Ви­ше ва­жних срп­ских ни­ти упле­те­но је у ра­ђа­ње пр­ве ру­ске им­пе­ри­је, од жи­ве кр­ви до ви­со­ког за­ко­на. У Рју­ри­ко­ви­чи­ма има зрнâ Не­ма­њи­ћа, Дра­га­ша, Јак­ши­ћа, Бе­ли­му­же­ви­ћа. Иван III Ва­си­ље­вич је у прав­ни те­мељ Ру­си­је угра­дио Са­ви­ну Крм­чи­ју и Ду­ша­нов За­ко­ник. Ана Глин­ска Јак­шић је свог уну­ка Ива­на IV Сил­ног, пр­вог ру­ског ца­ра, вас­пи­та­ва­ла на жи­ти­ји­ма све­тог Са­ве и све­тог кне­за Ла­за­ра. На ко­сов­ском за­ве­ту учи­ла га о цар­ству не­бе­ском и вер­ти­ка­ли све­то­сти. Брат­ство Ру­са и Ср­ба ни­је са­мо „срећ­на ме­та­фо­ра“

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић

Фо­то­гра­фи­је: Алек­сан­дар Ћо­сић и Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Отац кне­ги­њи­це Је­ле­не Глин­ске, бу­ду­ће ве­ли­ке кне­ги­ње мо­сков­ске, био је ру­ско-ли­тван­ски кнез Ва­си­лиј Глин­ски Сле­пи, а мај­ка кне­ги­ња Ана Глин­ска, у де­во­ја­штву Јак­шић, кћи Сте­фа­на Јак­ши­ћа (јед­ног од бра­ће Јак­ши­ћа из еп­ске пе­сме Ди­о­ба Јак­ши­ћа, го­спо­да­ра Бе­о­гра­да, Ба­на­та и По­ду­на­вља), вој­во­де кра­ља Ма­ти­је Кор­ви­на, и се­стра срп­ске де­спо­ти­це Је­ле­не, же­не де­спо­та Јо­ва­на Бран­ко­ви­ћа, и срп­ске вој­вот­ки­ње Ири­не, же­не Ма­ти­је Бал­ши­ћа Ко­са­че, хер­це­га Вој­вод­ства Све­тог Са­ве.

Глин­ска кне­же­ви­на је, по­ред Ли­тва­ни­је, об­у­хва­та­ла кра­је­ве Бе­ло­ру­си­је и Ма­ло­ру­си­је (Укра­ји­не) и би­ла у стал­ној рат­ној опа­сно­сти због упа­да По­ља­ка, Тев­то­на­ца и Шве­ђа­на. Те опа­сно­сти су се уве­ћа­ле по­сле 1515. го­ди­не, на­кон смр­ти кне­за Ва­си­ли­ја Сле­пог, ма­да је због ње­го­вог ви­да кне­ги­ња Ана, уз по­моћ си­но­ва Ју­ри­ја, Ива­на и Ми­ха­и­ла, вла­да­ла кне­же­ви­ном, чу­ва­ју­ћи ње­но је­дин­ство и шти­те­ћи је од упа­да.

Ана Глин­ска је из сво­га срп­ског ро­да до­не­ла ве­ли­ку обра­зо­ва­ност и по­бо­жност, јер је по­ти­ца­ла из две оро­ђе­не вој­вод­ске по­ро­ди­це, Јак­ши­ћа и Бе­ли­му­же­ви­ћа. Јак­ши­ћи су и ти­ту­ла­ма и по­ло­жа­ји­ма би­ли ве­за­ни за кне­за Ла­за­ра (има­ли уде­ла у до­га­ђа­ји­ма ко­ји чи­не ње­го­ву исто­ри­ју, из ко­јих из­ра­ста ње­гов култ), за де­спо­та Сте­фа­на и за Бран­ко­ви­ће. Бе­ли­му­же­ви­ћи су сво­јом ста­ри­ном из Вој­вод­ства Све­тог Са­ве, ве­за­ни за Све­тог Са­ву и Све­ту ло­зу Не­ма­њи­ћа. Ана је од­ра­сла у по­што­ва­њу оба кул­та, и Све­тог Са­ве, и Све­тог ца­ра Ла­за­ра. То по­што­ва­ње је пре­но­си­ла сво­јој де­ци (на­ро­чи­то Је­ле­ни, ко­ја је има­ла са­мо се­дам го­ди­на ка­да је умро кнез Ва­си­ли­је Сле­пи) и ста­ра­ла се да се ови кул­то­ви срп­ских исто­риј­ских све­та­ца при­ме у Кне­же­ви­ни Глин­ској. Та­ко се и ов­де име­на Све­тог Са­ве и Све­тог Си­ме­о­на ја­вља­ју у ме­се­цо­сло­ви­ма и по­ми­њу у је­ван­ђе­љи­ма ру­ко­пи­са­ним на са­мом кра­ју XV и по­чет­ку XVI ве­ка.

