Био је то нај­мо­ну­мен­тал­ни­ји књи­жев­ни по­ду­хват у Евро­пи, не са­мо у XVI ве­ку. Илу­стро­ва­на исто­ри­ја све­та од По­ста­ња до пр­вог ру­ског ца­ра Ива­на IV Сил­ног. Де­сет хи­ља­да кра­сно­пи­са­них ли­сто­ва, бли­зу два­де­сет хи­ља­да илу­стра­ци­ја ра­ђе­них аква­рел тех­ни­ком зва­ном „серб­ска­ја ко­ло­ри­сти­ка“, не­по­знат број исто­ри­ча­ра и пре­пи­си­ва­ча, ви­ше од че­тр­де­сет нај­бо­љих сли­ка­ра. Цар-књи­га, јед­на од ре­ли­кви­ја сло­вен­ске им­пе­ри­је. Ме­сто ко­је у њој има срп­ска исто­ри­ја, на­ро­чи­то Све­ти Са­ва и Ко­сов­ски бој, из­у­зет­но је. О то­ме све­до­чи и мо­но­гра­фи­ја „Све­ти Са­ва у ру­ском цар­ском ле­то­пи­су“, об­ја­вље­на на срп­ском. Из ње, у овом и на­ред­них два бро­ја, „На­ци­о­нал­на ре­ви­ја“ до­но­си цео увод­ни оглед при­ре­ђи­ва­ча

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић

Ка­да се 1547. го­ди­не ве­ли­ки мо­сков­ски кнез Ру­си­је (од сво­је тре­ће го­ди­не кнез) Иван IV Ва­си­ље­вич (Ва­си­ли­је­вич) Рју­ри­ко­вич у сво­јој се­дам­на­е­стој го­ди­ни кру­ни­сао за пр­вог ру­ског ца­ра, он је, уз те­жње да ши­ре­ћи Ру­си­ју ка Бал­ти­ку, ка Кри­му и Си­би­ру ство­ри ве­ли­ко и моћ­но (гро­зно – стра­шно, сил­но) цар­ство, по­же­лео да свом цар­ству по­да­ри до та­да не­ви­ђе­ну исто­ри­ју све­та до ње­га, у ко­јој се ва­ља на­ћи.

Та исто­ри­ја, на­зва­на Ле­то­пи­сни ли­це­вој свод (Ле­то­пи­сна лич­на збир­ка или Ле­то­пи­сни илу­стро­ва­ни свод), нај­ве­ћи је књи­жев­ни по­ду­хват у ше­сна­е­стом ве­ку у Ру­си­ји, а бог­ме и нај­мо­ну­мен­тал­ни­ји у Евро­пи не са­мо то­га вре­ме­на. За­ми­шље­на је као огром­на збир­ка – збор­ник илу­стро­ва­не исто­ри­је све­та и исто­ри­је Ру­си­је, ко­ји об­у­хва­та тек­сто­ве по­чев од ста­ро­за­вет­не књи­ге о по­ста­њу, од мит­ских вре­ме­на до ру­ских исто­риј­ских ле­то­пи­са сре­ди­не ше­сна­е­стог ве­ка – „сво­је­вр­сна је ен­ци­кло­пе­ди­ја свет­ске и ру­ске исто­ри­је“. Збор­ник има три основ­не це­ли­не – оп­ште исто­ри­је све­та, древ­не ру­ске ле­то­пи­се и ле­то­пи­се но­вих ле­та да­тих хро­но­ло­шки, па­ра­лел­но. Ка­ко је за­ми­шљен, још бо­ље је оства­рен, ма­да не са­свим до­вр­шен за жи­во­та Ива­на Гро­зног. И овај ле­то­пис је имао сво­ју исто­ри­ју, али је сре­ћом ско­ро у це­ли­ни са­чу­ван, рас­по­ре­ђен у де­сет то­мо­ва, ко­ји се са­да чу­ва­ју у ви­ше на­ци­о­нал­них кул­тур­них ин­сти­ту­ци­ја Ру­си­је. И тек се у са­да­шњем из­да­њу ја­вља­ју об­је­ди­ње­ни (фак­си­мил­но из­да­ва­ње овог уни­кат­ног ле­то­пи­са по­че­ла је мо­сков­ска из­да­вач­ка ку­ћа „Ак­те­он“ 2006. го­ди­не, рас­по­ре­ђен у два­де­сет књи­га – сва­ки том две књи­ге).

