Пре­жи­вео је све мла­да­лач­ке еруп­ци­је и на­у­чио ка­ко осе­дла­ти ти­гра. Сти­гао до тач­ке где по­е­зи­ја по­зла­ћу­је свет. Где по­ста­је об­лик љу­ба­ви, об­ред, спа­со­но­сно за­стра­њи­ва­ње. При­пре­ма за од­ла­зак. На­пи­сао је ше­сна­ест збир­ки пе­са­ма, че­ти­ри ро­ма­на, јед­ну књи­гу ауто­по­е­тич­ких есе­ја. Пре­ве­ден је на осам европ­ских је­зи­ка. До­бит­ник ви­ше од пет­на­ест срп­ских и ме­ђу­на­род­них на­гра­да. И сва­ки пут из­но­ва проверава кључ за сло­вен­ске и ме­ди­те­ран­ске ко­до­ве ко­је но­си у се­би

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

Уну­тра­шњи пе­снич­ки кра­јо­лик гра­ди од сли­ка да­ле­ких пред­гра­ђа и при­зо­ра из срца ве­ле­гра­да. Во­ли го­лу­бар­ни­ке, бу­на­ре, ман­сар­де, бу­вље пи­ја­це. Усред то­га са­гра­дио је сво­ју ку­ћу Ба­хо­ве му­зи­ке. Он је „чи­сто­крв­ни при­род­ни мо­нах“, пу­сти­њак сво­је ве­ли­ке би­бли­о­те­ке и ко­лек­ци­је сли­ка, свог лич­ног му­зе­ја. Зна да ар­ти­фи­ци­јел­ност има си­рен­ску за­вод­нич­ку сна­гу ко­јој, пре зла­та зре­ло­сти, че­сто ни­је успе­вао или ни­је же­лео да се од­у­пре. По­сле је из­у­чио си­ме­три­ју вр­тло­га, кон­тро­ли­са­ње вул­ка­на, ерос пре­ко­ра­че­ња. Схва­тио тај­ну по­на­вља­ња ре­чи и сли­ка. Про­ник­нуо у над­ре­а­ли­зам обич­ног жи­во­та. Цр­ним ма­сти­лом и не­мач­ким на­лив-пе­ром мар­ке „се­на­тор“ сва­ко­днев­но до­гра­ђу­је свет, са­слу­жу­је Твор­цу. У во­зо­ви­ма, у хо­тел­ским со­ба­ма, у јед­ној по­сла­сти­чар­ни­ци у По­же­ги, на бе­о­град­ском Дор­ћо­лу, на пу­то­ва­њи­ма по Евро­пи. Ви­ше пу­та је ис­ко­ра­чио и са­гле­дао на­ше гне­здо над по­но­ром. До­нео нам сво­ја тач­на при­ви­ђе­ња.

Дра­ган Јо­ва­но­вић Да­ни­лов (По­же­га, 1960) је­дан је од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских и европ­ских пе­сни­ка да­нас. Са њим и ње­го­вим књи­га­ма у до­слу­ху смо још од оних мла­дих раз­ба­ру­ше­них го­ди­на из про­шлог ми­ле­ни­ју­ма.

По­че­ци, рас­кр­шћа. Мо­ји су ро­ди­те­љи као учи­те­љи ра­ди­ли по за­би­тим сан­џач­ким се­ли­ма, а он­да су се на­се­ли­ли у се­лу Го­до­вик бли­зу По­же­ге, где сам про­вео де­тињ­ство. На­рав­но да је у на­шој ку­ћи би­ло не­што књи­га, али то што сам по­те­као из по­ро­ди­це про­свет­них рад­ни­ка ни­је мно­го под­гре­ва­ло мој лич­ни мит о књи­жев­ном све­ту. Бу­ду­ћи да сам у мла­до­сти до­бро играо фуд­бал, на­ро­чи­то ма­ли фуд­бал, отац ме је зду­шно по­др­жа­вао на том пла­ну. Ма­ло је не­до­ста­ја­ло да по­чет­ком осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка одем у Аме­ри­ку, у Бал­ти­мор, на пре­по­ру­ку Ср­бо­љу­ба Ста­мен­ко­ви­ћа, ле­ген­де ма­лог фуд­ба­ла у нас, да та­мо про­фе­си­о­нал­но играм ма­ли фуд­бал. Имао сам по­зив од тих љу­ди, али сам у то вре­ме већ чи­тао озбиљ­не књи­ге, сли­као, по­се­ћи­вао бе­о­град­ске из­ло­жбе, пи­сао есе­је о сли­ка­ри­ма. Да­нас се ин­тим­но гор­дим ти­ме што сам остао ов­де. А за­тим, сва­ки из­бор је је­ди­ни из­бор.

