То је оно зр­но Ср­би­је из ко­јег увек све по­но­во ник­не. Тај ле­пи кра­јо­лик, та здра­ва во­да и хра­на, ти вред­ни и пле­ме­ни­ти љу­ди. Тре­ба не­што раз­бо­ри­то­сти и тру­да, и ула­га­ња, на­рав­но, да све то си­не у свом пу­ном и нео­до­љи­вом сја­ју. За­то ов­де до­ла­зе из Чач­ка, Ми­ла­нов­ца, По­же­ге, Ва­ље­ва, али и из Швед­ске, Фран­цу­ске, Ру­си­је, и ода­кле све не. Ле­по­ту и бла­го­дат не тре­ба об­ја­шња­ва­ти, тре­ба им се пре­пу­сти­ти

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

Фо­то: Са­ша Са­во­вић

Ако се она­мо иде пре­ко Рај­ца, кра­ће је и леп­ше, али је пре­ко Чач­ка и Пра­ња­на бр­же. Та­ко ће би­ти са­мо док не за­вр­ше ауто­пут Е-763, у нас по­знат као Ко­ри­дор 11. Кра­ћим пу­тем до Ко­шту­ни­ћа ауто­мо­би­лом по­тра­је ви­ше од три са­та, али вре­ди. Јер, исти­на је све што при­ча­ју о овом кут­ку Ср­би­је: во­да из Че­мер­ни­це за­и­ста мо­же да се пи­је, не ва­ља је­ди­но у про­ле­ће кад на­бу­ја, и по­сле ве­ли­ких ки­ша, а ва­здух је би­стар као по­ток. А, та­ква је и у оста­лих пет ре­ка што про­ти­чу се­лом, у Дре­но­ва­чи, Бу­ко­ва­чи, Гра­бу, Ду­чи­ни и Ши­ба­ну. То је за­то што је нај­бли­жи фа­брич­ки дим­њак, ако се ика­ко ди­ми, уда­љен 25 ки­ло­ме­та­ра. Од­о­зго, с Рав­не го­ре, пу­ца ви­дик бар на по­ла Ср­би­је, шу­ме је у из­о­би­љу, а сто­ка ле­њо ту­ма­ра зе­ле­ним про­план­ци­ма и па­се ве­ле­би­ље. Ма­ло је љу­ди, али ако и је­дан на­и­ђе па про­збо­ри с на­мер­ни­ком, све се на­док­на­ди.

Ако не­ког за­ни­ма зе­мљо­пис, Ко­шту­ни­ћи су два­де­сет пет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ни од Чач­ка, че­тр­де­сет од Гор­њег Ми­ла­нов­ца, то­ли­ко је и до По­же­ге, а до Ва­ље­ва је и свих ше­зде­сет. Иако је дру­го по по­вр­ши­ни у Ср­би­ји, се­ло има је­два две­ста до­мо­ва ма­хом раз­ба­ца­них по ус­та­ла­са­ној ле­по­ти: све у све­му, ше­сто­ти­нак ду­ша.

Љу­ди су слич­ни као и сву­да, а пре­те­жу вред­ни, до­бри и че­сти­ти.

Цен­тар се­ла је код Цр­кве све­те Пет­ке, нај­но­ви­је од три по­сто­је­ће, али ла­га­но пре­ла­зи иза бр­да, где се скра­си­ло чуд­но­ва­то ет­но-се­ло са је­зе­ром на­ста­лим не­дав­но, кад је за­ја­же­на Че­мер­ни­ца. Оба­ле су му око­ва­не те­са­ним ка­ме­ном, а део на­сут пе­ском због пла­же и ку­па­ча. Уз­вод­но је риб­њак ко­ји ври од ри­бље мла­ђи, а крај оба­ле је де­вет др­ве­них ку­ћи­ца за го­сте слич­них ве­ли­ким ка­ца­ма, ко­је су због слу­чај­не игре бро­је­ва и из ми­ло­ште про­зва­не „Де­вет Ју­го­ви­ћа“. Уна­о­ко­ло су и уре­ђе­ни спорт­ски те­ре­ни. Над бра­ном је леп ре­сто­ран за сто­ти­нак го­сти­ју где се мо­гу по­је­сти про­бра­на је­ла срп­ске ку­хи­ње и по­пи­ти тра­ди­ци­о­нал­на пи­ћа, пре свих ви­но и ра­ки­ја, а да се ни­ко у се­лу не по­сти­ди. На­про­тив! И све се то скра­си­ло на 520 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не! Оста­так је из­над, у бр­ду.

