Са­вре­ме­на про­па­ган­да је то­ли­ко плит­ка да по­тра­га за исти­ном не зах­те­ва ве­ли­ке мен­тал­не на­по­ре. Истин­ски европ­ски чо­век не мо­же Евро­пу сво­ди­ти са­мо на њен за­пад­ни део. Срп­ски на­род се Ру­си­ма чи­ни као њи­хов соп­стве­ни од­раз у огле­да­лу, и обр­ну­то. Сва­ка кул­ту­ра је ло­го­цен­трич­на и мо­ра­мо па­зи­ти на сво­је ре­чи. Пи­сац сам пи­ше за­ко­не ко­је сле­ди. Од ње­га се оче­ку­је да ви­ди иза хо­ри­зон­та, из­ван ви­до­кру­га. Они за ко­је је чи­та­ње би­ло за­ба­ва и „уби­ја­ње вре­ме­на“ су оти­шли, али то ни­је ве­ли­ки гу­би­так за пра­ву књи­жев­ност

Пи­ше: Ве­сна Ка­пор

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

Уче­ник ве­ли­ког Ди­ми­три­ја Ли­ха­чо­ва. Струч­њак за ста­ру ру­ску књи­жев­ност, са ви­ше од сто на­уч­них ра­до­ва. Уред­ник ал­ма­на­ха Текст и тра­ди­ци­ја ко­ји из­да­је пе­тро­град­ски „Пу­шкин­ски дом“. Је­дан од нај­бо­љих и нај­на­гра­ђи­ва­ни­јих са­вре­ме­них ру­ских пи­са­ца. Аутор од­лич­них ро­ма­на Оти­ма­ње Евро­пе (2005), Со­ло­вјов и Ла­ри­о­нов (2009), Ла­вр (2013), пре­ве­де­них и на срп­ски. Дра­ги и ра­ди гост Ср­би­је.

Др Јев­ге­ниј Гер­ма­но­вич Во­до­лаз­кин (Ки­јев, 1964) ми­ну­лог ле­та у Санкт Пе­тер­бур­гу од­го­во­рио је на пи­та­ња На­ци­о­нал­не ре­ви­је.

У Ва­шем књи­жев­ном опу­су, реч је лек. „Сва­ка реч већ не­ко­ме при­па­да. Али, при­па­да­ју­ћи мно­ги­ма, она ни­је ни­чи­ја. Ре­чи при­па­да­ју Бо­гу и ми их узи­ма­мо на услу­гу.“ Има ли реч ту ма­гиј­ску те­жи­ну и свр­ху у овом вре­ме­ну?

На­рав­но да има. Би­ло ко­ја кул­ту­ра је ло­го­цен­трич­на. Чак и у му­зи­ци и сли­кар­ству на кра­ју је, ипак, глав­на реч. Реч мо­же да бу­де и лек и отров, у за­ви­сно­сти од то­га ко­ја је и ка­ква. Иако, ка­же Тјут­чев, „на­ма ни­је да­то да пред­ви­ђа­мо ка­ко ће на­ша реч да од­јек­не“, тре­ба на­сто­ја­ти да се пред­ви­ди. И па­зи­ти на сво­је ре­чи.

У сва три ро­ма­на има­те дру­га­чи­ју пер­спек­ти­ву при­по­ве­да­ња. Са­гле­да­ва­те, исто­вре­ме­но, мно­го то­га што му­чи са­вре­ме­ног чо­ве­ка: пи­та­ње мо­ра­ла, по­сто­ја­ње Бо­га, на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет, иде­о­ло­шке стра­сти… Да ли је оба­ве­за пи­сца да бу­де са­вест и уте­ха све­та?