Збор­ник се са­да са­гле­да­ва у це­ли­ни и оце­њу­је се у мо­ну­мен­тал­но­сти: „Ле­то­пи­сни ли­це­вој свод не­ма ана­ло­га у свет­ској кул­ту­ри ни по ши­ри­ни об­у­хва­ће­них исто­риј­ских до­га­ђа­ја, ни по бо­гат­ству илу­стро­ва­ног ма­те­ри­ја­ла. Ово је мо­ну­мен­тал­ни спо­ме­ник древ­не ру­ске књи­жев­не умет­но­сти. По сво­јој гран­ди­о­зно­сти, древ­но­сти и из­у­зет­ној дра­го­це­но­сти Ле­то­пи­сном ли­це­вом сво­ду при­па­да ме­сто у ре­ду та­квих на­ци­о­нал­них ре­ли­кви­ја као што су Цар-топ, Цар-зво­но и ње­га с пра­вом на­зи­ва­ју Цар-књи­га.“ Ве­ћу сла­ву свет­ска исто­ри­ја ни­је има­ла.

За­ми­шљен као уни­кат­на исто­ри­ја у сли­ци и ре­чи, Ле­то­пи­сни ли­це­вој свод је оства­рен на го­то­во де­сет хи­ља­да ли­сто­ва. Не­по­знат је број исто­ри­ча­ра и пре­пи­си­ва­ча ко­ји су уче­ство­ва­ли у овом гран­ди­о­зном по­ду­хва­ту, али је по­зна­то да је сли­ка­ло око че­тр­де­сет сли­ка­ра ко­ји се за­јед­но у исто­ри­ји умет­но­сти име­ну­ју Мо­сков­ском шко­лом жи­во­пи­са „при Ива­не IV“.

РАЗ­МЕ­РЕ СРП­СКЕ ЗА­СТУ­ПЉЕ­НО­СТИ

Ср­би у овом ле­то­пи­су има­ју број­не, исто хро­но­ло­шки сло­же­не стра­не из сво­је исто­ри­је до вре­ме­на Ива­на IV, у јар­ким ми­ни­ја­ту­ра­ма. Те срп­ске стра­не по­чи­њу ро­до­сло­вом вла­да­ра од пред­не­ма­њић­ког пе­ри­о­да и за­вр­ша­ва­ју се Ко­сов­ским бо­јем, има­ју осам­де­се­так ли­сто­ва са око сто ше­зде­сет јар­ких ми­ни­ја­ту­ра.

Нај­зна­чај­ни­је по­све­те Ср­би­ма, ко­је су осно­ва ове књи­ге, на­ла­зи­мо у та­ко­зва­ном Лап­тев­ском то­му, ко­ји се са­да чу­ва у Оде­ље­њу ру­ко­пи­са Ру­ске на­ци­о­нал­не би­бли­о­те­ке, то јест, у че­твр­тој књи­зи где је, уз ро­до­сло­ве срп­ских вла­да­ра не­ма­њић­ког пе­ри­о­да, дат жи­во­то­пис Све­тог Са­ве у сто јед­ној сли­ци, што је сва­ка­ко нај­ве­ћи ли­ков­ни опус по­све­ћен овом на­шем све­ти­те­љу, и ве­ро­ват­но је­дан од нај­о­бим­ни­јих по­све­ће­них ду­хов­ним ју­на­ци­ма у овом ле­то­пи­су.

Ве­ли­ка за­сту­пље­ност Све­тог Са­ве упу­ћу­је на ве­ли­чи­ну ње­го­вог све­ти­тељ­ског кул­та у Ру­си­ји у вре­ме­ну на­стан­ка цар­ског ле­то­пи­са.

