„Чо­век сну­је, а Бог од­ре­ђу­је.“ Ра­ђев­ци то до­бро зна­ју од дав­ни­на, па су и пр­ву цр­кву за­сно­ва­ли та­мо где су им ан­ђе­ли но­ћу пре­не­ли кан­ди­ло. Да­нас око те ста­ре цр­кве по­сто­ји не­сва­ки­да­шњи парк са две под­зем­не ка­пе­ле, низ му­зе­ја, са­бо­ри­ште са отво­ре­ном сце­ном, сто­лет­на ста­бла ли­па, че­сма Влај­ка и Да­мја­на, нај­ста­ри­јег и нај­мла­ђег од де­вет Ју­го­ви­ћа. Ко­год до­ђе буд­на ср­ца ов­де на­ђе бла­го­дат и сми­ре­ње. Све­га има, са­мо јед­ног не­ма: це­на и це­нов­ни­ка

Текст и фо­то­гра­фи­је: Не­над Мар­ко­вић

У ра­но ју­тро ка­да је тре­ба­ло по­че­ти град­њу цр­кве, ме­шта­ни ма­ле­ног Круп­ња не за­те­ко­ше ни­шта од оно­га што су прет­ход­ног да­на при­пре­ми­ли за по­че­так ра­до­ва. На обе­ле­же­ном ме­сту све је би­ло уни­ште­но, а упа­ље­ног кан­ди­ла ниг­де ни­је би­ло. Кре­ну­ше у по­тра­гу и по­сле по­ла ча­са хо­да про­на­ђо­ше кан­ди­ло, ле­лу­ја­вог пла­ме­на, у До­бром по­то­ку. На том ме­сту да­нас је цр­кве­ни ол­тар, а у на­ро­ду се одав­но утвр­ди­ла ве­ра да су кан­ди­ло ан­ђе­ли пре­не­ли та­мо где је Бог од­ре­дио да се по­диг­не храм. Та­ко Кру­пањ­ци из­гра­ди­ше сво­ју пр­ву пра­во­слав­ну цр­кву.

Тур­ске књи­ге Храм Све­тог ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це пр­ви пут спо­ми­њу 1528. го­ди­не, па се ра­чу­на да јој је пет ве­ко­ва. Ле­ген­де, пак, ка­жу да је знат­но ста­ри­ја. У ар­хи­ву Ма­ти­це срп­ске по­сто­ји за­пис с кра­ја XIX ве­ка у ко­јем се ка­же да је цр­ква на­пра­вље­на ка­да и ма­на­стир Тро­но­ша код Ло­зни­це, да­кле око 1280. Ипак, ме­сто на ко­јем се на­ла­зи, на са­мом кра­ју ата­ра, за­кло­ње­на у бр­ди­ма и по­то­ку, ве­ро­ват­ни­јим чи­ни по­да­так да је гра­ђе­на у вре­ме док су Ср­би­јом вла­да­ли Тур­ци. До­тад су у Круп­њу по­сто­ја­ле са­мо ка­то­лич­ка Цр­ква Све­тог Пе­тра, из до­ба ка­да су ту­да во­ди­ли тр­го­вач­ки пу­те­ви Ду­бров­ча­на, и тур­ска бо­го­мо­ља, а пра­во­слав­не све­ти­ње ни­је би­ло, или бар не­ма по­да­та­ка о то­ме. За­кло­ње­ност у бр­ди­ма, ме­ђу­тим, ни­је ову пра­во­слав­ну цр­кву са­чу­ва­ла од зло­тво­ра. Тур­ци су је ви­ше пу­та па­ли­ли, али су је Кру­пањ­ци упор­но об­на­вља­ли. Аустро­у­га­ри су јој од­не­ли зво­на 1914, а 1941. би­ла је бом­бар­до­ва­на, али су је бом­бе про­ма­ши­ле и ни­су је оште­ти­ле.

