Да­нас је то ме­сто из­ла­ска Но­во­са­ђа­на, не­за­о­би­ла­зна ту­ри­стич­ка тра­са. А од дру­ге по­ло­ви­не XVI­II до по­чет­ка XX ве­ка у нај­ста­ри­јем де­лу ове ули­це, на про­сто­ру не ду­жем од две сто­ти­не ме­та­ра, ра­ди­ло је срп­ских штам­па­ри­ја, књи­жа­ра и књи­го­ве­зни­ца ко­ли­ко ни­ка­да ни­је на јед­ном ме­сту у це­лој на­ци­о­нал­ној по­ве­сти. Тим књи­га­ма, ка­лен­да­ри­ма и ча­со­пи­си­ма ди­чи­мо се и да­нас. И те­шко је ре­ћи да ли је ову ули­цу леп­ше пре­ли­ста­ти или пре­пе­ша­чи­ти

Пи­ше: Ђор­ђе М. Ср­бу­ло­вић

Гле­да­ју­ћи је ка­ко се ле­њо ис­пру­жи­ла, гла­ве на­сло­ње­не на Вла­ди­чан­ски двор, а но­гу за­гњу­ре­них у Ду­нав, чо­век би те­шко мо­гао да прет­по­ста­ви ка­кав зна­чај и уло­гу је Дунавска ули­ца има­ла у исто­ри­ји Но­вог Са­да, Пре­чан­ске Ср­би­је, Ср­би­је и срп­ског на­ро­да уоп­ште. У ви­ше­ди­мен­зи­о­нал­но­сти ње­ног зна­ча­ја и мно­штву исто­риј­ских уло­га, из­дво­ји­ће­мо са­мо јед­но по­гла­вље: од дру­ге по­ло­ви­не XVI­II до по­чет­ка XX ве­ка, у нај­ста­ри­јем де­лу ове ули­це (од Вла­ди­чан­ског дво­ра до ула­за у да­на­шњи Ду­нав­ски парк), на про­сто­ру не ду­жем од 200 ме­та­ра успе­шно је ра­ди­ло нај­ви­ше срп­ских штам­па­ри­ја, књи­жа­ра и књи­го­ве­зни­ца у це­лој срп­ској по­ве­сти. При­ча­ће­мо о њи­ма хро­но­ло­шки – по вре­ме­ну ка­ко су се по­ја­вљи­ва­ле, и ну­ме­ро­ло­шки – по бро­је­ви­ма ку­ћа у ко­ји­ма су њи­хо­ви вла­сни­ци жи­ве­ли и ра­ди­ли.

КА­У­ЛИ­ЦИ­ЈЕ

По­че­ло је са по­ср­бље­ним Цин­ца­рем – Да­мја­ном Сте­фа­но­ви­ћем Ка­у­ли­ци­јем (1760-1810), ко­ји је био ро­до­на­чел­ник књи­жар­ства у Но­вом Са­ду. По­ро­ди­ца се из Ара­да, где је Да­мјан ро­ђен, пре­се­ли­ла у Но­ви Сад, у ком на­да­ре­ни мо­мак за­вр­ша­ва гра­ма­ти­кал­не шко­ле. У Бу­ди­му, Бе­чу и По­жу­ну из­у­ча­ва књи­го­ве­зач­ки за­нат, ко­јим и за­по­чи­ње да се ба­ви, без до­зво­ле вла­сти, у Но­вом Са­ду. На ме­сту да­на­шњег Вла­ди­чан­ског дво­ра имао је ку­ћу у чи­јем су при­зе­мљу би­ле књи­жа­ра и књи­го­ве­зни­ца, а на спра­ту стан у ком је жи­вео са по­ро­ди­цом. Ан­га­жо­вао га је и Ма­ги­страт, за ко­ји је по­ве­зи­вао по­ре­ске књи­жи­це, а ба­вио се и тр­го­ви­ном књи­га­ма.

