Жи­ви­мо у те­шком вре­ме­ну, са уру­ше­ним си­сте­мом вред­но­сти. Ба­нал­на и при­глу­па го­ло­ти­ња про­гла­ша­ва се атрак­ци­јом, а че­твр­то ме­сто на све­ту не­у­спе­хом. Сро­за­ни су кри­те­ри­ју­ми, обра­зо­ва­ње, мо­рал, укус. Де­мо­граф­ски смо све ста­ри­ја на­ци­ја, де­ца су нам пре­пу­ште­на са­ма се­би, све су ви­ше го­ја­зна, про­це­нат де­фор­ми­те­та ме­ђу њи­ма ви­ше је не­го за­бри­ња­ва­ју­ћи. Опо­ра­вак мо­ра по­че­ти од те­ме­ља, од по­ро­ди­це. Др­жа­ва има сво­је ва­жне за­дат­ке. Мно­го се мо­же на­у­чи­ти из спор­та. Он не пра­шта сла­бо­сти ко­је се по­на­вља­ју, не­го по­ка­зу­је ка­ко да их са­вла­даш

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка, Дра­ган Бо­снић

Ка­да је од­ла­зио из ва­тер­по­ла, мно­ги су твр­ди­ли да је пре­ра­но, пре све­га због ре­пре­зен­та­ци­је ко­јој је мно­го зна­чио. Ма­ло ко је, осим ње­га са­мо­га, слу­тио да ће ра­ста­нак ипак би­ти без­бо­лан. Да­нас, као ми­ни­стар, али и као на­ви­јач, има до­вољ­но раз­ло­га да се ди­ви де­лу чи­ји је те­мељ и он сам по­ста­вљао.

– У раз­го­во­ру са при­ја­те­љи­ма ис­ти­цао сам да ће на­ша ре­пре­зен­та­ци­ја би­ти бо­ља не­го ка­да сам ја играо за њу. Ми­сли­ли су да се ша­лим, али, као не­ко ко је го­ди­на­ма жи­вео са тим мом­ци­ма, био сам ду­бо­ко уве­рен у то. Ка­да сам од­ла­зио, по­же­лео сам им да бу­ду бо­љи не­го што и са­ми сма­тра­ју да је­су. То су оства­ри­ли, а ја сам на­и­шао на при­ли­чан про­блем. Не мо­гу да оста­нем ми­ран ка­да по­сма­трам њи­хо­ве утак­ми­це. Та­да јед­но­став­но ни­сам ми­ни­стар не­го на­ви­јач, стра­стве­ни­ји од би­ло ког дру­гог у Ср­би­ји. Нор­мал­но је то у при­ла­го­ђа­ва­њу но­вим жи­вот­ним усло­ви­ма, јер се не мо­же пре­ко но­ћи по­ста­ти рав­но­ду­шан пре­ма оно­ме што је то­ли­ко ду­го би­ло осно­ва твог жи­во­та. Ина­че, убе­ђен сам да ће они тек са­да на­пра­ви­ти се­ри­ју до­брих ре­зул­та­та и да су са­ми се­би по­твр­ди­ли ко­ли­ко за­и­ста мо­гу. Са­зре­ли су и по­ста­ли све­сни то­га, а шам­пи­о­нат у Ка­за­њу је са­мо по­че­так њи­хо­ве до­ми­на­ци­је.

Фе­но­мен срп­ског ва­тер­по­ла?

