Осно­ва­на је дав­не 1887. по угле­ду на ону у Гри­ни­чу. Има­ла је оп­тич­ки те­ле­скоп, та­да је­дан од нај­ве­ћих на све­ту, и би­бли­о­те­ку пу­ну ра­ри­те­та. Од пр­вих из­да­ња За­ха­ри­ја Ор­фе­ли­на и Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа, до по­клон-фон­да Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа. Пр­во срп­ско от­кри­ће јед­не пла­не­те зби­ло се ту, 1936. го­ди­не. Ком­плекс Оп­сер­ва­то­ри­је нај­зна­чај­ни­ји је спо­ме­ник исто­ри­је на­у­ке у Ср­би­ји. Да­нас се у њој из­во­де са­вре­ме­на астро­ном­ска и ко­смо­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња

Пи­ше: Јо­ван Вуч­ко­вић

Фо­то: Дра­ган Бо­снић

Кад иза­ђе­те из пре­сто­нич­ког ауто­бу­са 65 на по­след­њој ста­ни­ци, на­ђе­те се окру­же­ни шу­мом и ти­ши­ном, чуд­ном по­сле град­ске вре­ве и бу­ке. Зве­здар­ска шу­ма. Не­ка­да по­зна­то и по­се­ће­но из­ле­ти­ште Бе­о­гра­ђа­на, са­да са оро­ну­лом ка­фа­ном „Бе­ли ба­грем“ и не­ким ка­фе­и­ма де­лу­је не­ка­ко на­пу­ште­но. За­бо­ра­вље­но. Кри­ву­да­вом Вол­ги­ном ули­цом или ста­зом кроз шу­му при­спе­ће ра­до­зна­лац до ви­ше нео­бич­них згра­да ко­је чи­не це­ли­ну. Астро­ном­ска оп­сер­ва­то­ри­ја. По­не­кад, у све­ча­ним при­ли­ка­ма, отва­ра сво­ја вра­та зна­ти­жељ­ним Бе­о­гра­ђа­ни­ма и њи­хо­вим го­сти­ма. Сва­ке го­ди­не 17. и 18. апри­ла обе­ле­жа­ва се дан ове на­уч­не уста­но­ве, јед­не од нај­ста­ри­јих те вр­сте у Ју­го­и­сточ­ној Евро­пи. Исто­вре­ме­но, то је дан астро­но­ми­је у Ср­би­ји.

А ка­ко је по­че­ло?

Про­дор но­вих иде­ја и на­уч­них са­зна­ња за­хва­тио је и кне­же­ви­ну Ср­би­ју у дру­гој по­ло­ви­ни XIX ве­ка. Го­ди­не 1863. го­ди­не у на­став­ни план и про­грам Ве­ли­ке шко­ле у Бе­о­гра­ду зва­нич­но су уве­де­ни ча­со­ви астро­но­ми­је и ме­те­о­ро­ло­ги­је. Исти­на, тај план је по­чео да се оства­ру­је тек 1884.

Го­ди­не 1879. та­да мла­ди Ми­лан Не­дељ­ко­вић по­слат је у Па­риз да спе­ци­ја­ли­зу­је астро­но­ми­ју и ме­те­о­ро­ло­ги­ју у Астро­ном­ској шко­ли па­ри­ске оп­сер­ва­то­ри­је. По за­вр­шет­ку сту­ди­ја ни­је остао у Па­ри­зу не­го се вра­тио у Бе­о­град. Као про­фе­сор Ве­ли­ке шко­ле, ус­пео је да 7. апри­ла 1887. (26. мар­та, по ју­ли­јан­ском ка­лен­да­ру) од Ми­ни­стар­ства про­све­те и цр­кве­них де­ла ис­по­слу­је од­лу­ку и у при­зем­ној згра­ди пред­у­зи­ма­ча Ер­не­ста Гај­зле­ра, на углу ули­ца Вој­во­де Ми­лен­ка и Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа, осну­је Астро­ном­ску и ме­те­о­ро­ло­шку оп­сер­ва­то­ри­ју Кра­ље­ви­не Ср­би­је. По­стао је и њен пр­ви управ­ник.