Из Ру­си­је, у ко­ју је че­сто пу­то­вао, до­но­сио је (бо­ље је ре­ћи – уво­зио је) књи­ге, ко­је је, уз пи­са­ну пре­по­ру­ку ми­тро­по­ли­та Стра­ти­ми­ро­ви­ћа, про­да­вао ши­ром Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је. Био је и је­дан од пр­вих срп­ских из­да­ва­ча – пр­ва књи­га ко­ју је из­дао би­ла је Пе­сни раз­лич­ни­ја на го­спод­ски­ја пра­зни­ци. По­ку­шао је да отво­ри срп­ску штам­па­ри­ју, али без успе­ха.

За­по­че­ти књи­жар­ски по­сао по­стао је по­ро­дич­ни, јер су га на­ста­ви­ли син Кон­стан­тин, те унук Јо­ван. На­ро­чи­то су успе­шни би­ли у тр­го­ви­ни књи­га­ма. Кон­стан­тин је пр­ви по­кре­нуо из­да­ва­ње и штам­па­ње го­ди­шњих ка­лен­да­ра, а у Пе­шти је об­ја­вио пр­ву ча­сти­цу (број) Ле­то­пи­са – да­нас Ле­то­пи­са Ма­ти­це срп­ске, нај­ста­ри­јег жи­вог књи­жев­ног ча­со­пи­са на све­ту.

На жа­лост, то­ком срп­ско-ма­ђар­ског ра­та, 1848/49, ка­да су ма­ђар­ске по­бу­ње­нич­ке тру­пе то­по­ви­ма са Твр­ђа­ве ра­зо­ри­ле ста­ри Но­ви Сад, 12. ју­на 1849. уни­ште­на је ку­ћа Ка­у­ли­ци­је­вих, као и књи­жа­ра са еспа­пом.

КОД БЕ­ЛОГ ЛА­ВА

Још зна­чај­ни­ји је дру­ги по­ср­бље­ни Цин­цар – Ема­ну­ил Јан­ко­вић. Ро­ђен у Но­вом Са­ду око 1758, по за­вр­ше­ној Сло­вен­ско-ла­тин­ској гим­на­зи­ји вла­ди­ке Ви­са­ри­о­на од­ла­зи у Ха­ле, на сту­ди­је ме­ди­ци­не. Али, књи­жар­ство га је ви­ше за­ни­ма­ло, па ви­ше вре­ме­на про­во­ди уче­ћи овај за­нат не­го ме­ди­ци­ну, од ко­је ће убр­зо и од­у­ста­ти. Ва­жно је ре­ћи – у то­ме мо­жда и ле­жи тај­на Јан­ко­ви­ће­ве по­све­ће­но­сти књи­жар­ству – у Ха­леу по­ста­је нај­бо­љи уче­ник До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа, а са­мим тим след­бе­ник се­ку­лар­ног и ра­ци­о­нал­ног про­све­ти­тељ­ства. По­тре­ба да што бо­ље овла­да ве­шти­на­ма књи­жар­ског за­на­та во­де га у Беч и Лај­пциг. На­ро­чи­то мно­го вре­ме­на про­во­ди у Пра­гу, где учи код Ја­на Ми­ха­ла Са­ма, у Мо­стец­кој ули­ци. По­сле смр­ти мај­сто­ра Са­ма, Јан­ко­вић од ње­го­ве удо­ви­це от­ку­пљу­је фран­цу­ско-не­мач­ку књи­жа­ру.

Иако ни­је до­био до­зво­лу за отва­ра­ње пр­ве ћи­рил­ске и срп­ске штам­па­ри­је, об­ја­вио је не­ко­ли­ко књи­га на срп­ском је­зи­ку и та­ко по­стао пр­ви са­вре­ме­ни срп­ски из­да­вач. Штам­пао је и пр­ви ка­та­лог књи­га – и то оних ко­је је имао у про­да­ји у књи­жа­ри, али и оних ко­је је на­ба­вљао са ра­зних стра­на и про­да­вао. Ка­ко ни­је имао до­зво­лу за штам­па­ри­ју, мо­рао је да од­у­ста­не од на­ме­ре да по­кре­не и штам­па ча­со­пис на срп­ском је­зи­ку.