ГДЕ ЈЕ ДО­БРА ВО­ЉА, И БОГ ЈЕ ТУ

Жи­вео је храм свој жи­вот, не­кад до­бар, не­кад лош. Вре­ме­на су се ме­ња­ла, са њи­ма и вла­сти, јед­не до­бре, дру­ге зло­на­мер­не. Пре две де­це­ни­је у До­бри по­ток на слу­жбу сти­гао је све­ште­ник Алек­сан­дар Ђур­ђев (51) и пре­да­ним ра­дом по­чео да об­на­вља цр­кву и ње­ну пор­ту, оства­ру­ју­ћи сво­ју ви­зи­ју. Да­нас око ста­ре цр­кве по­сто­ји је­дин­стве­ни парк у ко­јем се на­ла­зе две под­зем­не ка­пе­ле, низ му­зе­ја, са­бо­ри­ште са сце­ном и број­на ста­бла ра­зно­вр­сног др­ве­ћа, ме­ђу ко­ји­ма је и гру­па ли­па ста­ри­ја од сто­ти­ну го­ди­на ко­ју је За­вод за за­шти­ту при­ро­де Ср­би­је про­гла­сио бо­та­нич­ким спо­ме­ни­ком при­ро­де. У пар­ку је и че­сма са две це­ви по­све­ће­на нај­ста­ри­јем и нај­мла­ђем од де­вет бра­ће Ју­го­ви­ћа, Влај­ку и Да­мја­ну, а Цр­кве­ни дом са бо­га­том би­бли­о­те­ком, у ко­јој је чла­на­ри­на бес­плат­на за све, на­ла­зи се у цен­тру Круп­ња.

– Овај парк, епи­цен­тар кул­ту­ре и ду­хов­но­сти, је­дин­ствен је у Ср­би­ји. Ори­ги­нал­ност је ве­о­ма ва­жна. Ка­да би­смо на то па­зи­ли у це­лој зе­мљи, по­ста­ли би­смо пра­ви ту­ри­стич­ки цен­тар, али мо­ра мно­го да се ра­ди. У Кру­пањ сам до­шао као де­те из Па­ри­за, по­што су мо­ји еми­гри­ра­ли, и остао сам ов­де, иако ми је осим тет­ке, ко­ја ме је та­да па­зи­ла и ко­ју са­да ја па­зим, ско­ро сва фа­ми­ли­ја у Фран­цу­ској. Мо­гао сам да одем на цр­кве­ну слу­жбу у Бе­о­град или у ино­стран­ство, али сам за­мо­лио вла­ди­ку да оста­нем ов­де док не умрем. Го­ди­на­ма ис­тра­жу­јем овај крај, по­све­тио сам се Ја­дру и Ра­ђе­ви­ни, по­след­њим обла­сти­ма при­кљу­че­ним Кне­же­ви­ни Ср­би­ји, и на­пи­сао сам 12 књи­га о њи­ма. Сма­трам да су сви све­ште­ни­ци ов­де ра­ди­ли ко­ли­ко су мо­гли, а мо­ја је ви­зи­ја би­ла спе­ци­фич­на и за­хва­лан сам Бо­гу што сам ов­де ура­дио све што сам за­ми­слио. Чу­ди­ли су ми се ка­да сам до­шао и ис­при­чао шта же­лим да учи­ним, али ка­да по­сто­ји во­ља, он­да је ту и Бог – при­ча све­ште­ник Ђур­ђев.

Од ула­ска у цр­кве­ну пор­ту кроз ка­пи­ју крај ко­је су две спо­мен-пло­че, јед­на у се­ћа­ње на кња­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа ко­ји је Ра­ђе­ви­ну при­са­је­ди­нио Кне­же­ви­ни Ср­би­ји 1834. и дру­га са крат­ким исто­ри­ја­том хра­ма, ду­шу ис­пу­не мир и ми­ли­на. По­глед нај­пре пад­не на сам Храм Све­тог ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Ар­хи­тек­ту­ром под­се­ћа на цр­кве-брв­на­ре, али ја гра­ђен од ло­мље­ног при­те­са­ног ка­ме­на, док је ви­со­ки кров по­кри­вен шин­дром и на ње­му се на­ла­зе два кр­ста. На бе­лој цр­кви ис­ти­че се др­ве­на при­пра­та од хра­сто­ви­не и ду­бо­ре­за ра­ђев­ске ор­на­мен­ти­ке. Крај хра­ма, ко­ји има и бо­га­ту ри­зни­цу, по­диг­ну­та је, у сти­лу XIX ве­ка, зво­на­ра, а њен пр­ви ози­да­ни про­стор по­све­ћен је ма­на­сти­ру Хи­лан­да­ру.

