Аутор Ра­до­мир Кр­кић нај­ве­ћу за­хвал­ност ду­гу­је до­ма­ћим ТВ му­дра­ци­ма ко­ји су еми­си­ју „Свет ри­бо­ло­ва“ уки­ну­ли. Да ни­су, ни­ка­да не би за­ку­цао на вра­та ве­ли­ких ино­стра­них ТВ ку­ћа. Да­нас се ње­го­ва еми­си­ја сни­ма на ен­гле­ском и еми­ту­је у пре­ко ше­зде­сет зе­ма­ља. Кра­се је јед­но­став­ност и аутен­тич­ност. Не­на­ме­ште­ност. При­ро­да без „фо­то­шо­па“, пре­ва­га искре­но­сти и та­лен­та над ве­ли­ким бу­џе­ти­ма и тех­но­ло­ги­јом. Ње­го­ви гле­да­о­ци зна­ју да је „во­да нај­бо­ље узе­мље­ње“

Пи­ше: Владимир Јанковић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка, Жељ­ко Си­но­бад

У не­кој рас­пра­ви о то­ме ко је пле­ме­ни­ти­ји, пе­ца­ро­ши су до­ка­за­ли да су ис­пред ло­ва­ца. Твр­ди­ли су да, за раз­ли­ку од ло­ва­ца, свој улов увек мо­гу вра­ти­ти при­ро­ди, од­но­сно у во­ду, што у по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја и чи­не! Ово нам је не­дав­но ис­при­чао Ра­до­мир Кр­кић, аутор нај­гле­да­ни­јих до­ку­мен­тар­них ре­пор­та­жа о ри­бо­ло­ву. По­вод за наш раз­го­вор и дру­же­ње био је не­дав­но пот­пи­сан уго­вор са тур­ском те­ле­ви­зи­јом „Ја­бан“ из Ис­тан­бу­ла о пра­ви­ма за еми­то­ва­ње. Док срп­ске ТВ ста­ни­це от­ку­пљу­ју тур­ске ср­це­па­ра­ју­ће кич-се­ри­је, Ра­до­мир уз­вра­ћа се­ри­ја­лом вр­хун­ских еми­си­ја о „нај­о­ми­ље­ни­јој за­ба­ви до­ко­ли­ча­ра“.

Сва­ки до­сле­дан ци­ник при­ме­тио би да шах, лов и ри­бо­лов и ни­су не­ки спор­то­ви, иако се при­ло­зи о њи­ма об­ја­вљу­ју у спорт­ским ру­бри­ка­ма.

– И ни­су – не­ра­до је по­твр­дио Ра­до­мир. – Шах је, на при­мер, по­вра­так ло­ги­ци, а лов и ри­бо­лов по­вра­так при­ро­ди, оном што чо­ве­ку у овом вре­ме­ну че­сто не­до­ста­је, са­мо што су по­при­ми­ли так­ми­чар­ски ка­рак­тер. Што ка­жу не­ки стра­стве­ни ри­бо­лов­ци, „во­да је нај­бо­ље узе­мље­ње“, нај­чвр­шћа ве­за с при­ро­дом.

ПЛИ­ВА­ЊЕ С ПИ­РА­НА­МА

Пр­во што је у овој при­чи иза­зва­ло не­до­у­ми­цу, чак и сум­њу, би­ла је она од­ред­ни­ца о гле­да­но­сти, јер чак ни осве­до­че­ни за­ви­сни­ци од те­ле­ви­зиј­ског про­гра­ма ни­су мо­гли из се­ћа­ња да до­ву­ку еми­си­ју Свет ри­бо­ло­ва!

– На­жа­лост, код нас је при­ка­зи­ва­на са­мо на ка­блов­ском ка­на­лу „Лов и ри­бо­лов“, ко­ји свој про­грам еми­ту­је и у Сло­ве­ни­ји, Хр­ват­ској, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Цр­ној Го­ри и Ма­ке­до­ни­ји – об­ја­снио је Кр­кић. – Али, еми­си­ја се да­нас гле­да у ви­ше од ше­зде­сет зе­ма­ља! Ре­ци­мо, по­сред­ством ру­ске те­ле­ви­зи­је гле­да­ју је чак у два­де­сет шест др­жа­ва. Аме­рич­ка мре­жа DMG еми­ту­је је на пет од сво­јих осам ка­на­ла, а пра­те је мно­ги, од Ја­мај­ке и Три­ни­да­да и То­ба­га до Ке­ни­је. Ове ре­пор­та­же гле­да­ју још и у Шпа­ни­ји, Пољ­ској, Че­шкој, Сло­вач­кој, Ма­ђар­ској, Бу­гар­ској, Ру­му­ни­ји… да не на­бра­јам да­ље и не до­са­ђу­јем. Уоста­лом, ове еми­си­је су, из­вор­но, ура­ђе­не на ен­гле­ском је­зи­ку, а зва­ни­чан на­зив се­ри­ја­ла за­пра­во је Fis­hing World!

