Светионици

СВЕТИ САВА У РУСКОМ ЦАРСКОМ ЛЕТОПИСУ (3)

Сербски чудотворци у Кремљу

Од­мах по кру­ни­са­њу, Иван IV Сил­ни на­ста­вио је град­њу цар­ског Кре­мља. Ар­хан­гел­ски са­бор жи­во­пи­сан је као са­бор пре­да­ка у име ко­јих вла­да. Ту су сви ње­го­ви прет­ход­ни­ци, ру­ски вла­да­ри, у сја­ју и оде­жда­ма. Са­мо че­ти­ри лич­но­сти ни­су Ру­си, са­мо дво­ји­ца ни­су у вла­дар­ским не­го у мо­на­шким оде­жда­ма: Све­ти Са­ва и Све­ти Си­ме­он, „серб­ски чу­до­твор­ци“. Пре­о­ста­ла дво­ји­ца не­ру­са: ви­зан­тиј­ски цар Ми­ха­и­ло VI­II Па­ле­о­лог и Све­ти кнез Ла­зар Срп­ски. Са­мо јед­на лич­ност у Ар­хан­гел­ском са­бо­ру на­сли­ка­на је два пу­та: Све­ти Са­ва Срп­ски

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић
Фо­то­гра­фи­је: Алек­сан­дар Ћо­сић и Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Знамења

МАЛА ХЕРАЛДИЧКА ИСТОРИЈА БЕОГРАДА

Под орловским штитом

Злат­ни пе­чат из вре­ме­на све­тог де­спо­та Сте­фа­на нај­ста­ри­ји је до да­нас са­чу­ва­ни хе­рал­дич­ки траг о гр­бу срп­ске пре­сто­ни­це. Нај­ста­ри­ја пот­пу­на пред­ста­ва гр­ба је у гр­бов­ни­ку из 1555. Под тур­ском оку­па­ци­јом Бе­о­град ни­је имао зна­ме­ња. Аустри­јан­ци и Уга­ри су до­но­си­ли и од­но­си­ли сво­ја. Пр­ви ја­сан срп­ски про­пис о гр­бу Бе­о­гра­да је из 1914, али је ре­а­ли­зо­ван тек 1931. Да­на­шња обе­леж­ја Бе­о­гра­да су мо­ди­фи­ко­ва­на вер­зи­ја тог ре­ше­ња

Пи­ше: Вла­ди­мир Ма­тев­ски

Белег

МАНАКОВА КУЋА И ЊЕНА ВРЕДНА ЕТНОГРАФСКА КОЛЕКЦИЈА

Упркос пролазности и забораву

У овој ку­ћи на Сав­ској па­ди­ни, по­диг­ну­тој по свој при­ли­ци по­чет­ком XIX ве­ка, бе­ху и по­шта, пе­ка­ра, ме­ха­на, стан. Об­но­вље­на, го­ди­не 1968. по­ста­ла је дом ле­пе срп­ске ет­но­граф­ске збир­ке Хри­сти­фо­ра Цр­ни­ло­ви­ћа. Ту су но­шње и на­кит, ала­ти и при­бо­ри, ру­ко­тво­ри­не и оруж­је… Не­дав­но је све то опет си­ну­ло, у још јед­ној об­но­ви, и Ма­на­ко­ва ку­ћа опет је по­ста­ла ва­жна тач­ка у Са­ва­ма­ли, квар­ту кре­а­тив­но­сти и кул­ту­ре

Пи­ше: Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић

Век

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: БЕСЕДА ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ (1916–2016)

За спас Црне Горе и свег Српства

Та­ко је сво­је рат­ни­ке у бор­бу по­звао зна­ме­ни­ти сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић, на Бад­ње ве­че 1916. у Мој­ков­цу, спа­са­ва­ју­ћи образ и сво­јој гру­ди и сво­ме за­лу­та­лом кра­љу. „Ако 24 ча­са за­др­жи­те не­при­ја­те­ља, оду­жи­ли сте се Срп­ству“, пи­сао је сер­да­ру дан ра­ни­је ре­гент Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић. И учи­ни­ше та­ко, жр­твом по­мо­го­ше бра­ћи, и по­ста­до­ше бе­смрт­ни при­мер ко­ји за­на­век све­тли. И да­нас, у стра­шном ра­строј­ству Цр­не Го­ре и Ср­би­је, то је жар на ко­ји се сви мо­же­мо огре­ја­ти

Век

МОЈКОВАЧКА БИТКА, У СВЕТЛУ НЕБЕСКЕ И НАРОДНЕ ИСТИНЕ

По светом косовском завету

Као што Го­спод ни­је ишао на Гол­го­ту да бу­де по­ра­жен не­го је по­бе­дио, па на Ње­го­вом кр­сту пи­ше „Цар Сла­ве“, та­ко су мој­ко­вач­ки ју­на­ци сво­јом вр­ли­ном и пле­ме­ни­том жр­твом над­ја­ча­ли зло. Би­ли су во­ђе­ни све­то­ла­за­рев­ским за­ве­том и без­у­слов­ном ода­но­шћу за свој род. Зва­нич­ној иде­о­ло­ги­ји у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји то ни­је од­го­ва­ра­ло, а не­ки­ма не од­го­ва­ра ни да­нас

