Тре­ба се спу­сти­ти до ар­хе­ти­па, у сам ко­рен древ­ног је­дин­ства. Уро­ни­ти се у ту кул­ту­ру и пу­сти­ти да вас она про­бу­ди, про­ме­ни. Сва­ки плес је вр­ста мо­ли­тве, об­ред да­ва­ња се­бе на дар, уз пу­ну свест да је умет­ност не­што мно­го ви­ше и ва­жни­је од нас са­мих. Та му­дрост, ка­да ви овла­да­те њо­ме и она ва­ма, по­чи­ње да зра­чи на Ваш жи­вот и сва­ко­дне­ви­цу. Пре­по­зна­је­те над­вре­ме­ну ле­по­ту у свом те­лу и по­кре­ти­ма. На­у­чи­те да при­зи­ва­те оно нај­бо­ље што у се­би има­те. Та­да плес по­ста­је фи­ло­зо­фи­ја, ми­то­ло­ги­ја, бај­ка, но­ви жи­вот. Пре­о­бра­жај је ду­бок и де­ло­тво­ран, ал­хе­миј­ски

Пи­ше: Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић

Ако је ви­ше од ко­ре­о­гра­фи­је до­бро уигра­них и син­хро­ни­зо­ва­них ко­ра­ка. Ако ни­је тек за­ро­ти­ра­ни ка­ле­и­до­скоп ег­зо­тич­них ко­сти­ма. Ако има уцр­та­не ко­ор­ди­на­те у кул­ту­ри, фи­ло­зо­фи­ји, ми­то­ло­ги­ји, ве­ри. Ако пред­ста­вља пу­то­ва­ње кроз све­то­ве све до оне тач­ке у ко­јој пре­по­зна­те се­бе. Ле­по­ту у вла­сти­том те­лу. Ле­по­ту из­ван се­бе. Ако по­шту­је на­че­ло да кад учи­ни­мо бо­љим се­бе, учи­ни­ће­мо бо­љим и свет. Ако је плес све то, он­да је то Ба­ли – у ср­цу, по­кре­ти­ма и ре­чи­ма Ива­не Ашко­вић. Ба­ли­не­жан­ски плес и фи­ло­зо­фи­ју до­не­ла је у Ср­би­ју и као не­раз­дво­ји­ву це­ли­ну за­о­кру­жи­ла их у шко­лу пле­са „Би­да­да­ри“, на­зва­ну по пре­ле­пим не­бе­ским ним­фа­ма ко­је за­во­де и бо­го­ве и љу­де.

СВЕ­ТЛОСТ СА ТРИ КОН­ТИ­НЕН­ТА

Ива­на Ашко­вић пре­шла је три кон­ти­нен­та да би про­на­шла се­бе на Ба­ли­ју. По­што је ди­пло­ми­ра­ла по­зо­ри­шну ре­жи­ју на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, оти­шла је у Њу­јорк и ско­ро го­ди­ну да­на ра­ди­ла у по­зо­ри­шту „La­Ma­ma“, а он­да је упи­са­ла ма­ги­стар­ске сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту на Ха­ва­ји­ма. Та­мо је пр­ви пут до­шла у до­дир са раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма азиј­ског те­а­тра, из­ме­ђу оста­лог, са ба­ли­не­жан­ским пле­сом. Био је то је­дан са­свим но­ви свет за њу, бу­ду­ћи да се на по­зо­ри­шним сту­ди­ја­ма у Бе­о­гра­ду уоп­ште не ра­ди те­а­тар Ази­је.

– Екс­пе­ри­мен­тал­ни по­ку­ша­ји спа­ја­ња ис­то­ка и за­па­да по­сто­је у мно­гим умет­но­сти­ма. У обла­сти му­зи­ке, по­зо­ри­шта и пле­са то је до­ве­ло до фан­та­стич­них оства­ре­ња. Ме­ђу­тим, то раз­до­бље уз­бу­дљи­вог спо­ја ис­то­ка и за­па­да у по­зо­ри­шним умет­но­сти­ма не­ка­ко је про­шло ми­мо нас, а да ми о то­ме ни­смо зна­ли ни­шта, осим из књи­га и по­не­ког слу­чај­ног го­сто­ва­ња на Би­те­фу. За ме­не се отво­рио цео је­дан но­ви свет ка­да сам оти­шла на пост­ди­плом­ске сту­ди­је на Ха­ва­је и има­ла при­ли­ке да не­што на­у­чим о по­зо­ри­шту Ази­је, о ко­ме се ов­де, на­жа­лост, и да­ље не зна го­то­во ни­шта.

