Злат­ни пе­чат из вре­ме­на све­тог де­спо­та Сте­фа­на нај­ста­ри­ји је до да­нас са­чу­ва­ни хе­рал­дич­ки траг о гр­бу срп­ске пре­сто­ни­це. Нај­ста­ри­ја пот­пу­на пред­ста­ва гр­ба је у гр­бов­ни­ку из 1555. Под тур­ском оку­па­ци­јом Бе­о­град ни­је имао зна­ме­ња. Аустри­јан­ци и Уга­ри су до­но­си­ли и од­но­си­ли сво­ја. Пр­ви ја­сан срп­ски про­пис о гр­бу Бе­о­гра­да је из 1914, али је ре­а­ли­зо­ван тек 1931. Да­на­шња обе­леж­ја Бе­о­гра­да су мо­ди­фи­ко­ва­на вер­зи­ја тог ре­ше­ња

Пи­ше: Вла­ди­мир Ма­тев­ски

Пр­ва хе­рал­дич­ка обе­леж­ја Бе­о­гра­да исто­ри­ја по­ми­ње у вре­ме де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа, ко­ји је град у по­сед до­био 1403. од Жиг­мун­да Лук­сем­бур­шког, угар­ског кра­ља. О злат­ном пе­ча­ту гра­да све­до­чи и Кон­стан­тин Фи­ло­соф у свом нај­по­зна­ти­јем де­лу Жи­ти­је Де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа: „… И пе­чат злат­ни ови­ма да­де (Де­спот) ко­ји има сли­ку Гра­да, да ко­ји хо­ће ка­кву ку­по­ви­ну да чи­ни у сва­ки крај, да до­би­је књи­гу са пе­ча­том да је ста­нов­ник то­га Гра­да па не да­је ниг­де ца­ри­не ни про­ла­за“.

Ако из­раз „има сли­ку Гра­да“ схва­ти­мо у бу­квал­ном сми­слу – да је то па­но­рам­ски при­каз зи­ди­на Гра­да, до­ла­зи­мо до ре­кон­струк­цијâ пе­ча­та ко­је је ура­дио проф. др Ми­лош Ћи­рић, по­зна­ти срп­ски гра­фич­ки умет­ник. Не би тре­ба­ло смет­ну­ти са ума да је Бе­о­град до та­да био на те­ри­то­ри­ји Угар­ске, где се гр­бо­ви на­се­ље­них ме­ста ја­вља­ју то­ком XI­II ве­ка, па ни­је не­мо­гу­ће да је град и ра­ни­је имао ова­кво обе­леж­је.

По­сле смр­ти де­спо­та Сте­фа­на, 1427. го­ди­не, Бе­о­град је по уго­во­ру вра­ћен Ма­ђа­ри­ма.

Нај­ста­ри­ја по­зна­та пред­ста­ва гр­ба Бе­о­гра­да на­ла­зи се у де­лу Фу­гер­ско огле­да­ло ча­сти из 1555. У овом де­лу, ко­је са­др­жи ви­ше од 30.000 гр­бо­ва, а на­зва­но је пре­ма по­зна­тој тр­го­вач­ко-бан­кар­ској и доц­ни­је кне­жев­ској по­ро­ди­ци Фу­гер, грб Бе­о­гра­да је при­ка­зан са ку­лом из­ме­ђу два па­три­јар­шиј­ска (дво­стру­ка) кр­ста и са две гре­де ко­је сим­бо­ли­зу­ју две ре­ке, Са­ву и Ду­нав. Нај­ра­ни­је по­дат­ке о овом гр­бу из­нео је ве­ли­ки Алек­са Ивић ко­ји за ње­га ка­же: „Овај грб је хе­рал­дич­ка ком­би­на­ци­ја гр­ба ста­ре и но­ве ма­ђар­ске др­жа­ве са ку­лом ко­ја пред­ста­вља град Бе­о­град.“

Уз ма­ње из­ме­не, углав­ном у об­ли­ку шти­та, ова­кав грб оп­стао је до па­да Бе­о­гра­да у тур­ске ру­ке 1521. го­ди­не (а да­нас га ба­шти­ни Ста­ри град, као нај­ста­ри­ја бе­о­град­ска оп­шти­на). По­зна­то је да Осман­ли­је ду­го ни­су при­зна­ва­ле гр­бо­сло­вље као део на­ци­о­нал­не и др­жав­не ба­шти­не, та­ко да се њи­хо­вим до­ла­ском бе­о­град­ска хе­рал­дич­ка исто­ри­ја пре­ки­да за на­ред­на два сто­ле­ћа.