У број­ним срп­ским и ру­ским ве­о­ма ме­ри­тор­ним на­уч­ним рас­пра­ва­ма (исто­риј­ским, те­о­ло­шким и умет­нич­ким), ко­ли­ко у на­шим (Но­ва­ко­вић, Ра­до­и­чић, Бог­да­но­вић, Пет­ко­вић…) то­ли­ко пре и ви­ше ру­ским (Ње­кра­сов, Ор­лов, Ла­за­ров, Тро­иц­ки, Ја­блон­ски, Мо­шин), го­во­ри се о ве­ли­кој при­сут­но­сти и до­след­ном не­го­ва­њу кул­та Све­тог Са­ве Срп­ског (Са­ва Се­рьб­ский) у Ру­си­ји од кра­ја три­на­е­стог ве­ка, до вре­ме­на Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. У вре­ме­ну на­стан­ка Ле­то­пи­сног сво­да тај култ је био при вр­хун­цу (по­сле је тра­јао), за шта су и Ру­ско цар­ство у на­ста­ја­њу и сам пр­ви цар Иван IV има­ли ве­ли­ких и др­жав­них и лич­них раз­ло­га.

Са­мо Са­ви­но име по­ме­ну­то је пр­ви пут у јед­ном ру­ском ле­то­пи­су из 1200. го­ди­не. Мо­жда пр­ви пут уоп­ште, си­гур­но пр­ви пут у све­ту. Пу­то­пис је ру­ског хо­до­ча­сни­ка До­бри­ње Ан­дреј­ко­ви­ча, бу­ду­ћег нов­го­род­ског ар­хи­е­пи­ско­па, у чи­ну на­ре­че­ног као Ан­то­ни­је. Пу­то­пи­сац је те го­ди­не бо­ра­вио у Кон­стан­ти­но­по­љу и хо­до­ча­стио по ца­ри­град­ским зна­ме­ни­тим цар­ским, ду­хов­ним и све­тим ме­сти­ма. Та­ко је по­се­тио и са­мо­стал­ни цар­ски ма­на­стир Бо­го­ро­ди­це Евер­ге­ти­де, у ко­ме је глав­на ре­ли­кви­ја био штап са кр­стом Све­тог апо­сто­ла Ан­дри­је. Ту је пу­то­пи­сац срео цар­ског го­ста, у пу­ној цар­ској па­жњи на­шег Раст­ка Не­ма­њи­ћа, у мо­на­шком обра­зу на­зва­ног Са­ва, и по­ми­ње га по мо­на­шком име­ну, али у све­тов­ном зва­њу, као јед­ну од жи­вих зна­ме­ни­то­сти за­те­че­них у Ца­ри­гра­ду: „У том ма­на­сти­ру је жи­вео Са­ва, срп­ски кнез, ка­да иза­ђе из Све­те Го­ре“. Да­кле, овај цар­ски ма­на­стир је био кне­же­ва ре­зи­ден­ци­ја мо­на­ху Са­ви ка­да је у цар­ске ауди­јен­ци­је до­ла­зио.

Пу­то­пи­сац је и сам, не зна­ју­ћи, био све­док исто­риј­ског до­га­ђа­ја. Те 1200. го­ди­не Са­ва је у Кон­стан­ти­но­пољ до­шао ве­ли­ким по­слом. Мо­лио је и из­мо­лио Алек­си­ја Ан­ђе­ла, моћ­ног ца­ра, то јест ва­си­лев­са Ро­ме­је, од­но­сно Ви­зан­ти­је, да за на Све­тој Го­ри по­ди­за­ни срп­ски ма­на­стир Хи­лан­дар бу­де сак­ти­тор мо­на­ху Си­ме­о­ну (Сте­фа­ну Не­ма­њи), ве­ли­ком жу­па­ну све срп­ске зе­мље Сте­фа­ну (ина­че, цар­ском зе­ту) и ње­му, Са­ви – Гре­шном. Та­ко је цар­ским при­стан­ком и Хи­лан­дар та­да по­стао не­за­ви­сни цар­ски ма­на­стир, са пра­вом да има та­кав ти­пик као Евер­гет­ски, по ко­ме над њим ни­је ни прот Све­те Го­ре ни ва­се­љен­ски па­три­јарх, већ са­мо цар, ко­га ће ме­ђу кти­то­ри­ма за­сту­па­ти да­ро­ва­но злат­но цар­ско же­зло. Хи­лан­дар­ски ти­пик је сми­шље­ним и стр­пљи­вим Са­ви­ним де­ла­њем, уз ма­ле али зна­чај­не про­ме­не, по­стао Сту­де­нич­ки ти­пик, на ко­ме је за­сно­ва­на са­мо­стал­на срп­ска ар­хи­е­пи­ско­пи­ја. Она ће, опет, би­ти прав­но устро­је­на Са­ви­ним пре­во­ди­ма Но­мо­ка­но­на на срп­ско­сло­вен­ски и при­ла­го­ђа­ва­њем за­ко­на Ср­би­ма, што ће се у ка­сни­јим пре­пи­си­ма на­зва­ти За­ко­но­пра­ви­ло Све­тог Са­ве, и на ко­ме ће се прав­но уте­ме­љи­ти и срп­ско кра­љев­ство.