На­ша гне­зда над по­но­ром. За јед­ног осе­тљи­вог де­ча­ка до­бро је ка­да од­ра­ста у ма­лој сре­ди­ни. Жи­вот у По­же­ги до­и­ста је об­ли­ко­вао мој иден­ти­тет. И то што су мо­ји ро­ди­те­љи учи­те­љи. Мој је­зик, мо­ји при­ја­те­љи, мо­ја скло­ност фран­цу­ској кул­ту­ри, ули­це ко­ји­ма сва­ко­днев­но про­ла­зим, мо­је ћер­ке, мо­ја би­бли­о­те­ка, ко­лек­ци­ја сли­ка, све то ду­бин­ски об­ли­ку­је мој иден­ти­тет. Сре­ди­ште зби­ва­ња је та­мо где је ваш дом, би­бли­о­те­ка, ва­ша ба­шта, же­на ко­ју во­ли­те, ва­ша де­ца. Мо­је нај­ве­ће бла­го је­сте вре­ме ко­је сам се­би ство­рио за чи­та­ње и пи­са­ње. Сви ми да­нас жи­ви­мо у не­ким сво­јим ма­лим при­ват­ним гне­зди­ма ко­ја ви­се над по­но­ром.

Об­ли­ко­ва­ни ма­лим ва­ро­ши­ма. Не­мам оди­сеј­ски ком­плекс лу­та­ла­штва. Во­лим да сам на јед­ном ме­сту, скон­цен­три­сан на свој рад. У пе­сми „Со­ба но­ше­на кри­ли­ма“ по­сто­ји стих: „нај­ви­ше сам пут­ник та­мо где се не по­ме­рам с ме­ста“. Ле­по је ре­као Ми­љен­ко Стан­чић, мом ср­цу бли­зак сли­кар: „Про­вин­ци­ја је мо­ја ме­ра.“ Ма­ли град до­и­ста има сво­ју ме­ру и свој ка­рак­тер. Чо­век је ту окру­жен ди­мен­зи­ја­ма бли­ским људ­ској раз­ме­ри, ка­кве су по­сто­ја­ле у здра­вим гра­до­ви­ма про­шло­сти. Уоста­лом, по­сто­ји хе­лен­ска му­дрост да град не сме би­ти ве­ћи не­го до­кле до­пи­ре од­јек људ­ског гла­са. Ма­ли град је и не­ка вр­ста ман­да­ле, ар­хе­тип­ски ко­смо­грам. А ар­хе­тип се ни­ка­да не мо­же ис­тро­ши­ти. Да­нас, ка­да су ду­хов­на ги­ба­ња углав­ном епи­де­миј­ска, оста­ти у оса­мље­но­сти ен­де­ма је пре све­га пи­та­ње естет­ске ча­сти. Скри­ве­на сна­га је­сте у са­мот­но­сти људ­ској, где са­мо не­спо­кој­на ми­сао и страст мо­гу за­па­ли­ти је­зик.

Ви­ди­ци Бе­о­гра­да, спољ­ни и уну­тра­шњи. Са­да жи­вим у По­же­ги и Бе­о­гра­ду, па сам по­ла по­же­шки а по­ла дор­ћол­ски пи­сац. Бе­о­град ин­тим­но до­жи­вља­вам као во­ље­но би­ће и град за са­мо­спо­зна­ју. За­пра­во, за ме­не Бе­о­град и ни­је не­што ма­те­ри­јал­но, већ пре жи­вот­на сна­га ко­ја на­па­ја, аутен­тич­но ме­сто у ко­ме чо­век још увек мо­же има­ти сно­ва.

Ме­не Бе­о­град за­о­ку­пља већ ду­го. Ци­ви­ли­за­циј­ски, то је је­дан од нај­бо­га­ти­јих свет­ских гра­до­ва, град ко­ји пру­жа огром­не мо­гућ­но­сти за ли­те­рар­но уоб­ли­ча­ва­ње. Град у ко­ме су се­ди­мен­ти­ра­ни број­ни иден­ти­те­ти. На­сто­јао сам да пру­жим јед­но вер­ти­кал­но сон­ди­ра­ње тих иден­ти­те­та.