У СЕН­ЦИ ТУ­ЂИХ КРИ­ЛА

У бур­ној исто­ри­ји срп­ске пре­сто­ни­це, но­ви ме­ђаш је го­ди­на 1717, ка­да град од Ту­ра­ка осва­ја­ју Аустри­јан­ци. Аустриј­ска вој­на упра­ва та­да уво­ди но­ви грб, на ко­ме су три џа­ми­је из­над чи­јих ми­на­ре­та ле­ти цар­ски цр­ни дво­гла­ви орао. Ту је и де­ви­за: „Sub um­bra ala­rum tu­a­rum“ („У сен­ци тво­јих кри­ла“, Псалм Да­ви­дов, 17/8). Алек­са Ивић је 1910. у беч­ком ар­хи­ву от­крио хе­рал­дич­ки опис тог гр­ба из 1721. и при­ло­же­ни оти­сак пе­ча­та. Кру­жни нат­пис на пе­ча­ту гла­сио је: „Gross in­sigl. dor Statt Bel­grad in Ser­vien 1721.“

Го­ди­не 1724. цар­ски гу­вер­нер у Бе­о­гра­ду Алек­сан­дар Вир­тем­бер­шки под­нео је беч­ком двор­ском рад­ном ве­ћу два пред­ло­га гр­ба. Је­дан је био већ по­ме­ну­ти хе­рал­дич­ки пе­чат, а дру­ги „пра­ста­ри грб ва­ро­ши“. „Пра­ста­ри грб ва­ро­ши“, ка­ко ту­ма­чи Ђор­ђе Стра­ти­ми­ро­вић, за­пра­во је за­сно­ван на нов­чи­ћу на ко­јем је при­ка­зан рим­ски вој­ник ка­ко др­жи ру­ке на са­пи­ма би­ка и ко­ња. Из­над све­га је нат­пис Ta­u­ru­num, од­но­сно Зе­мун. Тај дру­ги пред­лог ни­је одо­брен, а при­хва­ћен је онај са три џа­ми­је, уз укла­ња­ње де­ви­зе „Sub um­bra ala­rum tu­a­rum“ и за­ме­ну кру­жног нат­пи­са на пе­ча­ту тек­стом: „Al­ba Gra­e­ca Re­cu­pe­ra­ta An­no MDCCХVII“.

Бе­о­град­ским ми­ром из 1739. Тур­ци се вра­ћа­ју у град, а пи­та­ње гр­ба по­но­во је скрај­ну­то.

По­че­так XIX ве­ка до­но­си но­ве ве­тро­ве на Бал­кан. Ср­би­ја, пр­во Ка­ра­ђор­ђе­ва, по­том и Ми­ло­ше­ва, усва­ја све европ­ске атри­бу­те др­жав­но­сти, ме­ђу ко­ји­ма су, на­рав­но, и др­жав­на зна­ме­ња. Усва­ја­њем Сре­тењ­ског уста­ва 1835. го­ди­не, Ср­би­ја нај­зад до­би­ја свој грб и за­ста­ву. О гр­бу Бе­о­гра­да се та­да ни­је ни раз­ми­шља­ло, јер су се оп­штин­ске вла­сти се­бе сма­тра­ле де­лом др­жав­не упра­ве и у сво­јим по­сло­ви­ма ко­ри­сти­ле др­жав­на обе­леж­ја. (Илу­стра­ти­ван је при­мер пе­ча­та бе­о­град­ског ма­ги­стра­та из 1807.) За­то је у на­ред­ним де­це­ни­ја­ма Бе­о­град, уз Ати­ну, јед­на од рет­ких европ­ских пре­сто­ни­ца ко­ја не­ма свој грб.

