Минулог лета лепи парк, један од симбола Врњачке Бање, поново је отворен. Свечаности је присуствовао државни врх Србије. После вишегодишње стагнације и обуставе радова, Општина је успела да реши судске спорове и обезбеди новац. Синуле су фонтане, поплочане степенице и Римски извор, изведени хидро-машински радови, сређено осветљење, обезбеђена интернет веза. Сада то изгледа онако како доликује

Недавно је још један каменчић уграђен у мозаик звани Врњачка Бања, мозаик који Врњчани оплемењују скоро сто педесет година. Давне 1868. године, Павле Мутавџић, тадашњи начелник Среза крушевачког, подржан од виђенијих људи Крушевца, Карановца и Трстеника, формира „Основателно фундаторско друштво лековите кисело-вруће воде у Врњцима“. Одмах је започета каптажа два извора топле минералне воде и градња бањског купатила. Иако је средином XIX века овде било тек неколико стаза између травњака и цветне ронделе, већ тада се могло наслутити да ће то бити најпрепознатљивији мотив Врњачке Бање.

Временом, осим о лековитости врњачке минералне воде, све више се прича и о природи у Врњцима. Уочио је то и Жан Дифур, француски лекар и књижевник, записавши у својим мемоарима:

„Врњци се налазе у једној долини, опкољени бреговима благих контура, обрасли храстовим и јеловим шумама. Та долина није монотона него пријатно зелена и прошарана разним дрвећем и воћкама. Нигде стрмих узвишења, боје су благе, облици хармонични; то је идеалан декор за одмор очију и духа. Пријатност ове лепе бање, поред болесника, привлачи и оне који су жељни потпуног мира, јер све у њој одмара, и очи и уши, и ништа не умара чула.“

ЗА СВА ВРЕМЕНА

Жан Дифур није био једини светски стручњак који се дивио бањској лепоти. Између осталих, ту је и Аустријанац Франц Винтер, ангажован од стране тадашње власти да као врсни инжењер изради пројекат врњачког парка. Далеке 1893. године ти нацрти су завршени, али инжињер Винтер, као заљубљеник у Врњачку Бању, наставља да ради. Заједно са баштованом Јоханом Јаначеком, пројектује прву стаклену башту у овим крајевима. Био је свестан да је за одржавање парка неопходно обезбедити производњу садница. Зато је Винтеров стакленик био, у то време, право технолошко чудо. Не само да је производио расадни материјал, већ се ту и обучавало за посао баштована.

Много је оних који су својим трудом, знањем и ентузијазмом доказивали да је овај парк „божанска палета“, центар бањских лепота, љубави, одмора и поновних враћања, „лична карта Врњачке Бање где се преплићу дечија и птичија граја, где се лепотом надмећу пролеће и јесен, где су, уз жубор Врњачке реке, рођене безбројне романсе“.

У овом парку су шетали, стварали и тражили инспирацију Иво Андрић, Десанка Максимовић, Момчило Настасијевић, Максим Горки, Милан Ракић, Жанка Стокић, Бранислав Нушић, Миливоје Живановић, Милорад Павић, Живан Сарамандић, Данило Бата Стојковић, Петар Краљ, Добрица Ћосић…

Немојте сумњати у њихов добар укус и у то да их је овај парк, препун боја и мириса, дубоко надахњивао.

Несумњива и непролазна лепота овог парка потврђена је и тиме што је стављен под заштиту државе Србије. Тај статус огледа се и у сталном уређивању стаза, травњака, рондела. Труд није узалудан, јер бројни посетиоци Врњачке Бање тврде да је ово један од најлепших паркова у Србији.

Слике овог парка деценијама обилазе свет, некад разгледницама, данас интернетом. И кад се појаве неке још новије технологије, слика врњачког парка ће и даље, као данас, путовати до свих меридијана. ✦

Од давнина

Лепоту и лековитост овог места први су уочили Римљани. После тешких битака, баш овамо су слали своје војнике на исцељење и опоравак. Римски новчићи, пронађени током археолошких истраживања, припадају периоду од цара Августа до цара Валентијана. Остављани су овде као дар, у знак захвалности за излечења и наду.