Мо­дер­ни сен­зи­би­ли­тет гра­да и но­ве умет­нич­ке прак­се, но­ви ме­ди­ји и но­ве ге­не­ра­ци­је пре­о­бра­жа­ва­ју оро­ну­лу и за­бо­ра­вље­ну Сав­ску па­ди­ну, го­то­во по­лу­на­пу­ште­ну, у нај­кре­а­тив­ни­ји кварт срп­ске пре­сто­ни­це и овог де­ла Евро­пе. Раз­ба­ру­ше­на, ру­стич­на, ма­што­ви­та и не­фор­мал­на, Са­ва­ма­ла од­лич­но спа­ја кул­ту­ру и за­ба­ву, кре­а­тив­ност и тр­жи­ште, ста­ро и но­во. На­гла­сак је на из­ра­зи­то до­ма­ћем умет­нич­ком из­ра­зу, срп­ском и бал­кан­ском, што у овај „ди­стрикт кул­ту­ре“ при­вла­чи ве­ли­ки број стра­на­ца, жељ­них ори­ги­на­ла а не про­вин­ци­јал­них ко­пи­ја

Текст и фо­то: Дра­га­на Бар­ја­ка­та­ре­вић

У Кул­тур­ни цен­тар „Град“ пр­ви пут сам ушла кра­јем 2009. го­ди­не. Пот­пу­но скеп­тич­но, уве­ре­на да сам про­ма­ши­ла адре­су. Ишла сам да ку­пим кар­те за кон­церт „No­u­vel­le Va­gue“ и да ми то ни­је би­ло та­ко ва­жно, ве­ро­ват­но бих се окре­ну­ла и по­бе­гла из те та­да­шње Са­ва­ма­ле. Др­жа­ла сам па­пи­рић са адре­сом у ру­ци и ни­сам мо­гла да по­ве­жем кул­тур­ни цен­тар и тај оро­ну­ли крај. Крај је и да­ље при­лич­но оро­нуо. Али ди­ше. Ре­а­ни­ми­ра­ли су га не­ки кре­а­тив­ни љу­ди.

КУЛ­ТУР­НИ ЦЕН­ТАР „ГРАД“

Ка­да су још пре се­дам го­ди­на отво­ри­ли Кул­тур­ни цен­тар „Град“, Људ­ми­ла Стра­ти­ми­ро­вић и Де­јан Убо­вић ве­ро­ват­но ни­су ни слу­ти­ли ка­кав су кул­тур­ни та­лас по­кре­ну­ли у Са­ва­ма­ли.

– Са­свим слу­чај­но смо иза­бра­ли ту ло­ка­ци­ју. Ис­тра­жи­ва­ли смо мно­ге ва­ри­јан­те по це­лом гра­ду и на кра­ју от­кри­ли за­пу­штен ста­ри ма­га­цин у Ули­ци бра­ће Кр­сма­но­вић. Оп­шти­на Сав­ски ве­нац по­др­жа­ла је на­шу иде­ју да отво­ри­мо кул­тур­ни цен­тар. И та­ко, спле­том срећ­них окол­но­сти и чи­ње­ни­це да је не­ко хтео да нас са­слу­ша, на­шли смо се у овом кра­ју. Крај нам се до­пао, јер је бли­зу цен­тра, а опет до­вољ­но изо­ло­ван да би­смо мо­гли да гра­ди­мо сво­ју при­чу с љу­ди­ма с ко­ји­ма се по енер­ги­ји по­кла­па­мо – при­ча нам Људ­ми­ла.

Са­ва­ма­ла се у ме­ђу­вре­ме­ну до­ста про­ме­ни­ла. Отво­ре­не су се га­ле­ри­је, ха­бо­ви, ка­феи, ноћ­ни клу­бо­ви. Ме­ђу­тим, у мо­ру но­вог са­др­жа­ја, „Град“ је за­др­жао сво­ју аутен­тич­ност. Ру­сти­ка ста­рог скла­ди­шта, нео­бич­не ин­тер­вен­ци­је ри­мејк кре­а­ти­ва­ца, сту­бо­ви ко­је су осли­ка­ли Ема Ема Ема и Сре­тан Бор, Ми­о­ни­не пти­чи­це на фа­са­ди, ма­ле­на ба­шта са туф­на­стим стол­ња­ци­ма и цр­ве­но-бе­лим фе­ње­ри­ма, из­ло­жбе и кон­фе­рен­ци­је на спра­ту, у га­ле­ри­ји са по­гле­дом на ре­ку, не­сва­ки­да­шњи мод­ни де­та­љи у „Град­сто­ру“, „Мо­да за по­не­ти“ су­бо­том пре из­ла­ска, ча­со­ви је­зи­ка, ама­тер­ска тр­пе­за на „Де­ли­ка­те­сном по­не­дељ­ку“, тек су не­ки од де­та­ља због че­га се во­ли „Град“, про­грам то­ли­ко ра­зно­вр­стан, а ипак са­вр­ше­но до­сле­дан.

