Свет мо­ћи је бес­кру­пу­ло­зан, не­у­хва­тљив, и зах­те­ва да све пот­чи­ни. Епо­ха ве­ли­ких спа­си­тељ­ских и еман­ци­па­тор­ских исти­на је за­вр­ше­на. Чо­век се кла­ти пред по­но­ром, у пред­ста­ви без хо­ри­зон­та. Све што до­пи­ре до нас је по­тре­сно и по­ве­за­но са злом. Круг се не за­тва­ра про­чи­шће­њем, из­ми­ре­њем са до­брим си­ла­ма жи­во­та. Кул­ту­ра и умет­ност су по­ни­же­не, три­ви­ја­ли­зо­ва­не, до­спе­ле у ру­ке је­два про­сеч­них ду­хо­ва и пре­тво­ре­не у се­зон­ско штан­цо­ва­ње.  Ми смо пре­мо­ре­ни, оку­пи­ра­ни и за­по­сед­ну­ти. Али све то ни­по­што не зна­чи да су шан­се Чо­ве­ка ни­штав­не

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

По­ни­као је у рав­ни­ци, из­да­нак бо­ко­ра до­не­тог из да­ле­ка. Тра­гао за сло­бод­ним сти­хом и про­зи­ра­њем да­љи­на. Сло­ви за мо­дер­ног и са­мо­свој­ног пе­сни­ка, ти­хог по­бу­ње­ни­ка ко­ји зна мно­го ви­ше од то­га шта не­ће. Ми­сли­ти свет зна­чи уче­ство­ва­ти у ње­го­вом не­пре­ста­ном ства­ра­њу. Не во­ли ре­ги­о­нал­ни нар­ци­зам и сен­ке ње­го­ве про­вин­ци­јал­не по­ли­ти­ке. У Но­вом Са­ду, дав­но, за­те­као је екс­трем­не кон­цеп­те естрад­не по­е­зи­је и сум­њи­ве аван­гар­де, али је иза­брао да стр­пљи­во гра­ди ви­со­ку кул­ту­ру зна­ња и соп­стве­ну умет­нич­ку по­зи­ци­ју. И ус­пео је. На ку­ли-ви­ди­ков­цу те гра­ђе­ви­не бе­ле­жи­мо овај мо­за­ик Јо­ва­на Зи­вла­ка (На­ко­во, 1947).

Ло­за. Мо­ји пре­ци су из Дал­ма­ци­је, из ме­ста Диц­мо. По­ме­ри­ли су се пре­ма Кра­ји­ни са дру­ге стра­не Ди­на­ре ка­да су се Тур­ци по­ву­кли ду­бље на коп­но у се­дам­на­е­стом и осам­на­е­стом ве­ку. Мој пре­дак је мо­жда био по­врат­ник у Кра­ји­ну, јер се гра­ни­ца из­ме­ђу Ту­ра­ка и Мле­та­ка че­сто ме­ња­ла по­сле оп­са­де Бе­ча, а за­хва­љу­ју­ћи и стал­ном от­по­ру срп­ских уско­ка. Ка­ко се мо­же ре­кон­стру­и­са­ти из оскуд­них пре­да­ња, мој пре­дак је сам до­шао у Ресaновце, код Гра­хо­ва, оту­да је на­зван Зи­вле, Зи­влак, као јаг­ње ко­је је оста­ло без мај­ке.

Мо­ји пре­ци и са мај­чи­не стра­не су гор­шта­ци. Мај­ка мо­је мај­ке Бо­ја би­ла је Че­ко, у срод­ству са Га­ври­лом Прин­ци­пом, ко­ји је ста­ри­ном био, та­ко­ђе, Че­ко. Ку­ће су им би­ле јед­на до дру­ге и она је до­бро по­зна­ва­ла Га­ври­ла, као де­ца игра­ли су се на ле­ди­ни ис­пред ку­ћа у Об­ља­ју. У Прин­ци­по­вом Об­ља­ју сам јед­ном при­ли­ком, до­пу­то­вав­ши из Ба­на­та, пре­ли­ста­вао Га­ври­ло­ву са­чу­ва­ну све­ску у ко­јој је за­пи­си­вао сти­хо­ве. Био сам фа­сци­ни­ран. Те све­ске ви­ше не­ма, ка­ко ми је пре не­ко­ли­ко го­ди­на ре­као по­то­мак Принципa истог име­на.

Мо­ја мај­ка Ми­ли­ца ро­ђе­на је у Исје­ку, њен отац био је Да­мјан Бур­саћ. Про­вео је ско­ро осам го­ди­на као вој­ник цр­но-жу­те мо­нар­хи­је, че­ти­ри го­ди­не је био у вој­сци у вре­ме Ве­ли­ког ра­та. Био је у Бе­чу, Тр­сту, Пе­шти, Со­фи­ји. Као по­сил­ни ни­је не­по­сред­но ис­ку­сио стра­хо­те ра­та.

