Ле­по­та је то, си­нов­че. Ле­по­та ор­лов­ска и те­треб­ска, вуч­ја и ви­дри­на. На­ро­чи­то кад озе­ле­ни Зе­лен­го­ра. Али сва­ка сти­хи­ја но­ви­је исто­ри­је ло­ми­ла се о пле­ћа ове пла­ни­не. Мле­ла. Мно­го је пар­ти­за­на и рав­но­го­ра­ца ов­де стра­да­ло. Од ру­ке зло­тво­ра, нај­ви­ше од Не­ма­ца и Хр­ва­та, али и у су­ма­ну­том до­ма­ћем бра­то­у­би­ла­штву. Свим тим стра­дал­ни­ци­ма, ро­де, са­гра­ди­ли смо ову Цр­кву све­тог Пан­те­леј­мо­на. Свим. Њи­ма за по­кој и по­мен, по­том­ци­ма за на­ук. Да нам се то зло, дај Бо­же, ни­кад не по­но­ви

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

Фо­то: Са­ша Са­во­вић

Џип је по­ска­ки­вао по ма­ка­да­му као ди­вљи коњ. Би­ло ко­јим дру­гим ауто­мо­би­лом мо­ра­ло би се дво­стру­ко опре­зни­је и бар упо­ла спо­ри­је, па до­кле се стиг­не: Врб­ни­ца је од Фо­че уда­ље­но је­два три­де­сет ки­ло­ме­та­ра, али на Зе­лен­го­ри се ра­сто­ја­ња и не ме­ре ме­тром, већ ча­сов­ни­ком. Да им је ас­фал­та, где би им био крај.

Друм зми­јо­ли­ко ви­ју­га кли­су­ром. Ле­во је ли­ти­ца скри­ве­на кро­шња­ма бу­кве, де­сно ам­бис што се на­зи­ре кроз ли­шће ја­се­на ко­је су про­ре­ди­ли су­ша, вре­ло ле­то и ско­ра је­сен. Зо­ран Ђо­рем, при­ја­тељ из Фо­че и по­у­зда­ни во­дич, сво­јим са­пут­ни­ци­ма по­ку­ша­ва да ода­гна не­ве­што скри­ван страх пре­ме­ћу­ћи при­чу на дру­ги ко­ло­сек:

– До­ле је Врб­нич­ки по­ток, ста­ни­ште аутох­то­не па­стрм­ке, оне по­точ­не, и рај за ри­бо­лов­це, ако на­ђу на­чи­на да се спу­сте до до­ле. Та ри­ба је ма­ња од сво­је ка­ли­фор­ниј­ске по­се­стри­ме што оби­та­ва у за­мр­зи­ва­чи­ма ре­сто­ра­на, али је и сла­ђа! Као та­мјан, а та­кав јој је и ми­рис. Са­мо, те­шко ју је ухва­ти­ти. Као да има че­тво­ро очи­ју… као и све дру­го у се­лу.

А се­ло? У по­пи­су ста­нов­ни­штва из 1991. го­ди­не пи­ше да је Врб­ни­ца има­ла чак два­де­сет јед­ног ста­нов­ни­ка и да су сви би­ли пра­во­слав­ни, што је, из­гле­да, и та­да би­ло ја­ко ва­жно. Ту се за­ти­че и јед­на по­ет­ска не­до­след­ност! Не­ко је при­бе­ле­жио да је се­ло ушу­шка­но у до­ли­ни на 905 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не. До­ле, а го­ре?! Још и да има ста­ро гро­бље, али не и цр­кву. Та­ко је и би­ло, до не­дав­но. Због но­ве цр­кви­це крај ста­рог гро­бља смо ми­ну­лог ле­та и по­шли у по­хо­де Врб­ни­ци, у не­де­љу, 9. ав­гу­ста, баш на дан Све­тог Пан­те­леј­мо­на ко­ме је храм и по­све­ћен.

За­пра­во, врб­нич­ка цр­кви­ца је ста­вље­на под кров још 2014, на Ђур­ђиц, ка­да је осве­ће­но зво­но ко­је су им по­кло­ни­ли при­ја­те­љи из Цр­кве­не оп­шти­не Пре­љи­на, крај Чач­ка, а тад, на Пан­те­ле­јев­дан, осве­шта­ван је пот­пу­но до­вр­ше­ни храм.