По­во­дом 300. го­ди­шњи­це тур­ског спа­љи­ва­ња мо­шти­ју Све­то­га Са­ве у Бе­о­гра­ду, Ђор­ђе Стра­ти­ми­ро­вић 1895. јав­но пред­ла­же да на гр­бу срп­ске пре­сто­ни­це бу­де упра­во пр­ви ар­хи­е­пи­скоп Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве:

„Грб, ка­ко га хе­рал­дич­ки за­ми­шља­мо, са­сто­јао би се из про­ста шти­та с ус­прав­ним ли­ком Све­то­га Са­ве, по обра­сци­ма сли­ка­ним у на­шим ста­рим ма­на­сти­ри­ма. По­љи­це шти­та пла­вет­но, Све­ти­тељ у злат­ној оде­жди, сто­је­ћи на злат­ном ам­во­ну; у гор­њим угло­ви­ма шти­та не­ка пи­ше ста­рин­ским злат­ним сло­ви­ма Све­ти Са­ва; врх шти­та злат­на град­ска кру­на.“

Иако ова иде­ја ни­је на­и­шла на одо­бра­ва­ње, у хе­рал­дич­кој исто­ри­ји Бе­о­гра­да зна­чај­на је као пр­ви пред­лог јед­ног Ср­би­на за из­глед гр­ба срп­ске пре­сто­ни­це. Сви прет­ход­ни по­ти­ца­ли су од стра­них за­во­је­ва­ча.

ПР­ВИ ДО­МА­ЋИ ГРБ

У пред­ло­гу За­ко­на о оп­шти­на­ма из 1914, у чла­ну 111, пр­ви пут на­ла­зи­мо опис ка­ко би тре­бао да из­гле­да бу­ду­ћи грб Бе­о­гра­да:

„Бе­о­град­ска Оп­шти­на има свој грб. Он се са­сто­ји из два по­ља: до­ње из 2/5 и гор­ње 3/5 це­лог гр­ба. До­њи део за­вр­шу­је се у ши­љак. У до­њем де­лу зи­ди­не рим­ског ка­сте­ла Син­ги­ду­ну­ма, а на под­нож­ју ње­го­вом на ре­ци рим­ска ла­ђа (три­рем), са рим­ским је­дри­ма. У гор­њем по­љу Не­бој­ша ку­ла у до­њем гра­ду, об­ли­ка ка­кав је има­ла у сред­њем ве­ку, са дво­гла­вим бе­лим ор­лом без кру­не, од ког по­ла­зе све­тли зра­ци на све стра­не.“

По­че­так Ве­ли­ког ра­та оне­мо­гу­ћио је да Бе­о­град та­да до­би­је свој грб. Кон­курс за из­ра­ду гр­ба рас­пи­сан је тек 1931. Прет­хо­ди­ла је јав­на рас­пра­ва, у ко­јој се до­шло и до Стра­ти­ми­ро­ви­ће­вог пред­ло­га да на гр­бу Бе­о­гра­да бу­де Све­ти Са­ва. Ус­про­ти­вио се ве­ли­ки срп­ски сли­кар Урош Пре­дић:

„… И за бе­о­град­ски грб пао је пред­лог да се на ње­му при­ка­же сли­ка Све­то­га Са­ве. Вас­пи­тан у ду­ху му­дрог и скром­ног на­шег пр­во­све­ште­ни­ка и про­све­ти­те­ља, чи­сто чу­јем ка­ко Он сам про­те­сту­је про­тив то­га, да се не по­те­же Ње­го­во Све­то ли­це и те­ло, где му ни­је при­ли­ке. Он ни­је па­трон Бе­о­гра­да, већ па­трон шко­ле, про­све­те и Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве. (…) И по­сле све­га ве­лим: Сла­ва Све­то­ме Са­ви! Сла­ва и Бе­о­гра­ду!“