Мо­ја мај­ка је од­ра­сла у ве­ли­кој по­ро­ди­ци, има­ла је ше­сто­ро бра­ће и јед­ну се­стру. Се­стра је по­ги­ну­ла као пар­ти­зан­ка, је­дан брат јој је у ра­ту умро. Нај­ста­ри­ји брат, офи­цир, био је у за­тво­ру у Би­ле­ћи као ин­фор­мби­ро­о­вац.

Отац мо­га оца, Јо­ван, умро је за вре­ме ра­та; отац Лу­ка, као пи­то­мац Ва­зду­хо­плов­не под­о­фи­цир­ске шко­ле у Рај­лов­цу, био је за­ро­бље­ник у вој­ном ло­го­ру у Не­мач­кој, а ње­гов брат Са­ва, пр­во пар­ти­зан, па чет­ник у Кни­ну, еми­гри­рао је у САД. Ка­ко се рас­та­ка­ла по­ро­ди­ца, та­ко је ишч­езавaо и ста­ри за­ви­чај.

Био сам као де­чак ско­ро без пам­ће­ња, у На­ко­ву, ба­нат­ском се­лу, где су на­кон ко­ло­ни­за­ци­је ру­ше­ни ста­ри оби­ча­ји, за­бо­ра­вља­на ве­ра, по­ро­ди­це по­ста­ја­ле про­ви­зо­риј. Ко­ло­ни­за­ци­ја је би­ла по­ду­хват са дво­стру­ким ефек­том: ства­ра­на је по­пу­ла­ци­ја по­љо­при­вред­них рад­ни­ка ко­ја ће на­ста­ви­ти про­из­вод­њу на на­пу­ште­ним по­љи­ма Ба­на­та и об­ли­ко­ван је со­ци­ја­ли­стич­ки чо­век ко­јег су из­ло­жи­ли си­ла­ма мо­дер­ни­за­ци­је, где је по­ред ко­лек­ти­ва до­ми­ни­ра­ла тех­ни­ка, мит ин­ду­стри­је и на­у­ке. Та про­ме­на је би­ла под сте­га­ма јед­не чвр­сте и упро­шће­не иде­о­ло­ги­је.

 Кроз дав­не сли­ке. За­ви­чај је био љу­шту­ра у ко­јој сам по­ла­ко са­зна­вао да по­сто­је и дру­ги све­то­ви, дру­га­чи­ји љу­ди. Жи­вео сам пр­во у за­тво­ре­ној за­јед­ни­ци. Да­љи­на је би­ла не­са­вла­ди­ва. По­сто­јао је из­ро­ва­ни ма­ка­дам­ски пут до Ки­кин­де. Рет­ко се пу­то­ва­ло. Трак­то­ри и по­ко­ји ауто­бус од­ла­зи­ли су у Ки­кин­ду. Рад на по­љи­ма, шко­ла као ме­сто ди­сци­пли­но­ва­ња, дру­штве­ни жи­вот из­ме­ђу ужур­ба­них и стро­гих са­ста­на­ка од­ра­слих, по­сле­по­днев­на опу­ште­ност у дво­ри­шту ка­фа­не где се пи­ло пи­во и над­ме­та­ло у ку­гла­њу. Не­де­ље на фуд­бал­ском игра­ли­шту, уз стра­стве­на и буч­на на­ви­ја­ња. У ме­сту је по­сто­ја­ло не­ко­ли­ко те­ле­фо­на. Пре­ко звуч­ни­ка на бан­де­ра­ма еми­то­ва­ни су му­зи­ка, по­ли­тич­ки го­во­ри, фуд­бал­ски пре­но­си, ве­сти са при­јем­ни­ка из Ме­сне кан­це­ла­ри­је. По­сле је до­шао ра­дио, по­том смо от­кри­ли те­ле­ви­зи­ју. Гле­да­ли смо је на је­ди­ном при­јем­ни­ку, по­ста­вље­ном на про­зо­ру До­ма кул­ту­ре.

При­ват­ност је­два да је по­сто­ја­ла. Жи­ве­ли смо у на­мет­ну­тој при­сно­сти. Али, као де­чак сам от­крио, по­ред деч­јих дру­же­ња, и уса­мље­ност. Лу­тао сам по­љи­ма, си­ла­зио низ ко­си­не ка­на­ла, ула­зио у рет­ке и се­но­ви­те га­је­ве, по­сма­трао пти­це, сит­не уз­не­ми­ре­не гло­да­ре, во­до­зем­це, ин­сек­те, ша­ро­ли­ки и ди­вљи свет ко­ји је осва­јао утри­не и њи­ве, и по­ка­зи­вао ми се као нео­би­чан и сло­бо­дан, уса­мљен и не­по­ко­ран. При­ро­да је за ме­не по­ста­ла рас­ко­шна у сво­јим об­ли­ци­ма, у сво­јим за­ко­ни­ма и из­у­зе­ци­ма, ви­део сам се­бе за­чу­ђе­ног над тим бо­га­тим и не­у­хва­тљи­вим та­јан­ством жи­во­та.