Да бих мо­гао пи­са­ти о Бе­о­гра­ду, он је мо­рао по­ста­ти мој уну­тра­шњи град. До­жи­вља­вам га и као са­нов­ник, ка­та­лог ко­лек­тив­не под­све­сти, као сво­је­вр­сну ен­ци­кло­пе­ди­ју чи­је стра­ни­це ли­стам са нај­ве­ћим уз­бу­ђе­њем. Сва­ко сам за се­бе пра­ви свој Бе­о­град. Во­лим што Бе­о­град ни­је на­пар­феми­сан и пре­ци­о­зан, упа­ко­ван и углан­цан као, ре­ци­мо, Ци­рих. Ни­је ни ко­ке­тан ни хла­дан, не­го има јед­ну при­род­ност и не­у­си­ље­ност, не­ка­кву па­ти­ну и шарм. Жи­жна је тач­ка јед­ног суд­бо­но­сног под­не­бља. Упр­кос све­му, го­во­рио сам већ, то је нај­ве­ће бал­кан­ско са­би­ра­ли­ште иде­ја, со­чи­во ко­је уве­ли­ча­ва је­дин­ство ра­зно­ли­ко­сти и ра­зно­ли­кост је­дин­ства. Из Бе­о­гра­да, са Ка­ле­мег­да­на, пу­ца ви­дик на цео свет.

Са сја­јем у очи­ма. За вре­ме сту­ди­ра­ња у Бе­о­гра­ду, ни­сам ни кро­чио у та­да чу­ве­не ноћ­не клу­бо­ве као што су „Ака­де­ми­ја“ (ко­ју су зва­ли „Ру­па“), „Зве­зда“, „На­на“ или „Ду­га“. Ни­су ме за­ни­ма­ла та­ква ме­ста. Али је­су ан­ти­квар­ни­це, би­бли­о­те­ке, пи­ја­це и бу­вља­ци. Да би град био ве­дар и пла­мен, по­тре­бан му је са­јам, пи­ја­ца, ба­зар, по­зо­ри­ште, ри­ту­ал ко­ји ће га ожи­ве­ти и из­ба­ви­ти од ча­мо­ти­ње. За­то во­лим Бај­ло­ни­је­ву пи­ја­цу и Ка­ле­нић, а по­себ­но не­пре­глед­ни зе­мун­ски бу­вљак не­де­љом од 4 до 9 са­ти ују­тру. Ту при­па­дам. По бе­о­град­ским пи­ја­ца­ма оста­вио сам по­ла сво­га ср­ца. Упра­во на бе­о­град­ским пи­ја­ца­ма нај­бо­ље се мо­же ви­де­ти ка­ко си­ро­тињ­ски жи­ви Бе­о­град да­нас. Не мо­же се жи­ве­ти без сја­ја у очи­ма. Сјај у очи­ма је је­ди­но што се не мо­же кри­во­тво­ри­ти.

Не­при­ла­го­ђе­ност. У осно­ви, од­у­век сам био оса­мљен. Мој од­нос са све­том од­ре­дио бих као не­ку вр­сту муч­не не­при­ла­го­ђе­но­сти. То ми је, на­ро­чи­то у мла­до­сти, ве­о­ма те­шко па­да­ло. За вре­ме сту­ди­ја осе­ћао сам ду­бо­ку од­врат­ност пре­ма ака­де­ми­зму и ко­лек­тив­ној ин­фек­ци­ји. Сту­ди­рао сам на Прав­ном и Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, на Гру­пи за исто­ри­ју умет­но­сти, и оба на­пу­стио. Већ та­да сам знао да је за пи­сца је­ди­но истин­ско обра­зо­ва­ње: са­мо­о­бра­зо­ва­ње. По­чео сам да пи­шем по­е­зи­ју из стра­ха од сва­ко­дне­ви­це ко­ју ни­сам ла­ко под­но­сио. Сма­трао сам да пе­сник тре­ба да се чу­ва од де­тер­ми­на­ци­је со­ци­јал­не гру­пе, од све­та у ко­ји је, хтео не хтео, упле­тен. Да на не­ког ко је ди­фе­рен­ци­ран и из­дво­јен, ни­ка­кав за­кон не мо­же би­ти при­мен­љив.

