Ко­ли­ко се зна, пр­ва ка­фа­на на све­ту, у да­на­шњем сми­слу, отво­ре­на је у Ме­ки у XV сто­ле­ћу. Дру­га је би­ла она у Ка­и­ру, тре­ћа (из 1522. го­ди­не) у Бе­о­гра­ду. Ма­да, Бе­о­град је и ми­ле­ни­јум пре то­га имао сво­ја ка­фан­ско-мо­тел­ска свра­ти­шта зва­на пан­до­ке­о­ни. Ка­ко год, ве­ко­ви­ма је био чу­вен по сво­јим ка­фа­на­ма. Не­где дру­где, од тих жи­во­пи­сних по­да­та­ка би­ла би на­пра­вље­на ве­ли­ка маг­не­тич­на при­ча и ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја. Уме­сто то­га, не­ки би у Бе­о­гра­ду да уга­се све аутен­тич­не бе­о­град­ске ка­фа­не и стран­ци­ма ну­де оно че­га ови код ку­ће већ има­ју пре­ко гла­ве

Пи­ше: Ми­лош Ла­зић

У не­по­но­вљи­вој бри­тан­ској ху­мо­ри­стич­кој се­ри­ји Мућ­ке епи­цен­тар дру­штве­ног жи­во­та мо­дер­не фа­ве­ле ис­точ­ног Лон­до­на је крч­ма „Код ра­ги­не гла­ве“. Чу­ло се и за чед­не на­зи­ве „Код пи­ја­не со­ве“, „Код цр­ве­ног ждреп­ца“, „Код ма­га­ре­ћег ре­па“, „Код га­сне лам­пе“, „Код ру­ме­ног Чар­ли­ја“… У Кр­фу, на Кр­фу, нај­бо­љи ци­по­ро то­че у ка­фе­неу „Под две ма­сли­не“, а у Ка­си­о­пи­ју ну­де до­ма­ћи узо у крч­ми „Код три бра­та“. Тре­ба ли под­се­ћа­ти да је па­ри­ски „Цр­ве­ни млин“ ушао у исто­ри­ју умет­но­сти и да је, ску­па с „Лу­дим ко­њем“, да­нас не­из­бе­жно од­ре­ди­ште ту­ри­ста.

Ни Бе­о­град ни­је за­о­ста­јао, све док по­мод­ни ве­тро­ви ни­су по­че­ли да ду­ва­ју ње­го­вим со­ка­ци­ма, па на­мер­ни­ци да­нас мо­гу да от­кри­ју ка­фан­ске на­зи­ве као што су „До­ри­јан Греј“, „Ај­риш паб“, „Ма­ма миа“, „Ин­сом­ни­ја“, „Ке па­са“, а до­не­дав­но и „Пи­ца хат“, ка­ко се зва­ла пи­це­ри­ја ко­ја је ни­кла над отво­ре­ном ра­ком ста­ре бе­о­град­ске ка­фа­не „Под ли­пом“. Што је нај­го­ре, та­кви ре­сто­ра­ни не ну­де го­сти­ма шљи­во­ви­цу, срп­ска ви­на, ро­штиљ, или је­ла из по­ну­де срп­ске до­ма­ће ку­хи­ње ко­ја су нас про­сла­ви­ла.

Мо­жда би тре­ба­ло пи­та­ти град­ске вла­сти због че­га Бе­о­град чак и не по­ку­ша­ва да са­чу­ва ка­фа­не ко­је су ушле у ње­го­ву ве­се­лу по­вест, по­ди­жу­ћи углед сво­јим жи­те­љи­ма, сла­ве­ћи на­ше тра­ди­ци­о­нал­но го­сто­прим­ство и осве­до­че­ну дру­же­љу­би­вост? Ма­да, од­го­вор се зна уна­пред: пред­у­зет­нич­ка ини­ци­ја­ти­ва, сло­бод­но тр­жи­ште, при­ват­но вла­сни­штво, но­ве иде­је… За­то би пи­та­ње тре­ба­ло до­пу­ни­ти ва­па­јем да се бар са­чу­ва­ју на­зи­ви бе­о­град­ских ка­фа­на ко­ји су у ур­ба­ној ге­о­гра­фи­ји одав­но при­хва­ће­ни то­по­ни­ми и нај­по­у­зда­ни­ји ори­јен­ти­ри.

