От­крио је не­по­зна­ти кон­ти­нент. Увео у скри­ве­ни век, о ко­јем су са­мо не­ки од нас по­не­што зна­ли. Без ње­га ко зна да ли би­смо, и кад, спо­зна­ли ко су за­пра­во Фјо­до­ров, Со­ло­вјов, Фло­рен­ски, Фло­ров­ски, Ле­он­тјев, Иљин, Хо­мја­ков… Или Чин­гиз Ајт­ма­тов и Ан­дреј Пла­то­нов. Ура­дио је ви­ше не­го ка­те­дре, ин­сти­ту­ти, ака­де­ми­је. Мно­го ви­ше. Мно­го ду­бље и да­ле­ко­се­жни­је. Кад год же­ли­мо да да­мо при­мер за кул­тур­ни под­виг пр­вог ре­да, у овом вре­ме­ну из­гу­бље­но­сти и ве­ле­и­зда­је, мо­же­мо мир­но на­ве­сти ње­го­во име

Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

По­ре­кло му је пра­ва тка­ни­ца, са ни­ти­ма из мно­гих срп­ских кра­је­ва. По оцу из Ај­ва­ли­је код При­шти­не, Цр­кви­не код Ко­ла­ши­на и Вог­ња у Сре­му. По мај­ци из Лич­ког Ти­шков­ца и Мар­тин Бро­да, у Кра­ји­ни. Он, ро­ђен у Ру­ми 1953, уз­ве­рао се из Ве­ли­ке Рав­ни­це на Те­ра­зиј­ски гре­бен и остао. А ода­тле се, та­да, ви­де­ло да­ле­ко.

Као из­да­вач, у свом „Ло­го­су“ об­ја­вио је не­ко­ли­ко сто­ти­на дра­го­це­них на­сло­ва. Угра­дио ру­ски бо­го­тра­жи­тељ­ски „сре­бр­ни век“ у срп­ску кул­ту­ру и срп­ску иде­ју. На­пи­сао про­све­тљу­ју­ће Од­ра­зе у сре­бр­ном огле­да­лу (Гор­ја­ни, 2013) и де­се­ти­не дру­гих огле­да из фи­ло­зо­фи­је и умет­но­сти. Је­дан је од мо­дер­них срп­ских ауто­ра че­сто ци­ти­ра­них у Ру­си­ји. Наш са­го­вор­ник већ че­тврт ве­ка: Вла­ди­мир Ме­де­ни­ца.

Не­спо­ра­зум са рав­ни­цом. Мој де­да по мај­ци Ми­лан Бур­саћ, Ли­ча­нин, пред­рат­ни жан­дар и чет­ник, у Осмој офан­зи­ви до­шао је на срем­ску зе­мљу. Ни­је у кр­ви имао ону ве­ков­ну па­ор­ску при­ла­го­дљи­вост рав­ни­ци, ни­је умео да жи­ви по ње­ним зах­те­ви­ма и од ње до­че­ка да­ро­ве. А сва­ке го­ди­не, чим се за­вр­ши шко­ла, ја сам с мо­ти­ком до­де­љи­ван баш ње­му на рас­по­ла­га­ње. Се­ћа­ње на жеђ и на лет­ње му­че­ње по де­ди­ним њи­ва­ма ду­го ме је пра­ти­ло. Та бес­крај­на рав­ни­ца би­ла ми је то­ли­ко те­шка да се на њој мо­гло са­мо ма­шта­ти, а че­сто ни то. Али ка­ко би се ка­сни­је за­ви­чај мо­гао во­ле­ти да је у ње­му све би­ло ла­ко, да ни­је би­ло пат­ње и пре­ка­љи­ва­ња?

Упра­во ту, у род­ном гра­ду, где сам за­вр­шио основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју, и на ужа­ре­ним њи­ва­ма де­де Ми­ла­на – са­да то знам – у ме­ни је ро­ђе­на уто­пиј­ска жуд­ња за не­ким бо­љим све­том, па и мо­ја ре­ли­ги­о­зност. По­сле де­ди­них њи­ва чак ми је и Кант био под­но­шљив. Упра­во за­хва­љу­ју­ћи во­љи пре­ка­ље­ној у за­ви­ча­ју ус­пео сам у жи­во­ту по­не­што да ура­дим.