Сва­ки пи­сац сам од­ре­ђу­је сво­је оба­ве­зе. Сам пи­ше за­ко­не ко­је сле­ди. Ти за­ко­ни од­ра­жа­ва­ју лич­ност пи­сца и осо­би­не кул­ту­ре у ко­јој жи­ви. У ру­ској кул­ту­ри пи­сац за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто. Што ка­же Јев­ге­ниј Јев­ту­ше­но: „Пе­сник у Ру­си­ји је ви­ше од пе­сни­ка.“ Он не мо­же да бу­де са­мо при­ват­но ли­це, пред­став­ник про­фе­си­је, по­пут пе­ка­ра или фуд­бал­ског тре­не­ра. Од ње­га оче­ку­ју, ако не про­ро­чан­ство, бар охра­бре­ње и по­др­шку. Ру­ски чи­та­лац сма­тра да пи­сац мо­ра да ви­ди и оно што је из­ван ви­до­кру­га. Ово оче­ки­ва­ње сна­жно се осе­ћа при­ли­ком су­сре­та са чи­та­о­ци­ма – по раз­ме­ра­ма по­ста­вља­них пи­та­ња. Очи­глед­но, ми пи­сци да­ле­ко смо од то­га да мо­же­мо увек да ис­пу­ни­мо та­ква оче­ки­ва­ња. Пи­сци су ве­ћи­ном обич­ни љу­ди, огра­ни­че­них мо­гућ­но­сти. Али до­ђу вре­ме­на кад ови сла­ба­шни љу­ди, са­брав­ши енер­ги­ју на­ро­да, над­ви­се са­ми се­бе.

МУЧ­НА ИЖИ­ВЉА­ВА­ЊА НАД ИСТО­РИ­ЈОМ

На јед­ном ме­сту ка­же­те: „Сва­ки ге­не­рал има свог исто­ри­ча­ра.“ За­го­вор­ник сте иде­је да се исто­риј­ске „про­ве­ре­не исти­не“ мо­ра­ју ис­тра­жи­ва­ти и ра­све­тља­ва­ти из­но­ва и из дру­гог угла?

Исто­ри­ја је ра­њи­ва да­ма и тра­жи да пре­ма њој има­мо ве­о­ма бри­жан од­нос. У та­кав од­нос спа­да и објек­ти­ван при­ступ ка про­шло­сти. Исто­ри­ја не сме да бу­де по­ли­тич­ки ин­стру­мент или сред­ство иде­о­ло­шке бор­бе. Са­да­шње вре­ме за исто­ри­ју је јед­но од нај­те­жих. Ни­кад се над исто­ри­јом ни­су ижи­вља­ва­ли то­ли­ко пер­фид­но као да­нас. По­гле­дај­те са­мо ин­тер­пре­та­ци­је Дру­гог свет­ског ра­та на­ста­ле по­след­њих де­це­ни­ја. Чи­ни­ло се да оно што зна­мо о том ра­ту спа­да у „про­ве­ре­не исти­не“ о ко­ји­ма го­во­ри­те. Па ипак, у ни­зу др­жа­ва бив­шег ис­точ­ног бло­ка те исти­не пре­ра­ђе­не су то­ли­ко да их ни ро­ђе­на мај­ка не мо­же пре­по­зна­ти. Те­шка пи­та­ња су по­жељ­на и ва­жна у исто­риј­ском ис­тра­жи­ва­њу, али то тре­ба да бу­ду за­и­ста пи­та­ња, а не фал­си­фи­ка­ти. Са­мо у том слу­ча­ју она мо­гу уна­пре­ди­ти исто­риј­ску на­у­ку.

 „Чи­та­ју­ћи Ла­вр по­же­лео сам да по­ста­нем све­тац“, на­пи­сао је За­хар При­ле­пин. За­и­ста, на­чин на ко­ји сте гра­ди­ли вре­ме и при­чу у овом ро­ма­ну на­ди­ла­зи сва­ко мо­гу­ће по­и­ма­ње ствар­но­сти. У ову књи­гу за­час се усе­ли, она је онај де­лић за ко­јим сва­ки чо­век тра­га у се­би. Ка­ко сте од­лу­чи­ли да пи­ше­те жи­во­то­пис све­те Ксе­ни­је Пе­тро­град­ске и ка­ко сте га пи­са­ли?

Глав­ни лик ро­ма­на Ла­вр има ви­ше про­то­ти­по­ва. Да, то је и Ксе­ни­ја Пе­тро­град­ска, али не са­мо она. То су и Вар­ла­ам Ке­рет­скиј, и Ва­си­ли­је Бла­же­ни, и Ан­дреј Ју­ро­ди­ви, и мно­ги дру­ги. Тај пор­трет све­ца је спој суд­би­на ви­ше љу­ди ко­ји су жи­ве­ли у Ру­си­ји и ван ње. По­ку­шао сам да ро­ман ис­пу­ним њи­хо­вом енер­ги­јом, да са­вре­ме­ном чи­та­о­цу до­ча­рам да све­тац уоп­ште ни­је бес­ква­сан или пу­ки књи­жев­ни по­јам, да то ни­је чо­век ко­ји ни­кад не гре­ши не­го онај ко­ји уме за­и­ста да се по­ка­је. Ко­ли­ко сам у то­ме ус­пео, су­ди­ће сам чи­та­лац.

