„Ко­њи и ћур­ке су увек у мо­ди“, ка­жу виц­ка­сти Срем­ци. „А бал­ва­ни су ов­де на вла­сти већ деценијама.“ У Бо­сни ко­ње ко­ји ву­ку бал­ва­не го­не „штра­па­ри“. Та­ко их зо­ву. За то су по­треб­ни сна­га, уме­ће и уве­жба­ност. Кад на­пра­ви­те так­ми­че­ње у то­ме, до­би­је­те „Штра­па­ри­ја­ду“. Око ње се ис­пле­ту, са­ме, мно­ге при­че, оку­пе мно­ги љу­ди. Ако не­ко још по­зо­ве там­бу­ра­ше…

Пи­ше: Ка­та­ри­на Фи­ли­по­вић

Фо­то: Ре­ља По­по­вић

У са­вре­ме­ној по­љо­при­вред­ној про­из­вод­њи одав­но већ до­ми­ни­ра­ју ма­ши­не, раз­не. Рад­ни ко­њи, по­мо­ћу ко­јих је не­кад об­ра­ђи­ва­на зе­мља, да­нас из­гле­да слу­же са­мо за ма­ни­фе­ста­ци­је. Мо­гли смо их ви­де­ти и ове го­ди­не на рум­ској „Штра­па­ри­ја­ди“, сед­мој, по­др­жа­ној оп­штин­ским фон­дом за област кул­ту­ре.

Сли­ка срп­ског се­ла у бли­ској про­шло­сти, не да­љој од по­ла ве­ка, из­гле­да­ла је са­свим дру­га­чи­је. Вуч­ни ко­њи би­ли су „глав­ни по­гон и сва ме­ха­ни­за­ци­ја“. Се­љак ни­је мо­рао да пра­ти оп­штин­ске, по­кра­јин­ске и ре­пу­блич­ке кон­кур­се за суб­вен­ци­о­ни­са­ње го­ри­ва и оста­лог. Би­ло је, до­слов­но, „у се и у сво­је кљу­се“. Ко је имао бо­ље ко­ње био је ве­ћи га­зда. Да­нас зна­мо и ко­ли­ке је то уште­де до­но­си­ло, ко­ли­ко је би­ло еко­ло­шки чи­сти­је…

Ми­ле Ђо­ка­но­вић, до­шљак из Сре­бре­ни­це, при­ча нам да је упра­во он уте­ме­љио ма­ни­фе­ста­ци­ју „Штра­па­ри­ја­да“ у Ру­ми, угле­да­ју­ћи се на ону из Дри­ни­ћа, ко­ју је ви­део 2006. го­ди­не. А у Бо­сни је до пр­ве та­кве ма­ни­фе­ста­ци­је, ве­ли, до­шло због оп­кла­де.

– Док мо­ји из Ре­пу­бли­ке Срп­ске ни­су по­кре­ну­ли ово так­ми­че­ње, мно­го се ту ра­ки­ја по­пи­ло – ка­же Ђо­ка­но­вић. – Сва­ко је твр­дио да има нај­ја­чег ко­ња. Па­ле су оп­кла­де, ре­ше­но је да улог бу­ду три јаг­ње­та и три пра­се­та. На­град­ни фонд уста­но­вљен је пре зва­нич­ног из­ла­ска на ли­ва­ду. По­сле по­бе­де Мир­ка Га­ро­ва у Дри­ни­ћу, те 2006. го­ди­не, до­шло се до за­кључ­ка да све то не мо­же оста­ти на не­ко­ли­ко так­ми­ча­ра ко­ји су се у не­што оп­кла­ди­ли. Та­ко сам ја, до­шав­ши у Срем, пр­ви пут ор­га­ни­зо­вао „Штра­па­ри­ја­ду“ 2010. Са­да, ка­да се она одр­жа­ва сед­ми пут, до­шли су нам љу­ди из Кра­ље­ва, Кра­гу­јев­ца, Сје­ни­це, Но­вог Па­за­ра, Лу­ча­на, Ива­њи­це, По­же­ге, Ва­ље­ва, Ло­зни­це, Ба­ње Ко­ви­ља­че, Па­вло­ва­ца, Жар­ков­ца. Иако у Срп­ској има­ју сво­ју „Штра­па­ри­ја­ду“, иако су оте­жа­ва­ју­ћа окол­ност гра­нич­на пра­ви­ла о сер­ти­фи­ка­ти­ма ко­ња при­ли­ком ула­ска у Ср­би­ју, так­ми­ча­ри са дру­ге стра­не Дри­не ни ово­га пу­та ни­су из­о­ста­ли.