Сли­ка ра­ја. Ба­ка Бо­сиљ­ка, мај­ка мо­је мај­ке Сми­ље, ро­дом је од Ме­ди­ћа из Мар­тин Бро­да на Уни. То бај­ко­ви­то се­о­це, у ко­је сам од­ла­зио ле­ти, има­ло је по­себ­но ме­сто у мом жи­во­ту и мом сну.

Имао сам шест-се­дам го­ди­на ка­да сам са мај­ком пр­ви пут от­пу­то­вао та­мо. Си­шли смо из во­за у глу­во до­ба. Си­ја­ли­ца на ста­ни­ци би­ла је је­ди­но све­тло у но­ћи без ме­се­чи­не. Ка­ме­ним пу­тем спу­шта­ли смо се ка се­лу, а са сва­ким ко­ра­ком не­ки хук по­ста­јао је све ја­чи.

„Ма­ма, шта се то чу­је?“ пи­тао сам.

„Во­да“, ре­кла је.

„Во­да?“

„Да. Во­до­па­ди.“

Ни­сам то мо­гао ни да за­ми­слим. Од во­да сам до­тад ви­део са­мо рав­ни­чар­ску Са­ву, на ко­ју смо по­не­кад ишли би­ци­кло­ви­ма на ку­па­ње, и Јар­чи­ну, мут­ни ка­нал на ко­ји ме је отац по­не­кад во­дио на пе­ца­ње. Ују­тру, ка­да сам се про­бу­дио и иза­шао на­по­ље, био је то шок ле­по­те и би­стри­не: не­ко­ли­ко во­до­па­да се об­ру­ша­ва­ло у пла­ви­ча­сто је­зер­це из­над ку­ће, а он­да су из ње­га ис­ти­ца­ла два сна­жна по­то­ка на­ли­ва­ју­ћи две ја­же ис­пред ком­шиј­ских ку­ћа… Пам­тим: ка­да сам пр­ви пут при­шао ја­жи, наг­нуо се и уро­нио ру­ке у во­ду, исто­вре­ме­но са све­жи­ном за­пах­нуо ме је онај див­ни ми­рис ма­хо­ви­не на се­дри. Био је то рај, рај ба­би­ног и мог за­ви­ча­ја, за ко­јим увек че­знем. Мо­ја сли­ка све­та у ко­јем не­ће би­ти му­че­ња, све­та игре и ра­до­сти, све­жи­не и сло­бо­де. Све­та у ко­јем ће би­ти уто­ље­на сва­ка жеђ.

Ги­лип­те­ри­са­ње. Де­да Ми­лан умро је ка­да сам по­шао у тре­ћи раз­ред гим­на­зи­је и та­да сам по­чео да се, ка­ко се то у Ру­ми го­во­ри­ло, ги­лип­те­ри­шем. Све че­шће сам пре­ла­зио ону цр­ту ко­ју ле­по вас­пи­та­на де­ца ни­су сме­ла пре­ла­зи­ти. Гим­на­зи­ју сам је­два за­вр­шио. Ба­вио сам се бок­сом, дру­жио се са на­сил­ни­ци­ма, сит­ним ло­по­ви­ма и пре­ва­ран­ти­ма, свра­ћао у све ру­пе у гра­ду, а но­ћу, кад се вра­тим, ипак чи­тао фи­ло­соф­ске књи­ге: Пла­то­на, Хју­ма, Ни­чеа…

Због за­ла­же­ња у чу­ве­ну ка­фа­ну „Ку­тић“, мој про­фе­сор фи­ло­со­фи­је Бо­жи­дар Пе­ко обо­рио је на по­прав­ни ме­не и Ми­ла Сту­па­ра, мог дру­га из клу­пе. Ни­је ми по­мо­гло ни то што сам не­ко­ли­ко ча­со­ва уочи кра­ја школ­ске го­ди­не по­ка­зао за­вид­но зна­ње. Ни­смо мо­гли да иза­ђе­мо на ма­ту­ру ни да се упи­ше­мо на фа­кул­тет. Школ­ски дру­го­ви одо­ше ко у Бе­о­град, ко у Но­ви Сад, а ми оста­до­смо у на­шем гра­ду, ко­ји је пр­вих да­на је­се­ни по­ка­зао сво­је стра­шно ли­це.