– Ми не­ма­мо ли­гу ква­ли­тет­ну ко­ли­ко у не­ким дру­гим зе­мља­ма, али ве­о­ма је ва­жно да је ујед­на­че­на и да се не зна уна­пред ко ће би­ти шам­пи­он. То је до­бро за мла­де игра­че, ме­ђу ко­ји­ма се стал­но ре­гру­ту­ју но­ви вр­хун­ски асо­ви. Те­мељ све­га је си­стем ко­ји је на­стао пре ви­ше од два­де­сет го­ди­на, а  пре­суд­но су му до­при­не­ли тре­не­ри ко­ји су, и у ре­пре­зен­та­ци­ји и у клу­бо­ви­ма, уно­си­ли из­ве­сне но­ви­не, чи­ме су га опле­ме­ни­ли и учи­ни­ли до­ра­слим са­вре­ме­ним трен­до­ви­ма. Си­стем је у спор­ту од су­штин­ске ва­жно­сти. Ни­је то има­ги­нар­на је­ди­ни­ца, не­го на­чин на ко­ји већ го­ди­на­ма ства­ра­те шам­пи­о­не и сјај­не љу­де. У вре­ме­ну пу­ном сва­ко­днев­них скан­да­ла, ва­тер­по­ли­сти у то­ме не уче­ству­ју. То су оства­ре­ни, ви­со­ко­о­бра­зо­ва­ни љу­ди, углав­ном са сре­ђе­ним жи­вот­ним при­ча­ма. Тај стан­дард су сво­је­вре­ме­но уста­но­ви­ли Сан­дић, Пе­ри­шић и они ко­ји су сле­ди­ли за њи­ма. Ка­да вам не­ко као иза­зов по­ста­ви чи­ње­ни­цу да је за­вр­шио је­дан или два фа­кул­те­та, био нај­бо­љи играч на све­ту, осва­јао ме­да­ље и по­ста­вљао ре­кор­де, он­да не мо­же­те ис­под то­га, ако хо­ће­те да у сво­јој ге­не­ра­ци­ји бу­де­те ме­ђу нај­бо­љи­ма. Ме­ни, ко­ји сам био ка­пи­тен клу­бо­ва и ре­пре­зен­та­ци­је, и при том за­вр­шио фа­кул­тет на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту, чак и да­нас до­ла­зе љу­ди ко­ји твр­де да спорт и обра­зо­ва­ње ни­је мо­гу­ће ускла­ди­ти. По то­ме је ва­тер­по­ло дру­га­чи­ји и за­то ду­го тра­је. У нај­бо­љим клу­бо­ви­ма тре­нер пра­ти не са­мо ка­ко се де­ча­ци играч­ки раз­ви­ја­ју, већ и ка­квог су ка­рак­те­ра и ка­кви су ђа­ци. Ако ни­су на по­треб­ном ни­воу, од­ла­зе у ма­ње клу­бо­ве. Оста­ју са­мо нај­бо­љи.

ТВР­ДО­ГЛА­ВОСТ КАО ВР­ЛИ­НА

Ка­рак­те­ро­ло­ги­ја шам­пи­о­на – мно­го ра­да, од­ри­ца­ња, нео­спо­ран та­ле­нат, ве­ли­ка во­ља…

– Твр­до­гла­вост се углав­ном не по­ми­ње, али је из­у­зет­но ва­жан фак­тор у ства­ра­њу шам­пи­о­на. Ка­да по­гле­да­те ске­нер нај­бо­љих спор­ти­ста, си­гур­но ће­те уочи­ти да су би­ли твр­до­гла­ви, јер ис­тра­ја­ти у сво­јој на­ме­ри, ако ни­сте упор­ни, ни­је мо­гу­ће. На­рав­но, без ве­ли­ког ра­да су­лу­до је при­ча­ти о вр­хун­ским ре­зул­та­ти­ма. Мо­ра­те да има­те ис­трај­ност, же­љу и спрем­ност да се жр­тву­је­те и ра­ди­те мно­го ви­ше не­го што дру­ги и по­ми­сле. У ре­пре­зен­та­тив­ном ва­тер­по­лу и да­нас има­те по се­дам са­ти тре­ни­ра­ња, а мо­жда сат ма­ње у клуп­ском. Та­кав ри­там тре­нин­га не­ма­те у дру­гим спор­то­ви­ма на днев­ном ни­воу. За­то је ис­трај­ност од пре­суд­ног зна­ча­ја, та же­ља да се са­вла­да­ју сви те­шки мо­мен­ти. Гле­дао сам игра­че ко­ји су на тре­нин­зи­ма тр­пе­ли муч­ни­ну од на­по­ра, али су се вра­ћа­ли и још ја­че ра­ди­ли. Ко­ли­ко год да вам је ло­ше, мо­ра­те има­ти циљ и од ње­га нај­бо­љи ни­ка­да не од­у­ста­ју.

