Од­мах по кру­ни­са­њу, Иван IV Сил­ни на­ста­вио је град­њу цар­ског Кре­мља. Ар­хан­гел­ски са­бор жи­во­пи­сан је као са­бор пре­да­ка у име ко­јих вла­да. Ту су сви ње­го­ви прет­ход­ни­ци, ру­ски вла­да­ри, у сја­ју и оде­жда­ма. Са­мо че­ти­ри лич­но­сти ни­су Ру­си, са­мо дво­ји­ца ни­су у вла­дар­ским не­го у мо­на­шким оде­жда­ма: Све­ти Са­ва и Све­ти Си­ме­он, „серб­ски чу­до­твор­ци“. Пре­о­ста­ла дво­ји­ца не­ру­са: ви­зан­тиј­ски цар Ми­ха­и­ло VI­II Па­ле­о­лог и Све­ти кнез Ла­зар Срп­ски. Са­мо јед­на лич­ност у Ар­хан­гел­ском са­бо­ру на­сли­ка­на је два пу­та: Све­ти Са­ва Срп­ски

Пи­ше: Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић

Фо­то­гра­фи­је: Алек­сан­дар Ћо­сић и Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Пу­но­лет­ством Ива­на IV пре­ста­ла је да по­сто­ји Ве­ли­ка мо­сков­ска кне­же­ви­на и по­че­ла Ру­си­ја, цар­ска. Он је, по за­ве­ти­ма, же­лео цар­ство без од­ла­га­ња (од­ла­га­ли су га де­да и отац). Ме­ђу­тим, ни­је га сам про­гла­сио.

Од­лу­ка о ства­ра­њу цар­ства би­ла је спо­ра­зум о сим­фо­ни­ји – са­гла­сно­сти све­тов­не и ду­хов­не вла­сти. Мо­сква (Ру­ско цар­ство – Ру­си­ја) као Тре­ћи Рим за­сни­ва се на оној са­гла­сно­сти на ко­јој је Кон­стан­ти­но­пољ (Ро­меј­ско цар­ство – Ви­зан­ти­ја) као Ва­се­љен­ско цар­ство тра­ја­ло је­дан ми­ле­ни­јум. Од­лу­ку о ства­ра­њу Ру­ског цар­ства и кру­ни­са­њу Ива­на IV за пр­вог ца­ра до­нео је др­жав­ни врх Ве­ли­ке мо­сков­ске кне­же­ви­не у ко­ме је, по­ред ве­ли­ког кне­за, во­де­ћу реч има­ла кне­ги­ња Ана Глин­ска и Ар­хи­је­реј­ски си­нод Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве са мо­сков­ским ми­тро­по­ли­том Ма­ка­ри­јем као пр­вим ме­ђу јед­на­ки­ма. Та­ко је до­не­та од­лу­ка да Иван IV по­ста­не пр­ви По­ма­за­ник Бож­ји на ру­ском пре­сто­лу.

Исто­ри­ча­ри ове епо­хе ука­зу­ју на ви­ше вер­зи­ја опи­са це­ре­мо­ни­је са­мог Ива­но­вог кру­ни­са­ња, ко­је се зби­ло 16. ја­ну­а­ра 1547. го­ди­не у Мо­скви. У свим вер­зи­ја­ма ис­ти­че се да је из­вр­ше­на цр­кве­на Тај­на Ми­ро­по­ма­за­ња, да је ти­ме цар уве­ден у „Са­мо­др­жа­ви­је ду­ха“ и да је он ти­ме по­стао на­след­ник ви­зан­тиј­ских ца­ре­ва а Мо­сква – Тре­ћи Рим, пре­сто­ни­ца ве­ли­ке хри­шћан­ске пра­во­вер­не им­пе­ри­је. По­сле ми­ро­по­ма­за­ња он је кру­ни­сан кру­ном Мо­но­ма­ха. Ту кру­ну је, пре­ма ле­ген­ди, ви­зан­тиј­ски цар из XI ве­ка Кон­стан­тин IX (вој­ско­во­ђа ко­ји је по­стао цар оже­нив­ши се ца­ри­цом Зо­јом, си­но­ви­цом Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког „Бу­га­ро­у­би­це“) да­ро­вао сво­ме уну­ку ве­ли­ком ки­јев­ском кне­зу Вла­ди­ми­ру Мо­но­ма­ху (си­ну кне­за Все­во­ло­да и цар­ске кће­ри Ана­ста­си­је, пр­ве ви­зан­тиј­ске прин­це­зе уда­те за па­га­ни­на). По­сто­ји и апо­криф­на ле­ген­да, ко­ја се са­чу­ва­ла и ме­ђу Ср­би­ма и ме­ђу Ру­си­ма, а ко­ја не­ма исто­риј­ске осно­ве, ка­ко је из тај­не де­чан­ске ри­зни­це, опет тај­но, у Ру­си­ју но­ше­на Ду­ша­но­ва цар­ска кру­на да би се њо­ме кру­ни­сао Иван и да је она по­том вра­ће­на у де­чан­ску ри­зни­цу.