ОПА­СНЕ ЗАМ­КЕ ЛА­ЖНЕ СЛО­БО­ДЕ

Да ли је са­вре­ме­ном чо­ве­ку по­треб­на књи­жев­ност?

Не­сум­њи­во, по­треб­на је. Дру­га ствар је што се уло­га књи­жев­но­сти у дру­штву про­ме­ни­ла. Ра­ни­је је у књи­жев­но­сти био јак и при­вла­чан за­бав­ни еле­мент. Са­да је жи­вот по­стао ве­о­ма бо­гат сред­стви­ма за за­ба­ву. Ве­ћи­на оних ко­ји су чи­та­ли три­ле­ре схва­ти­ли су да је мно­го лак­ше укљу­чи­ти ви­део, или јед­но­став­но од­и­гра­ти пар­ти­ју ком­пју­тер­ске пу­цаљ­ке. Они ко­ји су тра­жи­ли по­јед­но­ста­вље­не пре­чи­це и ола­кост до­би­ли су их у ванк­њи­жев­ној сфе­ри. То што су они пре­ста­ли да чи­та­ју ни­је ве­ли­ки гу­би­так за књи­жев­ност. Али они ко­је је ин­те­ре­со­вао чо­век и жи­вот, у свој сло­же­но­сти, оста­ли су вер­ни књи­жев­но­сти. Чи­ни ми се да је са­да­шњи чи­та­лац мно­го ду­бљи од оног пре два­де­сет го­ди­на.

Ко­ли­ко се чо­век ме­њао и про­ме­нио кроз ве­ко­ве ко­ји­ма се ба­ви­те? И ка­ко је ка­те­го­ри­ја сло­бо­де по­ста­ла ка­те­го­ри­ја роп­ства?

Чо­век се ствар­но ме­њао. Су­штин­ски знак ових про­ме­на је био у ње­го­вом од­но­су пре­ма сло­бо­ди. Сло­бо­да је у не­ком тре­нут­ку по­ста­ла свр­ха са­мој се­би, а она је за­пра­во са­мо сред­ство за до­се­за­ње од­ре­ђе­ног ци­ља. То је она „сло­бо­да за“, кон­струк­тив­на и ства­ра­лач­ка. У исто вре­ме по­сто­ји „сло­бо­да од“, у ко­јој не­ма ства­ра­ла­штва, има са­мо ру­ши­ла­штва. Упра­во ова вр­ста сло­бо­де пре­о­вла­да­ва са­да. То је сло­бо­да ко­ја пре­тва­ра чо­ве­ка у ма­ши­ну за ужи­ва­ње и на кра­ју га уни­шта­ва.

Ми­сли­те ли да је мо­гу­ће оста­ти из­ван хи­сте­ри­је но­вих тех­но­ло­ги­ја и по­тро­шач­ког мен­та­ли­те­та?

На­рав­но да је мо­гу­ће. Тре­ба, про­сто, раз­ми­шља­ти о хи­је­рар­хи­ји вред­но­сти. О то­ме шта је у жи­во­ту бит­но, а шта ни­је. Мој ро­ман Ла­вр је по­зив на та­кву вр­сту раз­ми­шља­ња. У свом про­те­сту про­тив иде­о­ло­ги­је по­тро­шње, од­лу­чио сам да се обра­тим сред­њем ве­ку. Сред­њи век се мо­же оце­њи­ва­ти раз­ли­чи­то, али сви, би­ло да га оце­њу­ју по­зи­тив­но или не­га­тив­но, са­гла­сни су у јед­ном: иде­о­ло­ги­ја по­тро­шње му ни­је би­ла свој­стве­на. У цен­тру све­та би­ли су Бог и Ње­го­ве за­по­ве­сти. Ме­ђу њи­ма не­ма за­по­ве­сти: на­ба­вљај! ку­пуј! тро­ши!

Да ли је про­шлост увек за­вр­ше­на ствар?

Она ни­кад ни­је за­вр­ше­на ствар. Би­ло то до­бро или ло­ше, про­шлост се увек на­ста­вља. Не сме­мо да се пра­ви­мо као да не­ког до­га­ђа­ја ни­је би­ло. Већ са­ма чи­ње­ни­ца да га ми пам­ти­мо про­ду­жа­ва ње­го­во по­сто­ја­ње.

