Још кра­јем про­шлог ве­ка лу­пи­ли су ша­ком о сто: не­ма ви­ше кри­во­ло­ва и не­бри­ге. Не­ће­мо да пра­зни­мо не­го да пу­ни­мо. Ни­смо уби­це не­го са­рад­ни­ци при­ро­де. Са­да је њи­хо­во ло­ви­ште, ина­че ве­ће од не­ких др­жа­ва, уре­ђе­но и пу­но. Ср­не, ди­вље сви­ње, фа­за­ни, те­тре­би… Од­не­куд са Та­ре до­шли су чак и ме­две­ди. Лов­це за­дир­ку­ју да су „ше­та­чи пу­ша­ка“, али они се не да­ју по­ко­ле­ба­ти. Са­да их је око пет­сто пе­де­сет. Од­лич­но се раз­у­ме­ју у љу­де и жи­во­ти­ње, у ра­ки­ју и ло­вач­ки гу­лаш. Не­ма ло­во­ста­ја је­ди­но на до­бре при­че

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

Фо­то: Жељ­ко Си­но­бад

Гу­ча, ва­ро­ши­ца под Је­ли­цом до ко­је ни че­сти­тог пу­та ни­је би­ло па се од Чач­ка до ње пу­то­ва­ло ко­ли­ко и до Бе­о­гра­да, цен­тар је Дра­га­че­ва, ле­пог али до­зла­бо­га за­по­ста­вље­ног кут­ка Ср­би­је. Па­ко­сни­ци су из­ми­сли­ли ка­ко је то по­сле­ди­ца „по­гре­шног из­бо­ра стра­не“ то­ком по­след­њег свет­ског по­ко­ља, што и не мо­ра би­ти да­ле­ко од исти­не. Јер, кад је гру­ну­ла она гер­ман­ска си­ла, че­сти­ти Дра­га­чев­ци, вер­ни тра­ди­ци­ји, од­мах су кре­ну­ли да бра­не отаџ­би­ну, не са­че­кав­ши ко­му­ни­стич­ки 7. јул. А, шта је би­ло по­сле – зна се: од свих ста­ро­за­вет­них при­ча, она о Ка­и­ну и Аве­љу код нас је за­се­ја­на на нај­плод­ни­јем тлу.

У на­ме­ри да то не­ка­ко ис­пра­ве, пе­сник Бран­ко В. Ра­ди­че­вић, про­зван Ма­чи­ста, та­да но­ви­нар Ду­ге, и Бла­жа Ра­ди­во­је­вић, пен­зи­о­нер По­ли­ти­ке, он­да уред­ник ча­чан­ског Гла­са, сми­сли­ли су па­кле­ни план, ма­да ни са­ми не ве­ру­ју­ћи пре­ви­ше у ње­гов успех. Јер, за­ми­сао да се на па­на­ђу­ру крај гу­чан­ске цр­кве Све­тих Ар­хан­ђе­ла Ми­ха­и­ла и Га­ври­ла при­ре­ди над­ме­та­ње на­род­них ду­вач­ких ор­ке­ста­ра мо­ра­ли су да ами­ну­ју и они ко­ји су у све­му от­кри­ва­ли не­ка­кву скри­ве­ну не­при­ја­тељ­ску де­лат­ност.

По све­до­че­њу по­кој­ног Ма­чи­сте, кад су с овим пред­ло­гом при­сту­пи­ли Ко­ми­те­ту, до­че­ка­ла их је бу­ји­ца сум­њи­ча­вих пи­та­ња: за­што тру­ба, због че­га у Гу­чи, от­куд баш са­да, да ни­је не­ка­кво „ср­бо­ва­ње“, и та­ко све до оба­ве­зног, што је би­ло пре за­кљу­чак не­го пи­та­ње – шта ће Они на то ре­ћи (иза тог Они кри­ли су се слу­жбе­но удво­ри­штво и људ­ска зеб­ња)! Ово је сти­гло чак и до Сло­бо­да­на Пе­не­зи­ћа Кр­цу­на, али из­гле­да да је он о то­ме имао леп­ше ми­шље­ње не­го ње­го­ви пот­чи­ње­ни. Је­ди­ни услов ко­ји је по­ста­вио био је „да се па­зи шта се ра­ди“, па је ду­го ва­жи­ло на­мет­ну­то пра­ви­ло да се глав­не на­гра­де Дра­га­чев­ског са­бо­ра до­де­љу­ју на­из­ме­нич­но ор­ке­стри­ма из за­пад­не, и они­ма из ју­го­и­сточ­не Ср­би­је. По чу­ве­ном си­сте­му – ред ме­са, ред сла­ни­не.

