Зе­мља не­ма куд из се­бе, па ни ја из ње. Она ме је да­ла, она ће ме и узе­ти на­траг. Нај­те­же је оно роп­ство ко­је но­си­мо не­све­сно. Опа­сност по­чи­ње та­мо где и пут са­мо­по­ри­ца­ња, зам­ка „сток­холм­ског син­дро­ма“. Не­ка­да су вла­сто­др­шци пот­чи­ње­не др­жа­ли у не­пи­сме­но­сти, а да­на­шњи су схва­ти­ли да по­лу­о­бра­зо­ва­ност да­је бо­ље ре­зул­та­те. Поп-кул­ту­ра је за­чин по­тро­шач­ког по­гле­да на свет. Ин­те­лек­ту­ал­на по­слу­га ва­зда хр­ли ка оно­ме ко је тре­нут­но нај­ја­чи. На­ша је осно­ва у ван­вре­ме­ном и не­ви­дљи­вом, у над­и­сто­риј­ском

Текст: Ве­сна Ка­пор и НР Прес

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

У ње­го­вој ре­че­ни­ци да­ма­ра Ср­би­ја, пра­ва и све­ко­ли­ка. Она до­ма­ћин­ска, с обе но­ге на зе­мљи, пу­на древ­них сли­ка и пе­са­ма, го­ло­гла­ва у жи­ту, жуд­на под ђур­ђев­ском ки­шом. И она што је до­бре шко­ле из­у­чи­ла, не из­би­ва из би­бли­о­те­ке, зна да су Хо­мер и гу­сла­ри на ис­тој ва­три пре­ка­ље­ни. И она хра­сто­ва, што до­но­си сун­це у не­дри­ма, за­гле­да­на у не­бе­са, с ко­ре­ном у ду­би­ни. За­то мо­же да пе­ва и успа­ван­ку и па­ра­стос, и у По­а­тјеу и у Ива­нов­цу код Љи­га.

Ми­ло­ван Да­ној­лић (Ива­но­вац, 1937), је­дан од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских књи­жев­ни­ка да­нас, на пи­та­ња На­ци­о­нал­не ре­ви­је од­го­ва­рао је с оном ста­рин­ском со­лид­но­шћу, као да у ка­мен уре­зу­је.

У Ва­шој по­е­зи­ји, ду­бо­ко ко­смич­ко са­деј­ству­је са лич­ним, ко­је се че­сто рас­та­че и жи­ви у ко­лек­тив­ном. То је Ваш пут: од „не­бе­ског сво­да и зве­зда­ног лу­ка“, ро­ман­ти­чар­ски се спу­шта у ду­би­ну лич­ног, и ви­јо­ри по­над за­јед­нич­ког?

Лич­но ис­ку­ство и осе­ћа­ње ства­ри у књи­жев­но­сти је де­лат­но оно­ли­ко ко­ли­ко је де­љи­во са дру­ги­ма. От­ка­ко је по­чео пе­ва­ти и при­по­ве­да­ти, усме­но и пи­сме­но, чо­век по­ста­вља не­ко­ли­ко ег­зи­стен­ци­јал­них пи­та­ња и на њих на раз­ли­чи­те на­чи­не од­го­ва­ра, без ко­нач­ног за­кључ­ка. Оно што је нај­лич­ни­је исто­вре­ме­но се по­ка­зу­је као уни­вер­зал­но, а у те­шко са­оп­штљи­вим тај­на­ма чи­та­лац, са ра­до­шћу, пре­по­зна­је соп­стве­на ин­тим­на ста­ња и осе­ћа­ња. По­сто­је, да­ка­ко, раз­ли­чи­ти ни­вои за­до­во­ља­ва­ња исте ду­хов­не же­ђи. Ту­гу због не­по­врат­ног про­ла­же­ња жи­во­та јед­ни уто­ља­ва­ју слу­ша­ју­ћи, у ка­фа­ни, пе­сму „Узми све што ти жи­вот пру­жа, да­нас си цвет, су­тра уве­ла ру­жа“, а дру­ги у кон­церт­ној дво­ра­ни, ужи­ва­ју­ћи у де­ли­ма Чај­ков­ског и Брам­са.