УНО­ШЕ­ЊЕ СВЕ­ТО­СТИ ЗА­КО­НА

У ру­ско­сло­вен­ским пре­пи­си­ма ко­ји су усле­ди­ли, За­ко­но­пра­ви­ло је име­но­ва­но као Крм­чи­ја Све­тог Са­ве Срб­ског (кор­мча­ја књи­га: књи­га упра­ве, кр­ма­ре­ња – упра­вља­ња кр­мом).

Пре­пи­си­ва­ње Крм­чи­је Све­тог Са­ве у Ру­си­ји је, пре­ма до­ка­зи­ма ру­ских исто­ри­ча­ра, „по­че­ло ве­о­ма ра­но, још у XI­II ве­ку, па се она као збор­ник цр­кве­них и гра­ђан­ских за­ко­на ува­жа­ва­ла ду­го, све до XX ве­ка“ (Тро­иц­ки).

Ве­ли­ки зна­лац и са­вре­ме­ни ис­тра­жи­вач Хи­лан­да­ра исто­ри­чар умет­но­сти Ду­шан Ми­ло­ва­но­вић сма­тра да је при­хва­та­ње кул­та Све­тог Са­ве у сред­њо­ве­ков­ној Ру­си­ји би­ло вид др­жав­не за­хвал­но­сти за За­ко­но­пра­ви­ло, од­но­сно Крм­чи­ју, јер је до­но­сио све­тост за­ко­на.

Све­ти Са­ва је Крм­чи­јом и пре ства­ра­ња ње­го­вог и та­мо­шњег све­тач­ког кул­та ду­бо­ко ушао у ду­хов­ни и др­жав­ни жи­вот кне­же­ви­не Ру­си­је. И то је био та­кав ути­цај ко­ји је да­нас те­шко исто­риј­ски мер­љив и, на­рав­но, не­јед­нак на свим ру­ским про­сто­ри­ма. На тај не­јед­нак ути­цај упу­ћи­ва­ле су исто­риј­ске при­ли­ке у ко­ји­ма се ру­ски на­род на­ла­зио у око 60 кне­же­ви­на и би­вао по­ро­бља­ван од Та­та­ра у ве­ли­ким и че­стим на­је­зда­ма.

Све че­шће пре­пи­си­ва­ње и же­ља за са­зна­ва­њем и по­што­ва­њем про­пи­са Крм­чи­је про­из­и­ла­зи­ло је из те­жњи за сим­фо­ни­јом – са­гла­сно­шћу ду­хов­не и све­тов­не вла­сти, од­но­сно из те­жње за ве­ћим је­дин­ством и уза­ко­ње­њем је­дин­ства ру­ских кне­же­ви­на у њи­хо­вом ско­ро два ве­ка ду­гом осло­бо­ђе­њу од Злат­не хор­де та­тар­ске, ко­је се чи­ни­ло из­глед­ни­јим по­сле смр­ти Џин­гис-ка­на (1227). Са­мо је сим­фо­ни­ја омо­гу­ћа­ва­ла ства­ра­ње пр­во сло­бод­ног, па ве­ли­ког кне­жев­ства и нај­зад моћ­ног цар­ства. На њој се Ви­зан­ти­ја, то јест Ро­ме­ја, ве­ко­ви­ма ди­за­ла и оп­ста­ја­ла. А исто­ри­ја је сво­јим до­га­ђа­ји­ма да­ва­ла при­ли­ке за то ства­ра­ње ве­ли­ким ру­ским кне­зо­ви­ма из ди­на­сти­је Рју­ри­ко­ви­ча, по­чев од Алек­сан­дра Нев­ског до Ива­на IV Ва­си­ље­ви­ча, ко­ји ће то сил­но, моћ­но, стра­шно цар­ство и ство­ри­ти.

