Осно­ва­на ука­зом кне­за Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа 1845, по­гра­нич­на ва­ро­ши­ца се раз­ви­ја­ла бр­зо. До­би­ла је шко­лу, бол­ни­цу, чи­та­о­ни­цу, по­шту. Доц­ни­је по­чи­њу да сти­жу европ­ски кул­тур­ни обра­сци, по­слов­не нор­ме и иде­је, сти­ло­ви град­ње и оде­ва­ња. Али све то пре­се­ца низ стра­шних и слав­них ра­то­ва. У је­сен 1915. Ра­шка је че­тр­на­ест да­на рат­на пре­сто­ни­ца зе­мље. Ту су Вла­да, Вр­хов­на ко­ман­да, пре­сто­ло­на­след­ник, ди­пло­мат­ски кор, хро­ни­ча­ри и шпи­ју­ни. У ку­ћи Љу­бо­ми­ра Кур­су­ли­ћа до­не­те су не­ке од­лу­ке пре­суд­не за бу­дућ­ност срп­ске др­жа­ве

Сме­ште­на у до­ли­ни Ибра и Ра­шке, у за­гр­ља­ју Ко­па­о­ни­ка, Го­ли­је и Ро­го­зне, на про­сто­ру на ко­ме је у XII ве­ку Сте­фан Не­ма­ња за­по­чео срп­ско злат­но сред­њо­ве­ко­вље, Ра­шка се с по­но­сом се­ћа сво­је исто­ри­је. Ра­до по­ми­ње све оне ко­ји су сво­јим тру­дом, зна­њем и пред­у­зи­мљи­во­шћу уна­пре­ђи­ва­ли жи­вот ва­ро­ши и ње­них ста­нов­ни­ка. Осно­ва­на ука­зом кне­за Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа 17. сеп­тем­бра 1845, Ра­шка је нај­пре има­ла уло­гу по­гра­нич­ног ме­ста из­ме­ђу Кне­же­ви­не Ср­би­је и Ото­ман­ског Цар­ства. У дру­гој по­ло­ви­ни XIX ве­ка раз­вој у ва­ро­ши но­си­ли су тр­гов­ци, за­на­тли­је, уго­сти­те­љи, чи­нов­ни­ци, при­спе­ли са ра­зних стра­на. Убр­зо по осни­ва­њу ва­ро­ши­ца је до­би­ла шко­лу, стал­ног ле­ка­ра, бол­ни­цу, чи­та­о­ни­цу, по­шту. Тр­гов­ци су по при­ро­ди свог по­сла има­ли кон­так­те са ве­ли­ким гра­до­ви­ма и зе­мља­ма у окру­же­њу. За­хва­љу­ју­ћи њи­ма у ва­рош су сти­за­ли ра­зно­вр­сни кул­тур­ни обра­сци, европ­ске по­слов­не нор­ме и иде­је, сти­ло­ви оде­ва­ња.

Исто­риј­ски усуд је Ра­шку у је­сен 1915. пре­тво­рио у при­вре­ме­ну рат­ну пре­сто­ни­цу Кра­ље­ви­не Ср­би­је. Сре­ди­ном ок­то­бра из прав­ца Кра­ље­ва по­че­ле су да при­сти­жу из­бе­гли­це. Кра­јем ме­се­ца до­ла­зе Вла­да, Вр­хов­на ко­ман­да, принц Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић, пред­став­ни­ци са­ве­знич­ких ди­пло­мат­ских ми­си­ја, чи­нов­ни­ци, про­фе­со­ри уни­вер­зи­те­та… За се­ди­ште Вла­де од­ре­ђе­на је ку­ћа углед­ног Раш­ча­ни­на Љу­бо­ми­ра Кур­су­ли­ћа. Вла­да је у њој бо­ра­ви­ла три­на­ест да­на, од 31. ок­то­бра до 12. но­вем­бра. За то вре­ме одр­жа­ла је је­да­на­ест сед­ни­ца. Осим раз­ма­тра­ња си­ту­а­ци­је на бо­ји­шту и ди­пло­мат­ских ак­тив­но­сти, ту су до­не­те и не­ке од (по­ка­за­ће се доц­ни­је) од­лу­ка пре­суд­них за суд­би­ну срп­ске др­жа­ве, по­пут оне од 4. но­вем­бра да се „без­у­слов­но мо­ра оста­ти уз на­ше до­са­да­шње са­ве­зни­ке“.