Као и цар Ду­шан, пр­ви цар пред сво­јом ди­на­сти­јом из­дво­јен на­род­ским име­ном цар Ду­шан Сил­ни, и цар Иван IV је пред сво­јом из­дво­јен са Иван Гро­зни (Стра­шни, Сил­ни, Ве­ли­чан­стве­ни).

Не­ма ца­ра у цар­ском до­сто­јан­ству без ца­ри­це и дво­ра­на. Уз са­ми чин кру­ни­са­ња Иван IV је, из­ме­ђу хи­ља­ду кће­ри из пле­мен­ских по­ро­ди­ца сво­га кне­жев­ства, иза­брао ца­ри­цу ко­ја ће би­ра­ти дво­ра­не. Иза­брао је Ана­ста­си­ју, кћер­ку пле­ми­ћа Ро­ма­на. Овим из­бо­ром, учи­нив­ши Ро­ма­на та­стом цар­ства, скре­нуо је исто­риј­ску па­жњу Цар­ства на ову пле­мић­ку по­ро­ди­цу, да ће из ње, по­сле ди­на­сти­је Рју­ри­ко­ви­ча, ко­јој је он врх – кру­на, из­ра­сти но­ва ди­на­сти­ја Ро­ма­но­ва.

ЗА­КО­НИ, ВОЈ­СКА, ВЕ­РА, КУЛ­ТУ­РА

Оства­рив­ши кру­ни­са­њем при­род­не (при­ро­дом вла­сти) и ве­ков­не те­жње ве­ли­ке кне­жев­ске ди­на­сти­је Рју­ри­ко­ви­ча, ко­је су нај­ви­ше ис­ка­зи­ва­ли и за шта су то­ком сво­јих вла­да­ви­на нај­ви­ше чи­ни­ли ње­гов де­да и отац, цар Иван IV је у др­жав­ном уре­ђе­њу на­ста­вљао да раз­ви­ја оно што је за­по­че­ла и на­ме­ра­ва­ла ње­го­ва мај­ка кне­ги­ња Је­ле­на Ва­си­љев­на.

Као ве­о­ма обра­зо­ван вла­дар, од­лу­чан и по­бо­жан, иако пре­млад, са те­шким кне­жев­ским ис­ку­ством, же­лео је да моћ­но цар­ство, ко­ри­сте­ћи бла­го­да­ти сим­фо­ни­је, за­сну­је на за­ко­ни­ма (то је био је­ди­ни на­чин да до­не­кле об­у­зда и оба­ве­же бо­ља­ре и да кме­то­ве ве­же за зе­мљу), на ста­ја­ћој вој­сци (ко­јом ће бра­ни­ти и одр­жа­ти за­пад­не и се­ве­ро­за­пад­не гра­ни­це, ко­јом ће ши­ри­ти и чу­ва­ти цар­ство, ко­јом ће по­бе­ди­ти и за­по­се­сти Ка­зан­ски и Астра­хан­ски ка­нат и при­по­ји­ти Си­бир цар­ству), на ве­ри као др­жав­ној иде­о­ло­ги­ји (на за­вет­ним уго­во­ри­ма са Го­спод­њим пред­стој­ни­ци­ма ко­ји­ма ће да­ти вла­сти и ко­ји­ма ће сво­ју власт учи­ни­ти бо­гом­да­ном) и на кул­ту­ри (ко­ја ће про­све­ти­ти зе­мљу и ко­јом ће ус­по­ста­ви­ти ве­зе са све­том до­во­ђе­њем пр­вих гра­ди­те­ља и умет­ни­ка и ку­по­ви­ном пр­ве штам­па­ри­је, и ко­ја ће ство­ри­ти све­до­чан­ства за ве­ко­ве, ка­кав је и уни­кат­ни Ле­то­пи­сни ли­це­вој свод).