Ка­да су се 14. ок­то­бра 1961, на пра­зник По­кро­ва Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у пор­ти цр­кве по­ја­ви­ли тру­ба­чи из окол­них за­се­ла­ка оде­ве­ни у сук­не­на оде­ла, у бе­лим ве­зе­ним ан­те­ри­ја­ма, с опан­ци­ма и под шај­ка­ча­ма, по­жње­ли су бу­ран апла­уз. Уна­пред! Та­ко ре­ћи на не­ви­ђе­но! Ипак, Ма­чи­сте ту ни­је би­ло! Из­да­ла га је хра­брост у по­след­њем тре­нут­ку, па је част да по­бед­ни­ку уру­чи на­гра­ду при­па­ла ње­го­вом ко­ле­ги Мир­ку Бо­ји­ћу.

Иако се Гу­ча пр­ви пут спо­ми­ње у не­ка­квој тур­ској ва­куф­на­ми из 1476. го­ди­не као цен­тар Дра­га­че­ва, раш­чу­ла се из­ван ата­ра тек ка­да је устро­јен Са­бор на Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну, а од не­дав­но уочи по­чет­ка ве­ли­ко­го­спо­јин­ског по­ста, где се оку­пи и по не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да ду­ша из Ср­би­је и све­та.

– Не­ће би­ти да се за нас зна је­ди­но по Са­бо­ру – ус­ко­пи­стио се Слав­ко Ца­ре­вић, зва­ни Цар. – Наш крај се пре све­га раш­чуо по ло­ви­шту и ло­вач­ком удру­же­њу ко­је по­сто­ји од 1902. го­ди­не. Пре­ма не­ким по­да­ци­ма, ко­је ни­смо ус­пе­ли да до­ку­мен­ту­је­мо, по­че­ло је рад још 1884. го­ди­не, па ис­па­да да је јед­но од нај­ста­ри­јих у Ср­би­ји. Али, ка­ко не­ма ни­ка­квих пи­са­них до­ка­за, те­шка ср­ца ра­чу­на­мо да је осам­на­ест го­ди­на мла­ђе. Има­мо и ма­на­сти­ре Ваз­не­се­ње,  Ва­ве­де­ње, Сре­те­ње, Пре­о­бра­же­ње, Стје­ник, и онај по­све­ћен Све­тој Тро­ји­ци. Је­сте да они при­па­да­ју ни­зу оста­лих у Ов­чар­ско-ка­блар­ској кли­су­ри, на­шој Све­тој го­ри, али су и у Дра­га­че­ву! На све то, ов­да­шњи жи­те­љи су као ду­ша. По­но­сни смо на њих, на тра­ди­ци­ју и на на­ше прет­ке, а за ово­лиц­ни крај, куд ћеш ви­ше?

ГЛУ­ВИ БА­РУТ

Слав­ко је пот­пред­сед­ник и ве­те­ри­нар­ски тех­ни­чар Ло­вач­ког удру­же­ња. Тим ре­дом. А пот­пред­сед­ник је ме­ђу ов­да­шњим лов­ци­ма нај­ви­ше зва­ње.

– Од ка­ко нас је 20. ав­гу­ста про­шле го­ди­не на­пу­стио Ми­лен­ко Ру­ди­нац, не­ма­мо пред­сед­ни­ка – об­ја­снио је. – Ње­га би ма­ло ко мо­гао и умео да од­ме­ни, па ће то ме­сто оста­ти упра­жње­но ко зна до кад.