У цр­кве­ном ко­на­ку на­ла­зи се и ве­ли­ка га­ле­ри­ја сли­ка, а на спра­ту Му­зеј ен­те­ри­је­ра Круп­ња и Ра­ђе­ви­не XIX и XX ве­ка, за­ду­жби­на све­ште­ни­ка Ђур­ђе­ва. По­ред ово­га, у пор­ти су и му­зе­ји пче­лар­ства, све­то­сав­ске де­це, ло­ва, ста­рих за­на­та, пе­да­го­шки му­зеј, ком­плет­но ста­ро до­ма­ћин­ство с кра­ја XIX ве­ка, са­бо­ри­ште са сце­ном. По­себ­но су за­ни­мљи­ве две под­зем­не ка­пе­ле, до­ња, по­све­ће­на ру­дар­ској сла­ви Све­том ве­ли­ко­му­че­ни­ку Про­ко­пи­ју, и гор­ња, по­све­ће­на Све­тој Пет­ки Па­ра­ске­ви. Од­мах до пор­те, на па­ди­на­ма бре­жуљ­ка, про­сти­ре се ши­ро­ко гро­бље ста­ро пет ве­ко­ва, за ко­је се ве­ру­је да је нај­ста­ри­је у Ср­би­ји. У бр­ду до пу­та, ко­ји про­ла­зи ис­под до­бро­по­точ­ког пар­ка, под над­стре­шни­цом на сте­ни је фре­ска Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. И сам по­глед на њу сти­ша­ва не­ми­ре ду­ше.

У ТЕ­МЕ­ЉУ ГДЕ СУ МИ­НЕ ЗА­ТА­ЈИ­ЛЕ

Под­зем­не ка­пе­ле оста­вља­ју по­се­бан ути­сак на по­се­ти­о­це. Чим се за­ко­ра­чи у сте­ну упа­ле се у ду­би­ни ис­ко­па не­на­ме­тљи­ва све­тла ко­ја оба­сја­ју фре­ске Хри­ста, Бо­го­ро­ди­це и све­ти­те­ља, док се тре­пе­ра­ви пла­мен све­ћа по­и­гра­ва сен­ка­ма на ка­ме­ним зи­до­ви­ма. Обе ка­пе­ле на­ста­ле су у не­гда­шњим ок­ни­ма руд­ни­ка ко­ји је др­жа­ва отво­ри­ла кра­јем XIX ве­ка, ка­сни­је на­пу­ште­ног и уру­ше­ног. При­ча се да су ру­да­ри ра­де­ћи у јед­ном од под­зем­них ход­ни­ка да­на­шње Ка­пе­ле Све­тог Про­ко­пи­ја до­шли пра­во под цр­кву и та­да су им све ми­не за­та­ји­ле. У мрак ру­да­ри за­чу­ше цр­кве­но по­ја­ње, по­че­ше им се ука­зи­ва­ти и не­по­зна­ти љу­ди у ман­ти­ја­ма. Рад­ни­ци за­мо­ли­ше над­ле­жне да их не при­мо­ра­ва­ју да иду да­ље у том прав­цу, а он­да ту по­ста­ви­ше ве­ли­ки др­ве­ни крст. И ок­но у ко­јем је Ка­пе­ла Све­те Пет­ке Па­ра­ске­ве об­ру­ши­ло се вре­ме­ном, па је из­над то­га ме­ста ози­да­на ка­пе­ла са др­ве­ним кр­стом. У уну­тра­шњо­сти је фре­ска све­ти­тељ­ке ко­ја у ру­ци др­жи по­ло­жен же­ле­зни крст из ко­јег не­пре­кид­но те­че во­да, све­тлу­ца­ју­ћи спрам упа­ље­них све­ћа.

До­бро­по­точ­ка цр­ква по­зна­та је и по мо­ли­тва­ма ко­је се чи­та­ју по­сле слу­жбе. Ве­ру­је се да су те мо­ли­тве ле­ко­ви­те и да су мно­ги­ма по­мо­гле. Ђур­ђев ка­же да не сма­тра се­бе по­себ­ним и ва­жним. Ми че­сто не схва­та­мо да је мно­го то­га што ура­ди­мо за­пра­во Бож­ја бла­го­дат, по до­пу­ште­њу.