Хо­мер, Ови­ди­је, Хо­ра­ци­је, Дан­те, Шек­спир, Ге­те, Пу­шкин и Че­хов – ко би их све на­бро­јао? – на­ши су са­вре­ме­ни­ци, ак­ту­ел­ни­ји и за­ни­мљи­ви­ји од ју­трос ку­пље­них днев­них но­ви­на. Ка­дри да нас у да­ле­ке зе­мље и још да­ље епо­хе пре­ба­це бр­же од сва­ког мла­зног ави­о­на. Чо­век је пра­ста­ра ко­смич­ка жи­во­ти­ња, сва­шта је ви­део, ис­ку­сио и из­ра­зио.

Ка­ква је то вре­ме ако је „сва­ко сво­га на­хра­нио ву­ка“?

Вук је ту, ваљ­да, ала­ва сва­ки­да­шњи­ца, у чи­је ра­ље ва­ља до­ба­ци­ти ко­мад свог жи­во­та, да би­смо до­би­ли до­зво­лу за на­ста­вак пу­то­ва­ња. Вре­ме је ло­ше од­ре­ђе­на, у из­ве­сном сми­слу не­по­сто­је­ћа ка­те­го­ри­ја. Ми га, сво­јим при­су­ством и де­ло­ва­њем, ис­пу­ња­ва­мо и осми­шља­ва­мо, улеп­ша­ва­мо или за­га­ђу­је­мо, ка­ко кад, ка­ко где.

У да­на­шњем све­ту, у ко­ме се умно­жа­ва­ју вр­сте умет­но­сти, из­на­ла­зе но­ва умет­нич­ка сред­ства, шта зна­чи би­ти Пи­сац?

Пи­сац је људ­ски створ ко­ји по­сре­ду­је из­ме­ђу жи­во­та и ње­го­вог мо­гу­ћег сми­сла, гле­да­лац и све­док, по­сма­трач ко­ји сво­ју не­спо­соб­ност уче­шћа у ствар­ним зби­ва­њи­ма на­док­на­ђу­је њи­хо­вим пре­ба­ци­ва­њем у про­стор има­ги­на­ци­је. Пи­сци су не­у­ро­тич­на, фру­стри­ра­на би­ћа: сва­ко­ме од нас не­што фа­ли, пи­ше­мо да би­смо над­вла­да­ли тај не­до­ста­так, да би­смо ис­пу­ни­ли уби­стве­ну пра­зни­ну. Сред­ства су тех­нич­ке до­сет­ке, ви­ше или ма­ње под­сти­цај­не. Ту се ве­о­ма раз­ли­чи­тим пу­те­ви­ма сти­же до истог ци­ља. Сва­ко је тво­рац соп­стве­них ме­ри­ла, ро­ди­тељ соп­стве­не чи­та­лач­ке пу­бли­ке.

Успе­вам, или ома­шу­јем, у сте­пе­ну оства­ри­ва­ња сво­јих те­жњи и мо­гућ­но­сти, а не ту­ђих зах­те­ва: њих са­мо ус­пут, и по­вр­шно, узи­мам у об­зир. Пи­сци су сла­бо пла­ће­ни, по­не­кад и бес­плат­ни фил­те­ри ду­хов­не и дру­штве­не си­ту­а­ци­је јед­ног под­не­бља.

УСУ­ДИ ИН­ТЕ­ЛЕК­ТУ­АЛ­НЕ ПО­СЛУ­ГЕ

Чи­ни се да нео­ли­бе­рал­на кор­по­ра­циј­ска ма­ни­пу­ла­ци­ја по­чи­ва на из­вр­сном по­зна­ва­њу књи­жев­но­сти и фи­ло­зо­фи­је. Ти­по­ви ко­ји про­из­во­де ма­сов­не про­гра­ме за за­ба­ву, зна­чи за­глу­пљи­ва­ње, нај­че­шће су ве­о­ма обра­зо­ва­ни. Шта ми­сли­те о том си­сте­му па­ра­док­са?