ЗНА­ЦИ ДА БО­ЛЕСТ ЈЕ­ЊА­ВА

Оти­ма­ње Евро­пе је ин­три­ган­тан на­слов. У овом ро­ма­ну не­ки мла­ди љу­ди, иде­а­ли­сти, по­ку­ша­ва­ју да из­не­дре јед­ну за­и­ста но­ву Евро­пу, да је от­му из си­сте­ма ко­рум­пи­ра­них и де­струк­тив­них ели­та, ко­ји­ма је „во­ља за моћ“ је­ди­но на­че­ло. Ме­ђу­тим, тај по­ду­хват ни­је оствар­љив, бар у ро­ма­ну. Да ли је мо­гу­ћа Евро­па као иде­ал­на за­јед­ни­ца раз­ли­чи­тих др­жа­ва, са истин­ским ху­ма­ни­стич­ким прин­ци­пи­ма?

Не­ка­да сам имао та­кве на­де. И уоп­ште, о се­би мо­гу да ка­жем да сам про­е­вроп­ски чо­век. Али Евро­пу не схва­там јед­но­стра­но, не сво­дим је са­мо на њен за­пад­ни део. Они ко­ји да­нас го­во­ре о Евро­пи че­сто за­бо­ра­ве да је и Ру­си­ја Евро­па, и то не ма­ње европ­ска од За­пад­не Евро­пе.

По­сто­ји „мит“ да Ру­си­ја спа­ја у се­би Евро­пу и Ази­ју. За оног ко по­зна­је ру­ску исто­ри­ју и кул­ту­ру, та­кво гле­ди­ште је нео­др­жи­во. Чак и ис­точ­ни си­жеи, при­сут­ни у књи­жев­но­сти ста­ре Ру­си­је, ни­су до­ла­зи­ли са Ис­то­ка не­го са За­па­да, кроз шпан­ско по­сре­до­ва­ње. За­пад­на Евро­па је на­след­ни­ца Ри­ма, а Ру­си­ја је на­след­ни­ца Ца­ри­гра­да. По­ред Про­ми­сли ко­ја га је во­ди­ла, окре­та­ње ру­ског на­ро­да пре­ма Ца­ри­гра­ду био је, ако хо­ће­те, и по­ли­тич­ки из­бор. У Х ве­ку Ви­зан­ти­ја је би­ла је­ди­на сред­њо­ве­ков­на су­пер­др­жа­ва. Са­мо узи­ма­ју­ћи у об­зир све ове окол­но­сти, мо­же се да­нас ус­по­ста­ви­ти европ­ско са­гла­сје и до­ћи до Евро­пе ко­ја Ру­си­ју по­и­ма као свој део.

Ли­те­ра­ри­зу­је­те од­нос Аме­ри­ке и Ру­си­је. На лич­ној рав­ни, и за јед­не и за дру­ге „жи­вот чи­не сит­ни­це“ и „исто­ри­ја по­сто­ји са­мо за оно­га ко обра­ћа па­жњу на њу“. Али на исто­риј­ском фо­ну, опет, су­ко­би су не­из­бе­жни?

Ни­је јед­но­ста­ван пе­ри­од ко­ји са­да про­жи­вља­ва­мо у од­но­си­ма Ру­си­је и Аме­ри­ке. Ви­ше да­на­шњих дра­ма од­ра­жа­ва бор­бу уни­по­лар­ног све­та са мул­ти­по­лар­ним. Али, као и у слу­ча­ју са Евро­пом, оп­ти­ми­ста сам. Мој оп­ти­ми­зам ни­је ро­ман­тич­ног не­го са­свим праг­ма­тич­ног ка­рак­те­ра. Кад при­хва­те ја­ча­ње Ру­си­је као но­ви (за­пра­во ста­ри) sta­tus quo, Аме­ри­кан­ци као праг­ма­ти­ча­ри ће осла­би­ти сво­је на­пи­ња­ње, по­пу­сти­ће при­ти­сак. Пр­во, они не кре­ћу у бит­ку ако не­ма­ју ве­ли­ке шан­се на по­бе­ду. Дру­го, уве­ри­ће се, ваљ­да, да се Ру­си не од­но­се пре­ма њи­ма не­при­ја­тељ­ски. Тре­ће, сви­ма (укљу­чу­ју­ћи и Аме­ри­кан­це) ко­нач­но ће би­ти ја­сно да би­ло ко­ја по­ја­ва у све­ту мо­ра да има два по­ла, у су­прот­ном кон­струк­ци­ја је не­ста­бил­на, на кра­ју и нео­др­жи­ва. А ова не­ста­бил­ност је опа­сна за све стра­не.