Цен­трал­но зда­ње ли­чи на по­ве­ћу се­о­ску ку­ћу из до­ба Обре­но­ви­ћа, док ма­ња што га окру­жу­ју под­се­ћа­ју на ва­ја­те. Та­ква су спо­ља, а из­ну­тра је сва­ко опре­мље­но сва­ко­ја­ким чу­де­си­ма мо­дер­ног вре­ме­на. Из­ме­ђу је пра­ста­ра ли­па, а у ње­ној сен­ци про­стра­на др­ве­на те­ра­са. Ту се су­сре­ћу го­сти и до­ма­ћи­ни уз ра­ки­ји­цу, слат­ко и ле­де­ну во­ду за до­бро­до­шли­цу, да се ни­ко не осе­ћа као да је код њих пр­ви пут. Ту ће се и опра­шта­ти као да су се ма­ло­час оку­ми­ли, кад за то до­ђе вре­ме.

Ко им се бар јед­ном за­де­сио на Ви­дов­дан, гле­да­ће да и до­го­ди­не на­и­ђе у исто вре­ме.

СТА­РА ШКО­ЛА, НО­ВИ ЂА­ЦИ

Све слу­ти на не­ка­кву еко­ло­шку зо­ну, ка­ко се то сад на­зи­ва. Јер, Рав­на го­ра је де­це­ни­ја­ма би­ла ана­те­ми­са­на, па је и слав­на Су­во­бор­ска бит­ка ума­ло за­бо­ра­вље­на. За­то ов­де до­ско­ра ни­шта ни­је гра­ђе­но. Све то је по­том иза­шло на до­бро, бар за оно што су ов­де на­у­ми­ли – да об­но­ве и уна­пре­де се­ло и по­љо­при­вре­ду, а пре­те­жно про­из­вод­њу хра­не, оне здра­ве, ор­ган­ске, па пре не­го што Ср­би­ја уђе у Европ­ску уни­ју, да ту Евро­пу при­ве­ду код се­бе.

Иде­ја је по­те­кла од Јо­ва­на Че­ко­ви­ћа, по­вре­ме­ног жи­те­ља Ко­шту­ни­ћа. Он је у пре­ђа­шњем жи­во­ту био ге­не­рал, а рад­ни век је про­вео ма­ло у вој­ној ди­пло­ма­ти­ји, ма­ло у вој­ној при­вре­ди, оној на­мен­ској, па је у пен­зи­ју сти­гао млад, пот­ко­ван и спо­со­бан, та­ман да на­ста­ви где је пре­ки­нуо. Мо­жда из ина­та, а ви­ше да оста­ви за со­бом траг, од­лу­чио је да са­гра­ди ет­но-се­ло, та­ко ре­ћи за­ду­жби­ну, у свом род­ном кра­ју. Не да за­ра­ди, већ да за­по­сли оно ма­ло де­це што је пре­о­ста­ло, да се­ло жив­не и оп­ста­не. Јер, по при­чи се­о­ског про­те, ко­ју да­нас го­то­во и да не­ма ко да са­слу­ша, до ју­че се у ње­го­вој про­стра­ној, а по бро­ју ду­ша ма­лој па­ро­хи­ји, го­ди­шње га­си­ло и по пет-шест ог­њи­шта.

У Ко­шту­ни­ћи­ма је пре два­де­се­так го­ди­на већ би­ло ни­кло јед­но ет­но-се­ло, ваљ­да пр­во у Ср­би­ји. Пи­са­ле су но­ви­не о то­ме, те­ле­ви­зи­ја га сни­ма­ла сва­ки час. При­ча­ло се да је би­ло узор за мно­га од оста­лих две­ста пе­де­сет, ко­ли­ко их да­нас има! Је­сте ни­кло, али је и све­ну­ло. То је она ве­чи­та при­ча о др­жав­ном као сва­чи­јем и ни­чи­јем.