То би тре­ба­ло раш­чи­сти­ти због то­га што је Бе­о­град ла­не по­се­ти­ло око ми­ли­он ту­ри­ста. Ако ни­су би­ли са­мо на про­пу­то­ва­њу за Гу­чу и „Дра­га­чев­ски са­бор“, или за Ле­ско­вац и та­мо­шњу „Ро­шти­љи­ја­ду“, ов­де су се си­гур­но смрт­но до­са­ђи­ва­ли по ка­фа­на­ма ка­кве има­ју и код ку­ће, уз пи­ћа ко­ја су код њих бо­ља, и хра­ну ка­ква им је одав­но пре­ко гла­ве.

БЕ­О­ГРАД­СКИ ПАН­ДО­КЕ­ОН

По­сто­ји је­дан за­ни­мљив спис на ко­ји је у сво­јој књи­зи о пре­сто­нич­ким ка­фа­на­ма ука­зао др Ви­до­је Го­лу­бо­вић. Реч је о за­бе­ле­шци из VI ве­ка, из вре­ме­на ви­зан­тиј­ског ца­ра Ју­сти­ни­ја­на, а ис­пи­са­на је ру­ком не­ког Про­ко­пи­ја, та­да углед­ног пи­сца и пу­то­пи­сца. Опи­су­ју­ћи град на ушћу Са­ве, тај Про­ко­пи­је по­све­тио је по­се­бан део чуд­ним и ње­му не­по­зна­тим свра­ти­шти­ма ко­ја су у на­ро­ду би­ла по­зна­та под име­ном пан­до­ке­о­ни.

На­зив су до­би­ли по че­тво­ро­у­га­о­ној осно­ви зда­ња из­гра­ђе­ног на спрат, с про­стра­ним атри­ју­мом и че­смом у сре­ди­ни, а би­ли су сте­ци­шта јав­ног жи­во­та. С дво­ри­шне стра­не, дуж це­лог зда­ња, би­ли су за­сво­ђе­ни ход­ни­ци из ко­јих се ула­зи­ло у ма­ле про­сто­ри­је, ваљ­да за по­слов­не са­стан­ке или но­ће­ња, а у дну по­пло­ча­не авли­је на­ла­зи­ла се про­стра­на дво­ра­на у ко­јој су се слу­жи­ла про­бра­на је­ла и пи­ћа.

Овај пре­кра­так пут у по­вест за­пра­во је увод у не­што ва­жни­је. На­и­ме, ко­ли­ко се зна, пр­ва ка­фа­на на све­ту зва­нич­но је ни­кла у Ме­ки, род­ном ме­сту про­ро­ка Му­ха­ме­да, сре­ди­ном XV сто­ле­ћа, чак де­вет ве­ко­ва по­сле бе­о­град­ског пан­до­ке­о­на! Дру­га ка­фа­на отво­ре­на је у Ка­и­ру, а тре­ћа у Бе­о­гра­ду.

Та вр­ста хе­до­ни­зма је у Евро­пу сти­гла с ис­то­ка у XVI сто­ле­ћу и, на­рав­но, пр­во осва­ну­ла ов­де, код нас. Тур­ци су у град ушли 1521. го­ди­не, да би већ сле­де­ће го­ди­не би­ло за­бе­ле­же­но да су не­где на Ја­ли­ји, или на Дор­ћо­лу, отво­ри­ли пр­ву ка­фа­ну и у њој слу­жи­ли ка­фу. У Ца­ри­гра­ду, на при­мер, пр­ва ка­фа­на отво­ре­на је два­де­се­так го­ди­не ка­сни­је! Сле­де­ћа је, на­рав­но, осва­ну­ла у Са­ра­је­ву 1592, а ше­зде­сет го­ди­на по­сле то­га пр­ву ка­фа­ну до­би­ја и Лон­дон. Сле­де Мар­сељ (1654), Беч (1683), Лај­пциг (1694)…

Та ре­не­сан­са има јед­ну зач­ко­љи­цу ко­ја на­ше пан­до­ке­о­не још ви­ше уда­ља­ва од по­то­њих ка­фа­на. Оне су би­ле ме­ста где се ис­кљу­чи­во пи­ла ка­фа. Ни­шта љу­то. Уз то, ова „без­ал­ко­хол­на свра­ти­шта“ би­ла су „си­гур­не му­шке ку­ће“, у ко­је жен­ска но­га ни­је сме­ла ни да кро­чи, а на­ме­ње­на про­бра­ној кли­јен­те­ли и по­себ­ном дру­штве­ном сло­ју.

