У овој ку­ћи на Сав­ској па­ди­ни, по­диг­ну­тој по свој при­ли­ци по­чет­ком XIX ве­ка, бе­ху и по­шта, пе­ка­ра, ме­ха­на, стан. Об­но­вље­на, го­ди­не 1968. по­ста­ла је дом ле­пе срп­ске ет­но­граф­ске збир­ке Хри­сти­фо­ра Цр­ни­ло­ви­ћа. Ту су но­шње и на­кит, ала­ти и при­бо­ри, ру­ко­тво­ри­не и оруж­је… Не­дав­но је све то опет си­ну­ло, у још јед­ној об­но­ви, и Ма­на­ко­ва ку­ћа опет је по­ста­ла ва­жна тач­ка у Са­ва­ма­ли, квар­ту кре­а­тив­но­сти и кул­ту­ре

Пи­ше: Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић

Би­ло да сте кре­ну­ли до бом­бон­џи­је Бо­сиљ­чи­ћа по до­ма­ћи ра­тлук и ка­ра­ме­ле, или сте се са Зе­ле­ног вен­ца сте­пе­ни­штем осли­ка­ним у пи­рот­ски ћи­лим спу­сти­ли до ули­це Га­ври­ла Прин­ци­па, па ни­же до не­ке но­ве Са­ва­ма­ле, си­гур­но вам се у кра­ји­чак ока сме­сти­ла Ма­на­ко­ва ку­ћа – стан, по­шта, пе­ка­ра, ме­ха­на, му­зеј – спо­ме­ник ко­ји, иако на не­рав­ном тлу, не­по­ко­ле­бљи­во сто­ји усред две сто­ти­не го­ди­на про­ме­на. Чу­ва ис­под сво­је ће­ра­ми­де раз­ли­чи­те исто­ри­је и, ка­ко то већ иде са на­мно­же­ним го­ди­на­ма, сва­ко­ја­ке ле­ген­де.

ОД МЕ­ХА­НЕ ДО МУ­ЗЕ­ЈА

Тач­но вре­ме из­град­ње Ма­на­ко­ве ку­ће ни­је по­зна­то. Прет­по­ста­вља се да је по­диг­ну­та по­чет­ком XIX ве­ка, от­при­ли­ке ка­да и Ко­нак кне­ги­ње Љу­би­це и ка­фа­на „Знак пи­та­ња“. При­па­да­ла је ти­пу бо­га­тих тр­го­вач­ких ку­ћа ис­точ­њач­ко-бал­кан­ске ар­хи­тек­ту­ре и ве­ру­је се да је ту жи­вео тур­ски ага, ко­ји је, ка­ко су по­че­ли осло­бо­ди­лач­ки ра­то­ви и по­вла­че­ње Ту­ра­ка, и сам са сво­јом ве­ли­ком по­ро­ди­цом на­пу­стио Ср­би­ју.

У то вре­ме сав­ско при­о­ба­ље има­ло је из­глед се­о­ског на­се­ља – сто­ти­нак  ку­ће­ра­ка и тро­шних ри­бар­ских ко­ли­ба, око­ло њи­ве и воћ­ња­ци. Ха­ти­ше­ри­фом из  1833. го­ди­не срп­ска власт до­би­ла је уну­тра­шњу са­мо­у­пра­ву у Бе­о­гра­ду, па је кнез Ми­лош Обре­но­вић од­лу­чио да на оба­ли Са­ве из­гра­ди мо­де­ран град по узо­ру на ар­хи­тек­ту­ру европ­ских гра­до­ва чи­ји се жи­вот од­ви­јао на ре­ка­ма, по­пут Бе­ча или Бу­дим­пе­ште. На­ре­дио је ру­ше­ње уџе­ри­ца и тра­си­ра­ње но­вих дру­мо­ва, али и тра­жио да се по­ште­ди Ма­на­ко­ва ку­ћа. Мо­жда за­то што се у њој на­ла­зи­ла кне­же­ва при­вре­ме­на по­шта. Та­да ни­су по­сто­ја­ле уре­ђе­не по­ште, већ су та­та­ри, пи­смо­но­ше на ко­њи­ма, по по­тре­би пре­но­си­ли по­шту до по­штан­ских ста­ни­ца у ко­ји­ма су се од­ма­ра­ли, ру­ча­ва­ли, ме­ња­ли ко­ње. Бу­ду­ћи да се на­ла­зи­ла на про­мет­ном пу­ту, Ма­на­ко­ва ку­ћа је, из­гле­да, би­ла јед­на та­ква ста­ни­ца.