На Ха­ва­ји­ма је за­вр­ши­ла док­тор­ске сту­ди­је из обла­сти по­зо­ри­шта Ази­је, са по­себ­ним на­гла­ском на ри­ту­ал­ном те­а­тру Ба­ли­ја. Уса­вр­ша­ва­ла се те­о­риј­ски, уче­ћи ин­до­не­жан­ски је­зик, исто­ри­ју ин­до­не­жан­ских на­ро­да, књи­жев­ност, ре­ли­ги­ју, али и прак­тич­но, кроз плес и му­зи­ку. Сва­ког ле­та од­ла­зи­ла је по не­ко­ли­ко ме­се­ци на Ба­ли, а по­сле за­вр­ше­них док­тор­ских сту­ди­ја оста­ла је та­мо че­ти­ри го­ди­не.

– Сва­ко од нас је са­мо скуп раз­ли­чи­тих мо­гућ­но­сти и од мно­гих уну­тра­шњих и спољ­них фак­то­ра за­ви­си ка­ко ће­мо об­ли­ко­ва­ти се­бе и шта ће­мо оста­ви­ти као траг за со­бом у овом све­ту. У не­ким зре­лим го­ди­на­ма на­у­чи­мо на ко­је од тих фак­то­ра мо­же­мо да ути­че­мо и поч­не­мо све­сно да ула­же­мо сво­ју енер­ги­ју у њих. Ја сам има­ла при­ли­ке да жи­вим на три кон­ти­нен­та, у три пот­пу­но раз­ли­чи­та дру­штве­на, кул­тур­на и исто­риј­ска кон­тек­ста. Жи­вот у стра­ној зе­мљи зах­те­ва да се при­ла­го­ди­те но­вом окру­же­њу и сва­ко од тих окру­же­ња до­зво­ља­ва или тра­жи да не­што дру­го у ва­ма иза­ђе на по­вр­ши­ну. За­во­ле­ла сам Ба­ли и оста­ла да жи­вим та­мо не са­мо због оча­ра­но­сти ње­го­вом кул­ту­ром већ и за­то што сам бр­зо схва­ти­ла да сам ја та­мо нај­бо­ља што мо­гу да бу­дем.

ЈЕ­ЗИ­ЧАК ИЗ­МЕ­ЂУ СВЕ­ТО­ВА

А он­да се вра­ти­ла у Бе­о­град, у ко­ме се ма­ло то­га зна о кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји Ба­ли­ја и Ин­до­не­зи­је, и од­лу­чи­ла да с љу­ди­ма по­де­ли оно што је она та­мо осе­ти­ла и на­у­чи­ла. У Ам­ба­са­ди Ре­пу­бли­ке Ин­до­не­зи­је у Бе­о­гра­ду 2004. го­ди­не отво­ри­ла је сту­дио „Би­да­да­ри“ у ко­ме де­вој­ке мо­гу да се опро­ба­ју у сло­же­ним и ми­стич­ним пле­сним об­ли­ци­ма, пре све­га двор­ским и ри­ту­ал­ним пле­со­ви­ма Ба­ли­ја и Ја­ве.

– Ра­до­зна­лост је нај­че­шћи мо­тив за при­сту­па­ње гру­пи: нео­бич­ни по­кре­ти и екс­пре­си­ја, ег­зо­тич­ни ко­сти­ми, јед­на да­ле­ка зе­мља ко­ја кри­је мно­го тај­ни и обе­ћа­ња. Ка­да ме не­ко кон­так­ти­ра са же­љом да нам се при­дру­жи, мој са­вет је обич­но да до­ђе на јед­ну про­бу и да ви­ди шта ми то ра­ди­мо. Сле­де­ћи ко­рак је да схва­ти да ли је фи­зич­ки у ста­њу да нас пра­ти. Ту је­дан део њих од­у­ста­је, јер овај рад зах­те­ва ис­трај­ност, упор­ност, по­све­ће­ност и ди­сци­пли­ну. По­че­так је увек нај­те­жи, док се не са­вла­да­ју основ­ни еле­мен­ти, а по­сле по­ла­ко по­чи­ње­те да пре­по­зна­је­те и осе­ћа­те ле­по­ту тог пле­са у вла­сти­том те­лу и по­кре­ти­ма. За оне ко­је ис­тра­ју и до­ђу до ни­воа да на­сту­па­ју са гру­пом, ви­ше ни­шта ни­је исто. Ми­слим да Ин­до­не­зи­ја про­ме­ни сва­ко­га ко бар ма­ло за­гре­бе ту кул­ту­ру ис­под по­вр­ши­не.