О Ра­шки у тим да­ни­ма упе­ча­тљи­во пи­ше Ми­ло­сти­слав Бар­ту­ли­ца, ко­ји се као члан Ју­го­сло­вен­ског од­бо­ра и уред­ник Ју­го­сло­вен­ског гла­сни­ка по­вла­чио са срп­ском вој­ском: „У Ра­шкој не­ма ста­на ни жи­ве­жа. Та­мо је све, и Вла­да и Ко­ман­да. Ни­ка­да Ра­шка ни­је то до­жи­ве­ла, та Ра­шка, Не­ма­њи­на Ра­шка, ко­ја је би­ла ку­ла сло­бод­не зе­мље про­тив на­па­да­ја ото­ман­ства… Ра­шка је на ме­не учи­ни­ла при­ја­тан ути­сак. До­ста је чи­ста. Има из­глед не­ке ве­се­ло­сти…“

Рат­ни до­пи­сник па­ри­ског Жур­на­ла Ан­ри Бар­би све­до­чи у сво­јим тек­сто­ви­ма о бо­рав­ку Вла­де у Ра­шки и дра­ма­тич­ним де­ша­ва­њи­ма: „Ра­шка, ма­ла ва­ро­ши­ца, пра­во гне­здо ор­ло­ва за­ка­че­но о ка­ме­ње, огра­ни­че­на је уским про­ла­зом Ибра и не бро­ји ви­ше од хи­ља­ду ста­нов­ни­ка. По­ста­ла је на­је­дан­пут, у то­ку јед­не не­де­ље, се­ди­ште срп­ске Вла­де и Вр­хов­не ко­ман­де… Ра­шка, ко­ја се зва­ла Ра­ци­ја, би­ла је ко­лев­ка срп­ског на­ро­да у вре­ме­ну ње­го­вог до­ла­ска на Бал­кан­ско по­лу­о­стр­во. На­ла­зи се на не­ка­да­шњој гра­ни­ци срп­ско-тур­ској. Срп­ска Вла­да, не мо­гав­ши да се ре­ши да на­пу­сти зе­мљи­ште отаџ­би­не, оста­ла је у Ра­шкој до по­след­њег мо­гу­ћег ча­са.“ Ан­ри Бар­би пи­ше и о свом су­сре­ту са Ни­ко­лом Па­ши­ћем на ка­ме­ном мо­сту у Ра­шки: „Ње­го­ве усне по­кре­та­ху се ве­о­ма мир­но, као да се Бо­гу мо­ли. Он по­ди­же ру­ку из­над очи­ју из ко­јих се ко­тр­ља­ху на ње­го­ву бе­лу бра­ду су­зе. Ни­је мо­гао да их за­у­ста­ви овај ста­ри др­жав­ник, у сил­ној емо­ци­ји пла­као је због не­во­ља сво­је зе­мље, и до­да­де ис­пре­ки­да­ним гла­сом: ,Да ли ће Бог учи­ни­ти те да Ра­шка по­ста­не на­ша гроб­ни­ца?‘“

СТА­РИ ПРАГ НЕ­МА­ЊИ­ЋА

На­спрам гра­да, на де­сној оба­ли ре­ке Ра­шке, јед­на ши­ро­ка ли­ва­да у Су­пљан­ском по­љу по­ста­ла је 2. но­вем­бра 1915. им­про­ви­зо­ва­ни аеро­дром фран­цу­ске еска­дри­ле ко­јом је ко­ман­до­вао ма­јор Ви­тро. Би­ла је то прет­по­след­ња ета­па у ње­ном од­сту­па­њу из Ср­би­је. Фран­цу­ски ави­ја­ти­ча­ри су Ра­шку про­зва­ли „ор­лов­ским гне­здом“.