Ми­сте­ри­је ср­ца. Ми, Ср­би, не на­ла­зи­мо се у ска­ли чо­ве­ка кав­ка­ске ра­се, ја­ких жи­ва­ца, све­тлог ума и ве­дрог по­уз­да­ња ко­ји раз­би­ја­ју све сти­хи­је и там­не маг­ме. Има­мо вре­лу, узру­ја­ну крв, ла­ко се раз­дра­жи­мо, та­ко да нам и сит­ни­ца мо­же за­та­ла­са­ти фи­зис. Ми све пре­чи­шћа­ва­мо у ср­цу. Ра­не су нај­бо­љи на­чин да осе­ти­мо свет. Пе­сма бук­не из­не­на­да, као бо­лест. Све је у по­е­зи­ји та­ко не­ма­ски­ра­но и ра­њи­во. За­то је јед­на лир­ска пе­сма су­ро­ва књи­жев­на исти­на. Пи­са­ње по­е­зи­је је ле­де­но бе­ле­же­ње оно­га што је у сво­јој би­ти ва­тра. Ве­ру­јем да то што пи­шем до­ла­зи из ин­ту­и­тив­не спо­зна­је ре­ли­ги­је, му­зи­ке и све­тло­сти. Ка­жем ве­ру­јем, јер је и ме­ни са­мом то што пи­шем нео­све­тље­но и не­по­зна­то. По­е­зи­ја, по при­ро­ди ства­ри, мо­ра би­ти еро­тич­на, као му­зи­ка. Истин­ска, жи­ва по­е­зи­ја сто­ји на­су­прот сва­кој пол­ној хлад­но­ћи. По­е­зи­ју до­жи­вља­вам као пан­со­фи­ју, све­му­дрост, ре­ли­ги­ју, за­то што у ме­ни иза­зи­ва осе­ћа­ње ап­со­лут­не за­ви­сно­сти. Чо­ве­ку ни­је да­то да проникне у ми­сте­ри­је пра­вед­но­сти, бла­го­сти, љу­ба­ви, Бо­га, по­е­зи­је. Оне ни­су ви­дљи­ве. По­зна­те су са­мо људ­ском ср­цу. Псал­мист, при­се­ти­мо се, спо­ми­ње „ми­сли ср­ца“ (тог ме­ста не­пи­са­ног за­ко­на), што зна­чи да је Бог дао љу­ди­ма ср­це да раз­ми­шља­ју. Ве­ру­јем да јед­на до­бра пе­сма ис­це­љу­је оног ко је чи­та. Шла­јер­ма­хер у пе­снич­ком де­лу ви­ди крај­њу гра­ни­цу мо­гу­ћег. Ми мо­же­мо оти­ћи још да­ље и ре­ћи: кад на­пи­ше­мо исти­ни­ту, сна­жну пе­сму, он­да ис­ко­ра­чу­је­мо из­ван вре­ме­на.

За­гр­љај жи­во­та и смр­ти. Сво­је пе­сме ви­дим као ди­ја­ло­ге са за­бо­ра­вом. Као ма­ле људ­ске исти­не ко­је бо­ле или оза­ру­ју. Као пе­сник, ду­бо­ко сам про­жет ме­ди­те­ран­ством и хе­лен­ством. Же­лим да у свом ра­ду спо­јим и из­ми­рим сло­вен­ску ди­о­ни­зиј­ску фу­ри­ју и гер­ман­ску по­све­ће­ност по­слу. При­зор је, за­пра­во, дру­га­чи­је уоб­ли­че­на ствар­ност по­мо­ћу ко­је на­ша има­ги­на­ци­ја по­зла­ћу­је свет. Мој по­сту­пак у пи­са­њу по­е­зи­је је го­то­во сли­кар­ски. Кад имам оштар, ја­сан при­зор, он­да из тми­не мо­гу из­ву­ћи це­лу пе­сму на све­тло да­на.

Нај­ве­ћи про­блем пе­сни­ка је у то­ме ка­ко да до­ве­де у хар­мо­ни­чан од­нос стро­гост и сло­бо­ду. Ра­ни­је је код ме­не до­ста то­га би­ло раз­ла­ба­вље­но, у рас­цва­ту, ба­рок­ној фјо­ри­ту­ри и укра­су. Те­жио сам за ефект­ном сли­ком и до­брим укра­сом. Вре­ме­ном, не­ка­ко са­ме од се­бе, пе­сме су се ис­те­са­ле, угла­ча­ле и из­о­штри­ле. Мо­ји за­ко­ни у пи­са­њу да­нас су: пот­пу­на кон­тро­ла над емо­ци­о­нал­ном по­не­се­но­шћу, пре­ци­зност сти­ха и, пре све­га, исти­ни­тост све­до­че­ња. У пра­вој по­е­зи­ји мо­ра да се ви­ди за­гр­љај жи­во­та и смр­ти.