Пред­сед­ник бе­о­град­ске оп­шти­не Ми­лан Не­шић обра­зо­вао је Струч­ни од­бор за грб гра­да, ко­ји је тре­ба­ло да од­лу­чи о про­по­зи­ци­ја­ма на кон­кур­су. Чла­но­ви од­бо­ра би­ли су Бе­та Ву­ка­но­вић, Урош Пре­дић, Или­ја Шо­ба­јић, Дра­ги Сто­ја­но­вић, Бог­дан По­по­вић, Ми­лан Ни­ко­ла­је­вић, Ста­но­је Ста­но­је­вић, Алек­са Ивић, Ђор­ђе Ча­ра­пић (ко­ји је и ски­ци­рао ди­ску­си­је на Од­бо­ру), Вла­ди­мир Ћо­ро­вић и Ни­ко­ла Ву­лић.

Чла­но­ви Од­бо­ра ни­су узи­ма­ли у об­зир ста­ре гр­бо­ве Бе­о­гра­да, ту­ђин­ске и за­во­је­вач­ке, не­го су се усред­сре­ди­ли на то да Бе­о­град до­би­је са­свим нов грб. Ве­ли­ка же­ља Ми­ла­на Не­ши­ћа, пред­сед­ни­ка оп­шти­не бе­о­град­ске, би­ла је да се на гр­бу при­ка­же и стра­да­ње Бе­о­гра­да, као и ње­го­ва ве­ли­ка уло­га у ства­ра­њу но­ве др­жа­ве, Ју­го­сла­ви­је. На пред­лог Од­бо­ра, и уз при­ло­же­ну ски­цу гр­ба ко­ју је из­ра­дио се­кре­тар Кан­це­ла­ри­је кра­љев­ских ор­де­на Ђор­ђе Ча­ра­пић, Суд оп­шти­не гра­да Бе­о­гра­да рас­пи­сао је умет­нич­ки кон­курс за нај­леп­ше ре­ше­ње гр­ба са сле­де­ћим еле­мен­ти­ма: 1) на­ци­о­нал­не бо­је, 2) ре­ке као сим­бо­ли искон­ске сна­ге Бе­о­гра­да, 3) рим­ска ла­ђа, три­рем, као сим­бол ста­ри­не Бе­о­гра­да, 4) зи­ди­не са отво­ре­ном ка­пи­јом: до­њи део зи­ди­на да пред­ста­вља ва­рош, гор­њи део град, отво­ре­на ка­пи­ја сло­бо­дан про­мет.

„Зе­мљи­ште у кли­ну гр­ба, ме­ђу ре­ка­ма, и под зи­ди­на­ма, има би­ти цр­ве­не бо­је као сим­вол кр­ви, веч­ног стра­да­ња и пат­ње Бе­о­гра­да; ре­ке бе­ле бо­је (пре­ма хе­рал­дич­ким за­ко­ни­ма); зи­ди­не ва­ро­ши и гра­да бе­ле бо­је као сим­бол Бе­лог Гра­да; не­бо пла­во као сим­вол на­де, ве­ре у бо­љу бу­дућ­ност. Грб мо­ра има­ти об­лик шти­та, ко­ји се у дну за­вр­ша­ва ла­ким шиљ­ком.“

АМ­БЛЕ­МИ И КОН­ФУ­ЗИ­ЈЕ

У Оце­њи­вач­ки од­бор ушли су Ста­но­је Ста­но­је­вић, Бог­дан По­по­вић, Бран­ко По­по­вић, Урош Пре­дић, Бе­та Ву­ка­но­вић, Жи­во­јин Лу­кић и је­дан члан Су­да Оп­шти­не гра­да Бе­о­гра­да. Ме­ђу пе­де­сет шест при­спе­лих ра­до­ва по­бе­дио је пред­лог бе­о­град­ског сли­ка­ра Ђор­ђа Ан­дре­је­ви­ћа Ку­на. Дру­га на­гра­да је при­па­ла Ве­ри Бој­ни­чић-За­мо­ла, док је по­хва­љен рад Ди­ми­три­ја Мор­дви­но­ва.