– Ни­ког ни­су зва­ли – осмех­нуо се Зо­ран. – Али, сви су до­бро­до­шли. И не са­мо за пра­зник, већ увек. Та­кви су ти ови гор­шта­ци.

СВИХ ПЕТ ДУ­ША

У „од­бо­ру за до­чек“ би­ло је це­ло се­ло, свих пет пре­о­ста­лих Врб­ни­ча­на, не­ко­ли­ко оних што су се у ме­ђу­вре­ме­ну до­мо­гли гра­да у по­тра­зи за бар ма­ло лак­шим жи­во­том, тро­ји­ца све­ште­ни­ка и нај­ма­ње две­сто­ти­нак при­ја­те­ља ко­ји су до­шли из Фо­че, Би­ле­ће, Не­ве­си­ња и чи­та­ве Ре­пу­бли­ке Срп­ске, као и бра­ћа из Ср­би­је.

Го­сте при­ма­ју у те­сној цр­кве­ној пор­ти, и во­де иза, на про­стра­ну ли­ва­ду из­ме­ђу ста­рог се­о­ског гро­бља и но­вог хра­ма, под про­стра­не ша­то­ре. Тек ту се на­здра­вља.

Из­ме­ђу два гу­тља­ја, за до­бро­до­шли­цу и оног за „бо­ље­ва­сна­шли­цу“, не про­пу­шта­ју да се по­хва­ле ка­ко је но­во пред­у­зе­ће „Шу­ме Ре­пу­бли­ке Срп­ске“ на Зе­лен­го­ри вла­сник 55.000 хек­та­ра ви­со­ког ра­сти­ња. Шу­ме. Још да у њи­ма оби­та­ва­ју не­ке да­нас вр­ло рет­ке вр­сте, као што су те­треб, вук и мр­ки ме­двед, да им над гла­ва­ма кр­ста­ри си­ви со­ко, а по по­то­ци­ма ца­ру­ју ви­дре. По­но­сни су на то бла­го као да је њи­хо­во. Лич­но. Оно, ко зна, ваљ­да и је­сте?

– До­бро је да је та­ко, јер ко би пре­ко го­ди­не и до­шао ова­мо сем ло­ва­ца и по­не­ког пла­ни­на­ра – окре­ће ту при­чу гост на ша­лу, док до­ма­ћи­ни озбиљ­но кли­ма­ју гла­ва­ма по­твр­ђу­ју­ћи ње­го­ве ре­чи.

Али, ни­је баш та­ко. Ва­со Ку­љић, кр­шни Би­ле­ћа­нин, твр­ди за се­бе да у Врб­ни­ци ни­по­што ни­је гост, већ та­ко ре­ћи до­ма­ћин.

– Као и сви Би­ле­ћа­ни – сме­је се до­бри­чи­на. – Јер, са­мо пре­ђеш је­зе­ри­не и ето те. Ту, у Врб­ни­ци, упро­ле­ће на­ра­сте број ста­нов­ни­ка, јер мо­је ком­ши­је из Би­ле­ће, Ман­ди­ћи и Пет­ко­ви­ћи, ов­де има­ју шест ка­ту­на. А, да су са­мо они! И чим озе­ле­ни, ми­ли­на ти је очи­ма. Па, и са­мо име ка­зу­је: Зе­лен­го­ра!

Као да же­ли да по­твр­ди Ва­си­не ре­чи, а по­рек­не оног ша­љив­џи­ју, Зо­ран Ман­дић с по­но­сом по­ка­зу­је ви­кенд на­се­ље див­них пла­нин­ских ку­ћа као да их је он сам из­гра­дио. Ни­је. По­ди­гли су их љу­би­те­љи при­ро­де и ти­ши­не из Фо­че и око­ли­не, а две су на­пра­ви­ли и при­ја­те­љи из Ру­си­је.