Бли­ске да­љи­не. Као де­чак био сам не­у­та­жи­во ра­до­знао. Че­сто сам био збу­њен кад ми од­ра­сли ни­су да­ва­ли од­го­во­ре на пи­та­ња, имао сам осе­ћај су­ви­шно­сти. Књи­ге сам от­крио у де­ди­ној ку­ћи, на зе­ле­ној по­ли­ци, на ко­ју их је сло­жио је­дан од уја­ка. Пра­во бо­гат­ство, од Пу­шки­на, Че­хо­ва, До­сто­јев­ског, Тур­ге­ње­ва до ен­гле­ске и аме­рич­ке при­по­вет­ке. У оче­вој би­бли­о­те­ци до­ми­ни­рао је Бру­но Тра­вен са По­бу­ном ве­ша­них. Ода­тле ме је бу­дио глас пра­вед­ни­ка и на­дах­њи­вао са­ми­ло­шћу, осе­тљи­во­шћу пре­ма пре­зре­ним.

У шко­ли смо под­сти­ца­ни да пи­ше­мо ро­до­љу­би­ве пе­сме, али ни­ко ми ни­је знао об­ја­сни­ти ка­ко се пи­ше сло­бо­дан стих. То ме је као де­ча­ка му­чи­ло не­ко­ли­ко го­ди­на. Знао сам да ко­ри­стим сло­бо­дан стих, али ни­сам имао од­го­вор шта он зна­чи.

Чи­тао сам школ­ске пе­сни­ке, ка­сни­је у се­о­ској би­бли­о­те­ци, као и у Град­ској у Ки­кин­ди, на­шао сам мно­штво од­го­во­ра у при­ме­ри­ма ве­ли­ких пе­сни­ка. Об­у­зи­ма­ла ме је ва­тра док сам чи­тао Рем­боа, Бо­дле­ра, Ели­о­та, Па­ун­да, Па­стер­на­ка, Сен-Џо­на Пер­са, Ре­неа Ша­ра… Доц­ни­је сам по­чео озбиљ­ни­је да се ба­вим на­шим пе­сни­ци­ма. Ка­сним Ду­чи­ћем, над­ре­а­ли­сти­ма, Цр­њан­ским, Ва­си­ље­вом. От­кри­ћа умет­но­сти де­лио сам та­да са бра­том Ду­ша­ном ко­ји је иза­брао скулп­ту­ру, а да га то­ме ни­ко ни­је мо­гао под­у­чи­ти у се­о­ској за­јед­ни­ци. Ка­сни­је је за­вр­шио Ли­ков­ну ака­де­ми­ју у Бе­о­гра­ду и жи­ви у Па­ри­зу.

Мо­је је мла­дић­ство би­ло озву­че­но: слу­шао сам „Битлсе“, „Ро­линг­стон­се“, „Трог­се“, „Хо­ли­се“… По­стао сам јед­на вр­ста дру­штве­ног по­бу­ње­ни­ка: ше­зде­сет осма ме је уз­др­ма­ла.

Рав­ни­ца. Она је за ме­не би­ла све. Ни­шта дру­го ни­сам по­зна­вао, осим ма­гли­ча­стог и бес­крај­ног пеј­за­жа. Си­лу­е­те, обри­си шу­ма­ра­ка, уса­мље­не ку­ће, ви­со­ке гра­ђе­ви­не, мли­но­ви; гле­дао сам свет ко­ји је оиви­ча­вао онај бли­ски и скри­вао уда­ље­ни ко­ји ћу тек упо­зна­ти. Мо­ја ма­шта је го­ре­ла док сам се на­пре­зао да ви­дим до­га­ђа­је скри­ве­не иза мно­штва име­на ко­ја су озна­ча­ва­ла по­те­се или ата­ре, да на­слу­тим чу­де­сна зна­че­ња да­љи­не, ње­не од­но­се са ре­чи­ма; из­ми­шљао сам исто­ри­је ко­је су от­кри­ва­ле рав­ни­цу као под­руч­је пу­но људ­ских при­ча. То је био де­чач­ки ро­ман­ти­зам ко­ји је свет чи­нио за­го­нет­ним и при­влач­ним.

Ме­ђу­тим, ка­сни­је, рав­ни­цу сам ви­део као кул­тур­ни ам­блем у мно­гим пе­сма­ма но­во­сад­ских пе­сни­ка. Она је би­ла знак књи­жев­ног кон­зер­ва­ти­ви­зма, оту­жног ре­ги­о­на­ли­зма ко­ји сам од­би­јао.