Осве­шта­ва­ње све­та. Мој иде­ал у по­е­зи­ји је­сте по­ет­ски текст као ма­гиј­ско спи­ри­ту­а­ли­зо­ва­ње жи­во­та. Пе­сма ко­ја ће би­ти жи­ва као ку­ца­ње људ­ског ср­ца. Пе­сник ула­же чи­та­ву сво­ју ду­шев­ност, а пе­сма му као ехо вра­ћа оно што ни­је ни слу­тио да по­сто­ји. До­бре, жи­ве пе­сме пу­ту­ју кроз вре­ме. Са­мо опа­сно ин­те­ли­гент­ни љу­ди мо­гу на­пи­са­ти ве­ли­ку по­е­зи­ју. Са­мо мно­го љу­ба­ви и ту­ге или оза­ре­ња мо­же да уз­не­се јед­но би­ће до ве­ли­ке по­е­зи­је ко­ја има оп­шту вред­ност.

По­е­зи­ја је за ме­не об­лик ми­стич­ног ис­ку­ства, при­зма кроз ко­ју се мо­же из­ра­зи­ти не­про­ла­зна ле­по­та и та­ко по­сре­до­ва­ти ско­ро но­ви вид ре­ли­ги­о­зно­сти. По­е­зи­ја не за­ме­њу­је жи­вот, већ га опо­вр­га­ва и пре­о­бра­жа­ва. Пи­са­ње по­е­зи­је ни­је игра, не­го озби­љан из­бор и спа­со­но­сно за­стра­њи­ва­ње. Пре­фи­ње­ни об­лик са­у­че­шћа. Она тре­ба да из­ра­зи то­пли­ну ко­ја нас чи­ни љу­ди­ма, онај сјај ко­ји „ни­је од овог све­та“. По­е­зи­ја пре­о­све­шта­ва овај ве­ге­та­тив­но-ани­мал­но-со­ци­јал­ни свет. Она је тан­ка нит из­ме­ђу же­ље и смр­ти. Сва­ка пе­сма је об­лик опро­шта­ја од жи­во­та. За ме­не, по­е­зи­ја је нај­ви­ши сте­пен при­пре­ме за од­ла­зак са овог све­та.

Ру­ком, у су­мрак. При­ја ми ру­ко­пи­сна про­це­су­ал­ност. Во­лим тај про­цес ка­да се цр­но ма­сти­ло су­ши на па­пи­ру. (На жа­лост, све је ма­ње до­брих ма­сти­ла. Нем­ци, ина­че, пра­ве нај­бо­ља.) Не­ке мо­је нај­бо­ље пе­сме на­пи­сао сам у во­зу, бу­ду­ћи да че­сто пу­ту­јем на ре­ла­ци­ји По­же­га–Бе­о­град и обрат­но. Енер­ги­ју за пи­са­ње не­мам два­де­сет че­ти­ри са­та днев­но. За­то че­кам тај тре­ну­так ка­да сам са­бран из­ну­тра, а то је, нај­че­шће, су­мрак. Та­да сам нај­о­се­тљи­ви­ји за пи­са­ње по­е­зи­је. То је оно ма­гич­но вре­ме ка­да ни­је ни дан ни ноћ и ка­да све­тлост и та­ма пре­да­ју јед­но дру­гом сво­је та­јан­стве­не флу­и­де. За­то на­сто­јим да то вре­ме су­мра­ка при­гра­бим за се­бе.

Кри­за му­шког и жен­ског. Би­ло да је ви­со­ко зах­тев­на или пот­пу­но не­ам­би­ци­о­зна, же­на зра­чи сво­јим би­ћем и та­ко го­то­во не­у­па­дљи­во ути­че на исто­ри­ју, свет, биљ­ке. Да не го­во­рим о ви­со­кој би­о­ло­шкој ми­си­ји же­не. Ра­ђа жи­вот. Она је мај­ка, се­стра, љу­бав­ни­ца, су­пру­га, кћи, бо­ги­ња, пе­сни­ки­ња, умет­ник. Же­на умет­ник или пе­сник је би­ће на ква­драт, до­стој­но нај­ве­ћег по­што­ва­ња. Му­шки сам фе­ми­нист, ма­три­јарх и ма­те­ро­фил, па сто­га имам пра­во да пре­зи­рем же­не екс­трем­не фе­ми­нист­ки­ње. По­ред то­ли­ко рас­ко­ла и ра­си­па­ња у све­ту, че­му још је­дан – из­ме­ђу му­шкар­ца и же­не? Же­на је су­штин­ска бла­го­дат жи­во­та. Кроз од­но­се са же­на­ма ин­те­ли­гент­ни умет­ни­ци кул­ти­ви­шу сво­ју осе­тљи­вост. Мој иде­ал је пле­ме­ни­та, про­фи­ње­на же­на ко­ја ће сво­јом ин­те­ли­ген­ци­јом, вр­ли­на­ма и ви­со­ким зах­те­ви­ма ис­кле­са­ти но­ви лик му­шкар­ца. Ме­ђу­тим, ми жи­ви­мо у вре­ме­ну фе­ми­ни­зи­ра­них му­шка­ра­ца и му­шко­ба­ња­стих же­на. Ово ни­је до­ба у ко­ме вла­да­ју жен­ске вр­ли­не, а то се по­ка­за­ло као тра­гич­но.