– По­ви­ше Врб­ни­це ко­ви­тла ру­жа ве­тро­ва, па ка­жу да је ово иде­ал­но ме­сто не са­мо за од­мор, већ и опо­ра­вак плу­ћа – ту­ма­чи Зо­ран. – Пре ра­та су ма­ло­крв­ну де­цу до­во­ди­ли упра­во ова­мо. Хо­те­ла, на­рав­но, не­ма, али за­то има си­ра из ме­ши­не и бо­ров­ни­це. Сва­ке го­ди­не за Све­тог Или­ју, а у вре­ме бер­бе бо­ров­ни­це, Врб­ни­ца жив­не с ви­ше од сто­ти­ну ду­ша. И ма­ло пре то­га, у ју­ну, кад пла­ни­нар­ско дру­штво на Па­ши­ној по­ља­ни ор­га­ни­зу­је бра­ње нар­ци­са ко­је је већ по­ста­ло тра­ди­ци­о­нал­но. Куд ћеш ви­ше? Са­мо нам је цр­ква не­до­ста­ја­ла. А, ево, и њу смо по­ди­гли.

ПЛА­НИ­НА ОД КО­СТИ­ЈУ

Цр­ква све­тог Пан­те­леј­мо­на је осве­ће­на ли­тур­ги­јом, па је и све­ште­ник одр­жао сло­во у ту част. Врб­ни­ца је у Љућ­кој па­ро­хи­ји Ми­тро­по­ли­је Да­бро­бо­сан­ске, али ће све­ште­ник мо­ра­ти дов­де чак од Бро­да. Ле­ти и не­ка­ко, али кад за­гу­ди, ви­ди се, да те Бог са­чу­ва. Снег оста­је ду­го. Због то­га ов­да­шњи се­ља­ци, осла­ња­ју­ћи се на ис­ку­ство, по­не­кад гор­ко, ка­жу да би до­ла­зак ка­лу­ђе­ра, јед­ног да во­ди слу­жбу а дру­гог да са­слу­жу­је, би­ло нај­бо­ље ре­ше­ње.

Цр­кви­ца све­тог Пан­те­леј­мо­на у Врб­ни­ци ни­је по­диг­ну­та са­мо због чвр­сте ве­ре и слу­жбе бож­је, не­го је и сво­је­вр­сан спо­ме­ник. Пре­део око се­ла обе­ле­жи­ла су стра­да­ња о ко­ји­ма је при­чао Гој­ко Ву­ји­чић:

– Стра­да­ли су у Врб­ни­ци пе­сник-пар­ти­зан Иван Го­ран Ко­ва­чић, с њим пар­ти­зан­ски ле­кар Си­мо Ми­ло­ше­вић. По­би­ли су их чет­ни­ци 1943, ни гроб им се не зна… иако се­ло зна све. Две го­ди­не на­кон бит­ке на Су­тје­сци Врб­ни­ца је пе­ни­ла у кр­ви. У по­вла­че­њу ка Ср­би­ји ов­де је, ме­ђу тим сте­на­ма, за­гла­ви­ло де­се­ти­ну иља­да пар­ти­за­на. Рет­ко ко да је пре­те­као због Не­ма­ца и уста­ша. Пам­ти се и 13. мај 1945. го­ди­не, ко­ји је био по­гу­бан за рав­но­гор­ску омла­ди­ну из Чач­ка, Ми­ла­нов­ца, Ва­ље­ва… Оно што је пре­жи­вје­ло ти­фус или бор­бу би­ло је за­ро­бље­но и доц­ни­је стре­ља­но. Њих око две и по хи­ља­де. С њи­ма и ге­не­рал Ми­ро­слав Три­фу­но­вић, ро­дом од Кра­гу­јев­ца. Као млад пре­га­зио Кај­мак­ча­лан и за то од­ли­ко­ван „Ка­ра­ђор­ђе­вом зве­здом“, а за њом се на­до­би­јао од­ли­ко­ва­ња, оно­ли­ко. У свим ра­то­ви­ма у оном ве­ку уче­ство­вао. Е, због то­га је ово пла­ни­на од ко­сти­ју. И то оних ра­су­тих бра­то­у­би­ла­штвом. Ова на­ша цр­ква је спо­ме­ник сви­ма њи­ма. Да се ни­кад не по­но­ви.

Ваљ­да је то­ли­ко стра­да­ња пр­ви раз­лог што је не­ко­ли­ци­на при­ја­те­ља ре­ши­ла да у Врб­ни­ци по­диг­ну цр­кву. Ни­кла је за са­мо два ме­се­ца и два­де­сет да­на.