Оп­сер­ва­то­ри­ја је 1891. из из­најм­ље­не згра­де пре­се­ље­на у соп­стве­ну, на Ма­лом Вра­ча­ру, та­мо где је да­нас Ме­те­о­ро­ло­шка оп­сер­ва­то­ри­ја. Ту, у Ка­ра­ђор­ђе­вом пар­ку, би­ле су об­је­ди­ње­не астро­ном­ска, ме­те­о­ро­ло­шка и се­и­змо­ло­шка оп­сер­ва­то­ри­ја. По­сле Пр­вог свет­ског ра­та, 1924, до­шло је до раз­два­ја­ња и по­че­ла је град­ња Зве­здар­ни­це.

ЗВЕ­ЗДАР­НИ­ЦА СА ЗВЕ­ЗДА­РЕ

Ви­ше го­ди­на је оп­сер­ва­то­ри­ја би­ла углав­ном ме­те­о­ро­ло­шка. Тек 1922. Не­дељ­ко­вић до­био одо­бре­ње да у Не­мач­кој, на ра­чун рат­не од­ште­те, ку­пи зна­тан број астро­ном­ских и ме­те­о­ро­ло­шких ин­стру­ме­на­та. Две го­ди­не ка­сни­је, 1924, он је пен­зи­о­ни­сан. Упра­ва Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та од­лу­чи­ла је да по­де­ли уста­но­ву на две, на Ме­те­о­ро­ло­шку оп­сер­ва­то­ри­ју (по­ве­ре­ну Па­влу Ву­јо­ви­ћу) и Астро­ном­ску. На ме­сту да­на­шње Деч­је кли­ни­ке у Тир­шо­вој по­диг­нут је па­ви­љон за ре­флек­тор и још два ма­ња др­ве­на па­ви­љо­на. При­ли­ке су се по­пра­вља­ле, па је 1929. по­че­ла град­ња но­вог објек­та на вр­ху Ве­ли­ког Вра­ча­ра, да­нас по­зна­тог као Зве­зда­ра. Ме­сто где је по­че­ла град­ња би­ло је да­ле­ко из­ван гра­да, не­на­се­ље­но. Астро­ном­ска оп­сер­ва­то­ри­ја по­ди­за­на је по угле­ду на Пул­ков­ску и Гри­нич­ку. Ло­ка­ци­ја је омо­гу­ћа­ва­ла од­лич­не усло­ве за ис­тра­жи­ва­ња у овој обла­сти, а про­јек­тант, че­шки ар­хи­тек­та Јан Ду­бо­ви, по­бри­нуо се да ком­плек­су да мо­де­ран и функ­ци­о­на­лан из­глед. (Про­је­кат Оп­сер­ва­то­ри­је до­нео је Ду­бо­ви­ју ти­ту­лу док­то­ра тех­нич­ких на­у­ка у Пра­гу.) Из­гра­ђе­ни су и објек­ти за ста­но­ва­ње ис­тра­жи­ва­ча и њи­хо­вих по­ро­ди­ца. Ду­бо­ви је осми­слио и на­ме­штај у свим објек­ти­ма.

У јед­ном од па­ви­љо­на сме­штен је та­ко­зва­ни ре­флек­тор. Овај оп­тич­ки те­ле­скоп, је­дан од нај­ве­ћих на све­ту, још је у функ­ци­ји. По­ста­вљен је на по­крет­ну плат­фор­му, има преч­ник од 65 цен­ти­ме­та­ра, а жи­жна да­љи­на је 10,5 ме­та­ра. Да­нас се ви­ше не ко­ри­сти, јер је не­бо из­над Бе­о­гра­да ису­ви­ше осве­тље­но. Ку­по­ла из­над те­ле­ско­па мо­же да се отва­ра и по­кре­ће (плат­фор­му ис­под џи­нов­ског те­ле­ско­па про­јек­то­вао је та­ко­ђе Јан Ду­бов). У бли­зи­ни те­ле­ско­па је и сто­чић са лам­пом и пе­пе­ља­ром из 1932. го­ди­не, рад­ни сто, нео­би­чан сат ко­ји ће по­ста­ти део збир­ке ста­рих астро­ном­ских ин­стру­ме­на­та. Ори­ги­на­лан је и пар­кет на по­крет­ној плат­фор­ми.