Ло­вач­ко удру­же­ње са­сто­ји се од шест дру­шта­ва, и то Ви­ча, Го­ра­чи­ћи, Гу­ча, Ка­о­на, Ко­тра­жа и Лу­ча­ни. Ови из Гу­че „по­стро­ја­ва­ју се“ ра­ном зо­ром у са­мом цен­тру ва­ро­ши­це, у Ива­но­вој ка­фа­ни „Шест фе­ње­ра“, ко­ја би због то­га мо­гла да се на­зо­ве и „Ло­вач­ки са­ста­нак“. Овај Иван је по­себ­на при­ча: јер, он је ваљ­да је­ди­ни ка­фе­џи­ја под ка­пом не­бе­ском ко­ји се ру­ку­је са свим сво­јим го­сти­ма, док се са сва­ким дру­гим и из­љу­би! По­ми­слио би не­ко да су бли­ска фа­ми­ли­ја. Оно, као да је­су. Јер лов­ци су, и ина­че, чу­дан сој.

Чу­ди­ма, за­пра­во, ни­кад кра­ја. На при­мер, ни по­кој­ни Ми­лен­ко, ни Цар, ни­ка­да у овом ло­ви­шту ни­су од­стре­ли­ли срн­да­ћа или ср­ну… иако рас­по­ла­жу са ви­ше од хи­ља­ду пет­сто гр­ла! Због то­га су с њи­ма зби­ја­ли ша­лу да „ше­та­ју пу­шке“. Ка­кви су, он­да, то лов­ци?

– Кра­јем де­ве­де­се­тих го­ди­на, кад је Ми­лен­ко до­шао на че­ло Удру­же­ња, за­те­као је ло­ви­ште та­ко ре­ћи пра­зно – при­ча Цар. – Лу­пио је пе­сни­цом о сто и ре­као: „До­ста смо кри­во­ло­ви­ли, од са­да ће­мо до­ма­ћин­ски!“ И од­мах је се­би на­ме­нио ми­си­ју да га на­пу­ни. Ни­шта те­же. „Но­ва мла­дост“ ло­ви­шта по­че­ла је по­сле 2000. го­ди­не, а ко­ли­ко је Ми­лен­ко био по­све­ћен том за­дат­ку мо­же да ука­же то што је од­мах крај ку­ће тет­ка Ро­се, сво­је мај­ке, огра­дио се­дам­на­ест хек­та­ра за при­хват но­вих жи­во­ти­ња, за та­ко­зва­ну ви­со­ку ди­вљач, а уз ње­га и је­дан ма­њи про­стор за ла­над и дру­ге ма­ли­ша­не. Мо­гла је тет­ка Ро­са да нас раз­ју­ри кад год је хте­ла, ме­ђу­тим, и она се по­све­ти­ла том си­зи­фов­ском по­слу, иако је до­бра­но за­шла у го­ди­не. Сва­ка јој част. Па, она је нај­ја­чи управ­ник ло­ви­шта! Кад су јед­ном у то на­ше „при­хва­ти­ли­ште“ упа­ли из­глад­не­ли пси и на­па­ли ди­вљач не би­ра­ју­ћи, тет­ка Ро­са је уле­те­ла ме­ђу њих и раз­ју­ри­ла их, а за то је по­треб­на му­шка хра­брост. Ина­че, то смо ра­ди­ли све до Ми­лен­ко­вог пре­ра­ног од­ла­ска, па за­то и ни­смо пу­ца­ли. Јер, не иде да исто­вре­ме­но пу­ниш ло­ви­ште, и да га пра­зниш.

Ре­че још да се тај њи­хов по­сао струч­но на­зи­ва ре­ин­тро­дук­ци­ја, али кад би то спо­ме­ну­ли не­ком у Гу­чи ко зна шта би по­ми­слио. Мо­жда би па­ла крв?