Же­на ко­је има. Љу­бав је ком­плек­сно осе­ћа­ње, спој и из­ми­ре­ње его­и­зма и ал­тру­и­зма, осе­ћа­ње ко­је ве­ко­ви­ма још ни­ко ни­је ус­пео да об­ја­сни, упр­кос то­ли­ким књи­га­ма и би­бли­о­те­ка­ма. Ни­је ла­ко оства­ри­ти пот­пу­ну љу­бав и за­то смо увек у по­тра­зи за њом. Не до­па­да ми се ка­да пе­сни­ци у са­мо­об­ма­њу­ју­ћем за­но­су иде­а­ли­зу­ју и бе­а­ти­фи­ку­ју же­ну, ка­да је уз­ди­жу на пи­је­де­стал не­до­сти­жне, над­те­ле­сне спи­ри­ту­ал­но­сти. То је, за­пра­во, бе­жа­ње од же­не. За ме­не је ле­па са­мо она же­на ко­ја је ствар­на и те­ле­сна, же­на ко­ја ни­је там­на оп­се­на, при­ви­ђе­ње, ма­ска, псе­у­дос. Же­ну ви­дим као те­ле­сну и ду­шев­ну Ве­нус. Же­на је нај­леп­ша ка­да се у ње­ној те­ле­сно­сти про­бу­ди оно дав­но за­то­мље­но не­бе­ско, древ­но би­ће же­не. Та­кву љу­бав про­на­шао сам у Ан­дри­ја­ни Ви­де­но­вић, глу­ми­ци и про­фе­сор­ки дик­ци­је, с ко­јом не­ко­ли­ко го­ди­на де­лим жи­вот.

Ди­ги­тал­на апо­ка­лип­са. По­сто­ји ле­па ста­ра по­сло­ви­ца: „Де­те је отац чо­ве­ка.“ То је ду­бо­ка исти­на. Пе­сма „На­ша де­ца“, ко­ја иза­зи­ва нај­ви­ше ре­ак­ци­ја ка­да је чи­там на књи­жев­ним ве­че­ри­ма, го­во­ри у ко­јој ме­ри је де­струк­ти­ван по­тен­ци­јал агре­сив­но­сти и ма­ни­пу­ла­тив­но­сти на­ше де­це, ве­ли­ким де­лом окре­ну­те јед­ном све­ту ла­жних вред­но­сти. Она ука­зу­је на то да се до­бро­та и чо­веч­ност у жи­во­ту про­ве­ра­ва­ју као зла­то у ва­три и по­ста­вља пи­та­ње о на­шој од­го­вор­но­сти у све­му то­ме. На­шој де­ци оста­вља­мо за­тво­ре­не му­зе­је и отво­рен ин­тер­нет, ко­ји се мо­же ме­ри­ти са по­ја­вом атом­ске енер­ги­је пе­де­се­тих го­ди­на два­де­се­тог ве­ка. Ми жи­ви­мо у вре­ме ди­ги­тал­не апо­ка­лип­се, ка­да све ви­ше по­ста­је­мо пост-анал­фа­бе­те и ка­да је чи­та­ње нај­већ­ма за­ме­ње­но пре­тра­жи­ва­њем. Упра­во нас књи­ге уче ка­ко да бу­де­мо са­ми и ка­ко да се са­бе­ре­мо из­ну­тра, са­мим со­бом.