Спа­со­но­сна лек­ци­ја Де­бе­лог Ра­де. Ни­ко­га уве­че ни­је би­ло на ули­ци осим не­ко­ли­ко про­би­све­та. Са њи­ма смо се по­че­ли дру­жи­ти и ка­фан­чи­ти. Ме­не ро­ди­те­љи за­по­сли­ше у фа­бри­ци обу­ће. Мо­рао сам уста­ја­ти у пет ују­тро, а ку­ћи сам до­ла­зио по­сле по­но­ћи. Схва­тив­ши да ће­мо у тој ча­мо­ти­њи те­шко до­че­ка­ти на­ред­но ле­то, Ми­ле и ја сми­сли­смо да не­ка­ко на­мак­не­мо па­ре, па да у фе­бру­а­ру оде­мо на мо­ре и оста­не­мо та­мо до про­ле­ћа. Оно ма­ло што сам за­ра­ђи­вао у фа­бри­ци, на­кон што бих одво­јио за не­ку гар­де­ро­бу, тро­шио сам уве­че у ка­фа­ни или за би­о­скоп. Али до­бар део уло­жио сам и у коц­ку, и то до­ми­на­ма. Не­ка­ко смо по­че­ли да до­би­ја­мо, „син­дром по­чет­нич­ке сре­ће“, ка­са је по­че­ла да се пу­ни. У но­вем­бру је наш план већ из­гле­дао оствар­љив. Та­да се по­ла­ко­ми­смо. По­че­смо да се­да­мо за дру­ги сто, где су већ игра­ли озбиљ­ни­ји игра­чи и уло­зи би­ли мно­го ве­ћи. И ту нам је кре­ну­ло, док јед­но ве­че не на­ле­те­смо на Де­бе­лог Ра­ду, нај­о­па­сни­јег рум­ског коц­ка­ра и пре­ва­ран­та. А баш то ве­че по­нео сам од ку­ће ви­ше од по­ла са­ку­пље­ног нов­ца. За то јед­но но­вем­бар­ско ве­че оти­шло је мал­те­не све оно што смо с му­ком сти­ца­ли, де­ру­ћи не­ке ама­те­ре на сит­но. Про­па­до­смо. Су­тра­дан се ја и Ми­ле Сту­пар до­го­во­ри­смо да оно пре­о­ста­лог нов­ца по­де­ли­мо.

По­сле тог де­ба­кла го­то­во да се ни­смо ви­ђа­ли. Оча­ја­ва­ју­ћи у про­вин­циј­ској пу­сто­ши, до­хва­тих се књи­га. Чи­тао сам Лон­до­на, Син­кле­ра Лу­и­са, Тол­сто­ја, Го­го­ља, али и Пла­то­на, Ни­чеа, Хју­ма, по­ку­ша­вао Хе­ге­ла. У ја­ну­а­ру сам по­ло­жио ма­ту­ру, имао шан­су да се у Но­вом Са­ду ван­ред­но упи­шем на Прав­ни фа­кул­тет. Отац ме је те­рао, али сам од­био же­ле­ћи да се упи­шем на фи­ло­со­фи­ју. Отац ви­ше ни­је мо­гао да тр­пи, по­ка­зао ми је ули­цу: „Марш из ку­ће!“ Одох код ба­бе, ко­ја је жи­ве­ла са­ма, да код ње на­ста­вим да чи­там и при­пре­мам се за при­јем­ни ис­пит на фи­ло­со­фи­ји.

Бор­ба за пам­ће­ње. На­дам се да ће ме те сли­ке из де­тињ­ства пра­ти­ти до смр­ти, да не­ће све ис­пра­ти Ле­та, ре­ка за­бо­ра­ва, или не­ка де­мен­ци­ја, са ко­јом се бо­ри­ла и мо­ја мај­ка.

Мо­ја мај­ка до зад­њег тре­на свог зе­маљ­ског жи­во­та бо­ри­ла се про­тив за­бо­ра­ва. По­след­ње је­се­ни во­ле­ла је да се­ди у дво­ри­шту, ис­под др­ве­та, и да ре­ша­ва укр­ште­не ре­чи. Че­сто сам до­ла­зио да је оби­ђем. Јед­ном је за­те­кох ка­ко се­ди под др­ве­том, гла­ва јој кло­ну­ла на гру­ди. За­спа­ла. У кри­лу јој укр­ште­не ре­чи, а на тра­ви ис­под сто­ли­це је­дан па­пир. По­ди­гао сам га и по­гле­дао. Истог тре­на гру­ну­ле су ми су­зе на очи. На том па­пи­ру би­ла су ис­пи­са­на сло­ва на­ше ћи­ри­ли­це. Мо­ја мај­ка за­бо­ра­вља­ла је ка­ко се пи­шу сло­ва, а хте­ла је по сва­ку це­ну да за­др­жи то пам­ће­ње. Сло­во, и оно што нам кроз ње­га сти­же, ни­је се сме­ло за­бо­ра­ви­ти. Мо­ли­ла је Бо­га да јој по­ша­ље смрт пре не­го што би је та­кав за­бо­рав об­у­зео.