Је­су ли ти ци­ље­ви за­др­жа­ли зна­чај ка­кав су не­ка­да има­ли?

– Мо­же­мо при­ча­ти о то­ме да ли су се ци­ље­ви и ме­ри­ла уру­ши­ли у по­след­њих де­се­так го­ди­на. Жи­ви­мо у та­квом вре­ме­ну и зна­мо ко­ли­ко ме­ди­ји кро­је сли­ку ква­ли­те­та, ко­ли­ко је оп­шти си­стем вред­но­сти ме­ђу љу­ди­ма уру­шен. Не са­мо код нас, већ и у чи­та­вом све­ту. Се­би сам као нај­ве­ћи за­да­так на ме­сту ми­ни­стра по­ста­вио циљ да вра­ти­мо по­ве­ре­ње, пр­вен­стве­но мла­дих љу­ди, и на­те­ра­мо их да про­ме­не од­нос пре­ма ре­ал­ном вред­но­ва­њу ства­ри у Ср­би­ји. Слич­ни по­ступ­ци су нео­п­ход­ни и у спор­ту. Он не мо­же ду­го оп­ста­ти изо­ло­ван, та­кав ка­кав је­сте, али се још увек до­бро бра­ни.

Са­зре­ва­ња и пре­и­спи­ти­ва­ња.

– Сва­ко де­те пре­и­спи­ту­је сво­је же­ље. И ме­ни се то до­га­ђа­ло, на­ро­чи­то ка­да сам, уз ре­дов­но шко­ло­ва­ње, два пу­та днев­но са Чу­ка­рич­ке па­ди­не сат вре­ме­на пу­то­вао на Ба­њи­цу, на тре­нинг ко­ји тра­је три или че­ти­ри са­та. Пра­ви­ло је би­ло да ују­тро из­ла­зим пре се­дам, а по­сле свих оба­ве­за ку­ћи се вра­тим не­што пре по­но­ћи. Де­ца су су­ро­во искре­на и не мо­гу да са­кри­ју осе­ћа­ња и на­ме­ре, па у та­квим си­ту­а­ци­ја­ма мно­ги про­на­ла­зе лак­ши пут у не­чем дру­гом. Ја сам кроз сво­је са­зре­ва­ње по­ку­шао да се опро­бам и у дру­гим ства­ри­ма, од му­зи­ке до уче­ња је­зи­ка, и он­да сам схва­тио да ти­ме ви­ше за­до­во­ља­вам не­ког дру­гог не­го са­мог се­бе. Да­нас је ве­о­ма те­шко, по­ред то­ли­ко рас­по­ло­жи­вих мо­гућ­но­сти за мла­дог чо­ве­ка, да га усред­сре­ди­те на спорт. Тим пре што млад чо­век до­бро зна шта не­ће, а не зна шта хо­ће.

СПОРТ КАО УТО­ЧИ­ШТЕ И ПО­КРЕ­ТАЧ

Да ли то ро­ди­те­ље до­во­ди пред уто­ли­ко те­жи иза­зов?