Три па­ви­љо­на на про­сто­ру Астро­ном­ске оп­сер­ва­то­ри­је (Зве­здар­ни­це) про­јек­то­ва­на су та­ко да им те­ме­љи чи­не јед­на­ко­стра­нич­ни тро­у­гао. У пр­вом је ме­ри­ди­јан­ски круг, у дру­гом па­са­жни ин­стру­мент, у тре­ћем вер­ти­кал­ни круг. Ова­кав рас­по­ред је омо­гу­ћио да бе­о­град­ска Оп­сер­ва­то­ри­је бу­де је­дин­стве­на у све­ту.

По­себ­но ме­сто у ком­плек­су има би­бли­о­те­ка. Нај­ве­ћа и нај­пот­пу­ни­ја на­уч­но-струч­на астро­ном­ска би­бли­о­те­ка у Ср­би­ји. Сво­јим из­гле­дом под­се­ћа на оне у ен­гле­ским уни­вер­зи­тет­ским гра­до­ви­ма. Има око 100.000 при­ме­ра­ка струч­них астро­ном­ских ча­со­пи­са и ви­ше од 5.000 књи­га. У фон­ду су и по­кло­ни Ми­ла­на Не­дељ­ко­ви­ћа, Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа, Во­ји­сла­ва Ми­шко­ви­ћа и дру­гих. Ме­ђу књи­га­ма су и пра­ви ра­ри­те­ти, на при­мер Ка­лен­дар За­ха­ри­ја Ор­фе­ли­на из 1783. го­ди­не, за­тим Ele­men­to­rum Uni­ver­sa­os Math­se­os Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа из 1754. го­ди­не, штам­пан у Ри­му.

ЧИ­ТА­ЊЕ КО­СМО­СА

У то­ку Дру­гог свет­ског ра­та, не­мач­ки оку­па­тор де­мон­ти­рао је и од­нео два вред­на ин­стру­мен­та.

„За вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та“, ве­ли хро­ни­ка, „део управ­не згра­де Оп­сер­ва­то­ри­је био је пре­тво­рен у не­мач­ку офи­цир­ску кан­ти­ну. По­сто­јао је и план да се сви ин­стру­мен­ти ра­ста­ве у де­ло­ве и пре­не­су у Не­мач­ку. Ан­га­жо­ва­њем Во­ји­сла­ва Ми­шко­ви­ћа то је не­ка­ко из­бег­ну­то.“

То­ком бор­би за осло­бо­ђе­ње Бе­о­гра­да, ок­то­бра 1944, ку­по­ла ве­ли­ког ре­флек­то­ра и ње­гов објек­тив би­ли су те­шко оште­ће­ни. По­сле ра­та Астро­ном­ска оп­сер­ва­то­ри­ја има­ла је ви­ше ре­ор­га­ни­за­ци­ја. Од 1985. по­ста­ла је са­мо­стал­ни на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ки ин­сти­тут.

У ра­ним пе­ри­о­ди­ма рад је био за­сно­ван углав­ном на по­сма­тра­њу, од­ре­ђи­ва­њу тач­ног вре­ме­на и ге­о­граф­ских ко­ор­ди­на­та, из­ра­ди зве­зда­них ка­та­ло­га, от­кри­ва­њу ма­лих те­ла Сун­че­вог си­сте­ма, двој­них зве­зда и њи­хо­вих пу­те­ва. На­пре­дак на­у­ке у све­ту, пре све­га астро­фи­зи­ке, учи­нио је да и у Ср­би­ји от­поч­ну ре­дов­на по­сма­тра­ња ак­тив­но­сти Сун­ца и про­мен­љи­вих зве­зда. На­уч­на ис­тра­жи­ва­ња у бе­о­град­ској Астро­ном­ској оп­сер­ва­то­ри­ји да­нас об­у­хва­та­ју ши­рок спек­тар ак­ту­ел­них астро­ном­ских про­бле­ма, од ис­тра­жи­ва­ња те­сних двој­них зве­зда и зве­зда­них ат­мос­фе­ра, пре­ко про­у­ча­ва­ња на­ше и дру­гих га­лак­си­ја, ак­тив­них га­лак­тич­ких је­зга­ра, на­чи­на по­стан­ка и ево­лу­ци­је ва­си­о­не, до ко­смо­ло­ги­је у це­ли­ни.