КА­ФА­НА ПО ГЛА­ВИ СТА­НОВ­НИ­КА

Ка­да је већ на­уч­но до­ка­за­но да је Бе­о­град био пр­ви европ­ски град ко­ји је имао ка­фа­ну, а узи­ма­ју­ћи у об­зир ње­гов по­ло­жај, стра­те­шки зна­чај, као и он­да­шње тр­го­вач­ке ру­те, ла­ко се да за­кљу­чи­ти да су у ње­му по­ни­кла и пр­ва ко­на­чи­шта за пут­ни­ке на­мер­ни­ке. А то су, ако се пре­не­брег­ну пан­до­ке­о­ни, би­ли ха­но­ви и ка­ра­ван-са­ра­ји.

Иако их је сва­ка­ко би­ло и ра­ни­је, по­вест бе­ле­жи да се у Бе­о­гра­ду 1532. го­ди­не на­ста­нио зна­чај­ни­ји број ду­бро­вач­ких и је­вреј­ских тр­го­ва­ца. Та­ко је не­по­бит­но уста­но­вље­но да је град 1536. го­ди­не, баш крај њи­хо­вог ста­ни­шта, до­био свој пр­ви ка­ра­ван-са­рај, дар пра­вич­ног сул­та­на Су­леј­ма­на Ка­ну­ни­ја (За­ко­но­дав­ца), ко­га су не­ки пре­пла­ше­ни Евро­пља­ни по­кр­сти­ли у Ве­ли­чан­стве­ног.

Ни­је за­бе­ле­же­но да ли су услу­ге, да­кле но­ће­ње, је­ло и пи­ће за го­сте и хра­на за то­вар­не жи­во­ти­ње, на­пла­ћи­ва­не у нов­цу или у еспа­пу, ни ка­кве су би­ле це­не у тим „мо­те­ли­ма“, али се мо­же на­слу­ти­ти да они ни­су би­ли баш за сва­чи­ји џеп. Јер, чу­ве­ни Мех­мед-па­ша Ја­хја­па­шић уда­рио је те­ме­ље за пр­ви бе­о­град­ски има­рет, или ко­на­чи­ште за пут­ни­ке с лак­шом ке­сом, обје­кат са скром­ним сме­шта­јем и си­ро­тињ­ском ку­хи­њом. Ето ка­ко је ком­пле­ти­ра­на „ту­ри­стич­ко-уго­сти­тељ­ска по­ну­да“, па се у гра­ду мо­гао сме­сти­ти и у ње­му пре­жи­ве­ти сва­ко, без об­зи­ра на фи­нан­сиј­ске при­ли­ке, или че­шће не­при­ли­ке.

По ве­ро­до­стој­ним по­да­ци­ма, нај­ста­ри­ји хо­тел по европ­ским узу­си­ма скле­пан је у пот­кро­вљу из­над да­нас нео­по­зи­во за­тво­ре­не ка­фа­не „Код грч­ке кра­љи­це“. Ту згра­ду је три­де­се­тих го­ди­на прет­про­шлог сто­ле­ћа са­зи­дао не­ки Де­спот Ла­за­ре­вић ка­ко би у њој отво­ри ка­фа­ну с ко­на­чи­штем ко­ју је на­звао „Де­спо­тов хан“. У пот­кро­вљу је упри­ли­чио шест со­ба, али већ по­сле де­се­так го­ди­на удво­стру­чио је ка­па­ци­те­те (за ко­је се гра­дом у по­ла гла­са го­вор­ка­ло да их ко­ри­сте из­ве­сне да­ме за сво­је „по­слов­не са­стан­ке“). Све је то не­тра­гом не­ста­ло уочи ра­та, Дру­гог свет­ског, а ко зна ког на­шег. Ма­да, оста­ла је ту­жна исти­на да се Бе­о­град ни­кад ни­је то­ли­ко про­сла­вио сво­јим хо­те­ли­ма ко­ли­ко ка­фа­на­ма!