– Ро­ди­те­љи су сту­бо­ви иде­а­ла ко­је де­те по­ста­вља са­мо се­би, а ја баш њи­ма ду­гу­јем за­хвал­ност за ис­трај­ност и ре­зул­та­те ко­је сам по­сти­гао. Без пра­вил­ног во­ђе­ња и оно­га што по­ти­че из ку­ће, не­мо­гу­ће је до­сти­ћи иде­а­ле. На­жа­лост, да­нас се из­гу­био зна­чај по­ро­ди­це, јер због на­чи­на на ко­ји жи­ви­мо не­ма­мо вре­ме­на да се ба­ви­мо ни на­ма са­ми­ма, а по­том ни бли­ским љу­ди­ма. За­то и по­ста­је­мо де­мо­граф­ски ста­ра на­ци­ја, де­ца су нам углав­ном пре­пу­ште­на са­ма се­би, све ви­ше су го­ја­зна, а про­це­нат де­фор­ми­те­та ме­ђу њи­ма је ви­ше не­го за­бри­ња­ва­ју­ћи. Ме­ђу­тим, ма­ло ко од ро­ди­те­ља о то­ме же­ли да го­во­ри, ни­ти би не­што про­ме­нио, пре дру­гих. То је по­ка­за­тељ ко­ли­ко не во­ди­мо ра­чу­на о се­би. Да­нас је мно­го ве­ћи иза­зов би­ти ро­ди­тељ и из­ве­сти де­те на пра­ви пут, не­го што је не­ка­да би­ло. Са­да не­ра­до пу­шта­ју де­цу да се са­ма игра­ју ис­пред згра­де, не­ста­ло је де­чи­је гра­је, те­ре­ни за игру су опу­сте­ли. Лак­ше је де­те­ту да­ти ви­део игри­цу да ми­ру­је, не­го ми­сли­ти шта му се до­га­ђа ако иза­ђе на­по­ље.

Спорт у том по­гле­ду мо­же мно­го да по­мог­не.

– Ро­ди­те­љи мо­ра­ју да мо­ти­ви­шу де­цу. По­след­њи ус­пе­си су пра­ва при­ли­ка да се за­ин­те­ре­су­ју за спорт и за оно по­зи­тив­но што он до­но­си. То је уто­чи­ште за све ко­ји же­ле да здра­во жи­ве и да­је не­што што ни­ко дру­ги не мо­же, ако то ни­сте сте­кли у по­ро­ди­ци – вас­пи­та­ње и кул­ту­ру. На­и­ме, вре­ме­ном тре­нер по­ста­је и вас­пи­тач, клуб из­ра­ста у сво­је­вр­сну по­ро­ди­цу. Ако у спор­ту или у по­ро­ди­ци не стек­не­те ис­прав­не жи­вот­не ста­во­ве, он­да је про­ма­шај са­свим из­ве­стан и мо­жда без­на­де­жан. Чо­век мо­ра да до­би­је при­ли­ку да би­ра да би мо­гао да се од­лу­чи за пра­ве ства­ри. Ка­да по­гле­да­те та­бло­и­ди­за­ци­ју Ср­би­је и шта све ну­де ме­ди­ји, ја­сно вам је да да­нас не мо­же­мо да би­ра­мо из­ме­ђу по­зи­тив­них и не­га­тив­них ства­ри, јер је пр­вих вр­ло ма­ло. А упра­во је ства­ра­ње иде­а­ла и по­зи­тив­них при­ме­ра на­чин да олак­ша­мо де­ци. У том по­гле­ду су спор­ти­сти ве­о­ма ко­ри­сни, јер слу­же као по­зи­ти­ван при­мер и до­сти­жан циљ. Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти са­да­шњег се­лек­то­ра Де­ја­на Са­ви­ћа, ко­ји је сво­је­вре­ме­но чак и сре­дом, ка­да пр­ви тим ни­је имао тре­нин­ге, до­ла­зио на ба­зен и сам тре­ни­рао. Мо­ји ро­ди­те­љи су ми на то ука­зи­ва­ли и ис­ти­ца­ли као не­што по­себ­но и вред­но. То бу­ди же­љу и инат у де­ча­ци­ма да по­ста­ну и они не­ко сли­чан. Нео­п­ход­но је да де­те у пе­ри­о­ду уз­ра­ста­ња има идо­ла и не­ко­га са ки­ме ће се по­и­сто­ве­ти­ти, да би кре­нуо за тим при­ме­ром, а по­том по­ста­вио сво­је.

ИЗ ОВО­ГА ИЗА­ЋИ БО­ЉИ И ЈА­ЧИ

То се на­ме­ће као ге­не­ра­циј­ски про­блем?