Од књи­га је до­ста ло­ше жи­вео, па му је ве­ли­ка по­др­шка био До­си­теј, ко­ји је Јан­ко­ви­ћа сма­трао сво­јим нај­бо­љим уче­ни­ком и че­сто га је ма­те­ри­јал­но по­ма­гао. Јан­ко­вић је умро у Су­бо­ти­ци, 1791, где се за­те­као пу­ту­ју­ћи из Бе­ча у Но­ви Сад. Ње­гов по­сао на­ста­ви­ће бра­ћа Јо­ван и Пе­тар, а до­зво­лу за отва­ра­ње срп­ске штам­па­ри­је до­би­ће тек бра­та­нац Па­вле. Би­ло је то 1836. го­ди­не. По­сле смр­ти Па­вла Јан­ко­ви­ћа, ову књи­жа­ру, са­да нај­по­зна­ти­ју, пре­у­зи­ма Пе­тар Сто­ја­но­вић. Да ли је остао у ис­тој ку­ћи – ни­је по­зна­то.

На фа­са­ди ку­ће „Код бе­лог ла­ва“ по­ста­вље­на је спо­мен-пло­ча ко­ја све­до­чи о Јан­ко­ви­ћу.

ЧИ­ТА­О­НИ­ЦА, МА­ТИ­ЦА, АР­СА ПА­ЈЕ­ВИЋ

Цен­трал­на тач­ка срп­ског књи­жар­ства у до­бу о ко­јем пи­ше­мо би­ла је ку­ћа на бро­ју 1 у Ду­нав­ској ули­ци. У њој ће, из­ме­ђу оста­лог, јед­но вре­ме би­ти – и то до га­ше­ња – Срп­ска чи­та­о­ни­ца. Ова срп­ска ин­сти­ту­ци­ја, осно­ва­на још 1844, на­ла­зи­ла се на ис­тој адре­си и у пе­ри­о­ду из­ме­ђу два свет­ска ра­та. То­ком Дру­гог свет­ског ра­та њен рад је одо­брен, што је сма­тра­но чу­дом, јер срп­ске кул­тур­не ин­сти­ту­ци­је и уста­но­ве ни­су до­би­ја­ле до­зво­лу за рад ма­ђар­ских оку­па­ци­о­них вла­сти. На пр­вој скуп­шти­ни то­ком ра­та, 1942, до­та­да­шњи пред­сед­ник, про­та Алим­пи­је По­по­вић, под­нео је остав­ку, а на ње­го­во ме­сто је иза­бран Ми­лан Л. По­по­вић, но­ви­нар, уред­ник оку­па­ци­о­не Но­ве по­ште и по­сла­ник у ма­ђар­ском пар­ла­мен­ту. По окон­ча­њу ра­та, По­по­вић је стре­љан, про­та Алим­пи­је по­ста­је пр­ви пред­сед­ник На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ког од­бо­ра Но­вог Са­да и но­ви-ста­ри пред­сед­ник Чи­та­о­ни­це. По­ку­шао је да одр­жи Чи­та­о­ни­цу, али ни ко­му­ни­стич­ке вла­сти за срп­ске ин­сти­ту­ци­је ни­су има­ле слу­ха: уга­ше­на је 1958, од­но­сно при­по­је­на Град­ској би­бли­о­те­ци, ко­ја се и да­нас на­ла­зи на овој адре­си.

Кућ­ни број од зна­ча­ја за срп­ску књи­гу је и 14: од 1865. до 1869. у ку­ћи под овим бро­јем би­ла је сме­ште­на Ма­ти­ца срп­ска. Би­ло је то у до­му Све­то­за­ра Ми­ле­ти­ћа.