И ско­ро све што је ра­дио, чи­нио је у то име и у то­ме сми­слу, на­ро­чи­то у та­ко­зва­ном злат­ном до­бу сво­је вла­да­ви­не, до­бу про­ши­ре­ња и уте­ме­ље­ња ца­ре­ви­не на пр­вој штам­па­ној књи­зи Кор­мчая кнни­ги, ула­жу­ћи се у по­ду­хва­те сав, док је сми­ри­вао свој нео­б­у­зда­ни и че­сто пла­хо­вит ка­рак­тер, ко­ји је сав по­све­ћен Ру­си­ји по­ка­зи­вао у ства­ра­њу и од­бра­ни са­мо­др­жа­вља, по ко­ме је, ка­ко не­ки сма­тра­ју, и до­био пра­те­ће и пре­те­ће име – Гро­зни (Стра­шни, Сил­ни, Ве­ли­чан­стве­ни).

Ство­рио је цар­ски са­бор, у ко­ме су би­ли пред­ста­вље­ни сви де­ло­ви цар­ства, са за­ко­но­дав­ним овла­шће­њи­ма, што се да­на­шњим ана­ло­ги­ја­ма мо­же на­зва­ти пар­ла­мен­том, што се он­да зва­ло ду­мом и ра­дом, и цар­ски са­вет, ко­јим је при­стао на са­ве­то­дав­ну де­о­бу вла­сти.

Ера Ива­на IV би­ла је епо­ха ства­ра­ња и учвр­шћи­ва­ња цар­ства ко­је ће по­сле ње­га тра­ја­ти ско­ро по­ла ми­ле­ни­ју­ма. У сво­јој ја­сној ви­зи­ји, он је Ру­си­ју ви­део, и та­квом је ства­рао, као но­во пра­во­вер­но пр­во хри­шћан­ско цар­ство све­та, али не ми­мо све­та. Бри­нуо је о ста­њу хри­шћан­ског пра­во­вер­ја, по­ма­гао је пра­во­слав­не ма­на­сти­ре у по­ро­бље­ним срп­ским зе­мља­ма, у Бу­гар­ској, у Грч­кој и на Све­тој Го­ри. Због те­шког ста­ња у мо­на­шкој др­жа­ви Све­те Го­ре, по са­зна­њу од хи­лан­да­ра­ца, пи­сао је и тур­ском сул­та­ну Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном. Же­лео је да ус­по­ста­ви бли­же ве­зе са ен­гле­ским кра­љев­ством, слу­те­ћи им­пе­ри­ју у на­ста­ја­њу. Та те­жња је би­ла обо­стра­на те су Ен­гле­зи 1554. го­ди­не от­кри­ли се­вер­ни по­мор­ски пут и у Лон­до­ну осно­ва­ли Мо­сков­ску ком­па­ни­ју.

СВЕ­ТЕ ТА­ПИ­ЈЕ НА ЦАР­СТВО

От­кла­ња­њем бо­љар­ске те­жње за др­жа­вом са­мо­стал­них кне­же­ви­на, Ру­си­ја је по­ста­ла у све­му це­ло­ви­та им­пе­ри­ја. У су­ко­би­ма са бо­ља­ри­ма Иван IV је по­ка­зао цар­ски ка­рак­тер, ја­ку во­љу и чвр­сту ру­ку. Бо­ља­ри су у су­ко­бу са њим би­ли скло­ни свим вр­ста­ма бор­би, јав­них и тај­них. Скло­ни свим сред­стви­ма ко­ји­ма се мо­же сти­ћи до би­ло ка­квог ци­ља, од јав­них по­бу­на, од углав­ном тај­них са­ве­за са не­при­ја­те­љи­ма цар­ства, од јав­них из­да­ја до тај­них за­ве­ра, тро­ва­ња нај­бли­жих чла­но­ва цар­ске по­ро­ди­це (мај­ке, же­не, си­на), до ве­ли­ких ин­три­га и кле­ве­та ко­је су огла­ша­ва­ли за исто­риј­ске чи­ње­ни­це и ста­ра­ли се да то по­ста­ну и до по­ри­ца­ња исто­риј­ских успе­ха. Док се сав по­све­тио по­ди­за­њу цар­ства, Иван IV је у лич­ном са­мо­жр­тво­ва­њу био тра­гич­на лич­ност и ни­је слу­тио да ће по­ста­ти ве­ли­ка жр­тва исто­ријâ по­сле ње­га (бо­љар­ске исто­ри­је пред­ста­вља­ће ње­го­во вре­ме мрач­ним и по­губ­ним, што ће од­го­ва­ра­ти исто­ри­ја­ма но­ве ди­на­сти­је Ро­ма­нов, чи­ји ће ца­ре­ви же­ле­ти да све по­чи­ње од њих).