Ста­ра је прак­са вла­да­ју­ће кла­се да пот­чи­ње­не др­жи у не­зна­њу и не­пи­сме­но­сти. Да­на­шњи го­спо­да­ри све­та уви­де­ли су да по­лу­о­бра­зо­ва­ност и по­лу­пи­сме­ност да­ју бо­ље ре­зул­та­те, а поп-кул­ту­ра до­ђе као при­кла­дан за­чин по­тро­шач­ког по­гле­да на свет. Екс­пло­а­та­тор­ске кла­се су увек уза се има­ле обра­зо­ва­ног осо­бља, вољ­ног да бра­ни и оправ­да­ва по­ро­бљи­ва­че. Ин­те­лек­ту­ал­на по­слу­га, че­сто, хр­ли ка оно­ме ко је нај­ја­чи. Та­ко се до­го­ди­ло да ше­зде­се­то­сма­шки ле­ви­ча­ри по­ста­ну за­ступ­ни­ци аме­рич­ких вој­них, еко­ном­ских и ге­о­стра­те­шких ин­те­ре­са. То је ту­жно, али ни­је па­ра­док­сал­но.

Лич­но у про­зи, би­ло да је она озна­че­на као пан­те­и­стич­ка, или ево­ка­циј­ско-лир­ска, или на гра­ни­ци днев­нич­ко-ре­а­ли­стич­ног, не по­ри­че­те ни­кад. Ко­ли­ко је Ваш жи­вот био под­ло­га за фик­ци­ју?

Иако сам сва­шта ви­део и про­жи­вео, мо­је по­зна­ва­ње жи­во­та је ску­че­но, а во­ља да про­жи­вље­но тран­спо­ну­јем у фик­тив­не си­ту­а­ци­је и ли­ко­ве вр­ло сла­ба. По­ја­ве и љу­де осе­ћам ин­ту­и­тив­но, на за­ма­гље­ном, лир­ском пла­ну. Че­сто се за­ди­вим уви­ди­ма и про­це­на­ма сво­јих по­зна­ни­ка и при­ја­те­ља. То ме­ни ни­кад не би до­шло на па­мет. Је­ди­но се­бе, и при­ро­ду, осе­ћам ма­ло ду­бље и по­зна­јем по­у­зда­ни­је, па сам о то­ме нај­ра­ди­је пи­сао. Го­во­ре­ћи о дру­ги­ма, го­во­рио сам пре све­га о се­би. Ка­ко је До­бри­слав про­тр­чао кроз Ју­го­сла­ви­ју је мо­ја ауто­би­о­граф­ска књи­га. Ја сам у све­му, и цео свет го­сту­је у ме­ни. У то­ме ни­сам ни­ка­кав из­у­зе­так, са­мо што је то код ме­не вид­ни­је не­го код дру­гих.

Да ли је то­ли­ко про­зи­ва­на сло­бо­да за­ме­на за реч суд­би­на, или је са­мо још јед­на од ре­чи згод­них за ма­ни­пу­ла­ци­ју?

Мо­ја сло­бо­да је усло­вље­на све­шћу о оп­штим окол­но­сти­ма и соп­стве­ним огра­ни­че­њи­ма, или, ка­ко Хе­гел ре­че, спо­зна­јом објек­тив­не ну­жно­сти. Нај­те­же је оно роп­ство ко­је но­си­мо не­све­сно. Има јав­на, и има уну­тра­шња сло­бо­да. Овој дру­гој, уну­тра­шњој, ни­је по­треб­на мо­гућ­ност др­жа­ња го­во­ра на ми­тин­зи­ма. Ако сам у се­би раш­чи­стио не­ке ства­ри, он­да и у роп­ству мо­гу ди­са­ти и ми­сли­ти сло­бод­но. Опа­сност по­чи­ње од тре­нут­ка кад кре­не­мо пу­тем са­мо­по­ри­ца­ња, кад под­лег­не­мо при­ти­ску. А зам­ке су број­не. Она ко­ју оли­ча­ва „сток­холм­ски син­дром“ – скло­ност та­ла­ца да при­хва­те и бра­не ло­ги­ку кид­на­пе­ра – по­себ­но је опа­сна, и при­мет­на је код јед­ног де­ла на­ше вај­не ели­те, оне што за­сту­па ула­зак у НА­ТО.