У све­му то­ме се свет­ска исто­ри­ја по не­кој сво­јој те­о­ри­ји ре­да др­жа­ла сво­је рав­но­те­же: ре­ци­мо, очи­то је ка­ко су, у де­це­ни­ја­ма и ве­ко­ви­ма тур­ских на­ди­ра­ња на Бал­кан и пре­ко ње­га у Евро­пу, су­зби­ја­ни Та­та­ри из ис­точ­не ру­ске Евро­пе, па и Си­би­ра. У де­це­ни­ја­ма око Ко­сов­ског бо­ја, у вре­ме­ну очај­не од­бра­не пре­о­ста­лих зе­ма­ља из Срп­ског цар­ства, ве­ли­ки ру­ски кнез Ди­ми­три­је Дон­ски за­по­чео је и по­вео бо­је­ве за пу­но осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње ше­зде­сет ру­ских кне­же­ви­на. Ка­ко су је­ња­ва­ле, то­пи­ле се и не­ста­ја­ле мо­ћи Ви­зан­ти­је и Срп­ског цар­ства, ди­за­ла се Ру­си­ја. Ка­да је пао Ца­ри­град, Мо­сква је ско­ро у мо­ћи да по­ста­не Тре­ћи Рим, и по си­ли и по сим­фо­ни­ји, па и по­сред­ством де­ла Све­тог Са­ве, ко­је је пре­у­зи­ма­но и кад то ни­је би­ло у пи­са­ном ви­ду на­зна­ча­ва­но за­хва­љу­ју­ћи срод­но­сти је­зи­ка, је­дин­стве­ној сло­вен­ској ћи­рил­ској пи­сме­но­сти за­сно­ва­ној од све­тих учи­те­ља Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, и по бли­ско­сти на­ро­да „у је­дин­ству кр­ви и ве­ре“. То што ни­је на­зна­ча­ва­но вра­ћа­ло се срп­ском све­ти­те­љу ства­ра­њем кул­та Све­тог Са­ве Срп­ског.

ПРЕ­ПЛИ­ТА­ЊЕ РУ­СКИХ И СРП­СКИХ СВЕ­ТА­ЦА

Ве­ли­ку уло­гу у ства­ра­њу кул­та Све­тог Са­ве у Ру­ском цар­ству у на­ста­ја­њу и уз­ди­за­њу има­ле су срп­ске пре­бе­гли­це (и из­ве­сне бу­гар­ске, пре­ко срп­ских зе­ма­ља), бо­ље ре­че­но до­бе­гли­це из ре­да плем­ства, љу­ди од пе­ра, уче­них и ду­хов­них, пи­са­ца и пре­пи­си­ва­ча, жи­во­пи­са­ца, ико­но­пи­са­ца и не­и­ма­ра. Они су се у ру­ске кне­же­ви­не скла­ња­ли ис­пред Ту­ра­ка са сво­јим до­сто­јан­ством, зна­њем и уме­ћем, че­сто и са де­ли­ма, те­ко­ви­на­ма сво­је кул­ту­ре, ко­ју је по­нај­ви­ше оли­ча­вао Све­ти Са­ва. Ка­ко је Са­ва као хо­до­ча­сник умро у Бу­гар­ској, и та­мо пр­во, на­кон чудâ ње­го­вог гро­ба, огла­шен за све­ти­те­ља, ње­гов култ, ко­ји је код Ср­ба без прем­ца, по­ста­јао је и сим­бо­лом др­жав­но­сти и кул­ту­ра бал­кан­ских Сло­ве­на. Та­кав је „сти­гао“ и у Ру­си­ју.