Ипак, све је по­че­ло на срп­ском, пре го­то­во че­тврт ве­ка.

– Као про­се­чан пе­ца­рош, ни бо­љи ни­ти го­ри од дру­гих, го­сто­вао сам код Ми­ће Ни­ко­ли­ћа на Те­ле­ви­зи­ји „По­ли­ти­ка“, у ње­го­вој он­да по­пу­лар­ној еми­си­ји о ри­бо­ло­ву – се­ћа се Кр­кић. – За­хва­љу­ју­ћи то­ме ро­ђе­на је иде­ја, а уоб­ли­чио сам је го­ди­ну-две ка­сни­је с Дра­ги­шом Ко­ва­че­ви­ћем, та­да уред­ни­ком спорт­ске ре­дак­ци­је Те­ле­ви­зи­је „Сту­дио Б“. За ту те­ле­ви­зи­ју сам и сни­мио сво­ју пр­ву ре­пор­та­жу, што је за њих би­ло но­вост. Ка­сни­је сам пре­шао на „БК те­ле­ви­зи­ју“, јер је Пе­ри­ца Ка­рић, глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник, имао нос за та­кве ства­ри. За­хва­љу­ју­ћи Ра­до­шу Ба­ји­ћу, мом зе­мља­ку и при­ја­те­љу, кра­јем про­шле де­це­ни­је еми­си­ја се по­ја­ви­ла и на РТС-у, али, на­жа­лост, вр­ло крат­ко. Због не­ко­рект­ног од­но­са убр­зо је уга­ше­на. Хва­ла им. Мо­жда бих та­да од­у­стао, али ме је охра­брио при­ја­тељ Стју­арт Ед­мон­сон, Аме­ри­ка­нац из Сан Ди­је­га. Ре­као ми је да су ре­пор­та­же ко­је сни­мам „истин­ски из­ван­ред­не“, он ме је и по­ве­зао са аме­рич­ком те­ле­ви­зиј­ском мре­жом, ко­ја је од­мах при­хва­ти­ла мој про­је­кат. Иако су зна­ли да сам Ср­бин, да­кле при­пад­ник та­мо окле­ве­та­ног на­ро­да, чи­тав по­сао је скло­пљен и уго­во­рен „на реч“. И ка­да сам пре че­ти­ри го­ди­не пот­пи­си­вао уго­вор с ру­ском „Стрим ТВ“, њи­хов ди­рек­тор је све­ча­но из­ја­вио да с по­себ­ним за­до­вољ­ством уго­вор пот­пи­су­је с јед­ним Ср­би­ном, и упла­тио ми хо­но­рар уна­пред.

Чу­ди га да не­ко на не­кој срп­ској ТВ мо­же про­це­ни­ти ка­ко ри­бо­лов ви­ше ни­је „у трен­ду“ и од­лу­чи­ти да то вре­ме усту­пи, ре­ци­мо, но­во­ком­по­но­ва­ни­ма.

– Не­мо­гу­ће. Ри­ба­ри се од иско­на а по­тра­ја­ће ко­ли­ко и људ­ска ци­ви­ли­за­ци­ја. Нај­ра­спро­стра­ње­ни­ји ре­сур­си хра­не за све број­ни­је ста­нов­ни­штво ове пла­не­те упра­во су у во­ди: у ре­ка­ма, је­зе­ри­ма, мо­ри­ма и оке­а­ни­ма. У нај­си­ро­ма­шни­јим др­жа­ва­ма ри­ба и пло­до­ви мо­ра већ да­нас прак­тич­но су је­ди­ни из­вор про­те­и­на.

ДО­КУ­МЕН­ТАР­НОСТ БЕЗ ШМИН­КЕ

Од кад се са­свим пре­дао овом за­до­вољ­ству, сни­мио је са­мо ше­зде­се­так ре­пор­та­жа, што мо­же да за­ве­де на по­гре­шан за­кљу­чак.