У од­бра­ни њи­хо­ве кне­же­ви­не, рат­на сре­ћа је за по­ро­ди­цу Ане Глин­ске би­ла про­мен­љи­ва, па је у јед­ном пре­о­кре­ту це­ла по­ро­ди­ца би­ла при­мо­ра­на да еми­гри­ра у Мо­скву. Та­да је нај­ве­ћи део Ве­ли­ке кне­же­ви­не Ли­тве при­по­јен мо­сков­ској др­жа­ви.

У све­тлу то­га др­жав­ног об­је­ди­ње­ња тре­ба са­гле­да­ти и уда­ју кне­ги­њи­це Је­ле­не Глин­ске за ве­ли­ког мо­сков­ског кне­за Ва­си­ли­ја III Ива­но­ви­ча, ко­ја се као оли­че­ње об­је­ди­ње­ња зби­ла 1526. го­ди­не.

У ТЕ­МЕ­ЉИ­МА ТРЕ­ЋЕГ РИ­МА

Ово је мо­сков­ском кне­зу био дру­ги брак. Ка­ко у пр­вом бра­ку ни­је имао де­це, од ово­га се оче­ки­ва­ло му­шко по­том­ство ко­јим ће се на­ста­ви­ти ду­га кне­жев­ска ло­за Рју­ри­ко­ви­ча. Би­ла су то оче­ки­ва­ња це­ле ру­ске зе­мље, али их је би­ло и у оста­лим сло­вен­ским пра­во­слав­ним на­ро­ди­ма по­ко­ре­ним од Ту­ра­ка, ко­ји­ма је ја­ка ру­ска др­жа­ва ули­ва­ла на­ду за соп­стве­ну суд­би­ну. Те же­ље се сре­ћу и у ис­про­сним пи­сми­ма хи­лан­да­ра­ца за по­моћ – „да се кне­зу ро­ди на­след­ник“. И у уве­ра­ва­њи­ма да се за кне­же­вог на­след­ни­ка све­срд­но мо­ле и Све­том Са­ви и Све­том Си­ме­о­ну, срп­ским чу­до­твор­ци­ма.

Оче­ки­ва­ња су се ис­пу­ни­ла. Ве­ли­ка кне­ги­ња Је­ле­на ро­ди­ла је два си­на: 1530. Ива­на, бу­ду­ћег ве­ли­ког кне­за и ца­ра, и 1533. Ге­ор­ги­ја – Ју­ри­ја, бу­ду­ћег кне­за Углиц­ког. Исте го­ди­не умро је из­не­на­да ве­ли­ки кнез Ва­си­ли­је. Но­ви ве­ли­ки кнез је тро­го­ди­шњи Иван IV, а мај­ка му је ре­гент­ки­ња. Ма­ли Иван, од тре­ће го­ди­не у ти­ту­ли ве­ли­ког кне­за, би­ва учен да уз­ви­си де­ло сво­га де­де, чи­је име но­си, и де­ло сво­га оца; да бу­де све­стан сво­га по­ре­кла и сво­је исто­риј­ске ми­си­је. То по­ре­кло до­но­си­ло му је исто­риј­ску ми­си­ју ди­на­сти­је Рју­ри­ко­ви­ча, на­ро­чи­то де­де и оца, чи­је је ама­не­те на­сле­дио са тро­ном ру­ског вла­да­ра.