Култ Све­тог Са­ве у Ру­си­ју до­но­си­ли су срп­ски мо­на­си, пр­во све­то­гор­ци, нај­че­шће хи­лан­дар­ци, а по­том и из дру­гих срп­ских ма­на­сти­ра по­сле па­да срп­ских зе­ма­ља под Тур­ке. До­но­си­ли су га сво­јим че­ло­бит­ним хо­до­ча­шћи­ма ру­ским кне­жев­ским дво­ро­ви­ма, мо­ле­ћи по­кро­ви­тељ­ства и по­моћ сво­јим ма­на­сти­ри­ма. Они су по­моћ мо­ли­ли у име Све­тог Са­ве и у ње­го­во име до­би­ја­ли нај­ви­ше, на­ро­чи­то Хи­лан­дар и Ми­ле­ше­ва. О то­ме све­до­че број­не гра­ма­те, ко­јих ће би­ти нај­ви­ше у вре­ме­ну ве­ли­ког кне­за Ва­си­ли­ја III, кне­ги­ње Је­ле­не Ва­си­љев­не и ца­ра Ива­на IV, ка­да ће при­ло­зи би­ти и нај­и­зда­шни­ји и ка­да ће у уз­врат­ним да­ро­ви­ма ца­ра и цар­ске ку­ће по­че­ти „оро­ђа­ва­ње“ ру­ских и срп­ских све­та­ца, пре све­га са Све­тим Са­вом, као што је то на ве­ли­кој ка­та­пе­та­зми (за­ве­си), да­ру Ива­на IV Хи­лан­да­ру.

Ха­ги­о­граф Па­хо­ми­је Ло­го­тет, у Ру­си­ји име­но­ван Па­хо­ми­је Ср­бин, и тим име­ном ушао у ру­ску књи­жев­ност XV ве­ка, у ко­ју је унео срп­ски кон­цепт жи­ти­ја и кит­ња­сти стил пи­са­ња (ко­ме се при­пи­су­је и мно­го пре­пи­си­ва­но де­ло По­вест ве­ли­ких кне­же­ва вла­ди­мир­ских у Ве­ли­кој Ру­си­ји), сво­јим књи­жев­ним де­ло­ва­њем у Нов­го­ро­ду Ве­ли­ком учи­нио је мно­го да се Ру­си поч­ну на­ви­ка­ва­ти на кул­то­ве срп­ских све­ти­те­ља, а и да пр­во усво­је култ Све­тог Са­ве. Сам ми­тро­по­лит Ки­при­јан (из Ца­ри­град­ске па­три­јар­ши­је по­слат као ми­тро­по­лит Ру­си­је да бу­де цр­кве­ни ује­ди­ни­тељ Ки­је­ва и Мо­скве), о чи­јем се срп­ском по­ре­клу не мо­же по­у­зда­но го­во­ри­ти, унео је у ру­ски ка­лен­дар име­на срп­ских све­та­ца. (Ус­пу­ти­ца оче­ви­ца: у кре­маљ­ском мо­ну­мен­тал­ном Ар­хан­ђел­ском са­бо­ру, гроб­ној цр­кви мо­сков­ских кне­зо­ва, ца­ре­ва и цр­кве­них по­гла­ва­ра, на сва­кој пло­чи сар­ко­фа­га сто­ји нат­пис да је то гроб то­га и то­га, сем нат­пи­са: „Ра­ка ми­тро­по­ли­та Ки­при­ја­на“. А у ру­ском је­зи­ку не­ма ре­чи ра­ка.)

До­ла­ском у Ру­си­ју ђа­ка Кон­стан­ти­на Фи­ло­зо­фа, игу­ма­на ма­на­сти­ра Де­ча­на и Ки­при­ја­но­вог си­нов­ца Гри­го­ри­ја Цам­бла­ка, пи­сца Жи­ти­ја Сте­фа­на Де­чан­ског, по­че­ло је и у се­вер­ној Ру­си­ји по­зна­ва­ње срп­ских пи­са­ца и све­та­ца и њи­хов ути­цај на ду­хов­ну књи­жев­ност. Мо­же се прет­по­ста­ви­ти да је Цам­бла­ко­вим по­сред­ством на ру­ске про­сто­ре сти­гла де­чан­ска ло­за Све­тих Ср­ба и ро­до­сло­вље срп­ских вла­да­ра Кон­стан­ти­на Фи­ло­зо­фа, по ко­ји­ма је по­сле ско­ро сто го­ди­на за Ле­то­пи­сни свод ра­ђен ро­до­слов срп­ских де­спо­та.