– Део про­гра­ма пла­ни­ра­мо са­ми, али до­ста то­га на­ста­је и у са­рад­њи са умет­ни­ци­ма, ор­га­ни­за­ци­ја­ма, ти­мо­ви­ма, му­зи­ча­ри­ма. Без об­зи­ра на сла­ву и жа­нр. Је­ди­но нам је ва­жно да од­го­ва­ра­ју оно­ме што ми сма­тра­мо за имиџ Кул­тур­ног цен­тра „Град“.

„МИК­СЕР ХА­УС“

Још јед­но са­ва­мал­ско кул­тур­но сре­ди­ште на­ста­ло тран­сфор­ма­ци­јом ста­рог ма­га­ци­на. На под­руч­је Са­ва­ма­ле „Мик­сер Ха­ус“ се до­се­лио 2012. го­ди­не, нај­пре као фе­сти­вал, а по­том и као па­жљи­во осми­шљен про­стор ко­ји ће по­ста­ти сте­ци­ште ди­зај­не­ра, му­зи­ча­ра, кре­а­ти­ва­ца, са­ња­ра о леп­шем и бо­љем Бе­о­гра­ду. У ње­му се на­ла­зе ка­фе, про­стор за кон­цер­те, пре­да­ва­ња, ра­ди­о­ни­це, пред­ста­ве, ди­зајн шоп у ком се про­да­ју про­из­во­ди ди­зај­не­ра са Бал­ка­на – од на­ме­шта­ја, игра­ча­ка и гар­де­ро­бе до ви­на и гур­ман­ских ђа­ко­ни­ја. Ме­на­џер „Бал­кан ди­зајн шо­па“ Ми­лош Ку­зма­но­вић ис­при­чао нам је за­што во­ли свој по­сао:

– Оно што ја ра­дим ов­де је­сте ко­му­ни­ка­ци­ја са мла­дим на­да­ма ди­зај­на, али и са не­ким пре­ка­ље­ним име­ни­ма са бал­кан­ских ди­зај­нер­ских про­сто­ра: Dec­hko Tzar, Re­ma­ke, Mo­os­he­ma Stu­dio, TEN Fin­gers, Шкра­бац, Over, Ko­ba Yagi toys и дру­ги. Ди­рек­тан кон­такт са кре­а­тив­ци­ма, пла­ни­ра­ње, раз­го­во­ри о но­вим ко­лек­ци­ја­ма, са­ве­ти ка­ко не­што по­бољ­ша­ти, шта из­ме­ни­ти, и ужи­ва­ње у за­јед­нич­ком успе­ху на кра­ју, упра­во је оно због че­га во­лим свој по­сао.

Је­дин­ствен до­ма­ћи ди­зајн је­дан је од раз­ло­га што све ве­ћи број ту­ри­ста свра­ћа у Са­ва­ма­лу.

– Да ли је у пи­та­њу бур­на исто­ри­ја на­ро­да и зе­ма­ља ко­ји се на­ла­зе на ова­ко ма­лом про­сто­ру, или чи­ње­ни­ца да је тај про­стор тра­ди­ци­о­нал­но рас­кр­шће тр­го­вач­ких и умет­нич­ких пу­те­ва, још ми ни­је нај­ја­сни­је, али ква­ли­тет и је­дин­стве­ност до­ма­ћег умет­нич­ког из­ра­за ви­ше су не­го очи­глед­ни. И то не пре­по­зна­ју са­мо ов­да­шњи, већ и све ви­ше стра­на­ца ко­ји се сли­ва­ју у кре­а­тив­ну че­тврт Бе­о­гра­да. Ре­ак­ци­је су ве­о­ма до­бре, сто­га ми­слим да смо на пра­вом кур­су и да чи­ни­мо не­што за­и­ста до­бро за на­шу умет­нич­ку и ди­зај­нер­ску сце­ну.

КА­ФЕ-ГА­ЛЕ­РИ­ЈА „ЗА­ВОД“

У бли­зи­ни „Мик­се­ра“, у Ули­ци кра­ље­ви­ћа Мар­ка број 1 на­ла­зи се ка­фе-га­ле­ри­ја „За­вод“, на­зва­на та­ко јер гле­да на по­но­во бли­ста­ву фа­са­ду „Ге­о­за­во­да“. „За­вод“ је мул­ти­кон­цеп­ту­ал­ни про­стор. То­ком да­на ту мо­же­те да ра­ди­те или учи­те а да вас ни­ко не по­гле­да по­пре­ко јер сте на­ру­чи­ли тек јед­ну ка­фу.