Бе­о­град. До­шао сам ту на сту­ди­је и остао. Чим сам сту­пио на тај плоч­ник, се­ћам се, по­вра­ћао сам. Од из­дув­них га­со­ва, ми­ри­са бен­зи­на, тре­ме. Од све­га. Ни­је ми па­да­ло на па­мет да се­бе на­ме­ћем овом гра­ду. Од­мах сам не­ка­ко са стра­хо­по­што­ва­њем по­гле­дао у згра­де фа­кул­те­та и Ака­де­ми­је на­у­ка, у „Про­све­ти­ну“ ан­ти­квар­ни­цу… Са­да знам: то стра­хо­по­што­ва­ње, тај страх Бож­ји, од ме­не, дрип­ца, на­пра­вио је чо­ве­ка. За­хва­љу­ју­ћи том стра­ху ни­сам све по­се­ља­чи­вао, по­про­ста­чи­вао, сво­дио на сво­ју ме­ру, не­го сам учио. Би­ла је то до­бра шко­ла, ква­ли­тет­на и те­мељ­на, не ко сад. И по­сто­ја­ло је истин­ско ин­те­ре­со­ва­ње, ду­бо­ко и ва­тре­но, не ко сад. Ку­ле-све­ти­ље би­ле су нам књи­жа­ре, а не тр­жни цен­три. Све на­ше чу­ве­не књи­жа­ре, та све­та ме­ста мо­је ге­не­ра­ци­је, уни­ште­не су. Наш са­крал­ни про­стор до­био је дру­гу на­ме­ну, нај­че­шће са­свим су­прот­ну, и то је­сте ме­ра ства­ри.

На мо­јој ма­пи Бе­о­гра­да не­ка­да је нај­ва­жни­ја тач­ка био сва­ка­ко Сту­дент­ски трг. Три фа­кул­те­та су на ње­му (Фи­ло­соф­ски, Фи­ло­ло­шки и При­род­но-ма­те­ма­тич­ки) и Ко­лар­чев на­род­ни уни­вер­зи­тет. То је за ме­не био цео Бе­о­град­ски уни­вер­зи­тет, цен­тар на­шег све­та. Да­нас ми је ва­жна, пре све­га, Ска­дар­ли­ја. Не то­ли­ко ка­фа­не и му­зи­ка, ко­ли­ко Ку­ћа Ђу­ре Јак­ши­ћа, још увек ме­сто сло­бо­де. Ку­ћа бе­о­град­ских ори­ђи­на­ла, књи­жев­них ве­че­ри, из­ло­жби, фи­ло­соф­ских три­би­на и пра­вог дру­же­ња. Још увек.

Где тру­бе не до­пи­ру. Срп­ске ути­ца­је про­шао сам у гим­на­зи­ји, а на сту­ди­ја­ма сам све сво­је сна­ге и сло­бод­но вре­ме под­ре­дио бо­љем упо­зна­ва­њу свет­ске кул­ту­ре. Тре­ба­ло је про­чи­та­ти сву свет­ску књи­жев­ну кла­си­ку, све књи­ге из би­бли­о­те­ка „Ме­та­мор­фо­зе“ и „Са­вре­ме­ни свет­ски пи­сци“. И, дру­го, хва­тао сам се оно­га о че­му се ни­је на сва уста тру­би­ло. Оп­ште тру­бље­ње ме је од­би­ја­ло, иза­зи­ва­ло сум­њу. Ре­ци­мо, сви су хва­ли­ли Кун­де­ру, а ме­ни се, осим пар при­по­ве­да­ка, ни­шта ње­го­во ни­је сви­ђа­ло. Слич­но је би­ло и са но­вим срп­ским пи­сци­ма. Бу­ла­то­вић, Киш, Шће­па­но­вић, Ћо­сић… Ни­ко од њих ни­је ути­цао на ме­не. Ње­гош, Ла­за Ла­за­ре­вић, Си­мо Ма­та­вуљ, Ми­ло­ван Гли­шић, Сте­ван Сре­мац, Ко­чић, Ан­дрић, Цр­њан­ски, та срп­ска кла­си­ка би­ла је не­до­сти­жна за ове но­ве.