Мо­сков­ски ве­ли­ки кнез Ва­си­ли­је III Ива­но­вич био је син Ива­на III Ва­си­ље­ви­ча, зва­ног Иван Ве­ли­ки, ко­ји се уз ти­ту­лу мо­сков­ског ве­ли­ког кне­за на­звао и кне­зом свих Ру­са, и Зо­је – Со­фи­је Па­ле­о­лог, уну­ке ви­зан­тиј­ског ца­ра Ма­ној­ла Дру­гог и Је­ле­не Дра­гаш, кћер­ке де­спо­та Кон­стан­ти­на Дра­га­ша (еп­ски Бег-Ко­ста­дин) и уну­ке Те­о­до­ре Не­ма­њић, кћер­ке срп­ског кра­ља Сте­фа­на Де­чан­ског и се­стре ца­ра Сте­фа­на Ду­ша­на. Иван III је под сво­ју власт оку­пио ви­ше ру­ских кне­жи­на осло­ба­ђа­ју­ћи их та­тар­ског ути­ца­ја и спре­ма­ју­ћи Мо­скву за исто­риј­ску ми­си­ју, да по­сле па­да Кон­стан­ти­но­по­ља – „Дру­гог Ри­ма“, по­ста­не „Тре­ћи Рим“, за­штит­ник свих пра­во­вер­них хри­шћа­на. (Зо­ји­на се­стра Је­ле­на Па­ле­о­лог по­ста­ла је срп­ска де­спо­ти­ца уда­јом за де­спо­та Ла­за­ра Бран­ко­ви­ћа, по­след­њег бра­ни­те­ља Сме­де­ре­ва). Же­нид­бом прин­це­зом Зо­јом, ко­ја је уда­јом до­би­ла ру­ско име Со­фи­ја, Иван III је сте­као пра­во да се њи­хо­ви по­том­ци сма­тра­ју на­след­ни­ци­ма ви­зан­тиј­ских ца­ре­ва и срп­ских кра­ље­ва и ца­ре­ва.

Угле­да­ју­ћи се на Кон­стан­ти­но­во гра­ди­тељ­ство, по­ди­гао је спрам тев­тон­ских ви­те­зо­ва град са сво­јим име­ном, Иван­го­род, и у Мо­скви за­по­чео, уз по­моћ Ари­сто­те­ла Фјо­ра­ван­ти­ја, чу­ве­ног гра­ди­те­ља из Бо­ло­ње, зи­да­ње ве­ли­чај­ног Кре­мља да бу­де те­мељ „Тре­ћег Ри­ма“.

ПО­ТОМ­ЦИ, ХРАМ, ГРАД, ЦАР­СТВО

Ива­нов син Ва­си­ли­је III не са­мо да је на­ста­вио већ је и раз­вио ру­ску др­жав­ну ми­сао сво­га оца. Он се пот­пу­но при­кло­нио ро­меј­ској, од­но­сно ви­зан­тиј­ској сим­фо­ни­ји – са­гла­сно­сти ду­хов­не и др­жав­не вла­сти, на ко­јој су би­ли за­сно­ва­ни и срп­ско кра­љев­ство и цар­ство, и ства­рао усло­ве за ње­но оства­ре­ње, гу­ше­ћи бу­не бо­ља­ра и у исти мах при­па­ја­ју­ћи по­сле Глин­ске и Рја­зањ­ску кне­же­ви­ну, и ра­ту­ју­ћи са Тур­ском и Крим­ским и Ка­зањ­ским ка­на­том. У бор­би про­тив бо­ља­ра осла­њао се на цр­кву, да­ју­ћи јој при­ви­ле­ги­је и чи­не­ћи је бо­га­том. „Ва­се­љен­ска апо­стол­ска цр­ква под тво­јом моћ­ном вла­да­ви­ном оба­сја­ва пра­во­слав­ном ве­ром, све до на крај зе­мље, бли­ста­ви­је но сун­це…“ И цр­ква је же­ле­ла сим­фо­ни­ју и би­ла бла­го­дар­на: „По­чуј, по­бо­жни Ца­ре, сва хри­шћан­ска кра­љев­ства сте­кла су се је­ди­но у те­би. Два Ри­ма су па­ла, тре­ћи сто­ји, че­твр­то­га би­ти не­ће…”

Пр­ва бри­га Ва­си­ли­ја III би­ла је да нај­пре стек­не на­след­ни­ке, па да се кру­ни­ше. Кад је сте­као на­след­ни­ке – умро је као ве­ли­ки кнез.