Нај­ве­ћи број го­сти­о­ни­ца срп­ска пре­сто­ни­ца је до­би­ла на раз­ме­ђу прет­про­шлог и про­шлог ве­ка, а рав­но­ду­шна ста­ти­сти­ка бе­ле­жи да је у то вре­ме у Бе­о­гра­ду би­ла јед­на ка­фа­на на пе­де­сет ста­нов­ни­ка! Са­мо на По­зо­ри­шном тр­гу би­ло их је ше­сна­ест, а у Ка­стри­о­то­вој, доц­ни­је Ма­ке­дон­ској и По­ен­ка­ре­о­вој ули­ци, у че­тр­де­сет ку­ћа би­ло их је се­дам­на­ест.

Ово ба­ца друк­чи­је све­тло на по­да­так да је Па­риз, већ та­да не­у­по­ре­ди­во ве­ћи од Бе­о­гра­да, имао са­мо 900 ка­фа­на. На­жа­лост, у оном вр­ло не­спорт­ском над­ме­та­њу за „нај­ка­фан­ски­ји град на све­ту“ не при­зна­је се ва­жан ко­лич­ник – број ка­фа­на по гла­ви ста­нов­ни­ка. Да се при­зна­је, то би Бе­о­гра­ду нај­ве­ро­ват­ни­је до­не­ло шам­пи­он­ску ти­ту­лу. Али, шта би­смо с њом?

ЗНА­МО КА­КО, АЛИ НЕ­ЋЕ­МО

Да не­ки град, или чак и не­ка др­жа­ва, мо­же да се по­хва­ли нај­ста­ри­јим ка­фа­на­ма на све­ту, од то­га би се на­чи­ни­ла атрак­ци­ја пред ко­јом би сва оста­ла за­ба­ви­шта за од­ра­сле ли­чи­ла на ка­пе­лу за па­ра­сто­се. Али, ни­ко у Бе­о­гра­ду и Ср­би­ји не раз­ми­шља о то­ме, иако се сви ку­ну у ту­ри­зам. Нај­ту­жни­је је ка­да у сав­ско при­ста­ни­ште, у Ка­ра­ђор­ђе­вој ули­ци, при­ста­не ве­ли­ки пут­нич­ки „кру­зер“, па из ње­га по­ку­ља не­ко­ли­ко сто­ти­на пут­ни­ка, ма­хом раз­ма­же­них па­рај­ли­ја, ко­ји по­сто­је збу­ње­но ту не­ко вре­ме, док их њи­хов во­дич не по­тр­па у ауто­бу­се и по­ве­де го­ре, у град, ваљ­да да им по­ка­же Па­три­јар­ши­ју, Са­бор­ну цр­кву, Ко­нак кне­ги­ње Љу­би­це и ле­пу Кнез-Ми­ха­и­ло­ву ули­цу… и тек ус­пут да им спо­ме­не ка­фа­ну „?“ („Знак пи­та­ња“). Ко зна шта тај свет та­да по­ми­сли о на­ма?

Уме­сто да их већ у при­ста­ни­шту до­че­ка­мо ве­се­лим ка­фа­на­ма, мо­жда баш ре­пли­ка­ма ста­рих пан­до­ке­о­на, са вин­ским или ра­киј­ским по­дру­ми­ма, с рад­њи­ма ко­је ну­де тек убра­но во­ће, с кај­ма­ком и си­ром, пр­шу­том и сла­ни­ни­цом… ми им зна­лач­ки омо­гу­ћи­мо да – про­тег­ну но­ге.

А, очи­глед­но, има­мо то­ли­ко то­га да им по­ну­ди­мо, и за ди­вље­ње, и за за­вист. ✦

Сре­ди­шта

Про­ниц­љи­ви ви­зан­тиј­ски пи­сац Про­ко­пи­је за­бе­ле­жио је да се у VI ве­ку у оним ста­рим бе­о­град­ским пан­до­ке­о­ни­ма, из­ме­ђу оста­лог, од­ви­јао и сав по­слов­ни жи­вот гра­да, ко­ји је у оно вре­ме имао вр­ло раз­ви­је­ну тр­го­ви­ну, и са Ви­зан­ти­јом, и са чи­та­вом Евро­пом.

Јед­на ку­ћа, две ка­фа­не

У чу­де­сној књи­зи „Спо­ме­нар о ста­ром Бе­о­гра­ду“ Ни­ко­ла Трај­ко­вић је за­пи­сао:

„Кра­јем про­шлог ве­ка, у да­на­шњој По­ен­ка­ре­о­вој ули­ци би­ло је ви­ше ка­фа­на не­го улич­них бро­је­ва, што зна­чи да је у по­не­кој ку­ћи би­ло и по две ка­фа­не.“