У тој ма­си при­до­шли­ца, у Ра­шки је бо­ра­вио и Огист Боп, фран­цу­ски по­сла­ник ко­ји је пра­тио срп­ску Вла­ду у по­вла­че­њу. Сво­ја се­ћа­ња пре­то­чи­ће у књи­гу За срп­ском Вла­дом од Ни­ша до Кр­фа (20. ок­то­бар 1915 – 19. ја­ну­ар 1916), об­ја­вље­ну у Же­не­ви 1918. Пу­ту­ју­ћи из Кра­ље­ва пре­ко Ушћа, и су­сти­гав­ши ен­гле­ске мор­на­ре-тоб­џи­је „у ка­ки уни­фор­ми, угла­ђе­не као за смо­тру, ко­ји су под за­по­вед­ни­штвом ад­ми­ра­ла Тру­бри­џа бра­ни­ли Бе­о­град“, фран­цу­ски ди­пло­ма­та је за­пи­сао: „Ка­да смо сти­гли на Ра­шку, би­ла је ско­ро ноћ. Не­ко­ли­ко ку­ћа ле­жи на оба­ли Ибра, на ме­сту где се у ње­го­ве во­де ули­ва ре­чи­ца ко­ја до­ла­зи из Но­вог Па­за­ра. Са овог ке­ја јед­на ули­ца, вр­ло стр­ма, во­ди на трг окру­жен ку­ћа­ма ко­ји су ауто­мо­би­ли за­час пре­пла­ви­ли. Сва­ки ста­нов­ник до­шао је по свог го­ста. У сва­ну­ће, у ју­тар­њој све­тло­сти, ва­ро­ши­ца за­но­си сво­је по­се­ти­о­це. При­пи­је­на уз пла­ни­ну, она ле­жи над до­ли­ном Ибра и Ра­шке, те је ра­зу­мљи­ва ва­жност ко­ју је у исто­ри­ји има­ло ово ор­лов­ско гне­здо… Пре са­мо три го­ди­не, чим пре­ђе­те пре­ко мо­ста на Ибру би­ли би­сте у Тур­ској. Бал­кан­ске по­бе­де при­са­је­ди­ни­ле су кра­ље­ви­ни ове зе­мље на­ста­ње­не Ср­би­ма, и Ра­шка, ко­ја је та­ко ду­го би­ла гра­нич­но и ца­рин­ско ме­сто, са­да је са­мо јед­на ета­па на срп­ском дру­му. Г. Па­шић и ње­го­ве ко­ле­ге за­у­ста­ви­ли су се са уз­бу­ђе­њем у овој ва­ро­ши­ци. Не­ка­да­шњу ба­шти­ну Не­ма­њи­ну, оца кра­ља Сте­ва­на Пр­вог и ве­ли­ког Све­тог Са­ве, они ће на­чи­ни­ти на не­ко­ли­ко да­на пре­сто­ни­цом Ср­би­је. Ра­шка област, ко­лев­ка Ср­ба, по­ста­ла је њи­хо­во уто­чи­ште; хо­ће ли се мо­ћи у њој одр­жа­ти док оче­ки­ва­на офан­зи­ва Са­ве­зни­ка у прав­цу Ве­ле­са и Ско­пља не бу­де по­пра­ви­ла ста­ње?“

ТРИ ГО­ДИ­НЕ ТА­МЕ

У по­вла­че­њу са срп­ским на­ро­дом, вој­ском и стра­ним ди­пло­мат­ским, вој­ним и са­ни­тет­ским ми­си­ја­ма, у Ра­шку је те је­се­ни сти­гао и чу­ве­ни Гер­хард Ге­зе­ман, Не­мац по на­род­но­сти, сла­ви­ста по обра­зо­ва­њу, про­фе­сор не­мач­ког је­зи­ка у Пр­вој бе­о­град­ској гим­на­зи­ји. У свој днев­ник је, из­ме­ђу оста­лог, за­бе­ле­жио: „… Ис­под бре­жуљ­ка, ука­за се ма­ла бе­ла ва­ро­ши­ца. То је Ра­шка, нај­ста­ри­ја пре­сто­ни­ца ста­ре срп­ске др­жа­ве: по­след­ња ва­рош у Но­во­па­зар­ском сан­џа­ку ко­ја има до­не­кле европ­ски из­глед…“