Ве­ли­ки кнез Ва­си­ли­је III Ива­но­вич је у огром­ном гра­ди­тељ­ском про­сто­ру цар­ског Кре­мља (и он уве­рен да тре­ба пр­во по­ди­ћи град па про­гла­си­ти цар­ство) као гра­ђе­ви­ну сво­је вла­да­ви­не по­ди­гао Ар­хан­ђел­ски са­бор, чи­ји је гра­ди­тељ био Ал­ви­зо Но­ви из Ве­не­ци­је. То је пе­то­ку­пол­ни храм по­све­ћен Све­том ар­хан­ђе­лу Ми­ха­и­лу, за­ми­шљен и по­ста­вљен у ру­ском ду­ху, са кит­ња­стим фа­са­да­ма у сти­лу ре­не­сан­се. Та­ко се ту у ро­меј­ској град­њи по­сти­гла мо­ну­мен­тал­ност ру­ске цар­ске цр­кве, до­стој­не да бу­де гроб­на цр­ква ве­ли­ких кне­же­ва и, ка­сни­је, ца­ре­ва. На­пра­вив­ши план ве­ли­кок­не­жев­ског до­сто­јан­ства пре­да­ка, већ са укро­вље­њем Са­бо­ра, кнез Ва­си­ли­је је по­чео да у ње­га пре­но­си сар­ко­фа­ге. Ме­ђу­тим, осли­ка­ва­ње хра­ма оста­вио је на­след­ни­ку Ива­ну IV Ва­си­ље­ви­чу.

Оно што је са ве­ли­ким пла­ном за­по­чео ве­ли­ки кнез мо­сков­ски Иван III, што је на­ста­вио ње­гов син и на­след­ник тро­на Ва­си­ли­је III, при­пре­ма­ју­ћи оства­ре­ње исто­риј­ског пла­на да Ве­ли­ка мо­сков­ска кне­же­ви­на, у стал­ном ши­ре­њу и на­ра­ста­њу мо­ћи, по­ста­не ком­пакт­на др­жа­ва – Ру­си­ја, но­во хри­шћан­ско цар­ство по­сле Ро­ме­је – Ви­зан­ти­је, има­ло је са­мо још јед­ну прет­по­став­ку – ко­нач­но уки­да­ње де­о­бе вр­хов­не вла­сти ве­ли­ког кне­за са бо­ља­ри­ма. Ту прет­по­став­ку је во­љом исто­риј­ске суд­би­не тре­ба­ло да раз­ре­ши сле­де­ћи ве­ли­ки кнез у Рју­ри­ко­ви­ча ни­зу – Иван IV. Бо­ља­ри, на­ро­чи­то они пр­ви, нај­моћ­ни­ји, ко­ји су кне­зо­ви уде­о­них кне­же­ви­на, чи­ју је моћ већ ве­ли­ки кнез Ва­си­ли­је III свео до крај­њих гра­ни­ца њи­хо­вог не­за­до­вољ­ства, хте­ли су, пред­во­ђе­ни кне­зо­ви­ма Шуј­ским и Бел­ским, да ис­ко­ри­сте ње­го­ву смрт и чи­ње­ни­цу да је на­след­ник тро­на тро­го­ди­шњи де­чак, ко­ме је, а ти­ме и це­лој Ве­ли­кој мо­сков­ској кне­же­ви­ни, ре­гент­ки­ња два­де­сет­пе­то­го­ди­шња Је­ле­на Ва­си­љев­на, ве­ли­ка кне­ги­ња. Они су ви­де­ли при­ли­ку да са­да по­вра­те не са­мо до­тад из­гу­бље­не мо­ћи не­го и да оства­ре ко­нач­ну пре­власт. За по­че­так су се они про­гла­си­ли ре­ген­ти­ма и си­ну и њој, сми­шља­ју­ћи да то чи­не по по­след­њој во­љи ве­ли­ког кне­за, у же­љи да ти­ме пред­у­пре­де мо­гу­ћа не­за­до­вољ­ства ми­тро­по­ли­је, све­штен­ства, ни­жег спа­хиј­ског плем­ства и на­ро­да. По­се­бан њи­хов удар је био на ве­ли­ку кне­ги­њу Је­ле­ну Ва­си­љев­ну, у де­во­ја­штву кне­ги­њи­цу Глин­ску, још и срп­ског по­ре­кла, ко­ја је од уда­је би­ла у за­ви­сти ве­ћи­не кне­ги­ња и кне­ги­њи­ца ко­ли­ко из уде­о­них кне­же­ви­на, још ви­ше оних бли­же Мо­скви и у њој са­мој.