Пи­ше: Про­то­је­реј-ста­вро­фор Са­во Б. Јо­вић

Светионици

СВЕТИ САВА У РУСКОМ ЦАРСКОМ ЛЕТОПИСУ (2)

Трајно узвисити дело предака

Ви­ше ва­жних срп­ских ни­ти упле­те­но је у ра­ђа­ње пр­ве ру­ске им­пе­ри­је, од жи­ве кр­ви до ви­со­ког за­ко­на. У Рју­ри­ко­ви­чи­ма има зрнâ Не­ма­њи­ћа, Дра­га­ша, Јак­ши­ћа, Бе­ли­му­же­ви­ћа. Иван III Ва­си­ље­вич је у прав­ни те­мељ Ру­си­је угра­дио Са­ви­ну Крм­чи­ју и Ду­ша­нов За­ко­ник. Ана Глин­ска Јак­шић је свог уну­ка Ива­на IV Сил­ног, пр­вог ру­ског ца­ра, вас­пи­та­ва­ла на жи­ти­ји­ма све­тог Са­ве и све­тог кне­за Ла­за­ра. На ко­сов­ском за­ве­ту учи­ла га о цар­ству не­бе­ском и вер­ти­ка­ли све­то­сти. Брат­ство Ру­са и Ср­ба ни­је са­мо „срећ­на ме­та­фо­ра“

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић
Фо­то­гра­фи­је: Алек­сан­дар Ћо­сић и Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Светионици

СВЕТИ САВА У РУСКОМ ЦАРСКОМ ЛЕТОПИСУ (1)

Књига у темељу Царства

Био је то нај­мо­ну­мен­тал­ни­ји књи­жев­ни по­ду­хват у Евро­пи, не са­мо у XVI ве­ку. Илу­стро­ва­на исто­ри­ја све­та од По­ста­ња до пр­вог ру­ског ца­ра Ива­на IV Сил­ног. Де­сет хи­ља­да кра­сно­пи­са­них ли­сто­ва, бли­зу два­де­сет хи­ља­да илу­стра­ци­ја ра­ђе­них аква­рел тех­ни­ком зва­ном „серб­ска­ја ко­ло­ри­сти­ка“, не­по­знат број исто­ри­ча­ра и пре­пи­си­ва­ча, ви­ше од че­тр­де­сет нај­бо­љих сли­ка­ра. Цар-књи­га, јед­на од ре­ли­кви­ја сло­вен­ске им­пе­ри­је. Ме­сто ко­је у њој има срп­ска исто­ри­ја, на­ро­чи­то Све­ти Са­ва и Ко­сов­ски бој, из­у­зет­но је. О то­ме све­до­чи и мо­но­гра­фи­ја „Све­ти Са­ва у ру­ском цар­ском ле­то­пи­су“, об­ја­вље­на на срп­ском. Из ње, у овом и на­ред­них два бро­ја, „На­ци­о­нал­на ре­ви­ја“ до­но­си цео увод­ни оглед при­ре­ђи­ва­ча

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић

Стогодишњица

ДА НИЈЕ БИЛО БОЖИЋА НА МОЈКОВЦУ, НЕ БИ БИЛО НИ ВАСКРСА НА КАЈМАКЧАЛАНУ

Црногорски Термопили

Све је би­ло на стра­ни на­па­да­ча тог стра­шног и слав­ног ја­ну­а­ра 1916. Аустро­у­гар­ских вој­ни­ка би­ло је 150.000, цр­но­гор­ских са­мо 43.000. Опре­мље­ност ми­тра­ље­зи­ма и ар­ти­ље­ри­јом 7:1. Али Цр­но­гор­ци, на­дах­ну­ти ко­сов­ским за­ве­том и хе­рој­ским кул­том Оби­ли­ћа, зна­ли су ко­ли­ка је све­ти­ња ко­ју бра­не. Све­ти­ња Отаџ­би­не и Сло­бо­де, све­ти­ња жр­тве за бра­та. Иза њи­хо­вих ле­ђа ка Ал­ба­ни­ји и мо­ру по­вла­чи­ло се 90.000 вој­ни­ка и не­ја­чи из Ср­би­је. Цр­но­гор­ци су чи­ни­ли чу­да од ју­на­штва, с по­тре­сним хе­ро­и­змом из­вр­шив­ши за­да­так 

