Из­да­ле­ка се увек пр­во ви­ди то­рањ. Ка­ко се при­бли­жа­ваш, од­не­куд из­ра­ња се­ло. Цр­кве­ни то­рањ оста­је ори­јен­тир за све. На тор­њу сат. Овај у Ма­лим Ра­дин­ци­ма ра­ди не­по­гре­ши­во. Злат­не ру­ке Јо­ва­на Ко­ва­че­ви­ћа омо­гу­ћи­ле су се­лу оно што мно­ги гра­до­ви не­ма­ју, па ни обли­жња Ру­ма. Де­ло­ви за сат из­ли­ве­ни су од брон­зе у Пе­шти, у XVI­II ве­ку. Ме­ха­ни­зам по­кре­ће мо­тор за бри­са­че на „ју­гу“, ку­пљен на бу­вља­ку. Сад сви зна­ју ко­ли­ко је са­ти. А то, за по­че­так, ни­је ма­ло

Пи­ше: Ка­та­ри­на Фи­ли­по­вић

Ма­ли Ра­дин­ци, се­ло у рум­ској оп­шти­ни, не бро­ји ви­ше од хи­ља­ду ста­нов­ни­ка, у око две сто­ти­не до­ма­ћин­ста­ва. Пу­но је ве­ли­ких ма­лих при­ча у ко­ји­ма пул­си­ра дух Сре­ма, па и овог се­ла у ње­му. Ово је јед­на од тих при­ча.

Ка­да се јед­ном де­си­ло да је ча­сов­ник на цр­кве­ном тор­њу стао, ме­шта­ни ни­су же­ле­ли да то за­не­ма­ре. Али до ре­ше­ња ни­је би­ло ла­ко до­ћи. Ма­ло је да­нас љу­ди ко­ји се ба­ве ста­рим за­на­ти­ма. Ко мо­же да са­вла­да ме­ха­ни­зам те­жак ви­ше од сто­ти­ну ки­ло­гра­ма, са­ста­вљен од без­број сит­них де­ло­ва? Ко, а да ни­је ве­ли­ка и ску­па ком­па­ни­ја, ко­јој је и „до­бар дан“ по па­пре­ној це­ни?

– Мо­же Јо­ван – ре­као је не­ко. – Јо­ван Ко­ва­че­вић. Сто по­сто.

Јо­ван Ко­ва­че­вић ста­ро­се­де­лац је у Сре­му и у Ма­лим Ра­дин­ци­ма. Пра­де­да му је из Кру­ше­дол­ског Пр­ња­во­ра, а пра­ба­ба из Ру­си­је. Жи­вот­ни пут их је ка­сни­је до­вео у Ма­ле Ра­дин­це, у ку­ћу у ко­јој по­ро­ди­ца и да­нас жи­ви. У окви­ру сво­је ку­ће Јо­ван је од јед­не про­сто­ри­је на­пра­вио ра­ди­о­ни­цу, у ко­јој, мо­гло би се ре­ћи, че­сто на­ста­ну ва­жна де­ла. Ту смо са Јо­ва­ном по­пи­ли ка­фу и по­раз­го­ва­ра­ли о све­му. Ка­ко је он то по­чео да се ба­ви овим не­у­о­би­ча­је­ним по­слом и шта га је на то мо­ти­ви­са­ло?

Као што се и мо­гло оче­ки­ва­ти, не­ма Јо­ван са­мо зна­ње и уме­шност ру­ку, већ и љу­бав пре­ма свом се­лу и на­род­ној тра­ди­ци­ји. За­то са­да ово ма­ло се­ло има што не­ма­ју ни мно­ги гра­до­ви: цр­кве­ни сат ко­ји ра­ди! Ни Ру­ма, сре­ди­ште оп­шти­не у ко­јој су Ма­ли Ра­дин­ци, не­ма ис­пра­ван ча­сов­ник ни на јед­ном пра­во­слав­ном објек­ту.