Уз фран­цу­ске, ен­гле­ске, аме­рич­ке, грч­ке, хо­ланд­ске, дан­ске, ита­ли­јан­ске, и ру­ски ди­пло­мат­ски пред­став­ни­ци акре­ди­то­ва­ни у Ср­би­ји су се, у од­сту­па­њу пред аустро­у­гар­ском вој­ском, на­крат­ко за­др­жа­ли у Ра­шки. Кнез Гри­го­ри­је Ни­ко­ла­је­вич Тру­бец­ки, опу­но­мо­ће­ни по­сла­ник цар­ске Ру­си­је у Ср­би­ји, сво­је им­пре­си­је о Ра­шки, ко­ја га је „при­јат­но из­не­на­ди­ла сво­јом чи­сто­ћом“, об­ја­вио је у књи­зи Рат на Бал­ка­ну 1914–1917. и ру­ска ди­пло­ма­ти­ја.

Сре­ди­ном дру­ге но­вем­бар­ске сед­ми­це 1915. го­ди­не ехо то­пов­ских сал­ви из прав­ца Ушћа и Јо­ша­нич­ке Ба­ње би­вао је све ја­чи. У Ра­шку су из са­та у сат при­сти­за­ла вој­нич­ка ко­ла са ра­ње­ни­ци­ма и ра­зним рат­ним ма­те­ри­ја­лом. Би­ли су то по­у­зда­ни зна­ци да се не­при­ја­тељ при­бли­жа­ва. Кон­вој ауто­мо­би­ла са Па­ши­ћем, ми­ни­стри­ма и чи­нов­ни­ци­ма Вла­де пре­шао је 12. но­вем­бра пре­ко ка­ме­ног мо­ста на де­сну оба­ли Ибра и упу­тио се ка Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци. Вр­хов­на ко­ман­да од­сту­па за Вла­дом, 14. но­вем­бра, а пре­сто­ло­на­след­ник Алек­сан­дар на­пу­шта Ра­шку 15. но­вем­бра.

Не­мач­ке и аустриј­ске тру­пе ушле су у Ра­шку 19. но­вем­бра 1915. и ус­по­ста­ви­ле сво­ју упра­ву. То­ком Пр­вог свет­ског ра­та Ра­шка је три го­ди­не би­ла оку­пи­ра­на. Сва­ко­днев­ни жи­вот био је из­у­зет­но те­жак, а тр­го­ви­на, за­нат­ство и уго­сти­тељ­ство, као до­ми­нант­не при­вред­не де­лат­но­сти у гра­ду, ско­ро су у пот­пу­но­сти за­мр­ле.

Ра­шка је осло­бо­ђе­на 18. ок­то­бра 1918, че­тр­на­ест да­на пре Бе­о­гра­да. ✦

Тре­зор

Јед­на раш­чан­ска ку­ћа до­че­ка­ла је да по­чет­ком но­вем­бра 1915. го­ди­не по­ста­не, на не­ко­ли­ко да­на, др­жав­ни тре­зор. У њу су би­ли сме­ште­ни сан­ду­ци са нов­цем из Глав­не др­жав­не бла­гај­не и до­ку­мен­та­ци­ја Др­жав­ног ра­чу­но­вод­ства.

На ол­та­ру Отаџ­би­не

Сво­је жи­во­те на ол­тар отаџ­би­не по­ло­жи­ла су пе­де­сет дво­ји­ца офи­ци­ра, под­о­фи­ци­ра и вој­ни­ка са под­руч­ја оп­шти­не Ра­шка. Још де­ве­де­сет љу­ди умр­ло је то­ком оку­па­ци­је због те­шких усло­ва жи­во­та, ис­цр­пље­но­сти и ра­зних бо­ле­сти. На спо­мен-пло­чи по­ста­вље­ној у Хра­му све­тог ар­хан­ге­ла Га­ври­ла, пак, упи­са­но је све­га че­тр­де­сет осам име­на.