„Од сре­ди­не осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, у све­ту до­ла­зи до на­глог раз­во­ја ра­чу­нар­ства, уво­ђе­ња ауто­ма­ти­за­ци­је, да­љин­ског упра­вља­ња и те­ле­ко­му­ни­ка­ци­ја. Ове тех­но­ло­ги­је су по­чет­ком де­ве­де­се­тих омо­гу­ћи­ле уво­ђе­ње ро­бо­ти­зо­ва­них те­ле­ско­па, без при­су­ства људ­ских по­са­да. Уз од­ре­ђе­ни софт­вер, та­ко се са­да упра­вља те­ле­ско­пи­ма и ку­по­ла­ма па­ви­љо­на“, ка­жу у Оп­сер­ва­то­ри­ји. „На осно­ву про­јек­та BE­LIS­SI­MA (Belgrade Initiative for Space Science Instrumentation and Modeling in Astrophysics), пред­ви­ђе­на је из­град­ња по­сма­трач­ког па­ви­љо­на и уград­ња те­ле­ско­па са при­мар­ним огле­да­лом, преч­ни­ка је­дан и по ме­тар. Те­ле­скоп ће би­ти на­зван ,Ми­лан­ко­вић‘, по Ми­лу­ти­ну Ми­лан­ко­ви­ћу, срп­ском астро­но­му, на­уч­ни­ку, ди­рек­то­ру Оп­сер­ва­то­ри­је у два на­вра­та (1925-1926. и 1948-1951).“

Пре­ма ре­чи­ма струч­ња­ка Му­зе­ја на­у­ке и тех­ни­ке, ком­плекс Астро­ном­ске оп­сер­ва­то­ри­је у Бе­о­гра­ду нај­зна­чај­ни­ји је спо­ме­ник исто­ри­је и раз­во­ја на­у­ке у Ср­би­ји. Она је од 2001. го­ди­не, по од­лу­ци Вла­де Ср­би­је, про­гла­ше­на спо­ме­ни­ком кул­ту­ре. ✦

Абер­дар

Од­лу­ку о осни­ва­њу Ме­те­о­ро­ло­шке оп­сер­ва­то­ри­је пот­пи­сао је ми­ни­стар про­све­те и цр­кве­них де­ла Ми­лан Ку­јун­џић Абер­дар (1842-1893), срп­ски фи­ло­зоф и по­ли­ти­чар. Ини­ци­ја­ти­ва за овај по­ду­хват, ре­ко­смо, по­те­кла је од про­фе­со­ра Ве­ли­ке шко­ле Ми­ла­на Не­дељ­ко­ви­ћа (1857-1950).

Пла­не­та Ср­би­ја

За­слу­га за пр­во срп­ско от­кри­ће јед­не ма­ле пла­не­те, 1936. го­ди­не, при­па­да Ми­ло­ра­ду Про­ти­ћу. Та пла­не­та, нај­пре озна­че­на као ТБ, до­би­ла је име Ср­би­ја. Исте го­ди­не дру­ги срп­ски астро­ном, Пе­ро Ђур­ко­вић, го­сту­ју­ћи у Бел­ги­ји, у оп­сер­ва­то­ри­ји у Уклеу, от­крио је пла­не­ту 1936 ГА, ка­сни­је на­зва­ну Ми­лан­ко­вић.

Ова дво­ји­ца мла­дих астро­но­ма доц­ни­је су от­кри­ла и мно­ге дру­ге ма­ле пла­не­те, ко­је су по­не­ле име­на од­не­куд нам по­зна­та: Бе­о­град, Ју­го­сла­ви­ја, Си­мо­ни­да, Зве­зда­ра, Ми­шко­вић, Те­сла… Та от­кри­ћа про­сла­ви­ла су бе­о­град­ску Оп­сер­ва­то­ри­ју и увр­сти­ла је ме­ђу зна­чај­не свет­ске ин­сти­ту­ци­је овог ти­па.

Ча­со­пис

Свој пр­ви ча­со­пис „Bul­le­tin me­u­snel de Ob­ser­va­to­rie Cen­tral de Bel­gra­de“ („Ме­сеч­ни бил­тен цен­трал­не оп­сер­ва­то­ри­је у Бе­о­гра­ду“) ова ин­сти­ту­ци­ја об­ја­ви­ла је 1902. го­ди­не. За­ни­мљи­во, пу­бли­ка­ци­ја је би­ла на фран­цу­ском је­зи­ку.