Са­мо се је­дан пи­сац ка­сни­је уме­шао ме­ђу ове ве­ли­чи­не: Ме­ша Се­ли­мо­вић. Чи­тао сам га ка­сно, ка­да сам ра­дио као про­фе­сор марк­си­зма у Шко­ли ме­шо­ви­тих стру­ка у При­је­до­ру и ста­но­вао у бли­зи­ни џа­ми­је. Оскуд­на Твр­ђа­ва, а не рас­ко­шни Дер­виш, то је за ме­не свет­ски књи­жев­ни врх.

Би­се­ри мар­ги­не. Та­кав од­нос пре­ма раз­ви­ка­ној срп­ској књи­жев­но­сти имам и да­нас. Од ме­не се не­кој по­хва­ли мо­гу на­да­ти са­мо та­ко­зва­ни мар­ги­нал­ци, али ква­ли­тет­ни. (Ква­ли­тет су, не­спор­но, има­ли и мно­ги са­вре­ме­ни срп­ски пи­сци ко­је сам од­ба­ци­вао.) Оза­ри ме ма­то­ри Ви­то­мир Пу­шо­њић пре­кра­сном књи­гом Ђе ти је то Вр­бо­во, ис­пи­са­ном на са­мом вре­лу срп­ског за­ви­чај­ног је­зи­ка. На по­се­бан на­чин ути­ца­ле су на ме­не још две срп­ске књи­ге. Јед­на је Тр­ка­ли­ште Рат­ка Мар­ко­ви­ћа Ри­ђа­ни­на, ди­вљег ко­ња срп­ске по­е­зи­је, под чи­јим бе­сним ко­пи­та­ма пр­ска ока­ме­ње­ни срп­ски је­зик и вул­кан­ски се на­ди­ма сва­ки стих. (Ју­ри Ри­ђа­нин и лу­ду­је сво­јим гла­сом по би­бли­о­те­ка­ма и Ђу­ри­ним ку­ћа­ма, иде, пе­ва и ни­ко га не за­ре­зу­је, и бла­го на­ма што је то та­ко. Јер ка­ко би­смо ми има­ли при­ли­ку да га слу­ша­мо ка­да би га не­ко спа­сао од ње­го­вог лу­ди­ла у не­ка­квој здрав­стве­ној ли­те­рар­ној уста­но­ви за оп­ште при­зна­ње и до­де­лу на­гра­да.) Дру­га је ма­ла књи­га Бран­ка Пир­ги­ћа, ро­ман се­ћа­ња ко­ји слу­жи на част срп­ској књи­жев­но­сти. У ње­му амар­кор­дов­ски де­фи­лу­ју по Ва­ље­ву чу­да­ци, пре­за­ни­мљи­ви мар­ги­нал­ци осве­тље­ни ду­хо­ви­то­шћу са­мог Ба­на, за ко­га са­да знам фор­му­лу.

Че­жња за ду­би­ном. Чим сам до­шао у Бе­о­град, у „Про­све­ти­ној“ ан­ти­квар­ни­ци на­и­шао сам на две књи­ге друк­чи­је од све­га у оче­вој би­бли­о­те­ци, у ко­јој ни­је би­ло но­вих ру­ских и за­пад­них пи­са­ца. То су би­ле књи­ге Краљ вре­ме­на Ве­ли­мир Пр­ви Вик­то­ра Хлеб­њи­ко­ва и Пе­тро­град Ан­дре­ја Бе­лог. Оне су пот­пу­но од­ре­ди­ле мо­ју сту­дент­ску есте­ти­ку и схва­та­ње мо­дер­но­сти, а у њи­ма, тек ка­сни­је сам по­стао то­га све­стан, уоп­ште ни­је би­ла рас­ки­ну­та ве­за са ба­шти­ном. На­про­тив, оне су пред­ста­вља­ле оно но­во-ста­ро, за ме­не, за­пра­во, оно пра­во. То ме је и са­чу­ва­ло, ни­сам скре­нуо с пу­та и за­вр­шио не­где као уобра­же­ни „чо­век сво­га вре­ме­на“.