Без об­зи­ра на са­да­шње ве­ли­ко за­хла­ђе­ње у од­но­си­ма Ру­си­је и Аме­ри­ке, пре 10-15 го­ди­на они су ме бри­ну­ли мно­го ви­ше не­го са­да. Са­да је вр­ху­нац за­о­штра­ва­ња, али све про­ме­не не­ми­нов­но про­ла­зе кроз за­о­штра­ва­ња. То је као бо­лест, и ми­слим да смо ми са­да на пу­ту ка оздра­вље­њу.

ХРИ­ШЋАН­СКИ ОД­ГО­ВОР

Чи­ни се да је сви­ма ја­сно ка­ко се ме­диј­ски кре­и­ра­ју сли­ке до­бра и зла. Гу­бит­ни­ка и до­бит­ни­ка. Жр­та­ва и зло­чи­на­ца. Па ипак, то увек из­но­ва и сву­да успе­ва. Ка­ко је то мо­гу­ће?

Та­ко је би­ло, је­сте, на жа­лост и би­ће. Оно по­зна­то да „исто­ри­ју пи­шу по­бед­ни­ци“ са­да мо­же­мо па­ра­фра­зи­ра­ти: „До­га­ђа­је ин­тер­пре­ти­ра нај­ја­чи.“ Ме­ди­ји се сву­где пре­тва­ра­ју у сред­ства за ма­сов­ну про­па­ган­ду. Ва­жно је то схва­ти­ти и зна­ти да одво­јиш чи­ње­ни­це од ко­мен­та­ра. Про­па­ган­да има јед­ну ту­жну цр­ту: она се рет­ко бри­не о до­ка­зи­ма. Ту је на сна­зи пра­ви­ло да исти­на по­ста­је оно што се нај­че­шће по­на­вља. Али ово клуп­ко мо­же да се од­мо­та­ва и са дру­гог кра­ја: по­гле­даш шта се нај­че­шће по­на­вља у ме­ди­ји­ма, упо­ре­диш то са до­ступ­ним чи­ње­ни­ца­ма, и за­пи­таш се да ли је то исти­на. Дру­гим ре­чи­ма – тре­ба јед­но­став­но укљу­чи­ти мо­зак и ана­ли­зи­ра­ти до­га­ђа­је. Са­вре­ме­на про­па­ган­да је то­ли­ко плит­ка и оскуд­на да по­тра­га за исти­ном не зах­те­ва ве­ли­ке мен­тал­не на­по­ре.

У сва три Ва­ша ро­ма­на ре­ли­ги­ја и ду­хов­ност по­ја­вљу­ју се као уто­чи­ште и сми­сао. Да ли је то нај­ја­ча и по­след­ња од­бра­на од агре­сив­но­сти „но­вог свет­ског по­рет­ка“?

Је­сте. Ствар је у то­ме да је хри­шћан­ство ду­бо­ко лич­на ре­ли­ги­ја, као што је лич­ни наш од­го­вор на Стра­шном су­ду. Прин­цип лич­но­сти је нај­е­фи­ка­сни­ји у су­прот­ста­вља­њу ма­сов­ном зом­би­ра­њу. Упра­во због то­га мно­ги то­та­ли­тар­ни ре­жи­ми су се бо­ја­ли хри­шћан­ства. Обра­ти­те па­жњу: обје­кат про­па­ган­де је увек ма­са, а не лич­ност.

Ру­ска же­на се у Ва­шој ли­те­ра­ту­ри по­ја­вљу­је као не­што из­у­зет­но. Шта је же­на да­нас, у овом и ова­квом све­ту?

Ру­ска же­на је за­и­ста по­себ­на. У овој тач­ки на­ша раз­ли­ка у од­но­су на За­пад је нај­у­па­дљи­ви­ја. Ру­ске же­не не стре­ме утвр­ђи­ва­њу се­бе као со­ци­о­ло­шке ин­сти­ту­ци­је. Све сво­је по­бе­де оне оства­ру­ју у по­ро­ди­ци, при че­му то не ру­ши по­ро­ди­цу као ин­сти­ту­ци­ју. Шта вре­ди за­пад­на на­ви­ка да се скла­па брач­ни уго­вор, чи­ји је ствар­ни па­тос, за­пра­во, не­ми­нов­ност раз­во­да?

