То је ча­ро­бан пре­део, мит­ских ду­би­на. Ку­пе и сфин­ге пла­ни­на ис­точ­не Ср­би­је пам­те ви­ше не­го књи­га и чо­век. Ње­ни љу­ди зна­ју да жи­ве са тај­ном све­та. Не по­ста­вља­ју су­ви­шна пи­та­ња, не да­ју од­го­во­ре по­сле ко­јих се не мо­же на­зад. Жи­вот је, та­мо, об­ред.

Жељ­ко Си­но­бад (Бе­о­град, 1962), наш Жељ­ко, мај­стор је фо­то­гра­фи­је. Оне жи­ве, до­ку­мен­тар­не, са до­га­ђа­ја, умет­нич­ке ко­ли­ко умет­но­сти има у овој на­шој „те­гоб­ној зе­маљ­ској про­зи“. А има.

Тај Жељ­ко мно­го пу­та ура­њао се у чу­де­сне све­то­ве ис­точ­не Ср­би­је. О тим упе­ча­тљи­вим су­сре­ти­ма све­до­чи и из­ло­жба фо­то­гра­фи­ја Мо­ти­ви из ис­точ­не Ср­би­је, пре­ми­јер­но по­ста­вље­на ми­ну­лог апри­ла у За­ви­чај­ном му­зе­ју у Ру­ми.

Би­ли смо. Ви­де­ли пред со­бом јед­ну це­ло­ви­ту по­е­ти­ку, са ја­ким еле­мен­ти­ма филм­ског. При­зор све­ден на сво­ју цр­но-бе­лу по­тку, ко­ју сва­ки по­сма­трач мо­же обо­ји­ти со­бом. Оби­чан жи­вот ко­јем се на­чу­ди­ти не мо­жеш. Осве­шта­ва­ње хра­ста-за­пи­са. Ја­бу­ка, хлеб. Вен­чић од ивањ­ске тра­ве, са упа­ље­ном све­ћом, спу­штен у ре­ку. До­до­ле, ко­ле­да­ри, ла­за­ри­це, ру­саљ­ке. Об­ре­ди ко­ји де­лу­ју чак и кад њи­хо­ви уче­сни­ци не зна­ју ка­ко. Де­чак на про­зо­ру, за­чу­ђен и мо­жда упла­шен све­том. Ра­дост сто­ча­ра због те­ле­та, при­но­ве. Чвор­но­ва­та ру­ка на угла­ча­ном шта­пу. Ча­ши­ца злат­не ра­ки­је, под бе­лим ду­дом, у цр­на вре­ме­на. Ста­ра се­ћа­ња и мла­де дој­ке. Ва­тра ко­јом ће се све ис­пи­та­ти. И сву­да љу­ди. Очи. Ли­ца чед­на, деч­ја, или она по ко­ји­ма је жи­вот сва­шта ис­пи­сао, „сва та ли­ца уве­ла од бо­ла“.

Пре­сни ре­а­ли­зам пун фан­та­сти­ке. До­ку­мен­тар­ност сва од сно­ли­ко­сти и гром­ке не­до­ре­че­но­сти.

По­ми­слиш, на­мах, да ту има не­што берг­ма­нов­ско. Не­што од Па­ра­џа­но­ва и Фе­ли­ни­ја, Бе­ле Та­ра и Са­ше Пе­тро­ви­ћа. Али не. Не укла­па се. То је баш Жељ­ко Си­но­бад. Гла­вом, оком и ко­ра­ком. С бра­дом ду­гом два да­на и три жи­во­та. ✦ (Б. М.)