– Ка­да су ме при­ја­те­љи пи­та­ли шта оче­ку­јем од свог ми­ни­стар­ског ман­да­та, ре­као сам да же­лим да по­мог­нем спор­ту, да ва­тер­по­ло до­би­је свој на­ци­о­нал­ни цен­тар и, на­ро­чи­то, да по­диг­не­мо му­зеј спор­та. У то сам спре­ман да уло­жим се­бе и не са­мо као ми­ни­стар, јер Ср­би­ја то мо­ра да има, као све­до­чан­ство сјај­них до­ме­та и при­зна­ње они­ма ко­ји су се­бе уло­жи­ли у уз­ди­за­ње јед­не здра­ве на­ци­је. Пра­вље­ње по­зи­тив­ног ам­би­јен­та кроз по­зи­тив­не ли­ко­ве је не­што што се из­гу­би­ло, а те­шко га је пре­ко но­ћи вра­ти­ти. То­ли­ко ду­го се уру­ша­вао си­стем, да су кри­те­ри­ју­ми па­ли вр­ло ни­ско. Не мо­же­мо пре­ко но­ћи вра­ти­ти де­цу на те­ре­не и на­те­ра­ти их да по­шту­ју и чу­ва­ју оно што је за­јед­нич­ка вред­ност. Ко­нач­но, ми ста­ри­ји смо ти ко­ји им углав­ном да­је­мо ло­ше при­ме­ре, од лич­не хи­ги­је­не, до оп­штег од­но­са пре­ма се­би и око­ли­ни. По­што­ва­ње и раз­у­ме­ва­ње на­шег иден­ти­те­та се из­о­па­чи­ло, јер смо све­до­ци то­га да се ве­ли­ча­ју не­га­тив­не ства­ри и сум­њи­ви идо­ли. Те­жак је пе­ри­од и нај­лак­ше је ре­ћи не, не мо­гу, не же­лим. Нај­лак­ше је не одво­ји­ти ма­ло свог сло­бод­ног вре­ме­на за оне ко­ји то нај­ви­ше оче­ку­ју и мно­го им зна­чи.

Шта учи­ни­ти, ка­ко по­кре­ну­ти пра­ве про­ме­не?

– Че­сто се по­ста­вља пи­та­ње да ли је је­дан са­вез до­био до­вољ­но па­ра, или јед­на омла­дин­ска ор­га­ни­за­ци­ја? Ме­ђу­тим, оба­ве­за др­жа­ве је­сте у то­ме да про­ве­ри је­су ли сред­ства до­шла до пра­вих ко­ри­сни­ка. Ка­да по­гле­да­те си­стем функ­ци­о­ни­са­ња омла­дин­ских ор­га­ни­за­ци­ја, ви­ди­те да је то не­пре­кид­ни низ „еду­ка­ци­ја“. До­ста ви­ше са ти­ме! Да ви­ди­мо мо­же ли не­што кон­крет­но да се ура­ди. Мо­ра­мо да по­ста­ви­мо кон­трол­ну тач­ку: ако је не­ко еду­ко­ван, да ви­ди­мо за шта и шта смо ти­ме до­би­ли. Ко­ји су ци­ље­ви по­ста­вље­ни, а шта је оства­ре­но? Још увек има љу­ди ко­ји сма­тра­ју да је ра­ди­ти у спор­ту при­ви­ле­ги­ја, али не и од­го­вор­ност. Они би се­де­ли на сво­јим ме­сти­ма го­ди­на­ма и пу­шта­ли да вре­ме про­ла­зи. На све су спрем­ни, са­мо не да се ме­ња­ју. Ве­о­ма је ва­жна енер­ги­ја љу­ди ко­ји во­де спорт, од тре­не­ра, до чел­ни­ка са­ве­за. На­жа­лост, ми још увек у мно­гим сфе­ра­ма не­ма­мо кул­ту­ру ра­да и пра­ви од­нос пре­ма по­слу и то тре­ба да се ме­ња, од по­је­дин­ца до дру­штва. Бит­но је про­на­ћи си­стем да се ди­рект­но до­ђе до спор­ти­ста ко­ји­ма тре­ба по­др­шка и се­ти­ти их се ка­да још ни­су пот­пу­но ста­са­ли. Сти­пен­ди­је и на­гра­де ко­је им се да­ју по­ка­зу­ју да дру­штво на њих озбиљ­но ра­чу­на, а они то, у ве­ли­ком бро­ју, вра­ћа­ју до­брим ре­зул­та­ти­ма. Уоста­лом, зар то не по­ка­зу­ју атле­ти­ча­ри, ка­ја­ка­ши, стрел­ци и мно­ги дру­ги. ✦