Уз­гред, о по­ро­ди­ци. Још у XVII ве­ку же­на у Ру­си­ји би­ла је су­бјект пра­ва, то јест мо­гла је лич­но да рас­по­ла­же сво­јом имо­ви­ном, а не пре­ко му­жа или оца. На За­па­ду је си­ту­а­ци­ја би­ла знат­но ма­ње де­мо­крат­ска. У Ру­си­ји фе­ми­ни­зам ни­је по­пу­ла­ран, јер оне сло­бо­де за ко­је се бо­ре за­пад­не же­не у Ру­си­ји одав­но по­сто­је. Со­вјет­ске же­не, на при­мер, мо­гле су да се ба­ве „му­шким про­фе­си­ја­ма“, али то њи­ма ни­је до­не­ло сре­ћу. На­ша же­на же­ли да бу­де сла­ба и да се на­ла­зи под за­шти­том му­шкар­ца. Ру­ске же­не во­ђе­не су јед­но­став­ном ми­шљу да јед­на­кост ни­је основ­ни циљ по­сто­ја­ња же­на и му­шка­ра­ца. Да, ако је Бог ство­рио же­не и му­шкар­це раз­ли­чи­тим, то зна­чи да има раз­ли­ке у сми­слу њи­хо­вог по­сто­ја­ња. И, ако се раз­ми­сли, ви­де­ће се да ни­је реч о не­јед­на­ко­сти не­го о раз­ли­чи­то­сти. ✦

Из­у­зе­так зва­ни Ср­би­ја

– Још у со­вјет­ско вре­ме би­ла ми је сум­њи­ва сло­же­ни­ца „при­ја­тељ­ство на­ро­да“. Осе­ћао сам у то­ме не­што де­ма­го­шко, из­ми­шље­но. Љу­ди се мо­гу дру­жи­ти, не на­ро­ди, а ка­мо­ли зе­мље. Та­кав од­нос пре­ма то­ме углав­ном сам са­чу­вао до дан-да­нас. Са јед­ним из­у­зет­ком: Ср­би­ја. Ствар чак ни­је у то­ме што су Ср­би би­ли со­ли­дар­ни са на­ма у нај­тра­гич­ни­јим тре­ну­ци­ма исто­ри­је и ни­су ме­ња­ли свој став у за­ви­сно­сти од тре­нут­не ко­ри­сти. Ов­де је реч о љу­ба­ви пре­ма на­ро­ду ко­ји се Ру­си­ма чи­ни као њи­хов соп­стве­ни од­раз у огле­да­лу. Ко­ли­ко мо­гу да су­дим, от­при­ли­ке та­кав од­нос има­ју и Ср­би пре­ма Ру­си­ма. Ка­ко дру­га­чи­је об­ја­сни­ти да су упра­во Ср­би спа­сли де­се­ти­не хи­ља­да Ру­са по­сле Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је у Ру­си­ји? У то­ме ни­је би­ло ни­шта ра­ци­о­нал­но, то је био из­раз љу­ба­ви и чо­ве­ко­љу­бља. И у ру­ском се­ћа­њу то је ду­бо­ко уса­ђе­но.

Осве­шћи­ва­ње и злат­на сре­ди­на

– По­сле рас­па­да Со­вјет­ског Са­ве­за, Ру­си су ра­ши­ри­ли ру­ке пре­ма Евро­пи. До­би­ли су хла­дан од­го­вор: не при­ла­зи­те нам пре­бли­зу, су­ви­ше смо раз­ли­чи­ти. Исто­вре­ме­но, без об­зи­ра на са­да­шње за­пле­те, збли­жа­ва­ње Ру­си­је и Евро­пе чи­ни ми се не­из­бе­жним. Ми­слим да Евро­па све ви­ше по­ста­је све­сна да та нео­п­ход­ност не по­чи­ва са­мо у ру­ском га­су, не­го и у вред­но­сти­ма ру­ског по­гле­да на свет. И За­пад­на Евро­па и Ру­си­ја на­пра­ви­ле су пу­но гре­ша­ка. Мо­жда баш то осна­жу­је обо­стра­ну те­жњу да се про­на­ђе злат­на сре­ди­на.