По­ред то­га што уче плес, по­ла­зни­це шко­ле „Би­да­да­ри“ из­у­ча­ва­ју и дру­ге ви­до­ве ин­до­не­жан­ске кул­ту­ре – ње­ну исто­ри­ју, оби­ча­је, умет­ност, ве­ро­ва­ња и ри­ту­а­ле.

– Де­вој­ке не уче са­мо фи­зич­ки део пле­са већ и цео је­дан кул­тур­ни и исто­риј­ски кон­текст у ко­ме су ти пле­со­ви на­ста­ли. Сва­ки плес има сво­ју при­чу, ра­спон емо­ци­ја, спе­ци­фич­ну екс­пре­си­ју и по­треб­но је да се на не­ком ар­хе­тип­ском ни­воу не­што од то­га про­бу­ди у тим де­вој­ка­ма ко­је су од­ра­ста­ле и ко­је жи­ве у са­свим друк­чи­јем дру­штве­ном и кул­тур­ном ми­љеу. Упра­во та ар­хе­тип­ска ве­за ве­о­ма је ва­жна, јер она омо­гу­ћа­ва да се пре­мо­сти јаз из­ме­ђу то­ли­ко раз­ли­чи­тих кул­ту­ра.

АЛ­ХЕ­МИ­ЈА ИГРЕ

По­што са­вла­да­ју осно­ве и, на­рав­но, оста­ну за­ин­те­ре­со­ва­не да се ти­ме ба­ве да­ље, сле­де­ћи ва­жан ко­рак је да оду у Ин­до­не­зи­ју, за­ро­не у ту кул­ту­ру и пу­сте да их она про­ме­ни. Тек на­кон то­га мо­гу за­и­ста да ка­жу ка­ко су са­вла­да­ле нај­ва­жни­је об­ли­ке тих пле­со­ва. Не­ке од по­ла­зни­ца има­ле су при­ли­ку да про­ве­ду из­ве­сно вре­ме у Ин­до­не­зи­ји као сти­пен­ди­сти ин­до­не­жан­ске вла­де. Не­ко­ли­ко њих на­сту­па­ло је у раз­ли­чи­тим при­ли­ка­ма на остр­ви­ма Ба­ли и Ја­ва.

– Умет­ност је на Ба­ли­ју још уве­ли­ко по­ве­за­на са ре­ли­ги­јом и сва­ки плес је вр­ста мо­ли­тве, да­ва­ње се­бе на дар бо­го­ви­ма, пле­сом или му­зи­ком у ко­је смо уло­жи­ли це­ло сво­је би­ће, да­не и го­ди­не на­пор­ног ра­да, љу­ба­ви и та­лен­та и при том смо све­сни да је та умет­ност не­што мно­го ве­ће и ва­жни­је од нас. Ве­ру­јем да де­вој­ке ко­је про­ве­ду не­ко­ли­ко го­ди­на у на­шој гру­пи, а по­себ­но оне ко­је оду на Ба­ли или у дру­га ме­ста Ин­до­не­зи­је, мо­гу да схва­те ту фи­ло­зо­фи­ју и да је пре­не­су да­ље у свој сва­ко­днев­ни жи­вот.

Ако плес има моћ да нас ме­ња су­штин­ски и ду­хов­но, та­ко да по­ста­је­мо за­ин­те­ре­со­ва­ни, да по­ста­вља­мо пи­та­ња, да не про­пу­шта­мо ма­ле ства­ри, оне бла­го­твор­не, да са­ку­пља­мо ра­су­те пар­чи­ће ума… Он­да плес пре­ста­је да бу­де са­мо плес, тран­сфор­ми­ше се у фи­ло­зо­фи­ју, ми­то­ло­ги­ју, бај­ку, но­ви жи­вот.