– А, да смо га ра­ди­ли ка­ко ва­ља мо­же да по­све­до­чи то што има­мо чак и де­се­так ме­две­да – ис­пр­сио се Цар као да их је, лич­но, до­ву­као у Дра­га­че­во. – Ода­кле су до­шли не знам, ве­ро­ват­но са Та­ре, јер они су ве­ли­ке скит­ни­це, али одо­ма­ћи­ли су се код нас. Мо­жда због хра­ни­ли­шта, за­пра­во због до­ступ­но­сти хра­не? Још дре­ма­ју, ина­че би се вр­зма­ло око хра­ни­ли­шта бар дво­је-тро­је. Тет­ка Ро­са је за­ме­ра­ла си­ну је­ди­но то што је ов­де за­па­тио меч­ке, то јој се ни­је до­па­да­ло. Мо­жда за­то што је има­ла свог љу­бим­ца, пла­хог срн­да­ћа Пе­тро­ни­ја, ко­јег је са­ма от­хра­ни­ла, а он јој је уз­вра­тио до­ла­зе­ћи јој сва­ки дан до ку­ће да је по­здра­ви. Сми­сли­ли смо оно­мад да јој уру­чи­мо злат­ни ор­ден Ло­вач­ког са­ве­за Ср­би­је, али се Ми­лен­ко ус­про­ти­вио, па ни­смо.

ПО­ПРИ­ЧА­ТИ СА СО­БОМ И СА ДРУ­ГИ­МА

Удру­же­ње има не­ко­ли­ко фа­за­не­ри­ја за уз­гој ове пер­на­те ди­вља­чи, али су у по­след­ње вре­ме без­на­де­жно пра­зне.

– Кад ја­то ста­са, при­пу­шта­мо га у при­ро­ду – об­ја­шња­ва Бо­бан Ру­ди­нац, Ми­лен­ков син, још је­дан од оних што „ше­та­ју пу­шку“. – То нам је циљ, а не да фа­за­не­ри­је пре­тва­ра­мо у ко­ко­шар­ни­ке. Ма­ло је по­зна­то да лов­ци има­ју устро­је­ну „ранг-ли­сту“ нај­ин­те­ли­гент­ни­је ди­вља­чи, а на пр­вом ме­сту се на­ла­зи упра­во фа­зан. Он као да ужи­ва у над­му­дри­ва­њу с лов­ци­ма! По­себ­но смо по­но­сну на то што има­мо шум­ског те­тре­ба, јер он је у на­шим кра­је­ви­ма пра­ва рет­кост.

Иако има за­вид­ну ко­лек­ци­ју ло­вач­ког оруж­ја, а у њој чак и јед­ну ста­ру ре­пе­тир­ку мар­ке „вин­че­стер“ ко­ју би Аме­ри­кан­ци ра­ди­је ви­де­ли у свом му­зе­ју не­го у ње­го­вим ру­ка­ма, Бо­жи­дар Ру­ди­нац, зва­ни Бо­бан, у ло­ви­ште че­сто на­вра­ти без пу­шке, још упа­ра­ђен у еле­гант­но цр­но оде­ло. Та­ко и сад, ка­да је на­ме­рио да го­сти­ма из пре­сто­ни­це по­ка­же ло­ви­ште и да га на­хва­ли.

Го­сти­ма, а по­себ­но ди­вља­чи, нај­за­ни­мљи­ви­ја су хра­ни­ли­шта. Оно што је на­ме­ње­но ме­две­ди­ма рас­по­зна­је се по оста­ци­ма до­ма­ћих жи­во­ти­ња, нај­че­шће уги­ну­лих ко­ња и во­ло­ва, док оста­ла упа­да­ју у очи из­да­ле­ка јер се жу­те од ку­ку­ру­за. А од оног ко­је је на­ме­ње­но ме­две­ди­ма пу­ца ви­дик на ус­та­ла­са­ну Ср­би­ју. Да ни­је про­лећ­не из­ма­гли­це, ко зна до­кле би се по­гле­дом до­ма­ши­ло.