– Мно­ги ов­де тра­же спас и дра­го ми је да су га про­на­шли. Ва­жно је што се ни­шта не на­пла­ћу­је. Не­ма­мо це­не ни це­нов­ник. Го­спод је ре­као: „Ба­да­ва сте до­би­ли, ба­да­ва дај­те.“ И ми све­ште­ни­ци жи­ви­мо од нов­ца, али мо­ли­тва ко­ја се очи­та не сме се на­пла­ти­ти. Ка­ква је то мо­ли­тва ако се на­пла­ти? Ко ти је до­зво­лио, па не­ка си не знам ка­кав све­ште­ник, да из­во­диш ра­чу­ни­цу ко­ли­ко то ко­шта? Бла­го­дат се Бож­ја не мо­же пла­ти­ти. За­то ов­де љу­ди до­ла­зе с пра­вом ве­ром, јер је та­ква ве­ра та­мо где ни­је ко­мер­ци­ја­ла. Ја дру­га­чи­је не мо­гу да ве­ру­јем. Знам да мно­ги­ма не­ће ово би­ти ми­ло да чу­ју, али ја сам спре­ман, то је мој пут. Ка­да чо­век лег­не уве­че и ви­ди ко­ли­ко је ура­дио то­ком да­на, то је оно што оста­је иза ње­га. Де­ла го­во­ре о сва­ко­ме од нас. Ми смо са­мо трен у вре­ме­ну ко­је не мо­же­мо за­у­ста­ви­ти, али је ва­жно да шан­су ко­ју смо до­би­ли, шан­су ко­ја се зо­ве жи­вот, ис­ко­ри­сти­мо рад­но. Нај­ве­ћа мо­ли­тва ни­су ре­чи, не­го рад. Љу­ди ми­сле да тре­ба да из­го­во­ре низ ре­чи. Па ко­је ре­чи? У Све­том пи­сму да­та је са­мо јед­на мо­ли­тва: Оче наш. Све оста­ле су на­пи­са­ли све­ти­те­љи, цр­кве­ни ве­ли­ко­до­стој­ни­ци, ду­хов­ни­ци… Ка­да не­ко оде у ма­на­стир, пр­во што до­би­је је по­слу­ша­ни­је, да­кле рад. Е, то је по­ен­та жи­во­та – ка­зу­је Ђур­ђев у ми­ру до­бро­по­точ­ке цр­кве, са чи­јих зи­до­ва нас гле­да­ју број­не ико­не, не­ке ста­ре и по две­ста го­ди­на. ✦

Ка­мен ко­ји пам­ти

На уред­ном трав­ња­ку, де­лом под ви­со­ких раз­гра­на­тим др­ве­ћем, на­ла­зи се пр­во кру­пањ­ско гро­бље. Број­ни ра­су­ти спо­ме­ни­ци, ве­ћи­ном из­у­зет­но ста­ри, ка­ме­ни. По­не­где је мо­гу­ће про­чи­та­ти или на­слу­ти­ти име по­чив­шег, а на не­ки­ма је вре­ме пот­пу­но из­бри­са­ло сло­ва. Не­где сто­ји са­мо ка­мен, без ика­кве озна­ке, док су на дру­ги­ма уцр­та­ни сим­бо­ли.

– Ови по­лу­ме­се­ци на без­и­ме­ном ка­ме­ну ни­су обе­леж­је исла­ма – ка­же Ђур­ђев. – Они ко­ји су ту са­хра­њи­ва­ли ни­су зна­ли да на­пи­шу, али су зна­ли да на­цр­та­ју ка­да се по­кој­ник пре­ста­вио у Го­спо­ду. Обе­ле­жа­ва­не су ме­се­че­ве ме­не. Та­мо где је уцр­та­на се­ки­ра са­хра­њен је му­шка­рац, та­мо где сто­ји пре­сли­ца по­чи­ва же­на.

Пе­тров­дан­ски са­бор

На Пе­тров­дан сва­ке го­ди­не у До­бром по­то­ку оку­пи се на­род да ис­пра­ти смо­тру фол­кло­ра на сце­ни са­бо­ри­шта. По­том сле­ди игра за ду­кат, ко­ју је све­ште­ник Ђур­ђев об­но­вио пре два­де­сет го­ди­на.

Нај­ста­ри­ји са­бор ко­ји се ов­де спо­ми­ње је са кра­ја XIX ве­ка, одр­жан је на Ка­пе­та­но­вој во­ди из­над Круп­ња. Ду­кат нај­бо­љем игра­чу да­ва­ла је по­ро­ди­ца Ра­дој­ло­вић. Из ње је ка­пе­тан Ра­дој­ло­вић, онај ко­ји је сру­шио Со­ко-град, зло­гла­сну тур­ску твр­ђа­ву бли­зу Љу­бо­ви­је. Тра­ди­ци­ја игре за ду­кат је по­тра­ја­ла до не­мач­ке оку­па­ци­је 1941. По­сле је до­шло „но­во вре­ме“ и на игру за ду­кат се за­ду­го за­бо­ра­ви­ло.

Мо­шти

При­ли­ком об­но­ве цр­кве три­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка, за­ме­њен је и ико­но­стас. Ка­да су цр­кве­њак и по­јац по­ди­гли по­след­њу гре­ду, на­шли су у по­ду људ­ску ру­ку до лак­та, не­тру­ле­жну. Са све­ште­ни­ком од­лу­че да је са­хра­не на гро­бљу, али у то­ку но­ћи осе­те као да их не­што ву­че и за­чу­ју глас: „Вра­ти­те ме где ми је ме­сто!“ Ују­тру ис­ко­па­ју мо­шти, ока­де их и по­ло­же у ол­тар, где су и да­нас.