Ко­ре­ни ра­строј­ства. Исто­ри­ја кул­ту­ре ни­је дру­го до по­вест древ­ног су­ко­ба ра­ци­о­на­ли­стич­ких и езо­те­рич­них ло­жа. Рационалистичка мисao сe сa енглеског копна (ми­слим нa Лoкa) примила у Француској и преко просветитеља oсвojилa eврoпскo тлo. Пoзитивизaм и eгзистeнциjaлизaм, двa филoзoфскa глeдиш­тa у oквиру сaврeмeнe aкaдeмскe филoзoфиje, нaчинили су прaву пoшaст. Зa eгзистeнциjaлистe Бoг нe пoстojи, живoт кojи je у су­шти­ни бeсмислeн припaдa сaмo чoвeку и чoвeк je oдгoвoрaн зa свoje из­бoрe. Пoзитивистичкo глeдиш­тe рaчунa с тим дa сe свe мoжe рaзумeти пoмoћу нaукe и мaтeмaтикe. Oбe oвe искључивe филoзoфиje пoтпунo су нeупућeнe у вeликe духoвнe истинe чoвeчaнствa. Узгрeд, чи­ни ми сe дa ниje нимaлo случajнo штo су идeje прoсвeтитeљских филoзoфa прeсуднo утицaлe нa oснивaчe Aмeрикe (тe дoгмaт­ски сeкулaрнe супeр-држaвe) Toмaсa Џeфeрсoнa, Toмaсa Пejнa или Бeнџaминa Фрaнклинa.

И eгзистeнциjaлисти и пoзитивисти прeзиру митoлoгиjу, aлхeмиjу и ми­сти­ку, кao штo тo чинe сaврeмeнa филoзoфиja и нaукa. Скучeних глeдиш­тa, eгзистeнциjaлисти и пoзитивисти су нeмoћни дa прeпoзнajу пoстojaњe читaвoг кoнтинeнтa мистичнoг искус­твa. Прeтeнциoзнa филoзoфскa спeкулaциja, пoтпунo oтуђeнa oд врeднoсти свaкoднeвнoг живoтa, грoзи сe мистичкoг искус­твa зaтo штo oнo пркoси „чистoм уму“ нa свим нивoимa. Сaврeмeни филoзoфи и нaучници, увeк хи­три дa oмaлoвaжe рeлигиoзнe и мeтaфизичкe трaдициje, нaпрoстo нe рaзумejу прaву прирoду aлхeмиjскoг симбoлизмa кojи oличaвa духoвнe трaнсфoрмaциje мoгућe у чoвeку. Оту­да иза ра­ци­о­на­ли­стич­ко-про­све­ти­тељ­ских оп­се­на про­на­ла­зи­мо оли­че­ње бо­ле­сти и европ­ског ра­строј­ства.

Аго­ни­ја до­тра­ја­лог све­та. У мно­гим до­ме­ни­ма људ­ског жи­во­та два­де­се­ти век се по­ка­зао као век де­струк­ци­је. Ра­ци­о­нал­на и тех­но­ло­шка ми­сао по­ти­сну­ле су ма­гиј­ску. Да­нас се за­бо­ра­ви­ло да је умет­ност ал­хе­миј­ска де­лат­ност и да је пе­сма пси­хо­ло­шки про­стор би­ћа. Ми да­нас жи­ви­мо са­бла­сну аго­ни­ју јед­ног до­тра­ја­лог и ис­цр­пље­ног све­та. Ово чак ни­је ни до­ба де­ка­ден­ци­је, не­го вре­ме у ко­ме се ја­сно по­ка­зу­је у ко­јој ме­ри су пра­и­скон­ски из­во­ри ис­цр­пље­ни. А, за­тим, из­ме­ђу ге­не­ра­ци­ја ство­ре­не су огром­не про­ва­ли­је. До­бро знам шта је то про­клет­ство „школ­ске кул­ту­ре“, али где би нам био крај ка­да би нам кул­ту­ра би­ла школ­ска на на­чин на ко­ји је то, ре­ци­мо, не­мач­ка. Од Не­ма­ца се до­бро мо­же на­у­чи­ти ка­ко се ди­ви­ти и при­сва­ја­ти.

Ни­је пре­ка­сно. Ту­жно је што смо на исто­риј­ској лу­три­ји из­ву­кли нај­бла­го­род­ни­је пре­де­ле на зе­мљи, али то ни­смо ис­ко­ри­сти­ли за свој еко­ном­ски про­спе­ри­тет. Рад, ду­жност и ди­сци­пли­на су осо­ви­не око ко­јих се вр­ти свет, а не ри­ја­ли­ти-про­гра­ми и про­ла­зне жи­вот­не на­сла­де. По­ста­ли смо тра­гич­но не­до­вр­ше­ни, по­мра­че­ни де­мо­но­по­клон­стви­ма, скло­ни пе­си­ми­стич­кој по­ти­ште­но­сти ко­ја, на сву сре­ћу, још ни­је пре­шла у ни­хи­ли­зам. Ср­би­ја као ме­та­кул­ту­ра ни­је ус­пе­ла да оства­ри ни де­се­ти део сво­јих по­тен­ци­ја­ла. Пре­о­ста­је нам као на­ро­ду при­лич­но му­чан ме­та­и­сто­риј­ски про­цес, ко­ра­ци ка оза­ре­њу све­сти. Или ће­мо се спу­сти­ти још ви­ше у маг­ме, или ће­мо се уз­ди­ћи до ви­со­ких сло­је­ва и тран­сми­то­ва. ✦