– Од је­се­нас смо им ба­ци­ли го­то­во два шле­пе­ра ку­ку­ру­за – при­ча Ра­шо Бро­чић, ло­вац, а до­не­дав­но при­ват­ни ауто­пре­во­зник, ко­ји се, од ка­ко је по­сао пре­дао си­ну, из­мо­та­ва и пред­ста­вља као „из­др­жа­ва­но ли­це“. – При­бо­ја­вам се да ће нам за­фа­ли­ти, а сад је нај­ва­жни­је. Јер, ди­вље сви­ње по­чи­њу да се пра­се, а ако има до­вољ­но хра­не мла­дун­чад не­ће ни­куд одав­де.

На пи­та­ње да ли је и он „ше­тач пу­шке“, на­сме­јао се ше­рет­ски, ма­да је по­ште­но при­знао да одав­но ни­је за­пу­цао. Као, уоста­лом, ни Бран­ко Ива­не­жа, ро­ђе­ни За­дра­нин, од рас­па­да Ју­го­сла­ви­је жи­тељ Је­же­ви­це крај За­бла­ћа, на ста­ром пу­ту што по­ве­зу­је Ча­чак и Кра­ље­во. Иако При­мо­рац, у Дра­га­че­ву се ску­ћио и одо­ма­ћио, а про­сла­вио се као ве­ле­мај­стор ло­вач­ког гу­ла­ша!

– Су­шти­на ло­ва ни­је ме­со, ни­ко не ло­ви за­то што је гла­дан – по­ку­шао је да об­ја­сни Бран­ко. – Не­ки ло­ве и због тро­фе­ја, али ве­ћи­на нас је по­све­ће­на овом спор­ту због дру­же­ња. Но­во вре­ме је та­кво да је чо­век за­бо­ра­вио да по­вре­ме­но мо­ра искре­но да по­при­ча и с дру­гим, и са са­мим со­бом, а од ло­ва ти не­ма бо­ље при­ли­ке за то.

Пред­ве­че се у Дра­га­че­ву до­зна­је још јед­на ва­жна исти­на. До те ме­ре су ср­дач­ни и го­сто­љу­би­ви да је ова­мо лак­ше до­ћи, не­го оти­ћи, а сва­ко хва­та­ње за бу­ђе­лар че­сти­ти до­ма­ћи­ни до­жи­вља­ва­ју као нај­те­жу увре­ду…  Бар док ни­је Са­бор, али на ње­му дру­ги ко­ло во­де. ✦

Ми­лен­ко

– Мо­гли смо ко­мот­но Ми­лен­ка Ру­дин­ца од­мах да га про­из­ве­де­мо у до­жи­вот­ног пред­сед­ни­ка, ње­му би то, за раз­ли­ку од дру­гих, истин­ски при­ста­ја­ло – при­ча Цар. – И ја ћу, за­то, би­ти пот­пред­сед­ник док ме не сме­не, и док не иза­бе­ру но­вог, не­ма ту ни­ка­квог ауто­ма­ти­зма. Убе­ђен сам, као и сва­ко од пет­сто пе­де­сет на­ших чла­но­ва, ко­ли­ко нас тре­нут­но има, да би при­хва­та­ње те ду­жно­сти би­ло скр­на­вље­ње успо­ме­не на Ми­лен­ка? Наш Ло­вач­ки дом у се­лу Гор­њи Ду­бац на­зва­ли смо по ње­му, а крај ње­га ће­мо му уско­ро по­ста­ви­ти и спо­ме­ник. По­ште­но га је за­слу­жио.

Пу­те­ви, че­ке, ћу­мур­џи­је

Ло­ви­ште се про­сти­ре на не­што ма­ње од че­тр­де­сет хи­ља­да хек­та­ра. Уз је­дан пра­ви, ас­фал­ти­ра­ни пут, пре­мре­же­но је са си­ја­сет шум­ских ко­је су про­кр­чи­ли љу­ди из шум­ског га­здин­ства, или ута­ба­ли лов­ци. Шу­ма је ма­хом бу­ко­ва, па се уз пут че­сто на­и­ђе на ћу­мур­џи­је. Све их је ма­ње, али има их. Ту су и ло­вач­ке че­ке: од ози­да­них, у ко­ји­ма се мо­же и но­ћи­ти, до скле­па­них, где се мо­гу уз­ве­ра­ти је­ди­но нај­ве­шти­ји.