Нај­ве­ћи свет­ски опо­нент цар­ству Ива­на IV, уз стал­ну прет­њу од Тур­ске Су­леј­ма­на Ве­ли­чан­стве­ног, био је па­по­ца­ри­зам. Све­та Сто­ли­ца је би­ла и про­тив Кон­стан­ти­но­по­ља као дру­гог Ри­ма, про­тив ко­јег је би­ла не­моћ­на до ства­ра­ња Ла­тин­ског цар­ства, ко­је опет ни­је ус­пе­ла да одр­жи. Тек се Све­та Сто­ли­ца по­сле па­да Кон­стан­ти­но­по­ља под Тур­ке же­сто­ко су­прот­ста­ви­ла уз­ди­за­њу Мо­скве у Тре­ћи Рим, од­но­сно на­стан­ку Ру­ског цар­ства Ива­на IV, по­го­то­во што је уз ру­ске гра­ни­це има­ла моћ­не ка­то­лич­ке кра­ље­ви­не Пољ­ску, Швед­ску и на Бал­ти­ку Ли­во­ни­ју, др­жа­ву тев­тон­ских ви­те­зо­ва. (У ра­зним ту­ма­че­њи­ма ка­ко је Иван IV на­зван Гро­зни ја­вља се и прет­по­став­ка о не­мач­ком по­ре­клу овог на­дев­ка. По њој су ца­ру Ива­ну као ве­ли­ком про­тив­ни­ку тев­тон­ски ви­те­зо­ви при­до­да­ли сво­је не­мач­ко Gross, што се ру­си­за­ци­јом пре­тво­ри­ло у Гро­зни).

Од­мах по кру­ни­са­њу, Иван IV je на­ста­вио град­њу цар­ског Кре­мља, уста­вље­ну у вре­ме бо­љар­ског „цар­ства“, са­да са по­себ­ном цар­ском бри­гом и па­жњом да Кремљ бу­де ли­це цар­ства. Та­ко је за­по­чео жи­во­пи­са­ња Ар­хан­ђел­ског са­бо­ра као са­бо­ра пре­да­ка у име ко­јих вла­да, као са­бо­ра ру­ске др­жав­не и исто­риј­ске ве­ли­чи­не – као та­пи­ју на цар­ство. За то су у на­о­су овог хра­ма пред­ста­вље­ни сви ца­ре­ви пред­ша­стве­ни­ци, све са­ми до­та­да­шњи ру­ски вла­да­ри, у сја­ју и оде­жда­ма.

Ипак, по ње­го­вој во­љи и ста­ра­њу у на­о­су ни­су би­ли баш са­ми ру­ски вла­да­ри. Још са ула­за, та­ко да сва­ком ко ула­зи у са­бор пр­во пад­не у очи, на но­се­ћем се­вер­ном сту­бу па­жњу при­вла­чи фре­ска ко­ја ни­је у вла­дар­ском сја­ју већ у мо­на­шким оде­жда­ма. На фре­сци су пред­ста­вље­ни све­то­гор­ски мо­на­си Све­ти Са­ва и Све­ти Си­ме­он, „серб­ски чу­до­твор­ци“. Не­што да­ље, на ра­зним али по­ча­сним ме­сти­ма, мо­гу се за­па­зи­ти фре­ске још два вла­да­ра ко­ји ни­су ру­ски. То су фре­ске ро­меј­ског (ви­зан­тиј­ског) ца­ра Ми­ха­и­ла VI­II Па­ле­о­ло­га (оног ца­ра ко­ји је 1261. го­ди­не осло­бо­дио Ца­ри­град и уки­нув­ши Ла­тин­ско цар­ство вра­тио Кон­стан­ти­но­по­љу ста­ру сла­ву у пра­во­вер­ни сјај) и Све­тог Кне­за Ла­за­ра Серб­ског.

ЖИ­ВОТ СА­ВИН У 250 СЛИ­КА

Ру­ски исто­ри­ча­ри умет­но­сти су у сту­ди­ја­ма о Ар­хан­ђел­ском са­бо­ру и жи­во­пи­си­ма у овом Пан­те­о­ну ру­ске исто­ри­је утвр­ди­ли „да је на из­бор про­сла­вља­них лич­но­сти и ико­но­граф­ских це­ли­на пре­суд­но ути­цао Иван Гро­зни“.