Та­да сам гле­дао и Ру­бљо­ва Ан­дре­ја Тар­ков­ског. По­сле Бон­дар­чу­ко­вог Ра­та и ми­ра, ко­ји сам гле­дао у Ру­ми још као гим­на­зи­ја­лац, ово је био пр­ви ру­ски филм ко­ји је не­ка­ко сам со­бом др­жао па­ри­тет за­пад­ним фил­мо­ви­ма и на­шим фил­мо­ви­ма „цр­ног та­ла­са“. Имао је сли­ку ве­ре и ве­ли­чи­не кр­ста, ру­ског кр­ста. Увла­чио ме је у ду­би­не мо­га соп­стве­ног би­ћа, род­но­га на­ро­да и род­не исто­ри­је. Пам­тим сце­ну Хри­сто­вог рас­пе­ћа у ру­ском сне­гу. Тек по­сле гле­да­ња тог фил­ма по­че­ла је да ми се, по­ла­ко, отва­ра ста­за мо­га жи­вот­ног пу­та, ко­јом су већ мно­ги про­шли. Ста­за Бо­го­чо­ве­чан­ства. Био је то по­трес с ко­јим се ни­ка­ко ви­ше ни­су мо­гла ме­ри­ти ла­ка по­дрх­та­ва­ња тла од свих дру­гих фил­мо­ва. За­пад­ни филм је та­да био до­бар, али ни­је био ду­бок.

Сре­бр­ни век. Ру­ска ду­хов­на и кул­тур­на ре­не­сан­са, тај „сре­бр­ни век“, по­чео је у дру­гој по­ло­ви­ни XIX, а пу­ни про­цват и за­ла­зак имао у пр­вој по­ло­ви­ни XX. Мо­же се ре­ћи да је то „ру­ско кул­тур­но чу­до“ тра­ја­ло са­мо је­дан век, али ће би­ти на­дах­њу­ју­ће кроз све ве­ко­ве до свр­шет­ка све­та. За­че­ли су га, у XIX ве­ку, чу­де­сни пи­сци и ми­сли­о­ци: Пу­шкин, Го­гољ, Ље­сков, Тур­ге­њев, До­сто­јев­ски, Тол­стој, Че­хов… Усле­дио је низ још ве­ћих чу­да, упра­во оних ко­ја чи­не „сре­бр­ни век“: Со­ло­губ, Ан­дре­јев, Гор­ки, За­мја­тин, Ре­ми­зов, Бр­ју­сов, Бе­ли, Блок, Хлеб­њи­ков, Ма­ја­ков­ски, Пиљ­њак, Ба­бељ, Па­стер­нак, Шо­ло­хов, Ле­о­нов, Оље­ша, Хармс, Ве­ден­ски, Все­во­лод Ива­нов, Пла­то­нов, Бул­га­ков… То је, не­сум­њи­во, на­сле­ђе јед­ног ду­бо­ког кул­тур­ног ти­хо­ва­ња чи­ја је ве­ли­чи­на та­ко бли­ста­во из­ра­же­на у ико­но­пи­су Ан­дре­ја Ру­бљо­ва. Вре­ње се од­ви­ја­ло два-три ве­ка, био је по­тре­бан спо­ља­шњи под­сти­цај да ка­мен пук­не и по­ку­ља во­да жи­ва. Те­ме­ље су уда­ри­ли Хо­мја­ков и Ки­ри­јев­ски, Со­ло­вјов и Фјо­до­ров, Да­ни­лев­ски и Ле­он­тјев, а згра­ду до­вр­ши­ли и оста­ви­ли је отво­ре­ном за све бу­ду­ће бо­го­и­ска­те­ље: Јев­ге­ни­је и Сер­геј Тру­бец­кој, Ро­за­нов и Фло­рен­ски, Ше­стов и Франк, Бул­га­ков и Бер­ђа­јев, Иљин и Ни­ко­лај Тру­бец­кој, Фло­ров­ски и Зењ­ков­ски, и мно­ги дру­ги пи­сци, фи­ло­со­фи и те­о­ло­зи. Уз њих су и они из дру­гих сфе­ра ду­ха, му­зи­ча­ри и на­уч­ни­ци, сли­ка­ри и ре­жи­се­ри: Скр­ја­бин, Стра­вин­ски и Про­ко­фјев, Ци­ол­ков­ски и Вер­над­ски, Ма­ље­вич, Фи­ло­нов, Кан­дин­ски, Ку­зма Пе­тров Вод­кин, Деј­не­ка и Пи­ме­нов, као и њи­хо­ви ве­ли­ки прет­ход­ни­ци Су­ри­ков, Рје­пин, Не­сте­ров, Вру­бељ, Ај­ва­зов­ски…