– За­то сам од­лу­чио да ово ет­но-се­ло по­диг­нем сам, на сво­јој зе­мљи, да за­по­слим два­де­се­так љу­ди да ра­де у ње­му и да за­ра­де по­ште­ну пла­ту. Са­мо, оте­ло се и оса­мо­ста­ли­ло, па сад за­по­шља­ва и тро­стру­ко ви­ше, а у се­зо­ни, кад је нај­ви­ше по­сла и на зе­мљи и у Цен­тру, бу­де их чак и две­сто­ти­нак. А опет, да се не­што истин­ски по­ма­кло на­бо­ље до­ку­чио сам по не­чем дру­гом: не­кад за Ко­шту­ни­ће ни­ко ни­је чуо, па су се ов­да­шњи се­ља­ци пред­ста­вља­ли као да су из Пра­ња­на, док да­нас и они из Пра­ња­на твр­де да су из Ко­шту­ни­ћа!

Је­ди­ни усту­пак се­би Јо­ван Че­ко­вић учи­нио је ка­да је ет­но-се­ло са је­зе­ром зва­нич­но на­звао по свом оцу: Ту­ри­стич­ко-ре­кре­а­тив­ни цен­тар „Мом­чи­ло Че­ко­вић“.

– И при­па­да му – сме­је се. – Па, све је то ни­кло на ње­го­вој зе­мљи! Да је мој Мом­чи­ло мо­гао да ви­ди ово, оти­шао би за­до­во­љан… ма­да је ње­му би­ло те­шко удо­во­љи­ти.

КРА­ВА НА ЛИ­ЗИНГ

По­че­ло је пре де­се­так го­ди­на, кад је ку­пио ста­ру брв­на­ру и ра­ста­вио је, а сва­ки њен део па­жљи­во обе­ле­жио, па је пре­нео ова­мо. По­сле је са­ста­вље­на леп­ша но што је би­ла. То је да­нас цен­трал­но зда­ње. А за­тим, ма­ло по ма­ло, сва­ке го­ди­не ни­ца­ло је не­што но­во. Та­ко је, ваљ­да, на­ста­ја­ла и ве­ћи­на оста­лих ет­но-се­ла по Ср­би­ји, али обич­но су устро­је­на као по­ро­дич­не за­дру­ге, док ово ра­ди као пра­во пред­у­зе­ће.

– Кад се не­ком се­лу на­де­не то ет­но, не мо­гу се на­мир­ни­це ку­по­ва­ти у ба­кал­ни­ци, а „на­род­не ру­ко­тво­ри­не“ уво­зи­ти из ино­стран­ства, па го­сту да по­ту­раш рог за све­ћу – об­ја­сни­ла је Да­ни­је­ла Да­мља­но­вић, ди­рек­тор­ка. – То би мо­гли са­мо јед­ном, а шта по­сле? За­то смо од­мах устро­ји­ли пра­ви­ло да све што ну­ди­мо бу­де ов­да­шње. И све што се ов­де по­је­де или по­пи­је, про­из­ве­де­но је у Ко­шту­ни­ћи­ма, а до­ку­пљу­је­мо је­ди­но уље, ше­ћер, со, ка­фу, за­чи­не и – пи­во и ки­се­лу во­ду. Да би та­ко и би­ло, не­ко то мо­ра да про­из­ве­де, па још све да бу­де ква­ли­тет­но, као за сво­ју ду­шу. На на­ма је би­ло да се то ор­га­ни­зу­је и по­ште­но пла­ти, што ми и чи­ни­мо, па за­то се­ља­ци ова­ко мно­го бо­ље за­ра­де не­го ка­да сво­је про­из­во­де те­ра­ју на пи­ја­цу у Ча­чак или Ми­ла­но­вац!

Са­мо, ни­су ста­ли на то­ме!

Јед­ном су не­ки до­ко­ни ше­та­чи за­ба­са­ли у дво­ри­ште код јед­ног се­ља­ка, та­ман је из шта­ле ис­те­ри­вао сте­о­ну кра­ву. За­ди­вље­ни, по­че­ше да је хва­ле, па га упи­та­ше ода­кле му, а он им, ни пет ни шест, од­го­во­ри да је узео на ли­зинг. Го­сти се увре­ди­ли, по­ми­сли­ли су ваљ­да да се из­мо­та­ва и да зби­ја ша­лу, али кад им је по­дроб­но об­ја­снио, све је до­шло на сво­је. Јер, за­и­ста та­ко и ис­па­да. Из ет­но-се­ла по­кло­ни­ли су ком­ши­ја­ма не­што сто­ке, сто­ти­нак гр­ла, а за­уз­врат, кад ус­тре­ба, ови им ис­по­ру­чу­ју сво­је про­из­во­де као што су кај­мак, сир, ја­ја, све­же и су­во ме­со, по­вр­ће, во­ће, бра­шно пше­нич­но или ку­ку­ру­зно, гљи­ве… И, сва­ко­ме је по­та­ман, чак и пре­ти­че.