Тек је, да­кле, цар мо­рао ути­ца­ти ка­ко да се што бо­ље и што уоч­љи­ви­је ис­так­ну ди­на­стич­ке ве­зе ње­го­вог дво­ра, а ти­ме и ње­го­ве лич­не са грч­ким (ви­зан­тиј­ским) и срп­ским ди­на­сти­ја­ма, осли­ка­ва­њем њи­хо­вих ро­до­на­чел­ни­ка Не­ма­ње – Не­ма­њи­ћа, Ми­ха­и­ла VI­II – Па­ле­о­ло­га и Ла­за­ра – Ла­за­ре­ви­ћа и Бран­ко­ви­ћа. Очи­то је да у при­ка­зу Не­ма­ње као Све­тог Си­ме­о­на за­јед­но са Све­тим Са­вом, ко­ји у при­ка­зу има пре­јем­ство, је­ди­них ко­ји ни­су у све­тов­ним вла­дар­ским оде­жда­ма, има по­себ­не цар­ске па­жње. Та па­жња је ис­так­ну­та и у нео­бич­ној ти­ту­ли – серб­ски чу­до­твор­ци.

Ово упу­ћу­је да је из исте по­ча­сти, не са­мо уз цар­ску са­гла­сност већ и по ње­го­вој же­љи, Жи­ти­је Све­тог Са­ве, књи­га обра­зо­ва­ња мла­дог кне­за, оп­шир­но илу­стро­ва­но са то­ли­ком па­жњом и у то­ли­ком оби­му уне­то у уни­кат­ну, за ње­га ра­ђе­ну све­оп­шту исто­ри­ју – мо­ну­мен­тал­ни Ле­то­пи­сни ли­це­вој свод. У че­твр­том, та­ко име­но­ва­ном Лап­тев­ском то­му Ле­то­пи­сног сво­да од бро­је­ви­ма озна­че­ног 551. до 611. ли­ста, на ви­ше од 100 стра­на, уз не­ма­њић­ко ро­до­сло­вље, по Те­о­до­си­је­вом Жи­ти­ју Све­тог Са­ве ис­при­по­ве­дан је и ви­ше осли­кан жи­вот овог срп­ског све­ца. Ис­при­по­ве­дан је у све­де­ним и до­сто­јан­стве­ним ре­че­ни­ца­ма, ин­то­ни­ра­ним као бе­сед­не по­све­те. У њи­ма су све чи­ње­ни­це из­вор­не Те­о­до­си­је­ве, по­не­ка и са из­вор­ном гре­шком би­о­гра­фа, али не­ма­ју ве­ћа исто­риј­ска од­сту­па­ња.

Сли­ке, иако ми­ни­ја­ту­ре, да­ле­ко су „ре­чи­ти­је“. У сва­кој сли­ци на­ла­зе се по две, три или чак че­ти­ри епи­зо­де из Са­ви­ног жи­во­та, на ко­је упу­ћу­је са­же­ти текст. Број усли­ка­них сце­на, ко­јих је ви­ше од 250, чи­ни ми­ни­ја­ту­ре пу­ни­јим, а осли­ка­но жи­ти­је Све­тог Са­ве уз­ви­ше­ни­јим. То­ли­ки број сце­на дик­то­вао је ли­ков­ни из­раз, ко­ји је „тра­жио“ да се ли­ко­ви до­след­но по­на­вља­ју, да се пре­де­ли и ар­хи­тек­ту­ра осли­ка­ва­ју схе­ма­тич­но, исто до­след­но. Ове књи­жне илу­ми­на­ци­је ра­ђе­не су у тех­ни­ци аква­ре­ла ди­рект­но на хар­ти­ји (хар­ти­ја је би­ла цар­ског ква­ли­те­та што је де­лу омо­гу­ћи­ло цар­ску трај­ност).

Сви осли­ка­ни ам­би­јен­ти Са­ви­ног све­тов­ног и мо­на­шког жи­во­та и ар­хи­па­стир­ског сто­ло­ва­ња од Ра­са до Све­те Го­ре, ам­би­јен­ти ње­го­вих ма­на­сти­ра Сту­де­ни­це, Хи­лан­да­ра, Жи­че, Ми­ле­ше­ве, ам­би­јен­ти гра­до­ва ње­го­вих ауди­јен­ци­ја Со­лу­на, Ца­ри­гра­да, Је­ру­са­ли­ма, Ка­и­ра, Тр­но­ва, ам­би­јен­ти ње­го­вих хо­до­ча­шћа све­тим ме­сти­ма, сви има­ју ру­ски из­глед и ру­ски ка­рак­тер.

