вод­но, дис­крет­но из­вла­чио злат­ни­ке док ни­је офор­мио ве­ли­ко ста­до. По­сле, у вре­ме ка­да је То­пло­дол­ци­ма и од­ла­зак до Пи­ро­та био пра­ва пу­сто­ло­ви­на, Ко­ста је те­рао ов­це до Со­лу­на, па и да­ље, пре­ко мо­ра, чак у Алек­сан­дри­ју. Ску­по је про­да­вао ста­да у Алек­сан­дри­ји и ку­по­вао јеф­ти­ну ко­жу, па он­да ко­жу ску­по про­да­вао у Со­лу­ну. Знао је и шта у Со­лу­ну тре­ба ку­пи­ти, а про­да­ти у Стам­бо­лу. Из Стам­бо­ла је ву­као оно што се тра­жи по бу­гар­ским пи­ја­ца­ма и та­ко се у То­пли До увек вра­ћао са пу­ним би­са­га­ма. (Из­гле­да да се ње­го­ва ке­ру­ша ипак оште­ни­ла у ње­го­вим би­са­га­ма.)

На пу­то­ва­њи­ма га је пра­тио и унук Ди­ми­три­је, ко­ји ће вре­ме­ном над­ма­ши­ти уме­ће сво­га де­де. Ди­ми­три­је Ми­та Га­га је то­ком Ве­ли­ког ра­та, при­ча­ју Ви­со­ча­ни, из ча­ра­пе ва­дио ду­ка­те и да­вао пре­сто­ло­на­след­ни­ку Алек­сан­дру за пре­хра­ну срп­ске вој­ске. Чак је осу­је­тио и атен­тат на Алек­сан­дра. Са кра­љем се, ве­ле, и оку­мио, па су на вен­ча­њу Алек­сан­дра и Ма­ри­је при­су­ство­ва­ли и То­пло­дол­ци у тра­ди­ци­о­нал­ним но­шња­ма. Краљ је по­сле ра­та не­зва­нич­но свра­ћао у То­ли До, у лов и код ку­ма.

Ди­ми­три­је Ми­та Га­га је са бра­ћом Це­кић 1935. осно­вао фа­бри­ку обу­ће „Ти­гар“, по­том и цен­тра­лу на Тем­шти­ци. Рат­ним де­кре­том из 1941. за пред­сед­ни­ка оп­шти­не по­ста­вљен је Ди­ми­три­је Га­га, али је то био вр­ло крат­ко, јер је убр­зо фор­ми­ра­на оку­па­ци­о­на власт. По­сле­рат­не вла­сти су Ми­ту Га­гу осу­ди­ле на смрт, али је та ка­зна пре­и­на­че­на у де­се­то­го­ди­шњу ро­би­ју. Ка­да је Ди­ми­три­је пре­ми­нуо, у Пи­ро­ту 1965, по­греб­на по­вор­ка је на зах­тев рад­ни­ка за­ста­ла крај ка­пи­ја „Ти­гра“. Да се ода по­след­ња по­шта осни­ва­чу фа­бри­ке. ✦

У цар­ству ли­ва­да

Део пла­ни­не од Ми­џо­ра ка ју­го­и­сто­ку, углав­ном под па­шња­ци­ма, на­зи­ва­ју Ви­сок. Ту су на­се­ља сто­ча­ра: То­пли До, Дој­кин­ци, Бр­лог, Ви­соч­ка Ржа­на, Рсов­ци… На бес­крај­ним ли­ва­да­ма још су број­на ста­да и ко­њи ко­ји сло­бод­но па­су. Од се­ла до њи­ва и па­шња­ка има по­не­кад и де­се­так ки­ло­ме­та­ра. Не­ки па­сти­ри кре­ну на ко­њу, не­ки на ма­га­ре­ту, а не­ки бог­ме и пе­ши­це.

Не­кад би­ло, сад се спо­ми­ња­ло

До пр­ве по­ло­ви­не XX ве­ка био је ово бо­гат крај. Нај­ква­ли­тет­ни­ји пи­рот­ски кач­ка­ваљ спра­вљан је у То­плом До­лу, а про­да­ван у мно­гим зе­мља­ма. Сва­ка по­ро­ди­ца у То­плом До­лу та­да је има­ла, при­ча се, бар по хи­ља­ду ова­ца. Си­ром су снаб­де­ва­ли „сва на­се­ља од Пи­ро­та до за­пад­не Бу­гар­ске“. О том вре­ме­ну оста­ли су не­ки Ка­ни­цо­ви за­пи­си и но­стал­гич­на се­ћа­ња се­ља­ка.

Нај­ди­на ку­ћа

Нај­да из То­плог До­ла, ма­што­ви­та и пред­у­зи­мљи­ва, об­но­ви­ла је сво­ју ста­ру ку­ћу и на­пра­ви­ла од ње при­ја­тан обје­кат за при­хват го­сти­ју. Ни­је то ло­ше кре­ну­ло, па са­да и оста­ли ме­шта­ни раз­ми­шља­ју да учи­не не­што слич­но. Не угле­да се на­род са­мо на ло­ше при­ме­ре.

Во­до­па­ди и ско­ко­ви

Им­пре­сив­ни су во­до­па­ди у овом кра­ју, не­ки ви­со­ки и по 80 ме­та­ра. По­себ­но се из­два­ја­ју Пи(љ)ски скок, Чун­гуљ­ски скок, Је­лен­ски скок, као и не­што ни­жи во­до­пад Ту­па­ви­ца код Ар­би­ња.