Због то­га су по­сле по­ди­гли су­ша­ру, хлад­ња­чу, по­гон за про­из­вод­њу и фла­ши­ра­ње из­ван­ред­них воћ­них ра­ки­ја, пре свих шљи­во­ви­це, па за мед… и још три­ста чу­да при­де. Да­нас су то фа­бри­чи­це об­је­ди­ње­не под истим на­зи­вом „Граб“, до­би­је­ном по по­то­ку. Па, ка­да гост по­не­се не­ки та­кав „су­ве­нир“ из Ср­би­је, да га то истин­ски под­се­ћа и на Ко­шту­ни­ће, и на до­ма­ћи­не, и на вре­ме ко­је је про­вео ов­де, под­но Су­во­бо­ра.

– До­шао ми је­да­ред у го­сте Љу­ба Јов­ко­вић, ста­ри при­ја­тељ што жи­ви у Мар­се­љу, где др­жи при­сто­јан по­ро­дич­ни хо­тел – уозби­љио се Јо­ван. – Чуо је, ка­же, да се код нас про­из­во­ди ор­ган­ска хра­на, а ка­ко Фран­цу­зи лу­ду­ју за тим, ре­шио да им по­ну­ди не­што „мејд ин Сер­биа“, да се по­хва­ли ка­ко и ми зна­мо да на­пра­ви­мо не­што ка­ко ва­ља. А, ка­да је про­бао, са­мо што се ни­је шло­ги­рао, па на­ва­лио да на­пра­ви­мо до­го­вор о по­слу. Је­два смо га об­у­зда­ли, и то тек ка­да смо му об­ја­сни­ли да је то на­ме­ње­но пре све­га ов­да­шњим го­сти­ма. Али, ако је ње­го­вим Фран­цу­зи­ма баш то­ли­ко за­пе­ло, нек на­и­ђу, до­би­ће све у ори­ги­на­лу, и на са­мом из­во­ру.

Ка­да је по­ла­зио на­траг, пра­ти­ли су му по­ма­ло од све­га. Ја­вио се дан-два ка­сни­је да се по­хва­ли ка­ко је оно што је до­нео пла­ну­ло истог ча­са, као и да су све по­ку­по­ва­ли Фран­цу­зи, и то ис­пред но­са та­мо­шњим Ср­би­ма. За­ва­пио је да му ша­љу још то­га. Мо­жда ће та­ко и би­ти, ако кре­не ка­ко су за­ми­сли­ли.

СЕ­О­СКА ДИ­ПЛО­МА­ТИ­ЈА

Од ока, ко­шту­нић­ко је­зе­ро с пла­жом мо­гло би да при­ми бар две хи­ља­де ку­па­ча, док у се­лу жи­ви ше­сто­ти­нак љу­ди, од ко­јих по­ло­ви­ну ни с пу­шком не би на­те­рао да ско­че у во­ду, ни но­ге да оква­се. Али ни­су се пре­ра­чу­на­ли. Та бла­го­дат је пре све­га на­ме­ње­на го­сти­ма Цен­тра, он­да ме­шта­ни­ма Ко­шту­ни­ћа и окол­них се­ла, а ко­нач­но и Ча­ча­ни­ма и Ми­ла­нов­ча­ни­ма, ко­ји­ма је ово за­ме­на за све уда­ље­ни­је мо­ре. Улаз за го­сте је бес­пла­тан, а оста­ли пла­ћа­ју сим­бо­лич­но, тек ко­ли­ко да се по­кри­је тро­шак за во­ду и стру­ју. А, ка­ко су и це­не у ре­сто­ра­ну да­ле­ко ис­под ва­ро­шких, по­не­кад је те­шко до­мо­ћи се сло­бод­ног ме­ста и на пла­жи, ка­мо­ли у ка­фа­ни.

За­ни­мљи­во је да су ово се­ло не­ка­ко от­кри­ли стран­ци, па че­сто на­вра­ћа­ју. Не­дав­но је ту ме­сец да­на бо­ра­ви­ла по­ве­ћа гру­па мла­дих Шве­ђа­на: ута­бо­ри­ли су се у Ко­шту­ни­ћи­ма, а ода­тле про­кр­ста­ри­ли Ср­би­јом из­у­ча­ва­ју­ћи наш фол­клор. Је­два су оти­шли, то­ли­ко су им се­ло, при­ро­да и љу­ди при­ра­сли ср­цу.