КУЛТ СВЕ­ТОГ СА­ВЕ У РУ­СИ­ЈИ

У сла­ву Све­тог Са­ве, као не­што нај­о­чи­ти­је, Хи­лан­да­рац Ла­зар, мо­нах ро­дом из При­зре­на, осми­слио је, из­ра­дио и 1404. го­ди­не по­ста­вио пр­ви сат у Ру­си­ји на про­че­љу дво­ра ве­ли­ког кне­за Ва­си­ли­ја I у мо­сков­ском Кре­мљу, спрам двор­ске цр­кве Све­тих Бла­го­ве­сти. Оста­ло је за­бе­ле­же­но: „Овај се, пак, ча­сник на­зи­ва ча­со­мер, и сва­ки час уда­ра че­ки­ћем о зво­но од­ме­ра­ва­ју­ћи и од­бро­ја­ва­ју­ћи ча­со­ве днев­не и ноћ­не; не уда­ра­ше чо­век не­го чо­ве­ку на­лик, са­мо зво­но и са­мо­по­крет­но, чуд­но­ва­то, ле­по не­ка­ко, ство­ре­но чо­веч­јом оштро­ум­но­шћу, пре­ма­што­ви­то и пре­му­дро. Мај­стор и умет­ник ово­га бе­ја­ше не­ки мо­нах ко­ји је до­шао са Све­те Го­ре, ро­дом Ср­бин, по име­ну Ла­зар, а це­на овом бе­ја­ше ви­ше од сто пе­де­сет ру­ба­ља.“ Овај ча­сник и ча­со­мер, ка­ко га све зва­ху, из­би­јао је са­те у сла­ву Све­тог Са­ве без пре­ки­да пу­них 217 го­ди­на.

Име Све­тог Са­ве Срп­ског по­чи­ње да ула­зи и у ру­ске ма­на­стир­ске ти­пи­ке, у њи­хо­ве мје­се­цо­сло­ве, по­чев од Твер­ског ти­пи­ка из 1438. го­ди­не. Сле­де ру­ко­пи­си тро­па­ра и кон­да­ка, ко­ји­ма по­чи­њу слу­жбе Све­том Са­ви у ру­ским ми­не­ји­ма.

Ди­ми­три­је Бог­да­но­вић у сво­јим ру­ским ис­тра­жи­ва­њи­ма сма­тра да су у XV ве­ку на­ста­ли број­ни ру­ски пре­пи­си и про­ло­шког и про­стор­ног жи­ти­ја Све­тог Са­ве и ње­го­ве слу­жбе, та­ко да је овај све­тац у не­ким кра­је­ви­ма Ру­си­је имао све тек­сто­ве за вас­по­ста­вља­ње слу­жбе.

Сре­тен Пет­ко­вић др­жи да је за култ Све­тог Са­ве у Ру­си­ји нај­зна­чај­ни­је Те­о­до­си­је­во Жи­ти­је Све­тог Са­ве, при­ме­ћу­ју­ћи да га сви ру­ски пре­пи­си­ва­чи име­ну­ју као До­мен­ти­ја­но­во. Жи­ти­је је ја­ну­а­ра 1517. го­ди­не, као нај­ве­ћу дра­го­це­ност, из Хи­лан­да­ра у Мо­скву до­нео ста­рац Иса­и­ја Све­то­го­рац, на по­дар­је ве­ли­ком кне­зу Ва­си­ли­ју III, оцу Ива­на IV. У пре­пи­си­ма, ово Жи­ти­је је по­ста­ло ар­хе­тип ру­ске ре­дак­ци­је, о че­му све­до­чи ви­ше де­се­ти­на до­бро са­чу­ва­них ру­ко­пи­са са не­из­ме­ње­ним тек­стом. По­што­ва­на је све­ти­ња ру­ко­пи­са. У опи­си­ма ру­ских би­бли­о­те­ка XVI и XVII ве­ка ви­ди се ка­ко се у ско­ро сва­кој чу­ва бар по јед­на „Кни­га Са­ва Се­рьб­ский“. Жи­ти­ја зна­ме­ни­тог срп­ског све­ти­те­ља на­ла­зи­ла су се и у лич­ним би­бли­о­те­ка­ма не са­мо ве­ли­ко­до­стој­ни­ка као што је па­три­јарх Ни­кон, већ и ви­ђе­ни­јих гра­ђа­на, ка­кав је тр­го­вац Стро­га­нов.

