Пре­ма зва­нич­ном по­пи­су, у Ср­би­ји се гне­зди пре­ко 1.300 па­ро­ва бе­лих ро­да, од то­га око 1.000 у Вој­во­ди­ни, а тач­но 288 на под­руч­ју Зре­ња­ни­на. У Та­ра­шу је че­тр­де­сет па­ро­ва са ак­тив­ним гне­зди­ма. Ов­де се о њи­ма по­себ­но бри­не, то­ме се и де­ца уче од ма­ле­на. Пра­ве се плат­фор­ме на елек­тро­сту­бо­ви­ма за гне­зда ро­да. Ор­га­ни­зо­ва­на је и кул­тур­но-ту­ри­стич­ка ма­ни­фе­ста­ци­ја „Да­ни та­ра­шких ро­да“. Због све­га то­га, сти­гло је по­себ­но при­зна­ње од Фон­да­ци­је за очу­ва­ње при­ро­де „Еуро На­тур“

Текст и фо­то­гра­фи­је: Ми­о­драг Гру­бач­ки

Та­раш је на­се­ље на ле­вој, ба­нат­ској оба­ли Ти­се, уда­ље­но два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра од Зре­ња­ни­на, ко­јем ад­ми­ни­стра­тив­но при­па­да. Скрај­нут са рав­ни­чар­ских са­о­бра­ћај­ни­ца, на ме­сту од ко­јег се да­ље и не­ма куд, огр­нут по­ти­ским шу­ма­ма и па­шња­ци­ма, иде­а­лан је за бек­ство од ци­ви­ли­за­ци­је, оаза ти­ши­не и ван­вре­мен­ског ми­ра. У Та­раш се – ка­жу ње­го­ви ста­нов­ни­ци – до­ла­зи, а кроз ње­га не про­ла­зи, јер до ње­га во­ди са­мо је­дан уски ас­фалт­ни пут. То је, до­да­ју с пу­но раз­ло­га, нај­ста­ри­је се­ло у Ба­на­ту, ста­ри­је и од са­мог Зре­ња­ни­на (Ве­ли­ког Беч­ке­ре­ка). Исто­ри­ја се­ла ис­пи­су­је се ду­же од осам ве­ко­ва, од 1202. го­ди­не, ка­да је по­ме­ну­то у јед­ном спи­су кра­ља Бе­ле, под име­ном Тар­хус, а по­том и као Тха­раш.

Упр­кос то­ли­ком тра­ја­њу, у се­лу у ком, пре­ма по­след­њем по­пи­су, жи­ви тач­но 1.009 ста­нов­ни­ка, вре­ме као да је ста­ло. Ње­го­вих се­дам ули­ца ни­су ме­ња­ле зва­нич­не на­зи­ве од 1945. го­ди­не, глав­на је и да­ље Мар­ша­ла Ти­та, а „ре­во­лу­ци­о­нар­не“ су и све оста­ле. Три „ду­жне ули­це“ ипак су по­зна­ти­је по на­род­ним на­зи­ви­ма Ве­ли­ки со­как, Ма­ли со­как и Ло­гов. Све су, зна­чи, ста­ре и пре­кри­ве­не па­ти­ном. Све, осим јед­не, ко­ја озбиљ­но пре­ти, већ је у то­ме зна­чај­но и ус­пе­ла, да цео Та­раш по­кре­не из ле­тар­ги­је и удах­не му не­ку по­себ­ну енер­ги­ју. То је Ули­ца ро­да. До­ла­зе­ћи у ово се­ло, од­не­дав­но, до­ла­зи се у Европ­ско се­ло ро­да. Та­квих је, на Ста­ром кон­ти­нен­ту, све­га че­тр­на­ест. Да­кле, до­бро­до­шли у Та­раш, Европ­ско се­ло ро­да 2015. го­ди­не!

За­хва­љу­ју­ћи тим пти­ца­ма, и ма­ле­ни Та­раш се на­шао на јед­ној спе­ци­фич­ној европ­ској ма­пи, не слу­чај­но. При­зна­ње је до­де­ли­ла не­мач­ка Фон­да­ци­ја за очу­ва­ње при­ро­де „Еуро На­тур“, ко­ја, из­ме­ђу оста­лих ак­тив­но­сти, од 1994. го­ди­не про­гла­ша­ва и по­др­жа­ва европ­ска се­ла ро­да. Пре Та­ра­ша за­слу­жи­ло га је три­на­ест на­се­ља, у исто то­ли­ко др­жа­ва, по­што у не­кој зе­мљи са­мо јед­но мо­же би­ти про­гла­ше­но Се­лом ро­да.