ЈЕ­ЗИК, ПО­СЛЕД­ЊА ЛИ­НИ­ЈА ОД­БРА­НЕ

„Ако и ни­су исто­вет­ни, бе­сми­сао и тај­на по­сто­ја­ња јед­на­ко су уз­ви­ше­ни“, на­пи­са­ли сте у Змиј­ском свла­ку?

Не се­ћам се у ка­квом сам рас­по­ло­же­њу то на­пи­сао. Бе­сми­сао по­кри­ва не­до­се­жна про­стран­ства ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног све­та, све што је ван до­ма­ша­ја на­ших чул­них и ум­них ис­ку­ста­ва. Тај­на оно­стра­ног за­стра­шу­је, али ну­ди и мо­гућ­ност за­но­сног са­ња­ре­ња. Осим ре­ли­ги­о­зног ту­ма­че­ња по­сто­ја­ња, за шта се не тра­же до­ка­зи не­го ве­ра, ко мо­же ре­ћи да је у оно­ме што га окру­жу­је на­шао не­ки сми­сао? Ра­ђа­мо се, бо­ри­мо се за пре­жи­вља­ва­ње: би­о­ло­шка са­мо­свр­хо­ви­тост је до­вољ­на се­би, она не те­жи за сми­слом.

На­ла­зи­ти ве­зу са дав­ним и ва­зда­шњим со­бом ну­жност је, не­ми­нов­ност. И где су ту на­ши књи­жев­ни пре­ци?

Дав­но, ва­зда­шње би­ће по­ко­па­но је у пред­све­сним, пред­и­сто­риј­ским епо­ха­ма. Из те пра­шу­ме нам, и да­нас, при­ти­че зна­тан део ви­тал­не енер­ги­је. На­ша је осно­ва у ван­вре­ме­ном и не­ви­дљи­вом, у не­до­се­жном.

Са ро­ђе­њем, да­ти смо јед­ном за­у­век: ни­шта­ви­ло нас је, кроз вул­кан­ско гро­тло, из­ба­ци­ло у свет. Оно ка­сни­је је уоб­ли­ча­ва­ње у да­том окви­ру, са ни­зом до­пу­на. До­ста сам чи­тао и учио, а опет нај­ви­ше ве­ру­јем свом не­зна­њу. Из ње­га се оти­мам, и у ње­га се вра­ћам. Оно је не­по­мер­љи­во и по­у­зда­но тло ослон­ца.

„На­род не­гу­је оно што му ни­кад ни­ко узе­ти не мо­же: је­зик свој, уте­ху и ра­дост мо­ју“, на­пи­са­ли сте. Да ли је мо­гу­ће очу­ва­ти је­зик, не­го­ва­ти га као иден­ти­тет, и у ова­квом ве­ку?

Ка­ко да не! Је­зик је на­ше моћ­но оруж­је, по­след­ња ли­ни­ја од­бра­не. Он је охра­бру­ју­ћи знак здра­вог ко­лек­тив­ног жи­во­та. То нам ни­ко, без на­шег при­стан­ка, не мо­же од­у­зе­ти. Ве­ко­ви­ма су га, по за­ди­мље­ним ко­ли­ба­ма, не­го­ва­ли и уса­вр­ша­ва­ли гу­сла­ри, при­по­ве­да­чи, тка­ље и пре­ље. Све сте нам узе­ли, али је­зик не да­мо, уз­вик­нуо је Пе­тар Ко­чић, пр­ко­се­ћи, у Са­бо­ру, аустро­у­гар­ским оку­па­то­ри­ма. До­кле га бу­де­мо во­ле­ли и бо­га­ти­ли, жи­ве­ће­мо као на­род. У ту твр­ђа­ву ту­ђин не­ма при­сту­па. Гле­дај­те овог Де­вен­пор­та, ви­со­ког пред­став­ни­ка не знам ко­га и че­га, ка­ко се тру­ди да овла­да на­шим го­во­ром, да би нас са­вла­дао. На­у­чио га је до сте­пе­на би­ро­крат­ске ко­рект­но­сти, али му у ду­шу ни­је ушао, за­то што нам не же­ли до­бро. Је­зи­ку је по­треб­на пу­на сло­бо­да раз­ви­ја­ња, пра­во на гре­ше­ње, и, у исто вре­ме, дис­крет­но над­гле­да­ње и упо­зо­ра­ва­ње. Ако је жив и јак, ни ту­ђи­це му не мо­гу ни­шта; шко­де му је­ди­но у вре­ме­ну кад му здра­вље по­пу­сти.