Оце­њи­вач­ки од­бор сло­жио се и у зах­те­ву да се на по­бед­нич­ком пред­ло­гу на­пра­ве сле­де­ће из­ме­не: 1) да се на че­твр­та­стом ка­ме­њу до­пи­шу ку­ле мо­три­ље истог об­ли­ка ка­ко су пред­ста­вље­не на дру­гој ски­ци Ку­на; 2) да се за­мра­че­ни про­стор у ду­би­ни ка­пи­је про­би­је, та­ко да се до­би­је у пер­спек­ти­ви отвор; 3) да се во­до­рав­на ли­ни­ја бре­га на ко­јој сто­ји град за­се­че по­чев од иви­це зи­ди­на, ка­ко би се бо­ље ис­та­као сам по­ло­жај гра­да.

Грб са ова­квим из­ме­на­ма усво­јио је Од­бор бе­о­град­ске оп­шти­не 10. де­цем­бра 1931. По­твр­ђен је пет да­на ка­сни­је Ре­ше­њем Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, од­но­сно 1945. го­ди­не, по­чи­њу но­ве му­ке  са бе­о­град­ским гр­бом. Без ика­кве зва­нич­не од­лу­ке на грб је за­се­ла цр­ве­на пе­то­кра­ка. Штит је остао не­про­ме­њен, ве­ро­ват­но због за­слу­га Ђор­ђа Ан­дре­је­ви­ћа Ку­на, ко­ји је био је­дан од идеј­них тво­ра­ца ам­бле­ма ко­му­ни­стич­ке Ју­го­сла­ви­је.

Ста­ту­ти Бе­о­гра­да у пе­ри­о­ду од 1954. до 1964. по­ми­њу град­ски ам­блем (уме­сто ре­чи грб) или се уоп­ште не освр­ћу на зна­мен Бе­о­гра­да. Је­ди­но Ста­тут од 5. фе­бру­а­ра 1960, ко­ји је био на сна­зи не­пу­на че­ти­ри ме­се­ца, оба­ве­шта­ва да Бе­о­град има грб. Те 1960. по­ја­ви­ла се но­ва вер­зи­ја гр­ба Бе­о­гра­да. Ни­је са­свим раз­ја­шње­но ко је њен аутор. У де­лу струч­не јав­но­сти при­ча­ло се да је на из­ме­ни гр­ба ра­дио, по упут­стви­ма Ђор­ђа Ку­на, бе­о­град­ски сли­кар-гра­фи­чар Ив­ко Ми­ло­је­вић. Та­ко се по­ја­ви­ла но­ва вер­зи­ја гр­ба, а да ста­ра ни­је зва­нич­но по­ву­че­на из упо­тре­бе.

По­чет­ком де­ве­де­се­тих по­но­во до­ла­зи до јав­них рас­пра­ва о гр­бу Бе­о­гра­да.

Ми­лош Ћи­рић да­је два пред­ло­га за грб и пред­лог за за­ста­ву Бе­о­гра­да. Пр­ви пред­лог је ре­ди­зај­ни­ра­на вер­зи­ја из 1960. го­ди­не, а дру­ги са­свим но­во ре­ше­ње. Ћи­рић ука­зу­је и на по­тре­бу да Бе­о­град до­би­је свој ве­ли­ки (пот­пу­ни) грб. Пред­ла­же да он из­над шти­та има бе­дем­ску кру­ну, са стра­не гра­не (ло­во­ро­ву, хра­сто­ву или обе) у об­ли­ку по­лу­вен­ца, са лен­том и зна­чај­ним го­ди­на­ма из исто­ри­је Бе­о­гра­да, а у до­њем де­лу че­ти­ри од­ли­ко­ва­ња Бе­о­гра­да.