ЧВР­СТА КАО ЗИД КРЕ­МЉА

Ка­да су бо­ља­ри би­ли са­свим уве­ре­ни у свој успех, де­цем­бра исте 1533. го­ди­не ве­ли­ка кне­ги­ња Је­ле­на Ва­си­љев­на је из­ве­ла пре­врат и од­стра­ни­ла из вла­сти оне ко­ји су хте­ли да бу­ду ту­то­ри ма­лом Ива­ну IV и ре­ген­ти Ве­ли­ке Мо­сков­ске кне­же­ви­не. Вра­тив­ши на сна­гу по­след­њу во­љу пре­ми­ну­лог кне­за, по­ста­ла је ве­о­ма од­луч­на пр­ва вла­дар­ка са­да већ ве­ли­ке Мо­сков­ске Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу­ћи да вла­да у име си­на, при­ка­зу­ју­ћи га при­ли­ком до­но­ше­ња од­суд­них од­лу­ка, тра­же­ћи од свих да му се за­ве­ту­ју на вер­ност. Је­ле­на је убр­за­ла да­љу град­њу Кре­мља и зда­ња у ње­му, ка­ко би ус­пе­си ње­не и Ива­но­ве вла­сти би­ли ви­дљи­ви и за­ди­вљу­ју­ћи. Ње­на вла­да­ви­на је би­ла, за­пи­са­но је, „као зид Кре­мља ко­ји је та­да по­ди­зан“. Она је пу­ну од­луч­ност по­ка­зи­ва­ла и спрам спољ­них не­при­ја­те­ља: 1536. го­ди­не на­те­ра­ла је пољ­ског кра­ља Си­ги­смун­да I да са њом пот­пи­ше за Ру­си­ју ве­о­ма по­во­љан мир, а Швед­ску оба­ве­за­ла да не по­ма­же Ли­вон­ски ред у Ли­тва­ни­ји. По­се­бан по­тез у вла­да­њу ве­ли­ке кне­ги­ње Је­ле­не Ва­си­љев­не би­ло је ус­по­ста­вља­ње ве­ли­ког кне­жев­ског пра­ва на ко­ва­ње нов­ца за све уде­о­не кне­же­ви­не. Ово је уде­о­ним кне­зо­ви­ма био нај­ве­ћи уда­рац, што их је упу­ти­ло у ду­бљу за­ве­ру. Она је уве­ла за је­дин­стве­ну мо­не­ту сре­бр­ну ко­пеј­ку, та­ко­зва­ну ива­нов­ку (у Ле­то­пи­сном сво­ду при кра­ју по­след­њег то­ма по­сто­ји стра­на ка­ко мла­ди кнез Иван IV са мај­ком кне­ги­њом Је­ле­ном гле­да ко­ва­ње нов­ца и пре­гле­да ис­ко­ва­не ко­пеј­ке). Је­дин­стве­на мо­не­та је утвр­ди­ла при­вред­но је­дин­ство Ве­ли­ке мо­сков­ске кне­же­ви­не, али је утвр­ди­ла и за­ве­ру про­тив кне­ги­ње. По­сле пет го­ди­на ве­ли­ке и успе­шне вла­да­ви­не кне­ги­ња Је­ле­на Ва­си­љев­на је пре­ми­ну­ла у три­де­се­тој го­ди­ни, под окол­но­сти­ма ко­је ни­су раз­ја­шња­ва­не (по да­на­шњим раз­ја­шња­ва­њи­ма, пре­гле­дом ње­них ко­сти­ју, на зах­тев исто­ри­ча­ра, утвр­ђе­но је да је отро­ва­на жи­вом, што ће, прет­по­ста­вља­мо, исто­ри­ја узе­ти у об­зир, ма­да је пи­та­ње ко­ли­ко се ве­ко­ви­ма утвр­ђи­ва­на исто­ри­ја мо­же и у че­му по­но­во утвр­ђи­ва­ти, без об­зи­ра на но­ве чи­ње­ни­це).