УДОБ­НОСТ ИС­ПРА­НИХ МО­ЗГО­ВА

„Свет про­па­да ка­ко је на­стао“, пи­ше­те. Кроз про­зу, пра­ти­ли сте ра­сап јед­ног све­та, пре­ла­зак па­три­јар­хал­ног у та­ко­зва­но но­во, ко­му­ни­стич­ко, па по­нов­ну ха­ран­гу (од де­ве­де­се­тих до на­ших да­на) на тра­ди­ци­о­нал­не вред­но­сти. Ипак, у Ва­шој по­е­ти­ци, ни­кад се не до­во­ди у пи­та­ње ху­ма­ност?

Бли­ско ми је схва­та­ње не­ких мо­дер­них ми­сли­ла­ца о ци­клич­ном раз­во­ју кул­ту­ра и ци­ви­ли­за­ци­ја. Про­грес се од­ви­ја у кру­го­ви­ма, у спи­рал­ном од­вр­та­њу и за­вр­та­њу, у ам­пли­ту­да­ма. По­сто­је уз­ла­зне и низ­ла­зне фа­зе тог вр­ће­ња у кру­го­ви­ма. Тре­нут­но смо, из­гле­да, у низ­ла­зном одељ­ку, па нам се чи­ни да је до­шао смак све­та. У исто­ри­ји је би­ло мно­го ова­квих сма­ко­ва. Свет се, у истом за­ма­ху, уру­ша­ва и об­на­вља.

„Ве­ро­вао сам да не­где у све­ту има и сло­бод­них дру­шта­ва“, бе­ле­жи­те у Зеч­јим тра­го­ви­ма. По­сле мно­го стран­ство­ва­ња, и ду­гих пу­то­ва­ња, да ли је то, ипак, са­мо илу­зи­ја?

И је­сте, и ни­је. Лак­ше се жи­ви у си­сте­му фор­мал­но утвр­ђе­них и по­што­ва­них гра­ђан­ских сло­бо­да не­го под ауто­ри­тар­ним и дик­та­тор­ским ре­жи­ми­ма, ма­да лак­ши по­ло­жај не мо­ра би­ти и су­штин­ски бо­љи. Да, при­јат­ни­је је на За­па­ду, уто­ли­ко што о не­ким ства­ри­ма не мо­ра­мо ми­сли­ти, а у ста­њу не­ми­шље­ња смо под­ло­жни гу­та­њу ра­зних под­ва­ла. Ти­ра­ни­ја под­сти­че на ја­сни­је и хра­бри­је ми­шље­ње, док фор­ма­ли­стич­ке сло­бо­де раз­ле­њу­ју: ме­ха­ни­зми ис­пи­ра­ња мо­зго­ва су са­вр­ше­ни­ји, по­след­њу реч има еко­ном­ска при­ну­да. Ми смо, за вре­ме вла­да­ви­не кул­та лич­но­сти, пре­це­њи­ва­ли пред­но­сти за­пад­не де­мо­кра­ти­је, али оне, уз све огра­де и ре­зер­ве, ипак по­сто­је. За­пад је, до не­дав­но, сво­је здрав­стве­но ста­ње одр­жа­вао уз по­моћ са­мо­кри­ти­ке; сад је та свест у опа­да­њу, и то ни­је до­бро.