До­ла­зак. Но­ви Сад ни­је био мој из­бор. То је би­ла при­ну­да, јер ни­сам ус­пео у Бе­о­гра­ду да упи­шем дра­ма­тур­ги­ју или фи­ло­зо­фи­ју.

Чи­тао сам та­да мо­дер­ну дра­му: Бе­ке­та, Јо­не­ска, Же­неа, Брех­та, Сар­тра… Че­сто сам бо­ра­вио у ки­кинд­ском по­зо­ри­шту, гле­дао пред­ста­ве, раз­го­ва­рао, по­ма­ло са­ра­ђи­вао. Чи­ни­ло ми се та­да да је по­зо­ри­ште моћ­ни ме­диј мо­дер­не умет­но­сти. Ту скло­ност пре­ма по­зо­ри­шту сам ка­сни­је у Но­вом Са­ду по­ка­зи­вао по­вре­ме­но као пи­сац по­зо­ри­шне кри­ти­ке а и осно­вао сам се­дам­де­се­тих го­ди­на фе­сти­вал екс­пе­ри­мен­тал­ног по­зо­ри­шта Ма­ло по­зор­је – Оff the­tar на Три­би­ни мла­дих.

У Но­ви Сад сам до­шао са илу­зи­ја­ма, али и са јед­ном вр­стом ре­а­ли­стич­ке иро­ни­је. Ни­сам се на­дао да ћу сре­сти Ла­зу Ко­сти­ћа или Зма­ја, а још ма­ње не­ког ро­ман­ти­чар­ског есте­ту или фи­ло­зо­фа. Ни­је то био град на­кло­њен ви­со­кој кул­ту­ри, иако је у мно­го че­му био је­дан од во­де­ћих кул­тур­них цен­та­ра у Ју­го­сла­ви­ји. До­че­ка­ла ме је зна­ме­ни­та пе­снич­ка естра­да од Ан­ти­ћа до Зуп­ца, не­што зва­нич­них и кон­фу­зних но­ви­на­ра, сен­ке сву­да при­сут­не про­вин­циј­ске по­ли­ти­ке, пред­став­ни­ци ло­кал­не нео­а­ван­гар­де ко­ји су у том тре­нут­ку би­ли до­ми­нант­ни у ча­со­пи­си­ма, ли­сто­ви­ма и на три­би­на­ма. Имао сам сво­ју ин­тер­пре­та­ци­ју аван­гар­де, од­ба­ци­вао сам ње­ну аси­ми­ла­ци­ју са по­ли­ти­ком, по­себ­но сам од­ба­ци­вао ње­ну ди­ја­лек­тич­ку ис­кљу­чи­вост умет­но­сти као умет­но­сти и њи­хов на­чин пер­цеп­ци­је пе­сни­штва. Кад у ма­лом гра­ду има­те та­ко екс­трем­не кон­цеп­те, од по­пу­лар­не ли­ри­ке ко­ја је у сво­јој се­бе­љу­би­во­сти фа­тал­на, пре­ко нео­а­ван­гар­де, ко­ју су за­сту­па­ли ло­кал­ни по­том­ци ко­му­ни­стич­ких фа­во­ри­та и ко­ја вас у име про­гре­си­зма од­ба­цу­је у ста­ро гво­жђе, па до нар­ци­зма у фор­ма­ма оп­штег бр­бљи­вог мње­ња ло­кал­не по­ли­ти­ке, не пре­о­ста­је вам ни­шта дру­го до да стр­пљи­во и ско­ро скри­ве­но гра­ди­те сво­ју умет­нич­ку по­зи­ци­ју. При том не мо­же­те би­ти си­гур­ни да ће ваш жи­вот­ни про­је­кат има­ти при­ли­ку да се оства­ри.

Над­ра­ста­ње гра­да. Био сам уред­ник на Три­би­ни мла­дих, по­том у По­љи­ма, па у из­да­вач­кој ку­ћи „Све­то­ви“. Ја ни­сам као на­чин жи­во­та иза­брао бо­е­ми­ју, ко­ја је би­ла ви­ше гри­ма­са не­го кул­ту­ра, а у Но­вом Са­ду је би­ло и пре­ви­ше; ни по­ли­ти­ку, ко­ја је би­ла та­да по­себ­но за­ин­те­ре­со­ва­на да кон­тро­ли­ше умет­ност и ди­сци­пли­ну­је умет­ни­ке; ни аван­гар­ди­стич­ко про­све­ти­тељ­ство ко­је је ре­во­лу­ци­о­ни­са­ло умет­ност да би је уки­ну­ло. Иза­брао сам опре­зност, ми­шље­ње као умет­нич­ку и дру­штве­ну еман­ци­па­ци­ју, сум­њу пре­ма уто­пи­ја­ма и њи­хо­вом пле­ме­ни­том на­си­љу, иза че­га се крио ре­ги­о­нал­ни нар­ци­зам и сво­ђе­ње чи­та­ве ствар­но­сти на ме­ру не­ко­ли­ко пар­тиј­ских ба­нал­но про­све­ти­тељ­ских иде­о­ло­га.