Је­дан од сим­бо­ла срп­ског из­да­ва­штва и ве­о­ма за­слу­жан за ши­ре­ње кул­та Цр­не Го­ре у Но­вом Са­ду, ве­ли­ки до­бро­твор и за­ду­жби­нар, а и мно­го то­га још – био је Ар­са Па­је­вић (1841-1905). Од по­че­та­ка у штам­па­ри­ји Да­ни­ла Ме­да­ко­ви­ћа, по­том ра­да у штам­па­ри­ји вла­ди­ке Пла­то­на, бе­о­град­ској Др­жав­ној штам­па­ри­ји, те срп­ској за­дру­жној штам­па­ри­ји, из­ра­стао је у вр­сног штам­па­ра и из­да­ва­ча. По по­врат­ку из Цр­не Го­ре у Но­ви Сад, 1876, ку­пу­је штам­па­ри­ју од др Јо­ва­на Су­бо­ти­ћа и усе­ља­ва се у Ду­нав­ску број 1. Ку­ћу је ка­сни­је за­ве­штао Срп­ској гим­на­зи­ји, а штам­па­ри­ју ће про­да­ти, 1895, Ђор­ђу Ив­ко­ви­ћу. Тре­ба ре­ћи и то да је др Су­бо­тић у сво­јој штам­па­ри­ји, на овој ис­тој адре­си, из­да­вао по­пу­лар­ни по­ли­тич­ки днев­ни лист На­род.

Ар­са Па­је­вић је био Зма­јев из­да­вач све док се по пи­та­њу „Ту­цин­дан­ске тра­ге­ди­је“ – уби­ства Ми­ше Ди­ми­три­је­ви­ћа – ни­су трај­но раз­и­шли. Остао је по­знат као из­да­вач књи­га за на­род и по­пу­лар­них ча­со­пи­са: Не­вен, Стар­ма­ли, Илу­стро­ва­на рат­на кро­ни­ка 1877-78, Ја­вор, Бра­ник, Срп­ски Си­он, ка­лен­да­ра: Орао, Ца­рић и дру­го­га. Ве­ли­ки по­што­ва­лац „Срп­ске Спар­те“, штам­пао је мно­штво де­ла из Цр­не Го­ре, па и пр­во ко­мер­ци­јал­но из­да­ње Бал­кан­ске ца­ри­це кња­за Ни­ко­ле. Па­је­ви­ће­ва ку­ћа би­ла је дом цр­но­гор­ске ари­сто­кра­ти­је оно­га до­ба: Мар­ка Ми­ља­но­ва, сер­дар Јан­ка и мно­гих дру­гих. Од­ли­ко­ван је и од кња­за Ни­ко­ле и од кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа. Па­је­ви­ће­ва књи­жа­ра би­ла је сво­је­вр­сни на­ци­о­нал­ни кул­тур­ни цен­тар у ком су се оку­пља­ли мно­ги књи­жев­ни­ци, сли­ка­ри, глум­ци… Код ње­га је за­нат учио Ге­ца Кон, али и дру­ги, по­пут Све­ти­сла­ва Цви­ја­но­ви­ћа.

По­сле смр­ти Ар­се Па­је­ви­ћа, 1905, Све­то­зар Ог­ња­но­вић (1869-1927) пре­у­зео је и успе­шно во­дио Па­је­ви­ће­ву књи­жа­ру. На по­чет­ку Пр­вог свет­ског ра­та, ма­ђар­ски на­ци­о­на­ли­сти упа­ли су у књи­жа­ру и пот­пу­но је де­мо­ли­ра­ли. Про­це­ње­на ште­та би­ла је огром­на. На­ста­вио је да ра­ди по­сле ра­та, а ње­го­ва књи­жа­ра оста­ла је, по тра­ди­ци­ји за­по­че­тој још у Па­је­ви­ће­во вре­ме, на­ци­о­нал­ни кул­тур­ни цен­тар. Уз ма­лу на­док­на­ду, ту су се да­ва­ле књи­ге на чи­та­ње.