– Од ма­ле­на сам во­лео раз­не ме­ха­ни­зме, био сам то­ме до­ста по­све­ћен – при­ча Јо­ван. – За­то, ка­да је тре­ба­ло ожи­ве­ти сат на се­о­ској цр­кви, се­ти­ли су се ме­не.

Сат на Цр­кви све­тог Ни­ко­ла­ја у Ма­лим Ра­дин­ци­ма са­да ра­ди као ма­ло ко­ји на срем­ским цр­ква­ма. Не­ка­ко се по­кло­пи­ло да баш та­да, кад је сат про­ра­дио, цр­ква поч­не да ожи­вља­ва и на дру­ге на­чи­не. Ре­кон­струк­ци­ја кро­ва је би­ла нео­п­ход­на.

– За­луд да сат про­ра­ди, ако цр­ква про­ки­шња­ва – ка­же Јо­ван и сле­же ра­ме­ни­ма. – Уз по­моћ до­на­ци­ја, као и сред­ста­ва ко­ја је обез­бе­ди­ла по­кра­јин­ска вла­да, кров је об­но­вљен. Ко­рак по ко­рак, ства­ри се ре­ша­ва­ју. Још је мно­го по­сла пред се­о­ским Цр­кве­ним од­бо­ром, али ва­жно је да се по­кре­ну­ло. Са­да ће ићи.

РА­ДИ СА­МО, КАО ШТО ВРЕ­МЕ ИДЕ

– Се­о­ски сат на Цр­кви све­тог Ни­ко­ла­ја још 1912. го­ди­не стао је на два­де­сет ми­ну­та до два­на­ест. Ста­јао је та­ко све до 2001. Та­да­шњи пред­сед­ник Ме­сне за­јед­ни­це Ма­ли Ра­дин­ци, у же­љи да учи­ни не­што до­бро за се­ло, по­кре­нуо је да се ре­мон­ту­је ста­ри ме­ха­ни­зам на на­ви­ја­ње. Сат је ра­дио пу­ну го­ди­ну, али су мо­ра­ли ан­га­жо­ва­ти чо­ве­ка да јед­ном днев­но до­ла­зи и на­ви­ја га. Ка­да је про­шло го­ди­ну да­на, цр­кве­ни ча­сов­ник је опет стао, по ста­ром. А он­да је про­шле го­ди­не код ме­не до­шао се­о­ски поп да пи­та: мо­же ли се не­што учи­ни­ти да ча­сов­ник опет про­ра­ди, али да не мо­ра ни­ко да га на­ви­ја као пре?

И та­ко је све опет кре­ну­ло. Јо­ван је об­но­вио ста­ри ме­ха­ни­зам, али та­ко да ни­ко не­ма оба­ве­зу да до­ла­зи и на­ви­ја га. Ме­ђу­тим, ка­же, по­ја­ви­ло се но­во пи­та­ње: шта кад не­ста­не стру­је?

– Ре­шио сам то упо­тре­бом аку­му­ла­то­ра – на­ста­вља. – На­пра­вио сам чи­та­ву ше­му, угра­дио ис­пра­вљач. По­сао је фи­нан­си­рао Цр­кве­ни од­бор се­ла.

Од­вео нас је Јо­ван у цр­кву, по­ка­зао ка­ко ме­ха­ни­зам функ­ци­о­ни­ше. Ве­ли­ку за­хвал­ност он из­ра­жа­ва мла­дом се­о­ском све­ште­ни­ку, за ко­јег ка­же да је за са­мо го­ди­ну да­на мно­го ура­дио за се­ло. За­луд све, ка­же, ако не­ма ко ства­ри да по­кре­не. А до­бра во­ља и по­зи­тив­на енер­ги­ја по­кре­та­чи су све­га.