На Три­би­ни, у По­љи­ма, „Све­то­ви­ма“, ство­ри­ли смо за­ма­шну кул­ту­ру зна­ња, раз­у­ме­ва­ња но­вог ми­шље­ња и умет­но­сти, од струк­ту­ра­ли­зма, постструк­ту­ра­ли­зма до пост­мо­дер­ни­зма. Но­ви Сад је био сце­на где су об­ја­вљи­ва­не мно­ге но­ве књи­ге, од Де­ри­де, Фу­коа, Ли­о­та­ра, Ком­па­њо­на, Ре­неа Жи­ра­ра, По­ла Ве­на, Жа­ка Ле Го­фа и мно­гих дру­гих, до­ла­зи­ли су ми­сли­о­ци и пи­сци са ра­зних про­сто­ра Ју­го­сла­ви­је, Фран­цу­ске, Ру­си­је… То се на­ста­ви­ло са ак­ту­ал­ним Ме­ђу­на­род­ним но­во­сад­ским књи­жев­ним фе­сти­ва­лом ко­ји сам осно­вао пре де­сет го­ди­на у Дру­штву књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не. Ту има­мо ели­ту европ­ског и срп­ског пе­сни­штва, а то се по­себ­но обе­ло­да­њу­је у ча­со­пи­су Злат­на гре­да.

Све то ни­је про­ла­зи­ло без тен­зи­ја, су­ко­ба, смет­њи, али је чи­ње­ни­ца да Но­ви Сад, по­сле ду­жег вре­ме­на, са­да има ели­ту фи­ло­зо­фа, кри­ти­ча­ра, пе­сни­ка, од Дра­га­на Про­ла, Ал­па­ра Ло­шон­ца, Да­ми­ра Сми­ља­ни­ћа, Вла­ди­ми­ра Гво­зде­на до Зо­ра­на Ђе­ри­ћа и дру­гих.

Тре­нут­ке мог ро­ман­ти­чар­ског са­мо­про­све­тљи­ва­ња до­жи­вља­вао сам у при­ја­тељ­ским раз­го­во­ри­ма са пре­ми­ну­лим пе­сни­ком Ми­ла­ном Дун­ђер­ским, али и у мно­гим су­сре­ти­ма са пе­сни­ком Ми­о­дра­гом Па­вло­ви­ћем, фи­ло­зо­фи­ма Ми­ла­ном Да­мја­но­ви­ћем и Ни­ко­лом Ми­ло­ше­ви­ћем, пе­сни­ком Љу­би­шом Јо­ци­ћем, фи­ло­зо­фи­ма Дан­ком Гр­ли­ћем и Ива­ном Фох­том, ори­јен­та­ли­стом Ду­ша­ном Па­ји­ном, гер­ма­ни­стом Ср­да­ном Бо­го­са­вље­ви­ћем…

Овај свет. По­сто­је са­мо пред­ста­ве и кон­струк­ци­је све­то­ва ко­је се ме­ња­ју и су­прот­ста­вља­ју. Та­јан­стве­ни би­о­ко­смич­ки свет за нас је не­са­зна­тљив. Ка­ко би ре­као Вит­ген­штајн: ми не зна­мо ни то ка­ко би се мо­гао осе­ћа­ти је­дан пас.

Наш је дру­штве­ни свет, он нас нај­ви­ше по­га­ђа, свет људ­ских ску­пи­на и за­јед­ни­ца ко­је нас при­хва­та­ју или од­ба­цу­ју. У том све­ту вла­да­ју си­ле раз­ли­чи­тих во­ља и при­ро­да. Оно што нам је нај­ва­жни­је од­у­зи­ма нам се сна­гом ко­ја нас пре­ва­зи­ла­зи. Свет је не­ми­ло­ср­дан, на­ше фа­сци­на­ци­је су на­ив­не и ком­пен­за­тор­ске у од­но­су, чи­ни ми се, на оп­ште на­си­ље ко­је нас оп­ко­ља­ва ода­свуд. Моћ се на­ме­ће уме­сто исти­не, до­бра, сре­ће… Људ­ска моћ ни­је ни­шта ма­ње ра­зор­на од оне ко­ја се на­ла­зи у за­ко­ни­ма при­ро­де. Ми се спа­са­ва­мо са­о­се­ћа­њем, емо­ци­ја­ма, ми­то­ви­ма љу­ба­ви пред не­ми­ло­срд­но­шћу ко­ја све про­жди­ре.