ЈО­ЦИЋ, ФУКС, ИВ­КО­ВИЋ

Сво­ју књи­жар­ско-из­да­вач­ку де­лат­ност Лу­ка Јо­цић (1839-1926) за­по­чео је „ни бли­зу књи­зи“. Овај ро­ђе­ни Сен­то­ма­ша­нац био је вој­ник од ка­ри­је­ре, али је ту слу­жбу на­пу­стио у 31. го­ди­ни, ка­да по­ста­је управ­ник до­ба­ра нај­ве­ће срп­ске за­ду­жби­нар­ке Ма­ри­је Тран­да­фил. Ти­ме је уве­ден у гор­ње сло­је­ве дру­штва, где се из­у­зет­но до­бро сна­шао. За из­да­ва­штво га је за­ин­те­ре­со­вао ле­кар и књи­жев­ник Или­ја Ог­ња­но­вић Абу­ка­зем, на­го­во­рив­ши га да се при­хва­ти из­да­ва­ња Ја­во­ра, па Јо­цић штам­па пр­ве бро­је­ве ча­со­пи­са. Ње­го­ва тр­го­ви­на и па­пир­ни­ца на­ла­зи­ла се на бро­ју 16. Јо­цић је из­да­вач Стра­жи­ло­ва и Ми­лен­ка Гр­чи­ћа. Удру­жив­ши се за Ђор­ђем Ив­ко­ви­ћем, већ 1880. об­ја­вљу­је књи­гу Бо­си­ље, са на­по­ме­ном: „да­рак де­ци“. Па­зио је на ква­ли­тет хар­ти­је, а на­слов­не стра­не ње­го­вих из­да­ња су пра­ва умет­нич­ка де­ла. Та­ко је за књи­гу Бран­ко­вих пе­са­ма, са 36 илу­стра­ци­ја и по­ве­зом у зла­ту, до­био сре­бр­ну ме­да­љу са ди­пло­мом на Ин­ду­стриј­ској из­ло­жби у Тр­сту. Из­да­вао је при­руч­ни­ке и уџ­бе­ни­ке из пе­да­го­ги­је, еко­но­ми­је, пра­ва, ме­ди­ци­не и дру­гих обла­сти. На 25. го­ди­шњи­цу ра­да по­ву­као се из по­сла, оста­вив­ши рад­њу и штам­па­ри­ју Ми­ла­ну Ив­ко­ви­ћу, а ка­сни­је ју је и он пре­про­дао.

Ме­сто у но­во­сад­ском књи­жар­ству у Ми­ле­ти­ће­во вре­ме имао је и пе­тро­ва­ра­дин­ски Не­мац Иг­нац Фукс (1828-1877), ко­ји је 1850. за­тра­жио до­зво­лу од град­ских вла­сти да се пре­се­ли у Но­ви Сад и ту за­поч­не књи­го­ве­зач­ку де­лат­ност, што му је и одо­бре­но. По­ми­ње­мо га као је­ди­ног из­да­ва­ча ко­ји је жи­вео и ра­дио у Ду­нав­ској ули­ци (бр. 14, пре­ма не­ким по­да­ци­ма), а да ни­је при­па­дао срп­ском из­да­ва­штву: штам­пао је јеф­ти­не и јад­не про­вла­ди­не ли­сто­ве.

На кра­ју, не­мо­гу­ће је не по­ме­ну­ти по­ро­ди­цу Ив­ко­вић, ко­ју ве­ли­ки хро­ни­чар срп­ског књи­жар­ства, не­у­мр­ли Пе­тар Јо­но­вић, на­зи­ва ди­на­сти­јом: „Ку­ћа на бро­ју 10 је дом Ив­ко­ви­ћа: вр­сних штам­па­ра, књи­го­ве­за­ца, књи­жа­ра, ре­ста­у­ра­то­ра и тр­го­ва­ца књи­гом.“ Ин­те­ре­сант­но је да је и прет­ход­ни вла­сник ку­ће, адво­кат и но­ви­нар др Сте­ван Па­вло­вић, био ве­зан за штам­пу и из­да­ва­штво: уре­ђи­вао је ду­го­ве­ки лист На­ше до­ба.