– На­ши кли­јен­ти нај­че­шће су сту­ден­ти ко­ји до­ла­зе ов­де да спре­ма­ју ис­пи­те. На­ру­че јед­но пи­ће и се­де са­ти­ма. То нам не сме­та, јер во­ли­мо што смо у дру­штву мла­дих љу­ди – об­ја­шња­ва За­ра Ауди­е­ло, вла­сни­ца „За­во­да“.

Уве­че се тај ка­фе пре­тва­ра у про­стор у ко­ме се одр­жа­ва­ју еду­ка­тив­не ра­ди­о­ни­це, мод­не ре­ви­је, из­ло­жбе, про­мо­ци­је мла­дих му­зич­ких про­дук­циј­ских ку­ћа „и, на­рав­но, жур­ке по ко­ји­ма је Бе­о­град пре­по­зна­тљив“ – до­да­је та Ита­ли­јан­ка.

– До­шла сам у Бе­о­град са дру­га­ри­цом, до­па­ла ми се енер­ги­ја и од­лу­чи­ла сам да оста­нем. „За­вод“ смо отво­ри­ли мој брат Ло­рен­цо и ја. Он се ба­ви фи­нан­сиј­ским упра­вља­њем фир­мом, ја сам умет­нич­ки ди­рек­тор, а мој жи­вот­ни са­пут­ник Љу­ба ру­ко­во­ди свим оста­лим. Бу­ду­ћи да сам ја ку­стос са­вре­ме­не умет­но­сти, „За­вод“ ми је пру­жио при­ли­ку да ра­дим оно што во­лим, да се играм и да ис­тра­жу­јем кре­а­тив­но на­сле­ђе Бе­о­гра­да осло­бо­ђе­но од ака­дем­ских кли­шеа.

На­ста­ни­ли су се у Са­ва­ма­ли за­то што сма­тра­ју да је то кул­тур­но чво­ри­ште гра­да са до­бром пер­спек­ти­вом за да­љи раз­вој, за­то што има нео­бич­но есте­ти­ку пу­ну кон­тра­ста, и за­то што оку­пља мла­ди свет.

ГА­ЛЕ­РИ­ЈА „ШТАБ“

По­ред „За­во­да“, у Са­ва­ма­ли по­сто­ји још јед­но ме­сто ко­је спа­ја умет­ност и до­бар про­вод. У пи­та­њу је „Штаб“, ле­па град­ска га­ле­ри­ја сме­ште­на под сво­до­ве Бран­ко­вог мо­ста. „Штаб“ је отво­рен у тре­нут­ку ре­ак­ти­ва­ци­је це­лог ин­ду­стриј­ског квар­та Са­ва­ма­ле и ње­не тран­сфор­ма­ци­је у ди­стрикт кул­ту­ре и умет­но­сти. То је про­стор за про­мо­ци­ју мла­дих, не­а­фир­ми­са­них ауто­ра и от­кри­ва­ње та­ле­на­та из Ср­би­је и окол­них зе­ма­ља ко­ји су тре­нут­но скри­ве­ни од очи­ју јав­но­сти.

– Нај­зна­чај­ни­ја ма­ни­фе­ста­ци­ја у на­шој ор­га­ни­за­ци­ји је Лет­њи са­лон Га­ле­ри­је „Штаб“. То је ко­лек­тив­на из­ло­жба ко­ја оку­пља за­па­же­не умет­ни­ке мла­ђе ге­не­ра­ци­је. По­ред умет­ни­ка ко­ји се из­ра­жа­ва­ју у кла­сич­ним ме­ди­ји­ма, сли­кар­ству и скулп­ту­ри, на Лет­њем са­ло­ну се пред­ста­вља­ју и они ко­ји ра­де у но­вим ме­ди­ји­ма, као што су аудио-ви­зу­ел­не ин­ста­ла­ци­је и екс­пе­ри­мен­тал­на му­зи­ка. По­себ­но смо по­но­сни на из­ло­жбе у окви­ру „Су­бо­те ис­под Бран­ки­це“, ко­је у нај­бо­љем све­тлу при­ка­зу­ју на­шу иде­ју о но­вом на­чи­ну пре­зен­та­ци­је умет­но­сти. Но­ви кон­цепт по­ка­зу­је да се умет­ност и за­ба­ва и те ка­ко пре­пли­ћу, па је не­мо­гу­ће не удру­жи­ти их. За љу­де ко­ји до­ђу су­бо­том на отва­ра­ња на­пра­ви­мо и до­бар про­вод, уз нај­бо­љу му­зи­ку из се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на. Та­ко се тру­ди­мо да про­мо­ви­ше­мо љу­бав и кул­ту­ру, те не­ке ста­ре до­бре вред­но­сти ко­је су, на­жа­лост, из­гу­бље­не у овим чуд­ним вре­ме­ни­ма – ка­жу у „Шта­бу“.