Ро­ђен као пре­сто­ло­на­след­ник, ве­ли­ки кнез од тре­ће го­ди­не, што ће ре­ћи от­кад зна за се­бе, за до­сто­јан­ство при­пре­ман и обра­зо­ван, Иван IV имао је пет срећ­них го­ди­на „кне­зо­ва­ња“ уз мај­ку кне­ги­њу. То се по­сле мај­чи­не те­шке смр­ти из­о­кре­ну­ло и пре­тво­ри­ло у те­шке мо­ре. Тих на­ред­них осам го­ди­на до пу­но­лет­ства, пу­них бор­би за ре­гент­ски по­ло­жај бо­љар­ских ди­на­сти­ја Шуј­ских и Бел­ских, би­ле су у ње­го­вом жи­во­ту, по ње­го­вом при­зна­њу у гне­ву, по­ни­жа­ва­ју­ће го­ди­не. На­ро­чи­то 1542. ка­да је, упла­шен за сам жи­вот, гле­дао пљач­ку др­жав­не бла­гај­не, кра­ђу злат­них по­су­да из дво­ра, три­јумф бо­ља­ра, ка­да је Иван Шуј­ски га­зио блат­ња­вим чи­зма­ма по по­сте­љи ње­го­вог оца. Ње­гов жи­вот је био у стал­ним опа­сно­сти­ма у ко­ји­ма га је нај­че­шће спа­са­вао ми­тро­по­лит Ма­ка­ри­је, јер од­го­вор­ност за на­род и др­жа­ву ни­је мо­гао да де­ли ни са јед­ном бо­љар­ском стра­ном. Он се у тим го­ди­на­ма обра­зо­вао. Ако му је пр­во обра­зо­ва­ње уз мај­ку би­ло и из љу­ба­ви и кне­жев­ски ну­жно, у го­ди­на­ма бо­љар­ског по­ни­жа­ва­ња оно му је би­ло спас.

СА­ЧУ­ВАН ЗА ВЕ­ЛИ­КА ДЕ­ЛА

О ње­го­вом обра­зо­ва­њу ста­ра­ла се она ко­ја је обра­зо­ва­ла и ње­го­ву мај­ку, уса­див­ши јој по­нос, до­сто­јан­ство и од­луч­ност, што је и ње­му са­да пре­но­си­ла – кне­ги­ња Ана Глин­ска Јак­шић, ње­го­ва ба­ка. У том упу­ћи­ва­њу, она га је упу­ти­ла и у дру­гу гра­ну сво­га по­ре­кла, упо­зна­ла са срп­ским ду­хов­ним и др­жав­ним на­сле­ђем, са ду­хов­ним и др­жа­во­твор­ним уче­њем Све­то­га Са­ве, са уз­ди­за­њем Све­те ло­зе Не­ма­њи­ћа од Сте­фа­на Не­ма­ње, са­ку­пи­о­ца срп­ских зе­ма­ља до ца­ра Ду­ша­на Сил­ног, ње­го­вог кру­ни­са­ња у сла­ви, ње­го­вих са­бо­ра и про­гла­ше­ња За­ко­ни­ка, али и са про­па­сти Срп­ског цар­ства и по­тре­сном суд­би­ном кне­за Ла­за­ра. Књи­га ње­го­вог обра­зо­ва­ња би­ло је Те­о­до­си­је­во Жи­ти­је Све­тог Са­ве ко­је је из Хи­лан­да­ра до­нео ње­го­вом оцу на по­дар­је све­то­го­рац Иса­и­ја. О то­ме је са ус­хи­ће­њем све­до­чио у по­зним го­ди­на­ма: „А ка­ко је Све­ти Са­ва оста­вио оца, мај­ку, бра­ћу, ро­ђа­ке и при­ја­те­ље, за­јед­но са це­лим цар­ством и вла­сте­лом, и по­нео крст Хри­стов и ка­кве је он мо­на­шке под­ви­ге из­вр­ша­вао! А ка­ко су отац ње­гов Не­ма­ња, то јест Си­ме­он, и мај­ка ње­го­ва оста­ви­ли цар­ство и за­ме­ни­ли пур­пур­ну оде­ћу мо­на­шком и ка­ко су због то­га за­до­би­ли зе­маљ­ску уте­ху и ра­дост!“