– Због њих сам про­пу­то­вао по­ла све­та и баш се на­пе­цао – сме­ши се Кр­кић. – А пе­цао сам у Ни­ка­ра­гви, Ко­ста­ри­ки, Гва­ја­ни, Бар­ба­до­су, на Ку­би, у Мек­си­ку, Сент Лу­и­су, на Фло­ри­ди, Аља­сци, у Тек­са­су, Ај­да­ху, Ома­ну, Ма­ле­зи­ји, Тај­лан­ду… чак и у Ру­му­ни­ји! Ка­да сни­ма­ју та­кве ре­пор­та­же за ве­ли­ке те­ле­ви­зиј­ске и про­ду­цент­ске ку­ће, ти­мо­ви ко­ји то ра­де у про­се­ку по­тро­ше бар де­ве­де­сет хи­ља­да до­ла­ра за јед­ну, а ја бих, с то­ли­ким па­ра­ма, ве­ро­ват­но сни­мио де­сет. Али не за­то што сам ште­дљив, већ због то­га што на сва пу­то­ва­ња нај­че­шће од­ла­зим са­мо са сни­ма­те­љем. С дру­ге стра­не, то ма­ло нов­ца ко­јим рас­по­ла­жем не до­пу­шта ми да се ба­вим на­кнад­ним до­те­ри­ва­њем, па су мо­ји при­ло­зи аутен­тич­ни и зби­ља до­ку­мен­тар­ни, што сва­ки гле­да­лац уме не­по­гре­ши­во да пре­по­зна чак и ако ни­је пе­ца­рош.

Као илу­стра­ци­ју, ис­при­чао је анег­до­ту о ве­ли­ком про­пу­сту ко­ји је на­чи­ни­ла еки­па јед­ног свет­ски по­зна­тог про­гра­ма. То­ли­ко су се за­не­ли „ре­жи­јом“ да им је про­ма­кло да се ри­бо­ло­вац што се рве са ри­бом, у три по­ве­за­на ка­дра, сва­ки пут по­ја­вљи­вао у раз­ли­чи­тој оде­ћи и с дру­га­чи­јим шта­пом. Ис­ку­сни во­ди­чи при­ча­ли су Кр­ки­ћу да мно­ге еки­пе свој „бо­гат улов“ вр­ло че­сто до­ку­пљу­ју на ри­бљим пи­ја­ца­ма.

– И ме­не ови на­ши ума­ло ни­су опањ­ка­ли за фал­си­фи­кат ка­да сам им јед­ном по­ка­зао фо­то­гра­фи­ју са ри­бом-али­га­то­ром ко­ју сам упе­цао у Тек­са­су  – при­ча Ра­до­мир. – Та ри­ба ствар­но има гла­ву ко­ја нео­до­љи­во ли­чи на али­га­то­ро­ву, по че­му је и до­би­ла име, па не­ком ко не зна из­гле­да као да је на­ка­ле­мље­на у „фо­то­шо­пу“.

Ово чи­ме се ба­ви, при­зна­је, до­жи­вља­ва и као ми­си­ју.

– Од­у­век имам же­љу да сво­јим при­ме­ром по­ка­жем мла­дим љу­ди­ма да не по­сто­је ни­ка­кве пре­пре­ке да пред­ста­ве свој рад и не­ком у ино­стран­ству. За оно што је па­мет­но и до­бро, не­ма пре­пре­ка. Мо­жда је нај­за­ни­мљи­ви­ја илу­стра­ци­ја мо­је иде­је би­ло то што сам пре че­ти­ри го­ди­не ус­пео да од­ву­чем Еди­ја Гран­та и Бо­ру Чор­бу на пе­ца­ње у Гроц­ку.

Мо­ре, срп­ска по­сла… ✦

До­ко­ли­ца

Да, ка­жу да је ри­бо­лов „нај­о­ми­ље­ни­ја за­ба­ва до­ко­ли­ча­ра“. То мо­же да по­све­до­чи и две­ста хи­ља­да ре­ги­стро­ва­них пе­ца­ро­ша у ово­лиц­ној Ср­би­ји, уз бар још то­ли­ко не­ре­ги­стро­ва­них.

Кључ

Срп­ски те­ле­ви­зиј­ски еми­те­ри са на­ци­о­нал­ном фре­квен­ци­јом че­сто пла­си­ра­ју у јав­но­сти ре­зул­та­те ме­ре­ња гле­да­но­сти сво­јих еми­си­ја, где увек би­ра­ју кључ по ко­јем ће се­бе пред­ста­ви­ти као шам­пи­о­не. Али, ука­зу­је Кр­кић, у ту тр­ку ни­кад не укљу­чу­ју и спе­ци­ја­ли­зо­ва­не про­гра­ме, као што су „Дис­ка­ве­ри“, „Хи­сто­ри“ и „Ани­мал пла­нет“, јер слу­те ка­ко би про­шли и шта би на­шли у та­квој тр­ци.