– По за­ни­ма­њу сам ауто­ме­ха­ни­чар, али од кад знам за се­бе во­лео сам ова­кве ме­ха­ни­зме и елек­тро­ни­ку. Ин­же­њер Аца Је­лић из Ру­ме и ја се за­јед­но ба­ви­мо по­прав­ком цр­кве­них са­то­ва. Ра­ди­ли смо у Са­бор­ним цр­ква­ма и хра­мо­ви­ма у Бе­о­гра­ду и Но­вом Са­ду, и где год нас по­зо­ву. Кад про­це­ни­мо да не­ма мо­гућ­но­сти за ква­ли­тет­ну по­прав­ку, као што је био слу­чај у Пла­ти­че­ву, он­да не узи­ма­мо по­сао, већ са­ве­ту­је­мо да се на­ба­ви нов ме­ха­ни­зам. У Фу­то­гу смо по­ста­вља­ли ске­ле, мно­го смо се пен­тра­ли, али ус­пе­ли смо да ура­ди­мо што је тре­ба­ло. За­до­вољ­ни смо. У Ма­лим Ра­дин­ци­ма је би­ло из­во­дљи­во да ра­дим код ку­ће. Ра­ста­вио сам ме­ха­ни­зам те­жак око сто пе­де­сет ки­ло­гра­ма и до­нео га у сво­ју ра­ди­о­ни­цу. Ве­о­ма је ква­ли­те­тан и скуп. Од­лив­ци су му ра­ђе­ни у Бу­дим­пе­шти у XVI­II ве­ку, од пра­ве брон­зе, и ниг­де ни­је био по­ха­бан. У то вре­ме за­и­ста ни­су жа­ли­ли нов­ца за ова­кве ства­ри.

ВРЕ­ДИ, АЛИ НЕ КО­ШТА

Злат­не су ру­ке Јо­ва­на Ко­ва­че­ви­ћа, од за­на­та ста­рог и рет­ког.

Ус­пео је да ста­ри си­стем цр­кве­ног ча­сов­ни­ка по­кре­не, упо­тре­био но­ви­ја ре­ше­ња, али за­др­жао аутен­тич­ност. При­ча о овом мај­сто­ру је и при­ча о срем­ском се­лу ко­је се до­ви­ја да ства­ри кре­ну на бо­ље. Не се­ди и не че­ка да ре­ше­ња стиг­ну из да­ле­ка.

– Пи­та­ли су ме из Цр­кве­ног од­бо­ра ко­ли­ко ће да ко­шта по­прав­ка са­та. Ре­као сам да ја то ра­дим за се­ло и да не ко­шта ни­шта. По мом про­ра­чу­ну, сат је на го­ди­шњем ни­воу ка­снио два­де­сет се­кун­ди. По­што се сат вра­ћа, то би спа­ло на де­сет се­кун­ди, што је, ре­ал­но, за­не­мар­љи­во. А он­да се по­ка­за­ло, за Но­ву го­ди­ну, да је сат та­чан у се­кунд. Сви су ме зва­ли да ми то ка­жу – при­ча Јо­ван и осме­ху­је се, ско­ро де­чач­ки. – Љу­ди ни­су ве­ро­ва­ли, а исти­на је да ка­заљ­ке и цео ме­ха­ни­зам по­кре­ће мо­тор од бри­са­ча на ју­гу. Ку­пио сам у Ру­ми три, за 4.500 ди­на­ра. Узео бих још не­ки, али ни­је би­ло. Ста­ри су, али од­лич­но ра­де. ✦

Вред­ни и по­ште­ни опет у мо­ди

Док нам је по­ка­зи­вао ме­ха­ни­зам у Цр­кви све­тог Ни­ко­ла­ја, Јо­ван Ко­ва­че­вић се бла­го сме­шио и не­ка­ко си­јао. Био је по­но­сан што је дао свој до­при­нос. Ра­дио је ра­ни­је као во­зач ауто­бу­са, пен­зи­ју до­че­као у рум­ском „Ру­ме­ко­ну“, ко­ји се ба­ви из­ра­дом кон­теј­не­ра. Вла­сник тог пред­у­зе­ћа још увек тра­жи са­ве­те од ње­га. Мо­жда то ни­је мо­дер­но, али вред­ни и по­ште­ни љу­ди опет ће би­ти све по­треб­ни­ји.