Пр­ва за­бе­ле­же­на ин­фор­ма­ци­ја је­сте да је ку­ћу ку­пио Ма­ној­ло Ма­нак, Цин­цар из Ма­ке­до­ни­је, ко­ји је на спра­ту ста­но­вао, а у при­зе­мљу др­жао пе­ка­ру и ка­фа­ну. По­што је до­шао у Ср­би­ју, узео је и срп­ско пре­зи­ме Ми­хај­ло­вић, па се у др­жав­ним књи­га­ма из 1860. го­ди­не по­ми­ње „Ме­ја­на Ма­на­ка Ми­хај­ло­ви­ћа“. По­сто­ји и при­ча да је Ма­нак Ми­хај­ло­вић за­пра­во ро­ђак Ма­ној­ла Ма­на­ка. Би­ло ка­ко би­ло, ку­ћа је ка­сни­је на­зва­на Ма­на­ко­ва.

Сле­де­ћи ве­ро­до­стој­ни до­ку­мент о ку­ћи по­ти­че из 1893. го­ди­не. У пи­та­њу је оглас у Срп­ским но­ви­на­ма о про­да­ји ку­ће Јо­ва­на Ма­на­ко­ви­ћа и Аг­ни­је, удо­ви­це Ма­на­ка Ми­хај­ло­ви­ћа, због за­ду­же­ња код Упра­ве фон­до­ва. Ка­ко сто­ји у огла­су, на про­да­ју су „плац, јед­на ку­ћа пре­ма Са­ва­мал­ској ули­ци (пет со­ба, ко­нак, две куј­не, пе­кар­ни­ца, два по­дру­ма, ма­га­за, две со­бе и амур­лук)“. Ку­ћа је би­ла ста­вље­на на ли­ци­та­ци­ју и про­да­та за два­на­ест хи­ља­да ди­на­ра. На­кон про­да­је из­ме­ни­ли су се ту број­ни за­куп­ци, ста­на­ри и вла­сни­ци. Је­дан од њих био је Ар­са Пе­тро­вић. Нај­ста­ри­ја са­чу­ва­на фо­то­гра­фи­ја Ма­на­ко­ве ку­ће чу­ва се у Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да. Сни­мље­на је фа­са­да ку­ће на ко­јој сто­ји  нат­пис „Ме­ја­на код Ма­на­ка – Ар­са Пе­тро­вић“, а на тро­то­а­ру ис­пред на­ла­зе се по­ста­вље­ни ка­фан­ски сто­ло­ви.

Пар­це­ла на ко­јој се на­ла­зи­ла Ма­на­ко­ва ку­ћа 1960. го­ди­не до­де­ље­на је Стам­бе­ној за­дру­зи „Бе­то­њер­ка“. План је био да се сру­ше сва тро­шна зда­ња на тој пар­це­ли, те уме­сто њих по­диг­ну са­вре­ме­не стам­бе­не згра­де. Јед­но од тих оро­ну­лих зда­ња би­ла је и Ма­на­ко­ва ку­ћа. Пр­ви пут од ру­ше­ња спа­сио је кнез Ми­лош, дру­ги пут За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре гра­да Бе­о­гра­да. Уме­сто да бу­де сру­ше­на, ку­ћа је ре­но­ви­ра­на. Про­је­кат је био по­ве­рен ар­хи­тек­ти Зо­ра­ну Ја­ко­вље­ви­ћу, а ра­до­ви на ре­ста­у­ра­ци­ји и кон­зер­ва­ци­ји тра­ја­ли су че­ти­ри го­ди­не. Об­но­вље­на Ма­на­ко­ва ку­ћа по­ста­ла је 1968. дом ле­пе ет­но­граф­ске збир­ке Хри­сти­фо­ра Цр­ни­ло­ви­ћа.