До­де­љу­ју­ћи при­зна­ње пред­став­ни­ци­ма ме­сне за­јед­ни­це Та­раш, Гра­да Зре­ња­ни­на и Удру­же­ња гра­ђа­на „Та­ра­шке ро­де“, ме­на­џер Фон­да­ци­је „Еуро На­тур“ Ште­фан Фер­гер је ре­као да је Та­раш се­ло у ко­јем се гне­зди нај­ви­ше па­ро­ва бе­лих ро­да у Ср­би­ји. Ни­шта ма­ње ва­жно ни­је ни то што се ме­шта­ни Та­ра­ша по­себ­но бри­ну о сво­јим ро­да­ма.

– Они за­и­ста во­ле пти­це, по­шту­ју их и, прак­тич­но, це­ла за­јед­ни­ца ан­га­жо­ва­на је у про­мо­ци­ји се­ла – ре­као је Фер­гер на све­ча­но­сти у Та­ра­шу. – До­ста се ра­ди са де­цом, ов­де по­сто­је и про­гра­ми у ко­је су укљу­че­ни нај­мла­ђи. Они та­ко­ђе до­при­но­се за­шти­ти пти­ца, њи­хо­вом пра­ће­њу, еду­ку­ју се да то чи­не с ве­ли­ком љу­ба­вљу и па­жњом, што су све раз­ло­зи ко­ји су нас опре­де­ли­ли да Та­ра­шу до­де­ли­мо сер­ти­фи­кат Европ­ско се­ло ро­да.

ПО­ГЛЕД СА ВР­ХА БАН­ДЕ­РЕ

Алек­сан­дра Ма­ро­вац Цу­цић, нај­ак­тив­ни­ја чла­ни­ца Удру­же­ња гра­ђа­на „Та­ра­шке ро­де“, ни­је кри­ла за­до­вољ­ство на­кон уру­че­ња при­зна­ња. Циљ је био, об­ја­сни­ла је, да се по­ве­же сим­бо­ли­ка број­них ро­да и ра­ђа­ња, али и ис­так­ну ле­по­те пре­де­ла уз ре­ку Ти­су.

– И ак­це­нат ма­ни­фе­ста­ци­је „Да­ни та­ра­шких ро­да“, ко­ју смо ор­га­ни­зо­ва­ли по­во­дом до­де­ле при­зна­ња, био је упра­во на де­ци и њи­хо­вој кре­а­тив­но­сти, ко­јом су на нај­леп­ши на­чин, пе­смом, игром, цр­те­жи­ма, руч­ним ра­до­ви­ма, ма­ска­ма, пред­ста­ви­ли сво­је се­ло и на­гла­си­ли бри­гу о ро­да­ма, уз ко­је ов­де без­бри­жно од­ра­ста­ју – на­ве­ла је она.

У кон­ку­рен­ци­ји ба­нат­ских Са­ку­ла и срем­ског Ку­пи­но­ва, кан­ди­да­ту­ру Та­ра­ша код не­мач­ке фон­да­ци­је по­др­жа­ло је и успе­шно спро­ве­ло Дру­штво за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је. Они су у Та­ра­шу уред­но пре­бро­ја­ли че­тр­де­сет па­ро­ва бе­лих ро­да са ак­тив­ним гне­зди­ма, од ко­јих су не­ка прет­ход­но обез­бе­ђе­на по­себ­ним плат­фор­ма­ма.

По­пи­сом бе­лих ро­да на те­ри­то­ри­ји це­ле др­жа­ве, ко­ји је про­шле го­ди­не ре­а­ли­зо­ва­ло упра­во Дру­штво за за­шти­ту и про­у­ча­ва­ње пти­ца Ср­би­је, утвр­ђе­но је да се у Ср­би­ји гне­зди пре­ко 1.300 па­ро­ва, од то­га око 1.000 у Вој­во­ди­ни, а тач­но 288 на под­руч­ју Зре­ња­ни­на. То овај град свр­ста­ва ме­ђу нај­зна­чај­ни­ја од­ре­ди­шта ро­да на њи­хо­вим чу­де­сним је­се­њим и про­лећ­ним ле­то­ви­ма, ду­гим и пре­ко де­сет хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра.

Осим што је Та­раш ста­ни­ште нај­ве­ћег бро­ја ро­да, на од­лу­ку да по­ста­не Европ­ско се­ло ро­да ути­ца­ло је и то што су ме­шта­ни спро­ве­ли за­шти­ту тих пти­ца, ор­га­ни­зо­ва­ли ма­ни­фе­ста­ци­ју по­све­ће­ну ро­да­ма и с пу­но ен­ту­зи­ја­зма све то про­мо­ви­са­ли. Ни нај­ста­ри­ји ме­шта­ни не пам­те да је у њи­хо­во се­ло од­јед­ном сти­гло то­ли­ко но­ви­нар­ских еки­па и ТВ ка­ме­ра као овом при­ли­ком, ка­да су по­ста­ли део европ­ске мре­же се­ла бе­лих ро­да. А све њих, као и дру­ге го­сте, до­че­ка­ли су но­вом та­блом на ула­зу у се­ло, „европ­ском“, као и сим­па­тич­ним пу­то­ка­зом ко­ји не­по­гре­ши­во усме­ра­ва ка Ули­ци ро­да.