И он је у њи­ма у сво­ме жи­во­ту по­ча­ство­ван. Из ових сли­ка то­плих бо­ја и из при­по­вед­ног жа­ра из­ви­ре не­ко чу­до­твор­но осе­ћа­ње да је ов­де под­јед­на­ко оства­ре­но „јед­но све­тач­ко жи­ти­је и дух епо­хе и зе­мље у ко­јој су на­ста­ле“.

Ле­то­пи­сни свод се у исто­ри­ји ру­ске књи­ге на­зи­ва цар­ским збор­ни­ком, цар­ским ле­то­пи­сом, а нај­че­шће цар­ским књи­га­ма, ка­ко се зо­ве по­след­њи де­се­ти том „Цар­ствен­ная кнни­га“, што он и је­сте, и у за­ми­сли и у оства­ре­њу.

Ко­ли­ко је Ле­то­пи­сни свод уз­бу­дљи­во ру­ско ка­пи­тал­но де­ло свет­ске исто­ри­је и исто­ри­је умет­но­сти за ве­ли­ко ди­вље­ње, ни­шта ма­ње ни­је за ди­вље­ње ни ова из ње­га из­дво­је­на це­ли­на ли­сто­ва по­све­ће­них Ср­би­ма, њи­хо­вом све­ти­те­љу ко­ји је пр­ви њи­хов пот­пис и ко­јим се име­ну­ју, и ње­го­вом осли­ка­ном жи­ти­ју при­до­да­тих сли­ка пре­лом­ног до­га­ђа­ја срп­ске исто­ри­је Ко­сов­ског бо­ја. ✦

Под за­шти­том Све­тог Са­ве

Ти­ту­ла „серб­ски чу­до­твор­ци“ ука­зу­је ка­ко се Иван IV још у кне­жев­ском вре­ме­ну, ко­је је озна­чио по­ни­жа­ва­ју­ћим, ста­вио под за­шти­ту Све­тог Са­ве и да ве­ру­је ка­ко је то вре­ме и ње­го­вим чу­ди­ма пре­жи­вео. За­то је ова ти­ту­ла вид ве­ли­ке цар­ске за­хвал­но­сти. На за­хвал­ност овом све­цу чу­до­твор­цу упу­ћу­је још јед­на фре­ска Све­тог Са­ве (је­ди­ног ко­ји се у овом зда­њу пред­ста­вља са две фре­ске), на вр­ху се­вер­ног ол­тар­ског сту­ба. Два жи­во­пи­са ли­ка Све­тог Са­ве у нај­мо­ну­мен­тал­ни­јем спо­ме­ни­ку сла­ве сво­је ди­на­сти­је из­раз су за­и­ста ве­ли­ке цар­ске по­ча­сти.

По­кло­ње­ње Са­ви­ном кр­сту

Ко­ли­ко је Иван IV по­што­вао Све­тог Са­ву све­до­чи и јед­на ве­ко­ви­ма пре­при­ча­ва­на хи­лан­дар­ска при­ча у ко­јој се го­во­ри ка­ко су ка­лу­ђе­ри при­ли­ком јед­не од број­них че­ло­бит­них ми­си­ја по­не­ли ца­ру на уздар­је јед­ну од сво­јих нај­ве­ћих ре­ли­кви­ја – ца­ру цар­ско – Са­вин крст ко­ји је Све­ти до­био од ви­зан­тиј­ског ца­ра Јо­ва­на Ва­та­ца, кад је и сте­као ар­хи­је­реј­ски чин, ко­ји је, пре­ма тра­ди­ци­ји, на­пра­вљен од др­ве­та Хри­сто­вог кр­ста. Иван IV је узео крст оду­ше­вље­но и бо­го­бо­ја­жљи­во. Не­ко­ли­ко пу­та се по­кло­нио Све­ти­те­ље­вом кр­сту љу­бе­ћи га. Хи­лан­дар­ци­ма је по­тре­се­но ре­као: „Бла­го­да­рим вам до не­ба што сте га до­не­ли да му се по­кло­ним и да га це­ли­вам. А са­да га вра­ти­те ода­кле сте га до­не­ли, јер са­мо та­мо при­па­да.“