СВА­КИ ЦИ­ГА СВО­ГА КО­ЊА ХВА­ЛИ

„Штра­па­ри­ја­ду“ је ове го­ди­не отво­рио Сте­ви­ца Ко­ва­че­вић, Ру­мља­нин ко­ји по­ду­же, са раз­ли­чи­тих ду­жно­сти у оп­шти­ни, по­др­жа­ва ову ма­ни­фе­ста­ци­ју. На так­ми­че­њу нај­бо­ље су се по­ка­за­ли ко­њи Ми­лин­ка Бу­га­ри­на из Ба­ње Ко­ви­ља­че, за­тим Бра­це Бо­ро­је­ви­ћа из Па­вло­ва­ца, па Жар­ка Ни­ко­ли­ћа из Ло­зни­це. Њи­хо­ва гр­ла би­ла су нај­бо­ља у те­шкој ка­те­го­ри­ји у па­ру.

– Ко­њи мо­ра­ју да бу­ду ши­ро­ких но­гу и про­бра­ни – об­ја­шња­ва Ми­ле Ђо­ка­но­вић. – Не мо­же сва­ки коњ то да под­не­се, већ онај ко­ји је ду­жи, те­жи и ве­ћи. Не­кад су та­ква гр­ла ко­ри­шће­на за об­ра­ду зе­мље у Сре­му, а да­нас су ко­њи „оста­ли без по­сла“. И они су из­гле­да до­па­ли ме­ђу „тран­зи­ци­о­не гу­бит­ни­ке“.

Све га­зде, на­рав­но, рас­ко­шно ди­ва­не о сво­ме ко­њу. Као у пе­сми Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја „Ци­га­нин хва­ли сво­га ко­ња“. А не­где то ва­ља и по­ка­за­ти, по­твр­ди­ти. Сед­ма рум­ска „Штра­па­ри­ја­да“ би­ла је до­бро по­се­ће­на, упр­кос вар­љи­во­сти овог ки­шног ма­ја, ко­ји је на­мах ожи­вља­вао бол­на се­ћа­ња на 2014, го­ди­ну ве­ли­ких по­пла­ва.

– Знам, ово је XXI век, рад по­мо­ћу ко­ња је про­шлост. Па ипак, мно­ги љу­ди још др­же ко­ње, што из љу­ба­ви, што у не­кој из­ну­ди­ци – ка­же Ђо­ка­но­вић. – И сам сам мно­го по­сло­ва оба­вљао коњ­ском за­пре­гом. Ко зна, мо­жда ко­њи опет до­ђу у сре­ди­ште па­жње. Ма­ла до­ма­ћин­ства, ка­квих је мно­го у Ср­би­ји, и да­ље лак­ше по­љо­при­вред­не ра­до­ви мо­гу ис­пла­ти­ви­је оба­ви­ти ко­њи­ма. Пре­воз ма­њих те­ре­та, шпар­та­ње ку­ку­ру­за на ма­лим пар­це­ла­ма, на­ро­чи­то у по­вр­тар­ству, и још пу­но то­га, мо­же се ура­ди­ти ко­њи­ма а „не ко­шта ни­шта“. Не­ма ре­ги­стра­ци­је, стро­гих про­пи­са, ка­зне­них по­е­на, по­ре­ских ха­ра­ча… Озбиљ­но раз­ми­шљам да опет ку­пим јед­ног сред­њег ко­њи­ћа. ✦

Ко­њи и бал­ва­ни

У за­пад­ној Бо­сни го­ни­че ко­ња ко­ји ву­ку бал­ва­не зо­ву „штра­па­ри“. У ис­точ­ној Бо­сни за њих се ка­же „фур­ма­ни“, у Хр­ват­ској „шлај­се­ри“, у Сре­му „ко­чи­ја­ши“.  А оба­вља­ју исти по­сао, об­ја­шња­ва нам Ми­ле Ђо­ка­но­вић, ор­га­ни­за­тор „Штра­па­ри­ја­де“ у Ру­ми. Ђо­ка­но­вић је у Срем до­шао из Сре­бре­ни­це. На ње­гов пред­лог, и ње­го­вим ен­ту­зи­ја­змом, уста­но­вље­на је рум­ска „Штра­па­ри­ја­да“.

И ми ко­ња за тр­ку има­мо

Коњ је за чо­ве­ка бож­ји дар, ка­же јед­на арап­ска из­ре­ка. Че­је­ни су сво­је му­стан­ге сма­тра­ли све­тим жи­во­ти­ња­ма, а 1971. аме­рич­ки Кон­грес про­гла­сио је му­стан­га за исто­риј­ски сим­бол Ди­вљег за­па­да. Му­станг оли­ча­ва ле­по­ту, бр­зи­ну, гра­ци­о­зност и не­у­кро­ти­вост. Сто­га се ко­ри­сти као ме­та­фо­ра у ин­ду­стри­ји ауто­мо­би­ла. Сед­ма рум­ска „Штра­па­ри­ја­да“ је по­ка­за­ла да – још увек, и по­сле све­га – и ми ко­ња за тр­ку има­мо.