По­ред Лет­њег са­ло­на и „Су­бо­те ис­под Бран­ки­це“, у „Шта­бу“ се од­ви­ја­ју и „Арт Драг­стор“, „In­du­strial De­sign We­e­kend“, Вин­ски „Штаб“, „Ноћ му­зе­ја“, „Мик­сер фе­сти­вал“…

„НО­ВА ИСКРА“

У Са­ва­ма­ли се на­ла­зи и „Но­ва Искра“, пр­ви co­wor­king про­стор у Ср­би­ји и је­дан од пр­вих на ју­жно­сло­вен­ским про­сто­ри­ма.

– Co­wor­king је је­дан од глав­них сек­то­ра у окви­ру „Но­ве Искре“ и за­и­ста смо по­но­сни на ре­зул­та­те то­ком по­след­ње три го­ди­не. На­ши чла­но­ви су фри­лен­се­ри, ди­зај­не­ри, ар­хи­тек­те, пред­у­зет­ни­ци, кон­сул­тан­ти, ма­ње ком­па­ни­је и стар­та­пи. Сви чла­но­ви за­себ­но рен­ти­ра­ју про­стор и то је пр­вен­стве­но њи­хов рад­ни про­стор, но има­мо до­ста при­ме­ра са­рад­ње, што је још је­дан од бе­не­фи­та ра­да у та­квом про­сто­ру – об­ја­шња­ва­ју у „Искри“.

По­ред основ­не ми­си­је „Искре“ – пру­жа­ња ква­ли­тет­ног рад­ног про­сто­ра за кре­а­тив­не про­фе­си­о­нал­це – од осни­ва­ња, 2012, до да­нас ту је одр­жа­но и ви­ше од две сто­ти­не еду­ка­тив­них про­гра­ма на­ме­ње­них мла­дим ди­зај­не­ри­ма и сту­ден­ти­ма из раз­ли­чи­тих обла­сти ди­зај­на, као ло­ги­стич­ка и еду­ка­тив­на по­др­шка од иде­је до оства­ре­ња.

– Наш глав­ни циљ од са­мог по­чет­ка би­ло је ја­ча­ње овог ме­ста као еду­ка­тив­не и ис­тра­жи­вач­ке плат­фор­ме. За­то стал­но ор­га­ни­зу­је­мо пре­да­ва­ња, ра­ди­о­ни­це, сту­диј­ске по­се­те, ре­зи­ден­ци­јал­не бо­рав­ке. Нај­ви­ше су би­ли за­сту­пље­ни те­ме и пре­да­ва­чи из до­ме­на ди­зај­на, ар­хи­тек­ту­ре, стар­та­па, би­зни­са, арт ди­рек­ци­је, ко­му­ни­ка­циј­ских стра­те­ги­ја, брен­дин­га, прав­них и ад­ми­ни­стра­тив­них пи­та­ња, ин­те­лек­ту­ал­не сво­ји­не, осни­ва­ња пред­у­зе­ћа и дру­гих ва­жних те­ма. Про­гра­ми су та­ко­ђе ускла­ђи­ва­ни с те­ма­ма и обла­сти­ма ко­је су ма­ње или уоп­ште ни­су за­сту­пље­не у на­шем обра­зов­ном си­сте­му, и та вр­ста пре­да­ва­ња и ра­ди­о­ни­ца је нај­по­се­ће­ни­ја.

Ово је тек де­лић оно­га што ле­па сав­ска па­ди­на Бе­о­гра­да кри­је иза сво­јих огра­да и про­зо­ра, са­мо под­сти­цај да се кре­не у от­кри­ва­ње јед­ног де­ла гра­да ко­ји се по­ла­ко бу­ди, по­зив да се да­ље ре­кон­стру­и­ше кроз не­ке но­ве кре­а­тив­не при­че. Јер Са­ва­ма­ла и по­сто­ји са­мо он­да кад се у њој не­што до­га­ђа. ✦

Спој ста­рог и но­вог гра­да

Кул­тур­ни цен­тар „Град“ на­ла­зи се у згра­ди ста­рог ма­га­ци­на из 1884. го­ди­не. Но­ви вла­сни­ци пре­у­ре­ди­ли су га та­ко да се са­чу­ва ат­мос­фе­ра ста­рог скла­ди­шта на оба­ли Са­ве, али и да се, уз по­треб­не но­ви­не, до­би­је са­вре­мен мул­ти­функ­ци­о­нал­ни про­стор. На тај на­чин пр­ви пут код нас је је­дан обје­кат ин­ду­стриј­ског на­сле­ђа по­стао цен­тар ра­зно­ли­ких кул­тур­них де­ша­ва­ња.