Пред по­но­ром. Епо­ха ве­ли­ких спа­си­тељ­ских и еман­ци­па­тор­ских исти­на је за­вр­ше­на. Чо­век се на­ла­зи пред по­но­ром. Пред по­но­ром ко­смич­ке ка­та­стро­фе, у ви­ду ис­цр­пље­но­сти по­тен­ци­ја­ла зе­мље, или због не­пред­ви­дљи­вог и фа­тал­ног ко­смич­ког ин­ци­ден­та, или (у бо­љем слу­ча­ју) ан­тро­по­ло­шке, ху­ма­ни­стич­ке апо­ка­лип­се. Али то не зна­чи да су ње­го­ви из­гле­ди ни­штав­ни. Уме­сто ве­ли­ких исти­на у ви­ду ре­ли­ги­о­зних или се­ку­лар­них уто­пи­ја, има­мо ма­ле, ло­кал­не ми­то­ве о спа­се­њу. Тај оп­шти обра­зац има мно­га име­на. Про­из­вод­ња тих ма­лих ми­то­ва је бес­ко­нач­на. То ства­ра мо­гућ­но­сти за спа­се­ња из­гу­бље­ног сми­сла, али и за оп­ште опа­да­ње људ­ских ам­би­ци­ја да се раз­у­ме свет.

Свет мо­ћи је бес­кру­пу­ло­зан, не­у­хва­тљив, са стал­ним уве­ћа­њем зах­те­ва да све пот­чи­ни, да над­зи­ре и уби­стве­но кон­тро­ли­ше људ­ску по­пу­ла­ци­ју. С њим су све­то­ви по­тро­шње, про­из­вод­ње, за­ба­ве, кал­ку­ла­ци­ја са при­ро­дом, вре­ме­ном, за­до­вољ­ством, про­ви­зор­ним ме­ре­њем успе­ха у оп­штем бе­сми­сле­ном так­ми­чар­ству… а по ру­бо­ви­ма су ми­шље­ње и умет­ност ко­је с ме­ром от­по­ра на­сто­је да раз­у­ме­ју ову пред­ста­ву без хо­ри­зон­та.

Европ­ске сен­ке. Евро­па је ве­ли­ка ри­зни­ца кул­ту­ре, али и ве­ли­ки мај­стор зла, ка­ко би ре­као Па­ул Це­лан. Она ује­ди­њу­је, ин­те­гри­ше, исто­вре­ме­но ди­сци­пли­ну­ју­ћи ма­ле др­жа­ве и уче­ству­ју­ћи у про­све­ти­тељ­ским и вој­ним кам­па­ња­ма пре­ма дру­гом и тре­ћем све­ту. Ум­ност Евро­пе је ум­ност тр­жи­шта, а та­мо где тр­жи­ште не функ­ци­о­ни­ше ни­ве­ла­ци­ју вр­ши си­ла, европ­ска и атлант­ска. Евро­па је би­ро­крат­ска.

Не­кад су ин­те­лек­ту­ал­ци про­ми­шља­ли Евро­пу и под­сти­ца­ли њен кри­тич­ки дух. Сар­тр, Ка­ми, Си­о­ран, Фу­ко, Ха­бер­мас, Хај­ни­рих Бел… Да­нас их не­ма. Ка­да је ру­ше­на ста­ра хлад­но­ра­тов­ска Евро­па, би­ло их је тма и ту­шта. Са­да је по­сао ве­ро­ват­но за­вр­шен и они су су­ви­шни.

Не бих мо­гао да про­це­ним да ли је Евро­па не­кад би­ла бо­ља, али на­дам се да ће про­из­ве­сти кул­ту­ру и умет­ност ко­је ће би­ти пам­ће­не.

Из­ме­ђу је­дин­стве­не Евро­пе и Евро­пе на­ци­ја, иза­брао бих ову дру­гу. Евро­па кул­ту­ра и је­зи­ка а не јед­не кул­ту­ре и јед­ног је­зи­ка, ку­да овај кон­ти­нент нај­ве­ро­ват­ни­је стре­ми.

У оке­а­ну зла. Те­шко је оте­ти се ути­ску да смо у оке­а­ну зла. Све оно што до­пи­ре до нас је по­тре­сно и по­ве­за­но са злом. Круг се не за­тва­ра про­чи­шће­њем. Не­ма оне иде­а­ли­стич­ке ан­тич­ке ек­ста­зе ко­ја нас осло­ба­ђа и из­ми­ру­је са до­брим си­ла­ма жи­во­та.

Су­тра ће­мо отво­ри­ти но­ви­не, осим ако ни­смо од­у­ста­ли од све­га, и су­сре­шће­мо се са но­вом про­ва­лом зла, са ње­го­вом ин­вен­ци­јом ко­ја се не сми­ру­је. На те­ле­ви­зи­ји и на You Tu­be ви­ди­мо од­се­че­не гла­ве но­ви­на­ра ко­је по­ка­зу­ју фа­на­ти­ци, гле­да­мо сва­ко­днев­но сли­ке ма­са­кра, ка­та­стро­фа, ани­мал­них про­жди­ра­ња, на­по­ре­до са со­фи­сти­ци­ра­ним пор­но­граф­ским пред­ста­ва­ма псе­у­до­мо­рал­них зве­зда, по­ли­ти­ча­ра и бо­га­та­ша.