Та­ко су у Ко­шту­ни­ћи­ма до­шли на не­сва­ки­да­шњу иде­ју. Не­ко­ли­ци­ни стра­них ди­пло­ма­та по­ну­ди­ли су на по­клон зе­мљу го­ре, из­над Цен­тра, ка­ко би на њој са­гра­ди­ли ку­ће у свом на­ци­о­нал­ном сти­лу, да у њи­ма план­ду­ју и до­во­де го­сте. Сви од­ре­да су дар при­хва­ти­ли са оду­ше­вље­њем, а бог­ме и са за­хвал­но­шћу, па ће уско­ро ов­де ни­ћи пра­во „ди­пло­мат­ско на­се­ље“. Пре­о­ста­је да ср­дач­ни се­ља­ци на­у­че по не­ко­ли­ко ре­чи на ен­гле­ском или ру­ском је­зи­ку, па да се од­ре­да оти­сну у „ме­ђу­на­род­не од­но­се“. А и ина­че – од срп­ског го­сто­прим­ства, че­сти­то­сти и ср­дач­но­сти, од до­ма­ће хра­не и пи­ћа, и од ово­ли­ке ле­по­те ко­јом нас је Бог об­да­рио, не­ма бо­ље ди­пло­ма­ти­је.

На пи­та­ње за­што се упу­стио у ову, ипак, не­из­ве­сну аван­ту­ру, до­ма­ћин се за­ми­слио на ча­сак, па из­у­стио го­то­во сне­би­ва­ју­ћи се:

– У свом рад­ном ве­ку за­ра­дио сам до­вољ­но, не тре­ба ми ви­ше. Али баш за­то осе­ћам оба­ве­зу да се оду­жим овом на­ро­ду. Због то­га сам оно­мад осно­вао Удру­же­ње до­ма­ћи­на Ср­би­је ко­је под сво­је окри­ље оку­пља истин­ски углед­не до­ма­ћи­не и по­слов­не љу­де из зе­мље и ра­се­ја­ња ко­ји има­ју исту ту по­тре­бу да се оду­же отаџ­би­ни… и да јој по­мог­ну. Не мо­же сва­ко да се ме­ри с Или­јом Ми­ло­са­вље­ви­ћем, Лу­ком Ће­ло­ви­ћем, Ни­ко­лом Спа­си­ћем, Влај­ком Ка­ле­ни­ћем, Си­мом Ан­дре­је­ви­ћем или Ми­шом Ана­ста­си­је­ви­ћем, са љу­ди­ма ко­ји су об­но­ви­ли и уна­пре­ди­ли Ср­би­ју у прет­про­шлом и про­шлом ве­ку, али нек сва­ко до­при­не­се по­ма­ло, ко­ли­ко му је у мо­ћи, па ће сви­ма кре­ну­ти на­бо­ље. Јер, ка­ко је то одав­но опи­сао Ни­ко­ла Спа­сић, бо­гат­ство се не ме­ри по то­ме ка­ко се сти­че, већ ка­ко се њи­ме рас­по­ла­же. Ако је на пол­зу на­ро­ду, си­гур­но не­ћеш по­гре­ши­ти. ✦

Де­ца

Што ре­че не­ко – да се не рас­ту­жу­ју сва­ке го­ди­не ка­да се огла­си да се у ста­ру шко­лу упи­су­је све ма­ње ђа­ка. Па, ако Бог да те их бу­де до­вољ­но, да се ко­нач­но и у њи­хо­вом се­лу отво­ри осмо­љет­ка, а не да де­ца од пе­тог раз­ре­да но­га­ју шест ки­ло­ме­та­ра до Пра­ња­на, и кад за­гу­ди, и кад упе­че, као што су њи­хо­ви оче­ви и де­до­ви мо­ра­ли.

Лек­ци­ја

По­ми­шља­ли су у Ко­шту­ни­ћи­ма да због Фран­цу­за по­ве­ћа­ју про­из­вод­њу здра­ве хра­не. Али при­се­ти­ли су се да је срп­ско ви­нар­ство упро­па­стио со­ци­ја­ли­зам оном иде­јом да се ви­на­ри над­ме­ћу у ко­ли­чи­ни а не у ква­ли­те­ту, па су од­у­ста­ли.