Пи­ше: Ми­шо Ву­јо­вић

Огледало

ПРИЛОЗИ ЗА БЕОГРАДСКЕ КАФАНСКЕ СТУДИЈЕ

Сигурна мушка кућа

Ко­ли­ко се зна, пр­ва ка­фа­на на све­ту, у да­на­шњем сми­слу, отво­ре­на је у Ме­ки у XV сто­ле­ћу. Дру­га је би­ла она у Ка­и­ру, тре­ћа (из 1522. го­ди­не) у Бе­о­гра­ду. Ма­да, Бе­о­град је и ми­ле­ни­јум пре то­га имао сво­ја ка­фан­ско-мо­тел­ска свра­ти­шта зва­на пан­до­ке­о­ни. Ка­ко год, ве­ко­ви­ма је био чу­вен по сво­јим ка­фа­на­ма. Не­где дру­где, од тих жи­во­пи­сних по­да­та­ка би­ла би на­пра­вље­на ве­ли­ка маг­не­тич­на при­ча и ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја. Уме­сто то­га, не­ки би у Бе­о­гра­ду да уга­се све аутен­тич­не бе­о­град­ске ка­фа­не и стран­ци­ма ну­де оно че­га ови код ку­ће већ има­ју пре­ко гла­ве

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

Мостови

БЕОГРАЂАНКА ИВАНА АШКОВИЋ И ДРУГА ДЕЦЕНИЈА ЊЕНЕ „БИДАДАРИ“ ШКОЛЕ ИНДОНЕЖАНСКЕ ИГРЕ

Плес као пут увис

Тре­ба се спу­сти­ти до ар­хе­ти­па, у сам ко­рен древ­ног је­дин­ства. Уро­ни­ти се у ту кул­ту­ру и пу­сти­ти да вас она про­бу­ди, про­ме­ни. Сва­ки плес је вр­ста мо­ли­тве, об­ред да­ва­ња се­бе на дар, уз пу­ну свест да је умет­ност не­што мно­го ви­ше и ва­жни­је од нас са­мих. Та му­дрост, ка­да ви овла­да­те њо­ме и она ва­ма, по­чи­ње да зра­чи на Ваш жи­вот и сва­ко­дне­ви­цу. Пре­по­зна­је­те над­вре­ме­ну ле­по­ту у свом те­лу и по­кре­ти­ма. На­у­чи­те да при­зи­ва­те оно нај­бо­ље што у се­би има­те. Та­да плес по­ста­је фи­ло­зо­фи­ја, ми­то­ло­ги­ја, бај­ка, но­ви жи­вот. Пре­о­бра­жај је ду­бок и де­ло­тво­ран, ал­хе­миј­ски

Пи­ше: Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић

Подсетник

ДУНАВСКА У НОВОМ САДУ, САСТАВЉЕНА ОД ПОГЛАВЉА ЈЕДНЕ СВЕТЛЕ ИСТОРИЈЕ

Улица српске књиге

Да­нас је то ме­сто из­ла­ска Но­во­са­ђа­на, не­за­о­би­ла­зна ту­ри­стич­ка тра­са. А од дру­ге по­ло­ви­не XVI­II до по­чет­ка XX ве­ка у нај­ста­ри­јем де­лу ове ули­це, на про­сто­ру не ду­жем од две сто­ти­не ме­та­ра, ра­ди­ло је срп­ских штам­па­ри­ја, књи­жа­ра и књи­го­ве­зни­ца ко­ли­ко ни­ка­да ни­је на јед­ном ме­сту у це­лој на­ци­о­нал­ној по­ве­сти. Тим књи­га­ма, ка­лен­да­ри­ма и ча­со­пи­си­ма ди­чи­мо се и да­нас. И те­шко је ре­ћи да ли је ову ули­цу леп­ше пре­ли­ста­ти или пре­пе­ша­чи­ти

Пи­ше: Ђор­ђе М. Ср­бу­ло­вић

Стогодишњица

РАШКА, НА НЕМАЊИНОМ ИЗВОРИШТУ, НАКРАТКО ПРЕСТОНИЦА СРБИЈЕ У ЈЕСЕН 1915.

У гнезду белих орлова

Осно­ва­на ука­зом кне­за Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа 1845, по­гра­нич­на ва­ро­ши­ца се раз­ви­ја­ла бр­зо. До­би­ла је шко­лу, бол­ни­цу, чи­та­о­ни­цу, по­шту. Доц­ни­је по­чи­њу да сти­жу европ­ски кул­тур­ни обра­сци, по­слов­не нор­ме и иде­је, сти­ло­ви град­ње и оде­ва­ња. Али све то пре­се­ца низ стра­шних и слав­них ра­то­ва. У је­сен 1915. Ра­шка је че­тр­на­ест да­на рат­на пре­сто­ни­ца зе­мље. Ту су Вла­да, Вр­хов­на ко­ман­да, пре­сто­ло­на­след­ник, ди­пло­мат­ски кор, хро­ни­ча­ри и шпи­ју­ни. У ку­ћи Љу­бо­ми­ра Кур­су­ли­ћа до­не­те су не­ке од­лу­ке пре­суд­не за бу­дућ­ност срп­ске др­жа­ве