ДУ­ГО И ПРЕ­ДА­НО ИС­ТРА­ЖИ­ВА­ЊЕ

Хри­сти­фор Цр­ни­ло­вић био је је­дан од нај­зна­чај­ни­јих ко­лек­ци­о­на­ра срп­ских тра­ди­ци­о­нал­них ру­ко­тво­ри­на. Још као де­чак, оча­ран ет­но­ло­шком ра­зно­ли­ко­шћу, ски­ци­рао је ор­на­мен­те и мо­ти­ве са на­род­них но­шњи. То ће да­ље од­ре­ди­ти ње­гов жи­вот­ни пут. Па та­ко у вре­ме док су се у Ма­на­ко­вој ку­ћи сме­њи­ва­ли ста­на­ри и за­куп­ци, Хри­сти­фор Цр­ни­ло­вић шко­ло­вао се за сли­ка­ра у Бе­о­гра­ду и Мин­хе­ну, из­ла­гао ра­до­ве у Па­ри­зу, бо­рио се у оба свет­ска ра­та, ра­дио као на­став­ник цр­та­ња у не­ко­ли­ко гра­до­ва у Ср­би­ји, али пре све­га те­мељ­но је ис­тра­жи­вао и са­ку­пљао фол­клор­ни ма­те­ри­јал са под­руч­ја цен­трал­не Ср­би­је, Ко­со­ва и Ма­ке­до­ни­је, не­све­сно гра­де­ћи јед­ну од нај­леп­ших збир­ки срп­ског кул­тур­ног на­сле­ђа. Ја­сно, био је сли­кар и есте­та. Гра­ђу је би­рао на осно­ву кул­тур­но-исто­риј­ског зна­ча­ја, али пре све­га по ле­по­ти. У од­но­су на дру­ге ко­лек­ци­о­на­ре, од­ска­че си­сте­ма­тич­но­шћу и те­мељ­но­шћу при­ли­ком ис­тра­жи­ва­ња. Тру­дио се да про­на­ђе ком­плет­не но­шње и да их ста­ви у ши­ри кон­текст. Ре­ци­мо, уз вре­дан на­кит, у ње­го­вој ко­лек­ци­ји на­ла­зи се го­то­во цео алат јед­не ку­јун­џиј­ске ра­ди­о­ни­це.

По­ред фол­клор­ног ма­те­ри­ја­ла, оста­вио нам је и ски­це, фо­то­гра­фи­је, до­ку­мен­те, раз­глед­ни­це, ча­со­пи­се, опи­се оно­га што ни­је ус­пео да от­ку­пи. По­ред ис­тра­жи­вач­ке опре­ме ко­ја се на­ла­зи у му­зе­ју (фо­то­а­па­рат, ком­пас, ра­нац, цо­ку­ле, оде­ћа, при­бор за лич­ну хи­ги­је­ну…), о ње­го­вим ис­тра­жи­ва­њи­ма нај­ви­ше са­зна­је­мо из са­мих Цр­ни­ло­ви­ће­вих за­пи­са са пу­то­ва­ња: „За ту свр­ху обич­но сам ку­по­вао ко­ња при кра­ју школ­ске го­ди­не и, ја­шу­ћи, оби­ла­зио це­лог ле­та се­ла у обла­сти ко­ју ис­пи­ту­јем, без уна­пред утвр­ђе­ног пла­на. На пу­ту сам по­сма­трао у пр­вом ре­ду на­род­ну но­шњу и ње­ну тек­стил­ну ор­на­мен­ти­ку, при­ку­пља­ју­ћи ма­те­ри­јал за је­дан де­та­љан опис по­је­ди­них ти­по­ва но­шње. За вре­ме пу­то­ва­ња по те­ре­ну, иако са вр­ло оскуд­ним сред­стви­ма, ни­сам мо­гао да одо­лим ис­ку­ше­њу кад на­и­ђем на не­ку рет­ку фол­клор­ну ста­ри­ну да за њу из­дам и по­след­њу па­ру са­мо да је спа­сем од про­па­сти. Пред по­че­так но­ве школ­ске го­ди­не про­да­вао сам ко­ња и вра­ћао се ре­дов­ном школ­ском ра­ду. И та­ко сва­ког ле­та из­ме­ђу два свет­ска ра­та.“