Са­ма кне­ги­ња Ана Глин­ска, у ви­ду по­ро­дич­не ре­гент­ки­ње, ула­жу­ћи сав по­ро­дич­ни углед, са си­но­ви­ма Ми­ха­и­лом и Ју­ри­јем уче­ство­ва­ла је у по­ли­тич­ком жи­во­ту Мо­скве и у упра­вља­њу це­лом Кне­же­ви­ном, при­вид­но се при­кла­ња­ју­ћи час јед­ној час дру­гој стру­ји та­ко­зва­ног „бо­љар­ског цар­ства“. У вре­ме­ну не­пре­ста­них бор­би из­ме­ђу Шуј­ских и Бел­ских за пре­власт и ко ће би­ти ту­тор ма­ло­лет­ном Ива­ну IV, она је са сво­ји­ма све ра­ди­ла да се са што ма­ње ште­те и про­па­сти очу­ва у це­ло­сти Ве­ли­ка мо­сков­ска кне­же­ви­на и да стал­но ди­же го­спо­дар­ски ауто­ри­тет сво­га уну­ка – „ако је он де­те, ни­је кне­жев­ски скип­тар де­те“. Она је то ра­ди­ла, ако не од­мах у са­ве­зу, што ће ка­сни­је би­ти, оно уз по­др­шку мо­сков­ског ми­тро­по­ли­та Ма­ка­ри­ја, јер су се на уда­ру јед­не и дру­ге бо­љар­ске стру­је на­шле из­да­шне цр­кве­не при­ви­ле­ги­је до­би­је­не од Ива­на III, Ва­си­ли­ја III и Је­ле­не Ва­си­љев­не, а на­ро­чи­то бо­гат­ства на њи­ма сте­че­на.

Ста­ра­њем Ане Глин­ске, по пред­ло­гу ми­тро­по­ли­та, а уз са­гла­сност и Шуј­ских и Бел­ских (јер је бо­љар а не при­па­да ни пр­вој ни дру­гој стра­ни) Иван је до­био ру­ског учи­те­ља Фјо­до­ра Де­ми­да Се­мјен­чи­ча Во­рон­цо­ва име­но­ва­ног у ти­ту­ли глав­ног са­вет­ни­ка. Ка­ко је Во­рон­цов био вој­во­да и ди­пло­ма­та Ва­си­ли­ја III и Је­ле­не Ва­си­љев­не, Глин­ски су ра­чу­на­ли на из­ве­сну ње­го­ву ода­ност кне­жев­ској ди­на­сти­ји Рју­ри­ко­ви­ча. Та ода­ност се по­ка­за­ла пот­пу­ном и Иван IV ни­је у ње­му имао са­мо ве­ли­ког учи­те­ља исто­ри­је ди­на­сти­је и си­гур­ног са­вет­ни­ка, не­го и ода­ног при­ја­те­ља, уз ко­га се пот­пу­но уоб­ли­чи­ла ње­го­ва др­жа­во­твор­на свест, ко­ја му је да­ла пр­во осе­ћа­ње мо­ћи и од­го­вор­но­сти. Би­ла је то и свест да се при­бли­жио сво­ме пу­но­лет­ству, ко­је се та­да у Ве­ли­кој кне­же­ви­ни сти­ца­ло са пу­них 16 го­ди­на, у ко­ме мо­ра пре­у­зе­ти пу­ну од­го­вор­ност. Ка­да су овим при­ја­тељ­ством не­за­до­вољ­ни и у вла­сти оси­о­ни бо­ља­ри на­ре­ди­ли пре­би­ја­ње, хап­ше­ње и по­гу­бље­ње Во­рон­цо­ва, Иван га је не са­мо осло­бо­дио уз по­моћ ми­тро­по­ли­та Ма­ка­ри­ја, не­го и пре­врат­но до­вео на че­ло вла­де, да би ко­ји ме­сец по­том због на­вод­не за­ве­ре Во­рон­цо­ва и про­тив ње­га био од бо­ља­ра при­ну­ђен да пот­пи­ше суд­ску пре­су­ду о из­гнан­ству. Ме­ђу­тим, овом пре­су­дом бо­ља­ри ви­ше ни­су по­вра­ти­ли власт. Го­ди­ну да­на пред Ива­но­во пу­но­лет­ство власт у Ве­ли­кој мо­сков­ској кне­же­ви­ни пре­у­зе­ла је Ана Глин­ска са си­но­ви­ма у име оног ко­ји ће уско­ро пре­у­зе­ти сву власт. Ту сво­ју ве­ли­кок­не­жев­ску вла­да­ви­ну, ко­ју ће од­мах у ауто­крат­ску власт пре­тво­ри­ти, Иван IV је по­чео раз­ра­чу­ном са бо­ља­ри­ма ко­ји су му у омра­зи ује­ди­ње­ни усред Ус­пењ­ског са­бо­ра уби­ли уја­ка Ју­ри­ја Глин­ског. У исти мах, бра­не­ћи сво­ју ба­бу кне­ги­њу Ану ко­ја му је у ду­шу уса­ди­ла и срп­ске кул­то­ве Све­тог Са­ве и кне­за Ла­за­ра, раз­ра­чу­нао се и са ру­љом на­ху­шка­ном од бо­љар­ске остр­вље­но­сти и ве­ли­ким под­мет­ну­тим по­жа­ром у Мо­скви. ✦