У 3еч­јим тра­го­ви­ма, ком­би­ну­ју­ћи до­ку­мен­тар­ну гра­ђу са соп­стве­ним оп­сер­ва­ци­ја­ма, са­вр­ше­но сте ис­при­ча­ли при­чу о Зе­цу-Чо­ве­ку, или о Зе­цу и Чо­ве­ку, уни­вер­зал­ну, и на рав­ни лич­ног и ко­лек­тив­ног. (Зна­мо, не вре­ди. А опет је бо­ље тр­ча­ти не­го ми­ро­ва­ти, за­ни­мљи­ви­је и уз­бу­дљи­ви­је.) Шта нам је чи­ни­ти у овом ча­су, у ова­квом све­ту, би­ти Зец или би­ти Чо­век?

Дво­но­шци су сла­бе, упла­ше­не је­дин­ке; иден­ти­фи­ка­ци­ја са зе­че­ви­ма се са­ма од се­бе на­ме­ће. Ме­ђу­тим, ја­сна свест о из­во­ри­ма стра­ха де­ли­мич­но нас осло­ба­ђа анк­си­о­зно­сти. По­ни­ра­ње у страх је об­лик хра­бро­сти, а из­бе­га­ва­ње су­о­ча­ва­ња је, сва­ка­ко, у ве­зи са ку­ка­вич­лу­ком. По при­ро­ди ни­сам хра­бар чо­век, али сам се у не­ким си­ту­а­ци­ја­ма др­жао хра­бро за­хва­љу­ју­ћи не­у­стра­ши­вом ми­шље­њу.

У СВО­ЈУ ОД­БРА­НУ

Из Ва­ших књи­га ра­за­зна­је се да су дру­штво и др­жа­ва јед­на ствар, а свет и жи­вот не­што са­свим дру­го. Ка­ко оби­чан чо­век да про­на­ђе ме­ру?

Ствар ми из­гле­да про­ста. Ако се не бо­ри­те за власт, за пре­ко­мер­но бо­гат­ство, за дру­штве­ну ва­жност, он­да сте на пу­ту да осво­ји­те ду­шев­ни мир, па вас и др­жа­ва, уне­ко­ли­ко, оста­вља на ми­ру. Ва­жно је да сва­ко по­ву­че гра­ни­цу из­ме­ђу се­бе и њих. Под ко­му­ни­сти­ма, и по­ред ма­њих не­при­јат­но­сти, у су­шти­ни сам до­бро про­ла­зио упра­во за­то што ми ни­је би­ло до вла­сти. Вла­сто­др­шци то не­по­гре­ши­во осе­ћа­ју и они­ма ко­ји не же­ле да их за­ме­не на управ­ном по­ло­жа­ју гле­да­ју кроз пр­сте. Ја сам, ипак, био по­вла­шћен, због при­ро­де свог по­сла: мо­гао сам, од­ре­кав­ши се бо­гат­ства и мо­ћи, при­стој­но жи­ве­ти. Мно­го је те­же они­ма чи­ја го­ла ег­зи­стен­ци­ја за­ви­си од ћу­ди моћ­ни­ка. Они не­ма­ју че­га да се од­рек­ну.

„Зе­мља је осу­ђе­на на че­ка­ње и на вер­ност.“ За­ви­чај­ност је зр­но со­ли у сва­ком Ва­шем на­пи­са­ном рет­ку. И дар и стра­да­ње. Мно­ги пи­сци се скла­ња­ју од то­га. Да ли би­сте по­но­во истим тра­гом бе­ле­жи­ли?

Из­бор се де­сио не­за­ви­сно од мо­је во­ље. Ро­дио сам се у ср­цу се­љач­ке зе­мље, од ма­лих но­гу сам пра­тио про­па­да­ње ру­рал­не ци­ви­ли­за­ци­је, од­бо­ло­вао тај про­цес. Зе­мља не­ма куд из се­бе, па ни ја из ње. Она је и ова­мо, где го­ди­на­ма бо­ра­вим, сва­ко­днев­но у ме­ни. Осе­ћам је, жи­во, и кад је во­лим, и кад је не во­лим. Она ме је да­ла, она ће ме и узе­ти, на­траг. Ни­је реч о из­бо­ру, не­го о суд­би­ни.