– О ал­хе­ми­ји сам чи­та­ла док сам би­ла ве­о­ма мла­да, на сту­ди­ја­ма, а на Ба­ли­ју сам има­ла при­ли­ке да је упо­знам у прак­си. Она је у свим де­ло­ви­ма жи­во­та, али је не­ка­ко нај­о­чи­глед­ни­ја у све­ту умет­но­сти. Ра­де­ћи на од­ре­ђе­ном ма­те­ри­ја­лу или на се­би (у слу­ча­ју пле­са те­ло умет­ни­ка је ње­гов ма­те­ри­јал), чо­век ме­ња се­бе, а ти­ме и свет око се­бе. Све што ура­ди­мо у не­ком на­шем ми­кро­ко­смо­су, ма ко­ли­ко из­гле­да­ло ма­ло и бе­зна­чај­но, има свој од­раз и ути­цај у ма­кро­ко­смо­су, чи­ји смо део. Ба­ли­не­жа­ни ве­ру­ју да је све у овом уни­вер­зу­му по­ве­за­но и да овај свет мо­же­мо учи­ни­ти ма­ло бо­љим са­мо ако се­бе учи­ни­мо бо­љим. У са­вре­ме­ном жи­во­ту ви­ше не по­сто­је ми­то­ви и ле­ген­де, не по­сто­је ду­би­не и сло­је­ви, пи­та­ња без од­го­во­ра, не­ма ви­ше бај­ки. Ба­ли­не­жан­ски и ја­ван­ски пле­со­ви уко­ре­ње­ни су у хин­ду­и­стич­кој ми­то­ло­ги­ји. Сви­ма на­ма ко­ји има­мо не­што умет­нич­ког сен­зи­би­ли­те­та, или бар скло­но­сти за ду­хов­не вред­но­сти, та ми­то­ло­ги­ја до­зво­ља­ва да на­слу­ти­мо не­ке од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја се у праг­ма­тич­ном са­вре­ме­ном жи­во­ту нај­че­шће ви­ше и не по­ста­вља­ју, а ко­ја и да­ље ти­ња­ју у на­ма и тра­же од­го­во­ре. ✦

Љу­ди

– За по­ла­зни­ке у ам­ба­са­ди Ин­до­не­зи­је, ча­со­ви ин­до­не­жан­ских пле­со­ва су бес­плат­ни. Углав­ном су то мла­де де­вој­ке ко­је же­ле да се ба­ве пле­сом. Гру­пи при­сту­па­ју док су у сред­њој шко­ли или на фа­кул­те­ту, а од­ла­зе ка­да им жи­вот­на си­ту­а­ци­ја то на­ло­жи: ка­да се за­по­сле, оду на сту­ди­је у ино­стран­ство или слич­но – ка­же Ива­на. – Са­да­шње чла­ни­це гру­пе, од ко­јих је ве­ћи­на ту го­ди­на­ма и без ко­јих „Би­да­да­ри“ не би био то што је­сте: Ива­на Ма­тић, Ири­на Мар­кић, Са­ња Ћо­пић, Не­ве­на Угре­но­вић, Ива­на Вра­не­ше­вић, На­та­ша Мар­ко­вић, Ми­ли­ца Ђу­ка, На­та­ша Турк­соy Ко­ва­че­вић, Да­ни­ца Бо­ро­го­вац, Ти­ја­на Пин­то­вић, Ма­ри­ја Гру­ло­вић, Дра­га­на Шу­јак, Бо­ја­на Па­ви­ће­вић, Је­ле­на Вук­са­но­вић, Ве­ра Ка­ра­но­вић, Ка­та­ри­на Ру­ви­дић, Ми­ла­на Лукајић.

„Му­дра те­а­тар“

– Пле­сни сту­дио „Би­да­да­ри“ усме­рен је на из­у­ча­ва­ње пле­со­ва Ин­до­не­зи­је, би­ло тра­ди­ци­о­нал­них или са­вре­ме­них. „Му­дра те­а­тар“ на­стао је из по­тре­бе да се иде ко­рак да­ље и да се ти пле­со­ви на кре­а­ти­ван на­чин по­ве­жу с дру­гим пле­со­ви­ма, пре све­га Ази­је и Афри­ке, али и са са­вре­ме­ним пле­сом за­па­да. Де­вој­ке с ко­ји­ма сам по­кре­ну­ла „Му­дра те­а­тар“ има­ле су, по­ред ин­до­не­жан­ских пле­со­ва, обу­ку из са­вре­ме­ног пле­са, африч­ких пле­со­ва, са­вре­ме­ног ја­пан­ског бу­тох пле­са, раз­ли­чи­тих бо­ри­лач­ких ве­шти­на. Ре­зул­тат тог ра­да би­ле су не­ко­ли­ке пред­ста­ве, од ко­јих је нај­у­спе­шни­ја би­ла пред­ста­ва „Сен­ке“, ко­ја је 2006. го­ди­не би­ла на Би­те­фу. Те пред­ста­ве смо не­ко­ли­ко го­ди­на ра­ди­ли углав­ном уз по­др­шку Се­кре­та­ри­ја­та за кул­ту­ру Гра­да Бе­о­гра­да, али нај­ви­ше на осно­ву лич­ног ен­ту­зи­ја­зма уче­сни­ка. У овој зе­мљи је те­шко на­ћи фи­нан­сиј­ска сред­ства за та­кву вр­сту те­а­тра, па је по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на „Му­дра те­а­тар“ за­мр­знуо сво­је ак­тив­но­сти и че­ка не­ка бо­ља вре­ме­на – об­ја­шња­ва Ива­на.