Као што Го­спод ни­је ишао на Гол­го­ту да бу­де по­ра­жен не­го је по­бе­дио, па на Ње­го­вом кр­сту пи­ше „Цар Сла­ве“, та­ко су мој­ко­вач­ки ју­на­ци сво­јом вр­ли­ном и пле­ме­ни­том жр­твом над­ја­ча­ли зло. Би­ли су во­ђе­ни све­то­ла­за­рев­ским за­ве­том и без­у­слов­ном ода­но­шћу за свој род. Зва­нич­ној иде­о­ло­ги­ји у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји то ни­је од­го­ва­ра­ло, а не­ки­ма не од­го­ва­ра ни да­нас

Пи­ше: Про­то­је­реј-ста­вро­фор Са­во Б. Јо­вић

На Кр­стов­дан, уочи Бо­го­ја­вље­ња, 2016. го­ди­не при­су­ство­вао сам ве­ли­чан­стве­ној све­ча­ној Ака­де­ми­ји по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња сто­го­ди­шњи­це од Мој­ко­вач­ке бит­ке, ко­ја је, са бла­го­сло­вом Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха срп­ског Г. Ири­не­ја, одр­жа­на у бе­о­град­ском Цен­тру „Са­ва“.

И док су Па­три­јарх Ири­неј и Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је го­во­ри­ли о зна­ча­ју ове бит­ке, а глум­ци ожи­вља­ва­ли те див ју­на­ке на че­лу са Сер­да­рем Јан­ком Ву­ко­ти­ћем – украт­ко, док је те­као сцен­ско-му­зич­ки про­грам и је­ца­ле гу­сле Бо­шка Ву­ја­чи­ћа, уз ко­је је он клик­тао сти­хо­ве Ра­до­ва­на Бе­ћи­ре­ви­ћа Тре­бје­шког о Мој­ко­вач­кој би­ци (ко­ју сам у сво­јим мла­дим да­ни­ма чи­тао и ко­ја ме је под­ста­кла да се са исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма у ве­зи са овом бит­ком бо­ље упо­знам) – ми­сли­ма сам пло­вио по про­шло­сти. Се­ћао сам се оних љу­ди ко­ји су жи­ве­ли у вре­ме­ну ка­да је и сам по­мен ове бит­ке био за­бра­њен. На­мер­но ка­жем: се­ћао се оних љу­ди, а не оног вре­ме­на, јер ни­је вре­ме кри­во што су се они у ње­му по­на­ша­ли не­људ­ски, и због то­га не тре­ба прав­да­ти ни­чи­је по­на­ша­ње ре­чи­ма „би­ло је та­кво вре­ме“. Све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки упо­зо­ра­ва нас да „оно што раз­ли­ку­је до­брог чо­ве­ка од рђа­вог је­сте упра­во то што до­бар чо­век на до­бро упо­тре­бља­ва оно што му је Бог да­ро­вао, а рђав чо­век то исто до­бро окре­ће на зло“. Пре­ма то­ме, што је ви­ше би­ло оних ко­ји су зло­у­по­тре­бља­ва­ли дар вре­ме­на и окре­та­ли ле­ђа Бо­гу, а ли­це и ср­це де­мо­ну, то је и вре­ме би­ло те­же и не­под­но­шљи­ви­је. Ти и та­кви су и исти­ну о Мој­ко­вач­кој би­ци би­ли за­бра­ни­ли, и они су „за­слу­жни“ што су то вре­ме ко­је нам је Го­спод да­ро­вао уме­сто на до­бро упо­тре­би­ли на зло. Њи­хо­ва је од­го­вор­ност што је ова бит­ка из­о­ста­вља­на из школ­ских уџ­бе­ни­ка и књи­га по­све­ће­них до­га­ђа­ји­ма из тог вре­ме­на, а уно­ше­на у оп­ту­жни­це и пре­су­де они­ма ко­ји су о њој при­ча­ли.