Као што и сам пи­ше, нај­ви­ше па­жње, вре­ме­на и сред­ста­ва по­све­тио је на­род­ним но­шња­ма и на­ки­ту као ње­ном са­став­ном де­лу. У ко­лек­ци­ји су ма­ње за­сту­пље­ни по­кућ­ство, де­ло­ви др­во­ре­зба­ре­них ен­те­ри­је­ра, раз­ли­чи­то по­су­ђе, ћи­ли­ми, ала­ти по­је­ди­них за­на­та, при­бо­ри за пу­ше­ње, пи­са­ње, че­шља­ње, пре­де­ње, бо­је­ње, тка­ње, оруж­је, де­ло­ви коњ­ске опре­ме, му­зич­ки ин­стру­мен­ти, цр­кве­не ре­ли­кви­је…

Ка­да је Хри­сти­фор Цр­ни­ло­вић умро 1963. го­ди­не, по ње­го­вој же­љи по­ро­ди­ца је ком­пле­тан ма­те­ри­јал пре­да­ла гра­ду Бе­о­гра­ду, уз услов да се ко­лек­ци­ја чу­ва као по­себ­на це­ли­на. Град је за сме­штај збир­ке обез­бе­дио об­но­вље­ну Ма­на­ко­ву ку­ћу и оба­ве­зао Ет­но­граф­ски му­зеј да во­ди бри­гу о њој. Стал­на по­став­ка збир­ке „На­род­не но­шње и на­кит цен­трал­но-бал­кан­ског под­руч­ја из XIX и пр­вих де­це­ни­ја XX ве­ка“ све­ча­но је отво­ре­на 17. но­вем­бра 1968. го­ди­не и већ ско­ро пе­де­сет го­ди­на одо­ле­ва про­ла­зно­сти.

НО­ВИ ИМ­ПУЛ­СИ СТА­РОГ МЕ­СТА

По­ла ве­ка на­кон пр­ве ре­ста­у­ра­ци­је, Ма­на­ко­ва ку­ћа је по­но­во ре­но­ви­ра­на и све­ча­но отво­ре­на. Исто­вре­ме­но, кон­зер­ви­ра­на је и Цр­ни­ло­ви­ће­ва збир­ка.

– Иде­ја је да Ма­на­ко­ва ку­ћа по­ста­не пра­ва ма­ла оаза у том де­лу гра­да – об­ја­сни­ла је за На­ци­о­нал­ну ре­ви­ју Је­ле­на Ту­ца­ко­вић, ку­стос у Ма­на­ко­вој ку­ћи. – По­ред углан­ца­не збир­ке, же­ли­мо да ку­ћа и спо­ља за­си­ја, што ће­мо по­сти­ћи но­вим осве­тље­њем. Кон­цепт стал­не по­став­ке, за­по­чет пре нас, не­ће­мо ме­ња­ти. Оста­ви­ће­мо чак и ви­три­не ко­је су ра­ни­је ко­ри­шће­не. Ме­ђу­тим, му­зе­о­ло­ги­ја је у ме­ђу­вре­ме­ну на­пре­до­ва­ла, па ће­мо се при­ла­го­ди­ти но­вим пра­ви­ли­ма кон­зер­ва­ци­је, на­чи­ни­ма чу­ва­ња и из­ла­га­ња пред­ме­та. И да­ље ће би­ти еду­ка­тив­них про­гра­ма, а нај­ви­ше ће­мо ин­си­сти­ра­ти на про­мо­ци­ји за­на­та ко­ји се на­ла­зе на срп­ској на­ци­о­нал­ној ли­сти не­ма­те­ри­јал­ног кул­тур­ног на­сле­ђа. Та­кве за­на­тли­је мо­ћи ће да се пред­ста­ве сво­јим про­из­во­ди­ма, ко­ји ће би­ти и про­да­ва­ни у му­зеј­ској про­дав­ни­ци. Про­грам су­ве­нир­ни­це ће на тај на­чин би­ти опле­ме­њен сер­ти­фи­ко­ва­ним тра­ди­ци­о­нал­ним про­из­во­ди­ма. ✦