Та име­на чи­не мо­за­ик ру­ске ду­хов­не и кул­тур­не ре­не­сан­се (по­сма­тра­но са тач­ке гле­ди­шта фи­ло­со­фи­је) или „сре­бр­ног ве­ка“ (гле­да­но са ста­но­ви­шта умет­но­сти). Тре­ба ре­ћи да ов­де, баш због тог за­јед­нич­ког уну­тар­њег на­сле­ђа, и ни­је мо­гао до­ћи до из­ра­жа­ја онај ин­ди­ви­ду­а­ли­зам ко­ји је за­пад­ну кул­ту­ру и ми­сао од­вео у ћор­со­как. Ов­де по­је­ди­нац ства­ра као део са­бор­не це­ли­не, као лич­ност и но­ви су­бјект „осмог да­на Ства­ра­ња“ (ка­ко би то ре­као Бер­ђа­јев).

На жа­лост, чо­век да­нас сво­јим де­ли­ма као да све­сно на­вла­чи се­би ко­пре­ну на очи. Не окре­ће се истин­ској кул­ту­ри, ду­хов­ној, об­не­ви­део је на на­чин сле­пе при­ро­де, стра­шне сти­хи­је ко­ја мо­же да до­при­не­се кра­ју све­та или тран­сцен­дент­ној апо­ка­лип­си.

Кул­ту­ра у ка­та­ком­ба­ма. Ако да­нас уоп­ште по­сто­ји кул­ту­ра, она је ду­бо­ко у ка­та­ком­ба­ма, за­тр­па­на. Али по­сто­ји не­ки ба­стард кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је, не­ки не­за­ко­ни­ти брак из­ме­ђу езо­те­рич­ног и ег­зо­те­рич­ног, не­ка­кав ком­про­мис из­ме­ђу ства­ра­ла­штва и по­тро­шач­ког дру­штва. Ле­по­та без до­бро­те и исти­не, и без љу­ба­ви као об­је­ди­њу­ју­ћег на­че­ла, де­мон­ска је и уби­лач­ка. И све те не­нор­мал­не жи­во­ти­ње, сва та при­вид­но жи­ва а већ мр­тво­ро­ђе­на би­ћа, има­ју је­дан за­јед­нич­ки име­ни­тељ: у свим тим ком­би­на­ци­ја­ма не­ма со­ли, Бо­га не­ма, не­ма ду­ха. За­то истин­ска кул­ту­ра ни­је да­нас при­сут­на на ули­ца­ма на­ших гра­до­ва, у на­шим жи­во­ти­ма. Из­вор­на ду­хов­на кул­ту­ра од­ви­ја­ла се као жи­во оп­ште­ње чо­ве­ка са Бо­гом и при­ро­дом. У на­шим жи­во­ти­ма осе­ћа­ли смо ње­не опле­ме­њу­ју­ће од­ра­зе. Има да­нас та­квих ме­ста, али не­до­вољ­но зна­мо о то­ме. Не­дељ­на ма­на­стир­ска ли­тур­ги­ја у Слан­ци­ма крај Бе­о­гра­да, на при­мер, узор­но је ме­сто тог кул­тур­ног из­во­ра.

У ја­ре­ћој ко­жи. Гле­дам по­ли­ти­ча­ре ко­ји ула­зе у храм Бож­ји и кр­сте се, па се чак у ње­му и при­че­шћу­ју, а по­том из­ла­зе и го­во­ре о „зе­маљ­ској Ср­би­ји“, при­ка­зу­ју­ћи „не­бе­ску Ср­би­ју“ као штет­ну фан­та­зи­ју. Раз­де­љу­ју не­раз­де­љи­во, це­па­ју оно не­бо­зем­но у на­шој ве­ри. На­па­да­ју, чак и ако то­га ни­су све­сни, исти­ну Бо­го­чо­ве­чан­ства и Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста. Кр­сте се и при­че­шћу­ју, и ра­до се сли­ка­ју у цр­кви, а чим иза­ђу из хра­ма поч­ну да во­де сво­ју мо­но­фи­зит­ску по­ли­ти­ку. Та по­ли­ти­ка ни­ка­да не мо­же ни би­ти ни­шта дру­го до про­да­ја веч­ног жи­во­та за ово­зе­маљ­ски исе­чак, сми­сла жи­во­та за не­ки ма­ли и про­ла­зни ин­те­рес, за три­де­сет сре­бр­ња­ка, за­пра­во. И ко­ли­ко год да је ве­ли­ка су­ма за ко­ју се чо­век про­да­је и пре­ве­ра­ва, она је увек иста: ни­штав­на. Увек тих про­кле­тих три­де­сет сре­бр­ња­ка. „Јер шта вре­ди чо­ве­ку ако и чи­тав свет за­до­би­је, а при том ду­шу сво­ју из­гу­би?“