Сро­за­ва­ње. По­во­дом при­стан­ка ње­го­вих при­ја­те­ља пе­сни­ка да се њи­хо­ви сти­хо­ви ис­пи­су­ју на сал­ве­та­ма, Ми­шел Де­ги је пре не­ких де­се­так го­ди­на за­ва­пио да не тре­ба до­пу­сти­ти да се по­е­зи­ја по­ни­жа­ва. Тр­жи­шне си­ле су умно­го­ме до­при­не­ле да се књи­жев­ност по­ни­жа­ва, да се три­ви­ја­ли­зу­је, да се спу­сти у по­ље про­из­вод­ње и мо­де. Књи­жев­ност по­ста­је по­ље при­ме­не нај­јед­но­став­ни­јих обра­за­ца, при­хва­та­ју­ћи та­ко да бу­де пу­ка за­ба­ва, те­ку­ћи до­га­ђај. Она си­му­ли­ра раз­го­вор, по­себ­ну вр­сту са­зна­ња, при­хва­та на­че­ла упо­тре­бе и по­тро­шње и ис­цр­пљу­је се у про­из­вод­њи три­ви­јал­ног сја­ја. То је до­ми­нант­но.

У усло­ви­ма ка­да нас на сва­ком ко­ра­ку вре­ба тр­жи­шна еко­но­ми­ја, уки­да се ра­зно­ли­кост. У по­след­њој де­це­ни­ји, ка­ко би ре­као Ален Кир­би, свет се у ин­те­лек­ту­ал­ном сми­слу су­зио, а не про­ши­рио. Та­мо где је Ли­о­тар ви­део су­тон ве­ли­ких при­ча, са­да на­сту­па иде­о­ло­ги­ја гло­ба­ли­зо­ва­не тр­жи­шне еко­но­ми­је као је­ди­ни и све­моћ­ни ре­гу­ла­тор укуп­не дру­штве­не ак­тив­но­сти – мо­но­по­ли­стич­ки, све­о­бу­хва­тан, све­о­бја­шњив, све­струк­ту­ри­шу­ћи…

Мо­сто­ви, ути­ца­ји. То је ма­гло­ви­то. По­сто­ји ви­ше књи­га, ауто­ра, гла­со­ва из дру­гих ре­ги­ја и жан­ро­ва, дру­штве­них под­сти­ца­ја. Књи­жев­ност ни­је хе­миј­ски еле­мент ко­ји се мо­же кон­тро­ли­са­ти.

Це­нио сам по­бу­ње­ни­ке, нон­кон­фор­ми­сте, мар­ги­нал­це, али и сре­ди­шне лич­но­сти јед­не епо­хе. Фа­сци­ни­рао ме је Пи­рон, јер је по­ри­цао све, чак и ре­ал­ност; Ди­о­ген ко­ји је пре­зи­рао дру­штве­не кон­вен­ци­је; Ка­тул, ве­ли­ки пе­сник; Бо­длер, по­бу­ње­ник; Па­унд, пе­сник са ве­ли­ким за­блу­да­ма; Цр­њан­ски…

Во­лео сам зи­му, по­што­вао сам је као ауто­ра па­нон­ског пеј­за­жа; од­је­ке гла­со­ва ко­ји су се од­би­ја­ли од па­ди­на удо­ли­на; по­што­вао сам мај­чи­ног оца ко­ји је ве­ро­вао у жи­вот, у стр­пљи­вост и трп­њу; пса ко­јег су ми уби­ли се­о­ски лов­ци – то ме је по­тре­сло за­у­век…

От­кро­ве­ња и по­на­вља­ња. Пу­то­ва­ња су че­сто по­ле­мич­на. Спо­ри­те се са оним што је уста­но­вље­но као кли­ше, по­ку­ша­ва­те да от­кри­је­те дру­га­чи­ју ду­бљу ствар­ност. По­ри­че­те пред­ра­су­де, стра­хо­ве од дру­гог, зна­ње и ле­по­ту ко­ји не по­сто­је.

Али пу­то­ва­ња ни­су ви­ше от­кро­ве­ња, све је већ ви­ђе­но и не­ће­те се на­ћи у по­зи­ци­ји на­ших зна­ме­ни­тих пу­то­пи­са­ца Ду­чи­ћа или Ве­ли­ми­ро­ви­ћа от­кри­ва­ју­ћи дру­га­чи­ју ствар­ност. Свет се по­на­вља и ви се не мо­же­те од­у­пре­ти ути­ску да су сли­ке ко­је гле­да­те већ ви­ђе­не и да је ствар­ност сву­да ско­ро иста.