Бал­кан­ска ар­хи­тек­ту­ра

Ма­на­ко­ва ку­ћа је­дан је од ма­ло­број­них са­чу­ва­них спо­ме­ни­ка бал­кан­ске ори­јен­тал­не ар­хи­тек­ту­ре. По­ред ње, у цен­тру гра­да мо­же се на­ћи још не­ко­ли­ко при­ме­ра ова­кве ар­хи­тек­ту­ре, ре­ци­мо ка­фа­на „Знак пи­та­ња“, Ко­нак кне­ги­ње Љу­би­це, Му­зеј Ву­ка и До­си­те­ја… Од­ли­ке те ар­хи­тек­ту­ре су кров од ће­ра­ми­де, др­ве­на бон­друч­на кон­струк­ци­ја ис­пу­ње­на ћер­пи­чом, ис­ту­ре­ни док­са­ти и тре­мо­ви. Ма­на­ко­ва ку­ћа је пр­во­бит­но би­ла ма­њих ди­мен­зи­ја. На спра­ту су се на­ла­зи­ле со­бе за спа­ва­ње и го­стин­ске ода­је, у при­зе­мљу ка­фа­на и пе­ка­ра, а у по­дру­му ма­га­цин. Ка­сни­је су до­да­та но­ва оде­ље­ња, о че­му све­до­че про­зо­ри у уну­тра­шњем де­лу згра­де.

Не за­бо­ра­ви­ти

У при­зе­мљу Ма­на­ко­ве ку­ће је га­ле­риј­ски про­стор за го­сту­ју­ће из­ло­жбе пре­да­ва­ња, кур­се­ве и ра­ди­о­ни­це. Обу­ка за тра­ди­ци­о­нал­не умет­нич­ке за­на­те одр­жа­ва се већ два­де­сет пет го­ди­на, да би се ста­ри за­на­ти и до­ма­ћа ра­ди­ност са­чу­ва­ли од за­бо­ра­ва и при­бли­жи­ли што ши­рем кру­гу љу­ди.

Ћи­лим

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на у Бе­о­гра­ду је одр­жа­на ра­ди­о­ни­ца у окви­ру ин­тер­на­ци­о­нал­ног про­јек­та „Аку­пунк­ту­ра гра­да“. Основ­на иде­ја тог про­јек­та би­ла је ре­а­ли­за­ци­ја ма­лих ур­ба­ни­стич­ких ин­тер­вен­ци­ја ко­је ће по­пра­ви­ти ква­ли­тет жи­во­та у не­ким град­ским квар­то­ви­ма. Ди­зајн сту­дио „Кри­шка“, ко­ји во­де Бар­ба­ра Исма­и­ло­вић и Ти­ја­на Трип­ко­вић, иза­бран је да спро­ве­де ин­тер­вен­ци­је у та­да још при­лич­но успа­ва­ној Са­ва­ма­ли. Је­дан од њи­хо­вих од­го­во­ра на те­му би­ло је сте­пе­ни­ште пре­кри­ве­но бо­ја­ма и ор­на­мен­ти­ком са пи­рот­ског ћи­ли­ма. На­ла­зи се иза Ма­на­ко­ве ку­ће, из ули­це Га­ври­ла Прин­ци­па во­ди на Зе­ле­ни ве­нац. Сту­дио „Кри­шка“ је за ово про­ле­ће на­ја­вио об­но­ву из­бле­де­ле пре­свла­ке.