Жи­ти­је Све­тог Са­ве је оста­ви­ло ве­ли­ки ути­сак на ве­ли­ког мо­сков­ског кне­за Ва­си­ли­ја III, кад га је дао у то­ли­ко пре­пи­си­ва­ње, учи­нив­ши као по­кло­ник ње­го­вом на­ра­ста­ју­ћем кул­ту још ве­ћи за­мах. Не мо­же се утвр­ди­ти ко­ли­ко је на то ути­ца­ла и ње­го­ва же­на, кне­ги­ња Је­ле­на Ва­си­љев­на, у де­во­ја­штву кне­ги­њи­ца Глин­ска. А тај ути­цај, ка­да се го­во­ри о кул­ту Све­тог Са­ве Срп­ског, ни­је ни­ка­ко мо­гао, без об­зи­ра на ње­ну мла­дост, би­ти ма­ли, о че­му ће би­ти ре­чи. ✦

Ми­ни­ја­ту­ре

Ско­ро сва­ки лист цар­ског ле­то­пи­са укра­шен је са по две (јед­на по стра­ни­ци) исто­риј­ски ве­ро­до­стој­не и ли­ков­но бо­га­те и при­чом усло­же­не ми­ни­ја­ту­ре, сли­ка­не аква­рел тех­ни­ком ко­ја се за­чу­до на­зи­ва „серб­ска­ја или ју­жно­сла­вјан­ска­ја ко­ло­ри­сти­ка“ (све сли­ке су пр­во цр­та­не олов­ком, па тек по­сле бо­је­не). Све су ве­о­ма зна­чај­ног фор­ма­та за ми­ни­ја­ту­ре – ши­ри­на им је 15 и ви­си­на 20 цен­ти­ме­та­ра. При то­ме, ми­ни­ја­ту­ре за­у­зи­ма­ју две тре­ћи­не ле­то­пи­сног ли­ста и њи­хов укуп­ни број ве­ћи је од осам­на­ест хи­ља­да.

Ко­сов­ски бој

Ко­сов­ском бо­ју по­све­ће­но је де­сет сли­ка, што го­во­ри о ве­ли­ком исто­риј­ском зна­ча­ју овог до­га­ђа­ја у ру­ским и свет­ским исто­риј­ским по­и­ма­њи­ма и по­сле ве­ка и по та­ко­зва­не исто­риј­ске дис­тан­це, има­ју­ћи у ви­ду вре­ме на­стан­ка цар­ског ле­то­пи­са. Ко­сов­ски бој је опи­сан и осли­кан она­ко ка­ко је за ње­га са­знао ми­тро­по­лит Пи­мен у Ца­ри­гра­ду исте 1389. го­ди­не. Срп­ски по­раз је ра­жа­ло­стио ру­ске мо­на­хе у та­да још не­за­у­зе­том Кон­стан­ти­но­по­љу, па су се ра­зним пу­те­ви­ма и са ве­ли­ким стра­хом вра­ћа­ли кроз Тур­ке у Ру­си­ју. Сли­ке нас са­др­жа­јем упу­ћу­ју на то да је еп­ска свест Ср­ба о до­га­ђа­ји­ма Ко­сов­ског бо­ја са­свим исто­риј­ска, у шта смо кра­јем XIX и то­ком XX ве­ка сум­ња­ли. По овом су­де­ћи, не­пра­вед­но.