Кроз сво­је пе­ро са­ме­ри­ли сте бу­ран век, оста­ви­ли тра­го­ве ду­бо­ке и пре­по­зна­тљи­ве, гле­да­ли свет са раз­ли­чи­тих ге­о­граф­ских та­ча­ка. По­сто­је ли од­го­во­ри или са­мо, увек из­но­ва, пи­та­ња: о сми­слу, о исто­ри­ји, о Бо­гу и ко­смо­су, о по­је­дин­цу и на­ро­ду…?

Не­мам не­при­ко­сно­ве­ног од­го­во­ра ни на јед­но ва­жно жи­вот­но пи­та­ње. Ни сам се не др­жим до­след­но за­кљу­ча­ка до ко­јих сам до­шао, па ка­ко да их пре­по­ру­чу­јем дру­ги­ма? На­сто­јао сам да оно што ме је коп­ка­ло и му­чи­ло из­ра­зим искре­но и убе­дљи­во. На­дам се да ће, на по­след­њем су­ду, узе­ти у об­зир мо­ју отво­ре­ност и ин­те­лек­ту­ал­но по­ште­ње. То је све што мо­гу ре­ћи у сво­ју од­бра­ну. ✦

Ба­ла­да о…

Ро­ђен је у Ива­нов­ци­ма код Љи­га, 1937. На Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду ди­пло­ми­рао 1973, на Од­се­ку за ро­ма­ни­сти­ку. Об­ја­вио ви­ше од се­дам­де­сет књи­га бе­ле­три­сти­ке на срп­ском је­зи­ку, у пу­ном жан­ров­ском ра­спо­ну, од по­е­зи­је за де­цу до ро­ма­на („Не­ка вр­ста цир­ку­са“, „Ба­ла­да о си­ро­ма­штву“, „Лич­не ства­ри“, „Осло­бо­ди­о­ци и из­дај­ни­ци“…). До­бит­ник ве­ли­ког бро­ја нај­у­глед­ни­јих на­гра­да. Пре­вео и/или пре­пе­вао на срп­ски зна­ме­ни­та де­ла Шек­спи­ра, Бо­дле­ра, Па­ун­да, Јеј­тса, Си­о­ра­на, Кло­де­ла… Од 1984. жи­ви у По­а­тјеу, у Фран­цу­ској, где је ра­дио као лек­тор на Уни­вер­зи­те­ту и са­рад­ник па­ри­ског ра­ди­ја. Члан Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти од 2000. Део го­ди­не ре­дов­но про­во­ди и у свом род­ном се­лу.

Сва­ко сво­га на­хра­нио ву­ка

– Не узи­мам се­бе од­већ озбиљ­но. Био сам пи­сац жан­ров­ски не­чи­сте про­зе, хро­ни­чар јед­ног ви­да днев­них зби­ва­ња, нај­при­род­ни­је сам се осе­ћао пи­шу­ћи деч­је пе­сме. Ако све то има не­ког ви­шег сми­сла, на дру­ги­ма је да се из­ја­сне. Ни­сам за­до­во­љан ура­ђе­ним, ни­сам ни не­за­до­во­љан. Жа­лим због гре­ша­ка и не­смо­тре­но­сти по­чи­њенх пре­ма дру­ги­ма. Жи­вео сам, а то је, увек, ве­ћи или ма­њи грех.

Суд­би­на

– Хтео не хтео, де­лим суд­би­ну сво­јих су­на­род­ни­ка, кад год и где год жи­ве­ли. За раз­ли­ку од ро­ман­ти­чар­ског ро­до­љу­бља, ни­сам оду­ше­вљен сво­јом ве­за­но­шћу и при­пад­ни­штвом, али их не по­ри­чем. У кри­зним си­ту­а­ци­ја­ма, кад је за­јед­ни­ца угро­же­на, спре­ман сам и на ак­тив­ни­је об­ли­ке со­ли­да­ри­са­ња.