Ђор­ђе Ив­ко­вић (1856-1920) из Сом­бо­ра је до­шао у Но­ви Сад, где се за­на­ту учио у „Књи­жа­ри Бра­ће По­по­вић“. Због ве­ли­ке вред­но­ће и спо­соб­но­сти, при­мио га је Лу­ка Јо­цић за ор­та­ка. Го­ди­не 1895. од Ар­се Па­је­ви­ћа је ку­пио штам­па­ри­ју и по­сле че­ти­ри го­ди­не се­ли је у сво­ју ку­ћу у Ду­нав­ској, ко­ју је ку­пио од адво­ка­та др Сте­ва­на Па­вло­ви­ћа. На­сле­дио га је мла­ђи син Ар­са, ко­ји је име до­био по свом ку­му, Ар­си Па­је­ви­ћу. По­ро­ди­ца Ив­ко­вић и да­нас у Ду­нав­ској ули­ци, на бро­ју 10, има књи­го­ве­зач­ку рад­њу. Ис­тра­ја­ва упр­кос мо­дер­ним вре­ме­ни­ма. Ив­ко­ви­ћи­ма при­па­да и Ми­лан, та­ко­ђе ро­ђен у Сом­бо­ру, 1871. У Но­вом Са­ду имао је књи­жа­ру, на углу Ду­нав­ске и Змај Јо­ви­не, та­мо где је кон­цем XVI­II ве­ка Ема­ну­ил Јан­ко­вић отво­рио фран­цу­ско-не­мач­ку књи­жа­ру, ко­јом смо и по­че­ли ово се­ћа­ње. ✦

На пет је­зи­ка

Ни­је му ус­пе­ло да отво­ри књи­жа­ру и штам­па­ри­ју у Бе­о­гра­ду, па до­ла­зи у Но­ви Сад, где 1790. у ку­ћи „Код бе­лог ла­ва“, на углу Ду­нав­ске и Змај Јо­ви­не, отва­ра књи­жа­ру. Баш ону фран­цу­ско-не­мач­ку ко­ју је до­нео из Пра­га. Књи­ге су од­лич­но ишле. Но­во­сад­ска Ср­ба­ди­ја то­га до­ба је са за­до­вољ­ством чи­та­ла де­ла на слу­жбе­ном је­зи­ку цар­ства – ла­тин­ском, др­жав­ном – не­мач­ком, европ­ском – фран­цу­ском, пра­во­слав­но-брат­ском – ру­ском и пре све­га – срп­ском је­зи­ку.

До­ба „срп­ске Ати­ни­це“

То­ком срп­ско-ма­ђар­ског ра­та, 1848/49, по­зна­тог под име­ном „Ма­ђар­ска бу­на“, Но­ви Сад је пот­пу­но ра­зо­рен то­по­ви­ма са Пе­тро­ва­ра­дин­ске твр­ђа­ве. По­сле по­ра­за ма­ђар­ских по­бу­ње­ни­ка ав­гу­ста 1849. го­ди­не, жи­вот се по­ла­ко вра­ћао у опу­сте­ли и ра­зо­ре­ни град. Вр­ло бр­зо, Но­ви Сад ће не са­мо до­сти­ћи ра­ни­ји ни­во раз­во­ја и сте­пе­на кул­ту­ре, већ га и над­ма­ши­ти. Би­ло је то до­ба „срп­ске Ати­ни­це“. Срп­ско штам­пар­ство, из­да­ва­штво и књи­жар­ство до­сти­ћи ће вр­ху­нац у овом пе­ри­о­ду.