ИЗ БРАТ­СКЕ ЉУ­БА­ВИ

Не­ко­ме ни­је ишла у при­лог, а и да­нас из­гле­да не иде, чи­ње­ни­ца да су Сер­дар Јан­ко и ње­го­ви ју­на­ци спа­си­ли Срп­ску вој­ску ко­ја се по­вла­чи­ла пре­ко Цр­не Го­ре и Ал­ба­ни­је до Грч­ке. Ти и та­кви де­мо­но­слу­жи­те­љи ни­су мо­гли, ни­ти мо­гу, да раз­у­ме­ју срп­ску од­луч­ност и ср­ча­ност ко­је су кра­си­ле Јан­ка Ву­ко­ти­ћа и ње­го­ве рат­ни­ке, а још ма­ње су мо­гли да схва­те да је тој њи­хо­вој ср­ча­но­сти хра­брост и сна­гу да­вао упра­во Бо­го­чо­век Хри­стос ко­ји се тог Бо­жи­ћа ро­дио на Мој­ков­цу и Ко­ме су, уме­сто смир­не, зла­та и та­мја­на, они при­не­ли се­бе. Та­ко осна­же­ни но­во­ро­ђе­ним Бо­го­мла­ден­цем Хри­стом, ме­ђу­соб­но се мир­бо­же­ћи, по­шли су у бој, у смрт, ни у јед­ном тре­нут­ку се не пла­ше­ћи чи­ње­ни­це да је не­при­ја­тељ био мно­го бо­ље на­о­ру­жан и да­ле­ко број­ни­ји. Циљ ових хра­брих ви­те­зо­ва је био да спа­су бра­ћу, и у то­ме су ус­пе­ли, из­вр­шив­ши та­да на Мој­ков­цу до­слов­це ону Хри­сто­ву за­по­вест ко­ја ка­же: да од ове љу­ба­ви ни­ко не­ма ве­ће, да ко жи­вот свој по­ло­жи за бли­жње сво­је (в. Јн 15,13). Да­кле, по љу­ба­ви пре­ма Бо­гу и бли­жњем, а не по број­но­сти уче­сни­ка и рат­ној стра­те­ги­ји, ова бит­ка је до­би­је­на, и спа­да у ред нај­ве­ћих ко­је су Ср­би ика­да во­ди­ли.

Сер­дар Јан­ко Ву­ко­тић и ње­го­ви ју­на­ци, за­до­је­ни ко­сов­ским Све­то­ла­за­рев­ским за­ве­том, иза­бра­ли су жр­тву ко­јом се не­бо ку­пу­је – и ку­пи­ли су га. Опре­де­ли­ли су се за Не­бе­ско цар­ство, за не­бе­ску Ср­би­ју, али не у сми­слу ка­ко то да­нас не­ки по­гре­шно схва­та­ју, већ као ду­хов­но опре­де­ље­ње за сле­до­ва­ње и иде­ње за Све­тим Кне­зом Ла­за­ром и дру­гим срп­ским му­че­ни­ци­ма и Све­ти­ма из ро­да на­ше­га, на че­лу са Све­тим Са­вом, ко­ји су ра­ни­је по­ста­ли ста­нов­ни­ци веч­ног Цар­ства Хри­сто­вог. На Мој­ков­цу они су пру­жи­ли от­пор моћ­ном не­при­ја­те­љу са же­љом да до­брим по­бе­де зло, и по­пут Хри­ста при­хва­ти­ли су крст и стра­да­ње, све­сни да ни Го­спод ни­је ишао на Гол­го­ту да бу­де по­ра­жен, већ да по­бе­ди и – по­бе­дио је, због че­га на Ње­го­вом Кр­сту и пи­ше Цар Сла­ве. За­то су и мој­ко­вач­ки ви­те­зо­ви по­бе­ди­ли и оти­шли у сла­ву Цар­ства не­бе­ског.

По­ме­ну­та Ака­де­ми­ја у Цен­тру „Са­ва“ је на то ука­за­ла, и она је до­каз да, ко­ли­ко су се год си­ле та­ме тру­ди­ле и тру­де да ову бит­ку из­бри­шу из на­род­ног пам­ће­ња, она ни­ка­да не­ће би­ти за­бо­ра­вље­на, не са­мо због то­га што ње­ни уче­сни­ци ни­су жа­ли­ли сво­је жи­во­те жр­тву­ју­ћи се за бра­ћу, већ због то­га, и пр­вен­стве­но због то­га, што су том жр­твом по­ка­за­ли да су Хри­сто­ви. И за­то су они жи­ви и веч­но ће жи­ве­ти њи­хо­во де­ло, јер је и Хри­стос, Ко­га су но­си­ли у сво­јим ср­ци­ма, увек жив и не­по­бе­див.  

За­хва­лан сам сви­ма ко­ји су сво­јим ра­дом, струч­но­шћу и на би­ло ко­ји дру­ги на­чин до­при­не­ли да ова Ака­де­ми­ја бу­де ова­ко из­у­зет­но ор­га­ни­зо­ва­на и што су нас бо­га­тим про­гра­мом те ве­че­ри учи­ни­ли та­ко по­но­сним. ✦

(Аутор је глав­ни се­кре­тар Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да СПЦ. Опре­ма: НР Прес)