ХЕ­РАЛ­ДИЧ­КО ЗА­О­КРУ­ЖЕ­ЊЕ

Го­ди­не 1991. Скуп­шти­на Бе­о­гра­да обра­зо­ва­ла је Рад­ну гру­пу за утвр­ђи­ва­ње ста­ња у ве­зи са гр­бом Бе­о­гра­да. Чи­ни­ли су је Ми­ра Кун, Бран­ко Ми­љуш, Дра­го­мир Ацо­вић и То­ми­слав Ла­ку­шић. У мар­ту 1991. за­вр­ши­ла је рад и из­не­ла сво­је пред­ло­ге. При­хва­ће­но је да се учи­не из­ме­не на Ку­но­вом гр­бу из 1931. го­ди­не, али је од­ба­че­но да се из­ра­де сред­њи и ве­ли­ки грб гра­да, као и стег.

Из­ме­не у од­но­су на грб из 1931. го­ди­не:

До­дат је још је­дан ред ве­са­ла, ка­ко би брод од­го­ва­рао оном из опи­са три­ре­ма. Скло­ње­не су „стри­по­ид­не“ цр­те и сен­ке са је­да­ра. По­ме­рен је те­ме­ни ка­мен ар­хи­вол­те ка­пи­је. Ку­ле мо­три­ље су из­дво­је­не у од­но­су на оста­ли део бе­де­ма.

По­сто­ја­ла је и иде­ја о про­ме­ни об­ли­ка шти­та, али се од ње од­у­ста­ло.

Да­нас jе си­ту­а­ци­ја са зна­ме­њем Бе­о­гра­да хе­рал­дич­ки ја­сна и уред­на.

Упо­тре­ба гр­ба и за­ста­ве ре­гу­ли­са­на  је од­лу­ком ко­ју је 4. ју­ла 2003. до­не­ла Скуп­шти­на Гра­да Бе­о­гра­да.

Грб се ко­ри­сти у три ни­воа: ма­ли, сред­њи и ве­ли­ки.

Ма­ли грб је из­раз за основ­ну хе­рал­дич­ку ком­по­зи­ци­ју шти­та без па­ра­фер­на­ли­ја.

Сред­њи грб је штит са хе­рал­дич­ком ком­по­зи­ци­јом ко­ји над­ви­су­је од­го­ва­ра­ју­ћа бе­дем­ска кру­на. Мо­же има­ти и фло­рал­ну ком­по­зи­ци­ју, тра­ку са де­ви­зом или име­ном ти­ту­ла­ра, као и од­ли­ко­ва­ња. Бе­о­гра­ду, као глав­ном гра­ду и исто­риј­ској пре­сто­ни­ци, при­па­да злат­на бе­дем­ска кру­на са пет ви­дљи­вих мер­ло­на и злат­ном ди­ја­де­мом са дра­гу­љи­ма.

Под из­ра­зом ве­ли­ки грб под­ра­зу­ме­ва се штит са бе­дем­ском кру­ном, др­жа­чи­ма, сте­го­ви­ма, по­ста­мен­том и оста­лим па­ра­фер­на­ли­ја­ма. Ве­ли­ки грб је сре­бр­ни дво­гла­ви орао у по­ле­ту, а на гру­ди­ма му по­чи­ва основ­ни грб Бе­о­гра­да. Орао у кан­џа­ма др­жи мач и гра­ну ма­сли­не. Ис­под ор­ла су злат­не хра­сто­ве гра­не пре­ко чи­је укр­сни­це је по­ста­вљен пр­ви по­зна­ти грб гра­да. Пре­ко хра­сто­вих гра­на на­ла­зе се и че­ти­ри од­ли­ко­ва­ња ко­ја је до­био Бе­о­град. ✦

Од­ли­ко­ва­ња

Град Бе­о­град до­био је че­ти­ри ор­де­на. То су Фран­цу­ски Ор­ден Кр­ста Ви­те­за Ле­ги­је Ча­сти (1920), Ор­ден Че­хо­сло­вач­ки рат­ни Крст (1925), Ор­ден Ка­ра­ђор­ђе­ве Зве­зде са ма­че­ви­ма IV сте­пе­на (1939), Ор­ден На­род­ног хе­ро­ја (1974).