Сна­га за пи­са­ње. Ми смо пре­мо­ре­ни, оку­пи­ра­ни, за­по­сед­ну­ти. У та­квом ста­њу ни­је мо­гу­ће пи­са­ти. Пи­са­ње тра­жи отво­ре­ност, сло­бо­ду, уну­тра­шње рас­по­ло­же­ње да при­хва­ти­те свет, да га осе­ти­те и при­ми­те са свим ње­го­вим кон­тро­вер­за­ма. И спољ­ни свет и свет ко­ји ства­ра­те. Би­ти спре­ман да осе­тиш треп­тај ли­ста, да са­о­се­ћаш и да бу­деш не­по­ми­чан да би уро­нио у до­га­ђај. Да би то би­ло мо­гу­ће, мо­ра­те би­ти сна­жни да се осло­бо­ди­те од аго­ни­ја сва­ко­днев­ног жи­во­та. ✦

Пут, зна­ко­ви

Јо­ван Зи­влак (На­ко­во, 1947), пе­сник, есе­ји­ста и кри­ти­чар. У Но­вом Са­ду ди­пло­ми­рао на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, Од­сек за срп­ски је­зик и књи­жев­ност. Био глав­ни уред­ник ча­со­пи­са По­ља. Во­дио из­да­вач­ку ку­ћу „Све­то­ви“, са­да во­ди „Адре­су“. По­кре­тач и уред­ник ча­со­пи­са Злат­на гре­да  (од 2001). Осни­вач и ди­рек­тор Ме­ђу­на­род­ног но­во­сад­ског књи­жев­ног фе­сти­ва­ла (од 2005). Пред­сед­ник Дру­штва књи­жев­ни­ка Вој­во­ди­не од 2002. до 2010. Об­ја­вио че­тр­на­ест збир­ки по­е­зи­је на срп­ском (од 1969), и че­ти­ри књи­ге есе­ја (од 1996). За­сту­пљен у мно­гим срп­ским и свет­ским ан­то­ло­ги­ја­ма. Књи­ге су му пре­ве­де­не на фран­цу­ски, ма­ђар­ски, ма­ке­дон­ски, ита­ли­јан­ски, сло­вач­ки, ру­мун­ски, бу­гар­ски, не­мач­ки, пољ­ски и шпан­ски. До­бит­ник је ше­сна­ест углед­них срп­ских и ме­ђу­на­род­них на­гра­да.

Од­је­ци

Не би тре­ба­ло ап­со­лу­ти­зо­ва­ти дру­гог. Али, лич­ност ко­ја раз­у­ме умет­ност, ко­ја уме да раз­го­ва­ра, нео­п­ход­на је за књи­жев­ност. Иде­ал­ног чи­та­о­ца не­ма, он је пре све­га, са ста­но­ви­шта пи­сца, сли­ка су­сре­та раз­ли­чи­тих ви­зи­ја и раз­у­ме­ва­ња умет­но­сти. Мо­ра­те би­ти осе­тљи­ви и ве­шти да та­кву по­зи­ци­ју оства­ри­те. Мо­гао бих ре­ћи да имам при­ви­ле­ги­ју да раз­го­ва­рам по­во­дом сво­јих но­вих тек­сто­ва са из­у­зет­ним и при­ја­тељ­ским са­го­вор­ни­ци­ма. Мој нај­па­жљи­ви­ји чи­та­лац је мо­ја су­пру­га Јо­ван­ка Ни­ко­лић, та­ко­ђе пи­сац, ко­ја ми већ че­ти­ри де­це­ни­је не­из­мер­но по­ма­же.

Му­зи­ка

Мо­ја му­зи­ка је ек­ста­тич­на, ди­о­ни­зиј­ска. Не­мам вре­ме­на за ла­ку, про­сту, за­бав­ну, му­зи­ку. Во­лим ре­флек­си­ју у му­зи­ци, те­жи­ну, там­ност. По­не­кад ме му­зи­ка ири­ти­ра, раз­ди­ре, јер је као та­ква зах­тев­на, су­ви­ше тра­жи од нас. За му­зи­ку би тре­ба­ло би­ти при­пре­мљен, отво­рен. Не­дав­но сам слу­шао Скр­ја­би­на, Ар­ва Пер­та и Ренеa Обри­ја, јед­ног на­из­глед ла­ког и иро­нич­ног ком­по­зи­то­ра.

На­рав­но, по­сто­је и дру­ге вр­сте му­зи­ке ко­је ево­ци­ра­ју бит­не дру­штве­не до­га­ђа­је или сли­ке кул­ту­ре за ко­је сам ве­зан, ко­је све­до­че о мо­јим де­чач­ким и мла­дић­ким емо­ци­ја­ма и ко­је од­је­ку­ју у мо­јој ду­ши као ис­трг­ну­та реч или ре­че­ни­ца ми­ну­лог жи­во­та, жи­во­та за­јед­ни­це ко­јој при­па­дам.