КА ДРУ­ГОЈ ОБА­ЛИ

Та­раш, тре­ба и то на­по­ме­ну­ти, има још јед­ну за­ни­мљи­вост – ске­лу на Ти­си, је­ди­ну спо­ну зе­мљо­рад­ни­ка из тог се­ла с њи­ва­ма ко­је об­ра­ђу­ју на су­прот­ној стра­ни ре­ке. Че­сто ме­ан­дри­ма ме­ња­ју­ћи овај део то­ка, Ти­са је оста­ви­ла део та­ра­шког ата­ра у Бач­кој, а нај­бли­жи мост уда­љен је два­де­сет ки­ло­ме­та­ра. Ске­ла је, та­ко, за ов­да­шњи жи­ваљ зна­чај­ни­ја од мо­ста, а по­се­бан шарм да­је јој то што је има­ла за­па­же­не епи­зод­не уло­ге у че­ти­ри до­ма­ћа игра­на фил­ма и не­ко­ли­ко се­ри­ја: Са­лаш у Ма­лом ри­ту, Ве­ли­ки тран­спорт, Је­сен сти­же, ду­њо мо­ја, Ко­њи вра­ни… Не­ма тач­них по­да­та­ка од ка­да је ов­де, али се мо­же са си­гур­но­шћу ре­ћи да је спа­ја­ла оба­ле још у вре­ме Аустро-Угар­ске, да­кле пре ви­ше од јед­ног ве­ка. Об­но­вље­на је пре не­ко­ли­ко го­ди­на и да­нас је пот­пу­но у функ­ци­ји. Оп­слу­жу­ју је дво­ји­ца ске­ле­џи­ја, ко­је пла­ћа­ју зе­мљо­рад­ни­ци, по­зна­ти по про­из­вод­њи ку­пу­са и кром­пи­ра. На ске­ли, ка­жу, че­сто се и са­ми пут­ни­ци при­хва­те че­кр­ка, не би ли ма­ти­цу лак­ше и бр­же са­вла­да­ли.

Ни­је по­треб­но ду­же се за­др­жа­ти код ске­ле, или би­ло где у се­лу, па до­жи­ве­ти да у не­по­сред­ној бли­зи­ни про­ле­ти бе­ла ро­да, пот­пу­но на­вик­ну­та на људ­ско при­су­ство. Та­раш, Европ­ско се­ло ро­да, спре­ман је да сва­ком на­мер­ни­ку ис­при­ча сво­ју при­чу, баш као на пр­вој ту­ри­стич­ко-кул­тур­ној ма­ни­фе­ста­ци­ји „Да­ни та­ра­шких ро­да“, за ко­ју ор­га­ни­за­то­ри оче­ку­ју да ће по­ста­ти тра­ди­ци­о­нал­на. И да ће на нај­бо­љи на­чин по­твр­ди­ти по­ме­ну­ту кри­ла­ти­цу: да се кроз ово ба­нат­ско се­ло не про­ла­зи, већ се у ње­га до­ла­зи. ✦

Си­гу­ран жи­вот ме­ђу жи­ца­ма

Плат­фор­ме за гне­зда на сту­бо­ви­ма елек­тро­мре­же по­ста­вље­не су у окви­ру про­јек­та „Си­гу­ран жи­вот ме­ђу жи­ца­ма“. Осми­шље­не су та­ко да оси­гу­ра­ва­ју ро­де од струј­ног уда­ра. И пти­це су се на­ви­кле, па не пра­ве раз­ли­ку из­ме­ђу „тра­ди­ци­о­нал­ног“ гне­жђе­ња на дим­ња­ци­ма и овог, „са­вре­ме­ни­јег“.

У ста­ром гне­зду

Па­ро­ви сва­ке го­ди­не ко­ри­сте исто гне­здо, на ко­је се пр­во вра­ћа муж­јак, при­пре­ма­ју­ћи га за до­чек жен­ке. О мла­дун­ци­ма под­јед­на­ко бри­ну, до­но­се­ћи им хра­ну, по­ли­ва­ју­ћи во­дом ко­ју но­се у кљу­но­ви­ма или их хла­де­ћи, ма­ха­њем кри­ли­ма.