По­зла­та

Ва­ња Удо­ви­чић (Бе­о­град, 1982) ди­пло­ми­рао је на Фа­кул­те­ту ор­га­ни­за­ци­о­них на­у­ка Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та. За ре­пре­зен­та­ци­ју Ср­би­је у ва­тер­по­лу, чи­ји је и ка­пи­тен био, од­и­грао је 284 утак­ми­це и по­сти­гао 330 го­ло­ва. Ви­ше­стру­ки је осва­јач нај­ви­ших од­лич­ја на Свет­ском и Европ­ском пр­вен­ству, у Свет­ској ли­ги и на Ме­ђу­на­род­ним игра­ма. Играо је за „Пар­ти­зан“, „Ја­дран“, „По­си­ли­по“, „Про Ре­ко“, „Мла­дост“ и „Рад­нич­ки“. И зва­нич­но нај­бо­љи ва­тер­по­ли­ста све­та 2010. Ми­ни­стар омла­ди­не и спор­та у Вла­ди Ср­би­је је од 2013. го­ди­не.

Тре­ни­ра­ње за ми­ни­стра

– Ми­слим да је лак­ше би­ло ићи на тре­нин­ге, па ма­кар тра­ја­ли осам са­ти, не­го би­ти ми­ни­стар. На овој по­зи­ци­ји је од­го­вор­ност мно­го ве­ћа, али сам ја до­био при­ли­ку да ура­дим не­што и ни­сам је про­пу­стио. Са­да сам у мо­гућ­но­сти да са ви­шег ни­воа по­мог­нем спор­ту и мла­ди­ма. Мо­рам при­зна­ти да ми је и у то­ме спорт мно­го по­мо­гао. Не­ке осно­ве ко­је ми да­нас ко­ри­сте, сте­као сам у ње­му. Ни­је ме на­у­чио дво­сми­сле­но­сти, пре­вр­тљи­во­сти, јер не мо­же­те ус­пе­ти ако сте та­кви. Осим то­га, у спор­ту се бр­зо ви­де ре­зул­та­ти озбиљ­ног ра­да, а ов­де ефек­ти уло­же­ног тру­да до­ла­зе до из­ра­жа­ја мно­го спо­ри­је, што ста­вља на ис­пит мо­је стр­пље­ње. За­то сам се та­ко зду­шно по­све­тио из­град­њи спорт­ске ин­фра­струк­ту­ре, јер је то ви­дљи­во и оста­ће по­сле нас.

По­ре­ме­ћај и ре­ше­ња

– Као на­род, жељ­ни смо при­ли­ке да за­и­ста би­ра­мо, да до­би­је­мо бар још јед­ну мо­гућ­ност по­ред ба­ре у ко­јој смо сви за­јед­но. А све се вр­ти око истог: да би­смо на­пра­ви­ли по­зи­тив­не при­ме­ре, мо­ра­мо да кре­не­мо од соп­стве­ног до­ма. Су­штин­ско што но­си­мо у се­би је оно што нам да­је по­ро­ди­ца. Мо­же­мо ши­ри­ти те­о­ри­је, али кључ је у ра­ду на тим осно­ва­ма. Као дру­штво има­мо про­блем са по­гре­шним си­сте­мом вред­но­сти, ко­ли­ко се год тру­ди­ли да то за­ма­ски­ра­мо. Та­ко смо и до­шли до то­га да је ба­нал­на еро­тич­ност по­ста­ла ствар атрак­ци­је, а че­твр­то ме­сто на свет­ским пр­вен­стви­ма про­гла­ша­ва­мо не­у­спе­хом. Спорт је пра­ви при­мер ка­ко из све­га то­га иза­ћи бо­љи и ја­чи. Не пра­шта сла­бо­сти ко­је се по­на­вља­ју, већ по­ка­зу­је ка­ко да их са­вла­даш.