Кру­ше­дол и „вен­ча­ни за­вет“

Кнез Ва­си­ли­је Глин­ски и кне­ги­ња Ана, на мол­бу ње­не се­стре, де­спо­ти­це Је­ле­не Бран­ко­вић, по­мо­гли су, као „вен­ча­ни за­вет“, за­вр­ше­так ма­на­сти­ра Кру­ше­дол, по­сле смр­ти кти­то­ра де­спо­та Јо­ва­на (ма­на­стир су по­ди­за­ли Је­ле­нин де­вер ми­тро­по­лит Мак­сим, и ње­го­ва мај­ка Ан­ге­ли­на). Они су по­том, за­јед­но са мо­сков­ским ве­ли­ким кне­зом Ва­си­ли­јем III, по­мо­гли и по­ди­за­ње Кру­ше­до­лу обли­жњег жен­ског ма­на­сти­ра ко­ме је пред­стој­ни­ца би­ла мај­ка Ан­ге­ли­на, ко­ја ће са си­ном Мак­си­мом ући у ве­нац срп­ских све­ти­те­ља.

Пр­ви ру­ски За­ко­ник

Иван III про­гла­сио је Су­деб­ник, пр­ви ру­ски збор­ник за­ко­на у ко­ји су, уз пре­пи­се из ви­зан­тиј­ских за­ко­на, ушли и пре­пи­си за­ко­на из Крм­чи­је Све­тог Са­ве и Ду­ша­но­вог за­ко­ни­ка. Иван III је узео за свој и др­жав­ни грб ви­зан­тиј­ског дво­гла­вог ор­ла и увео ви­зан­тиј­ски це­ре­мо­ни­јал на ру­ском дво­ру (што се сма­тра Со­фи­ји­ном за­слу­гом). Он је у то­ме це­ре­мо­ни­ја­лу на­зи­ван ца­рем, али се и на отво­рен по­зив мо­сков­ског ми­тро­по­ли­та Зо­си­ма да се про­гла­си ца­рем свих хри­шћа­на, ни­је кру­ни­сао.

За­хвал­ност

Као што је од­бра­ном кне­ги­ње Ане ис­ка­зао пу­ну за­хвал­ност за по­др­шку и обра­зо­ва­ње, Иван IV ни­је за­бо­ра­вио ни Фјо­до­ра Де­ми­да, свог име­но­ва­ног учи­те­ља, са­вет­ни­ка и при­ја­те­ља. По­шту­ју­ћи при­том суд­ску од­лу­ку о из­гнан­ству, јед­на од пр­вих гра­ма­та ко­је је из­дао, сти­гав­ши до вла­сти без ре­ге­на­та, би­ла је име­но­ва­ње по­ро­ди­це Де­ми­дов за кне­жев­ску, двор­ску.