Бу­ђе­ње ма­лих гра­до­ва

– Тач­но је, за срп­ску ме­та­кул­ту­ру Бе­о­град има пре­су­дан зна­чај. Али Ср­би­ја ни­је са­мо Бе­о­град. Ср­би­ји не­ма бо­љит­ка док не уло­жи у мно­штво сво­јих ма­њих ме­ста, гра­до­ва не­ве­ли­ких по фи­зич­ким раз­ме­ра­ма, али бит­них жа­ри­шта, јер у њи­ма има све­тлих ори­јен­та­ци­ја и про­све­тље­них ду­ша.

Ле­по­та

– Нај­леп­ше од­ре­ђе­ње ле­по­те дао је Пло­тин. Ре­као је да је ле­по­та „цве­та­ње би­ћа“. А ле­по­та уз­бу­ђу­је за­то што је не­у­хва­тљи­ва и за­то што смо од ње пот­пу­но не­за­шти­ће­ни.

Ле­ко­ви­тост по­ра­за

– По при­ро­ди ства­ри, сва­ком чо­ве­ку го­де по­хва­ле, јер оне не­у­ме­сно на­ди­ма­ју на­ше са­мо­по­што­ва­ње и ја­ча­ју на­шу сме­шну убе­ђе­ност да смо ва­жни и да веч­ност, сва­ка­ко, мо­ра ра­чу­на­ти са на­ма. Али, на­гра­де та­ко­ђе мо­гу да гро­зно со­ци­ја­ли­зу­ју пи­сце, чи­не­ћи од њих, ба­ја­ги, до­сто­јан­стве­не лич­но­сти. Но, ка­ко су са­мо ни­штав­не на­ше по­бе­де и ка­ко нас је­ди­но пре­о­све­шта­ва­ју на­ши по­ра­зи! Уоста­лом, ни­су пе­сни­ци ту са­мо да при­ма­ју да­ро­ве, већ и да са­ми да­ру­ју.

Фуд­бал као умет­ност

– Фуд­бал је игра са мно­го по­е­зи­је, спој му­шке же­сти­не, вр­хун­ске ра­фи­ни­ра­но­сти и по­е­тич­но­сти. Оно што је Бор­хес сво­је­вре­ме­но ре­као за књи­жев­ност са­свим при­клад­но се мо­же при­ме­ни­ти и на фуд­бал­ску умет­ност. До­и­ста, фуд­бал је оте­ло­вље­ње ре­да и аван­ту­ре. Осим што пред­ста­вља­ју иза­бра­ну се­лек­ци­ју жи­во­та, нај­ве­ћи фуд­ба­ле­ри, као Кројф, Зи­ко или Ма­ра­до­на, на не­ки на­чин су и по­след­њи ро­ман­ти­ча­ри ко­ји по­се­ду­ју фан­та­зи­ју (као и ве­ли­ки пи­сци) и моћ да фуд­бал­ску игру по­диг­ну на је­дан ви­ши, спи­ри­ту­ал­ни ни­во.

Га­вран и гро­мо­ви

– Пи­шу­ћи пе­сму „Гро­мо­ви“, про­јек­то­вао сам у свој текст јед­но ди­на­мич­но енер­гет­ско ста­ње ко­јим сам се на­пу­нио још док сам у де­ча­штву, скри­вен на та­ва­ну, слу­шао моћ­но про­ла­ма­ње гро­мо­ва. С јед­не стра­не осе­ћао сам страх, а с дру­ге при­жељ­ки­вао да опет чу­јем тај моћ­ни звук, пре­ма ко­ме сам очи­глед­но имао је­дан чу­лан од­нос, чак еро­ти­чан. Ка­сни­је, као мла­дић, та­кву си­ли­ну про­на­шао сам чи­та­ју­ћи древ­не пе­сни­ке. Осе­тио бих ка­ко се су­о­ча­вам са не­чим огром­ним и вр­то­гла­вим. А мо­ме оза­ре­њу ни­је би­ло кра­ја ка­да сам чи­та­ју­ћи „По­пол-Вух“ про­на­шао да је га­вран, пти­ца ко­јом сам оп­сед­нут, за­пра­во ве­сник гро­мо­ва и му­ња.