– Нај­ви­ше су по­мо­гли Зо­ран Ман­дић и Ду­шан Ву­ји­чић, зна то Фо­ча – ве­ли Ва­со. – Зна се и да је две­ста ква­дра­та би­лећ­ког ка­ме­на да­ри­вао Ју­го­слав Та­ба­ко­вић, да је плац за град­њу по­кло­нио Ми­лош Ву­ји­чић… Они не во­ле да се то спо­ми­ње, али ред је.

Ста­ри Гој­ко ни­кад и ни­ку­да ни­је ишао из Врб­ни­це, а као да је об­и­шао цео свет. Искон­ску му­дрост не мо­же да са­кри­је ни вр­ца­вим ше­ре­тлу­ком. Ње­го­во го­сто­прим­ство је го­то­во уби­тач­но – сец­ка, до­ли­ва и нут­ка, не мо­жеш му из­бе­ћи. Још ако у го­сту пре­по­зна па­жљи­вог слу­ша­о­ца, ку­ку и ле­ле.

– Да вам при­чам о стра­да­њу на­ро­да, не иде – уз­дах­нуо је. – Па, ми смо цр­кву и по­ди­гли због из­ми­ре­ња. Ја знам дво­ји­цу ко­ји су нам уби­ли оца 1946, али ни­кад и ни­ком ни­сам спо­ме­нуо њи­хо­ва име­на, да не си­јем злу крв, да се мо­ји не све­те.

При­ча да је пре оног ра­та у се­лу би­ло два­де­сет ку­ћа, и про­дав­ни­цу су има­ли, али ка­ко је ко­ја си­ла про­ла­зи­ла, Врб­ни­ца би се упо­ло­ви­ла. Ваљ­да је са­мо гро­бље ра­сло.

– Па, ме­не и мо­ју по­ро­ди­цу су два пу­та из­во­ди­ли на стре­ља­ње, и оба пу­та смо пре­те­кли. Јед­ном уста­ша­ма, дру­ги пут Нем­ци­ма, по­сле чу­ве­не Пе­те офан­зи­ве. Је­ди­но нам је отац Пе­шут стра­дао на Са­вин­дан 1946, ено му гро­ба са спо­ме­ни­ком из­дво­је­ног по­ви­ше цр­кве.

Ка­ко је кре­нуо, го­сти би му и за­но­ћи­ли.

– ’Ај­те ви, на­ста­ви­ће­мо кад по­свр­ша­ва­те с тим ва­шим по­сло­ви­ма.

Све­ча­ни ру­чак и дру­же­ње оте­гли су се у ка­сно по­под­не, а кад не­ког на Зе­лен­го­ри ухва­ти ноћ, ту и ће и за­но­ћи­ти. Од не­стр­пљи­вих го­сти­ју рас­та­ли су се те­шка ср­ца, и тек уз обе­ћа­ње да ће сва­ка­ко на­и­ћи још ко­ји пут, да на­ста­ве та­мо где их је мрак пре­ки­нуо. ✦

До­ста је би­ло

– Цр­кве­на оп­шти­на Пре­љи­на је до­бро ор­га­ни­зо­ва­на па­ро­хи­ја – за­по­чео је из­о­ко­ла Ми­ћо Не­на­дић, до­ско­ра пред­сед­ник Цр­кве­ног од­бо­ра из Пра­ња­на, па­ле­ћи во­шта­ни­цу за све жр­тве офан­зи­ва и кон­тра­о­фан­зи­ва ко­је су про­ху­ја­ле Зе­лен­го­ром. – За­то по­ма­же­мо пра­во­сла­вље сву­да. Ни­је ни­ка­кво чу­до што је на­ше зво­но за­зво­ни­ло баш у Врб­ни­ци. По­сле то­ли­ко го­ди­на гроб­не ти­ши­не, ка­да су ко­сти од­ра­ди­ле сво­је и исто­риј­ски и иде­о­ло­шки, нек’ се зна ко­ли­ко је мла­дих мо­ма­ка ов­де стра­да­ло. А Цр­ква не про­зи­ва: сва­ко за­слу­жу­је по­мен. Не по­но­ви­ло се то вре­ме ико­ме. До­ста је би­ло.