Ме­ра. Имао сам за ових ско­ро че­тврт ве­ка мно­га ис­ку­ства са они­ма за ко­је је „у при­ла­го­ђа­ва­њу си­гур­ност“. Са „Пла­вим кру­гом“ штам­пао сам са­бра­на де­ла Ка­зи­ми­ра Ма­ље­ви­ча под на­сло­вом Бог ни­је зба­чен. Ве­ли­чи­ни тог пе­сни­ка за­у­ма, про­по­вед­ни­ка анар­хи­зма, ку­бо-фу­ту­ри­зма, су­пре­ма­ти­зма, ап­со­лут­но­сти умет­нич­ког де­ла, ди­ве се и у Ру­си­ји и у Аме­ри­ци. Али ње­го­ва де­ла у об­ли­ку та­кве књи­ге, на пре­ко 1.200 стра­на ве­ли­ког фор­ма­та, и упр­кос то­ме то­пле и бли­ске, не­ма ни јед­на ве­ли­ка европ­ска кул­ту­ра. А те го­ди­не на Сај­му књи­га у Бе­о­гра­ду овла­шће­на ко­ми­си­ја,  на­рав­но ча­сна и струч­на и не­пот­ку­пљи­ва, од­лу­чи­ла је да на­гра­ду за из­да­вач­ки по­ду­хват го­ди­не до­де­ли не­кој књи­жи­ци Ала Го­ра, Клин­то­но­вог пот­пред­сед­ни­ка,  јед­ног од оних ко­ји су бом­бар­до­ва­ли Ср­би­ју.

По­сле то­га, тре­ба ли ишта ви­ше го­во­ри­ти о то­ме у ка­квом смо ста­њу и ко­ли­ко уру­ше­ни?

Има ли спа­са. Ста­ње је још го­ре не­го што су га опи­са­ли кла­си­ци. Да­нас се све од­ви­ја на по­за­ди­ни јед­не та­ко ис­ке­же­не ла­жи да је то ду­бо­ко од­врат­но и здра­вом ра­зу­му и оном еле­мен­тар­ном осе­ћа­њу за исти­ну. При том, и здрав ра­зум и то осе­ћа­ње не пред­у­зи­ма­ју ни­шта, пу­шта­ју да их лаж во­ди, по­вла­че се, са­кри­ва­ју, по­не­кад чак по­ку­ша­ва­ју да ту цр­ну и пот­пу­но ого­ље­ну лаж при­хва­те као исти­ну.

Али шта с тим? Шта са свет­ским пре­ва­ра­ма ако жи­ви­мо сво­ју исти­ну и чу­ва­мо је у се­би и у све­ту? Ако има­мо сво­ју ико­ну, цр­кву, шко­лу, прет­ке и по­том­ке, сво­га Спа­си­те­ља? Све је, на кра­ју кра­је­ва, наш из­бор и ис­пит за на­шу ве­ру. Из­го­ва­ра­ти се ту на пре­моћ спо­ља­шњих си­ла са­свим је не­у­бе­дљи­во, чак и кад по­ми­сли­мо да је на­сту­пи­ла пот­пу­на бо­го­о­ста­вље­ност, онај ужа­сни и све­у­би­лач­ки глу­ви зуј пра­зни­не.

Фјо­до­ров је пред­ло­жио по­след­њи пут, ве­ли­ку мо­гућ­ност по­врат­ка кроз за­јед­нич­ко де­ло. Бер­ђа­јев је сум­њао у то, сма­тра­ју­ћи да је чо­ве­чан­ство пре­да­ле­ко од­ма­кло на пу­те­ви­ма зла и да се суд над њим већ до­га­ђа… ✦

Пе­чат за­ви­ча­ја

– За­ви­чај је то од­и­стин­ски са­мо ако пре­ка­љу­је чо­ве­ка, ако га ве­зу­је за се­бе сил­ним ужа­ди­ма а ипак пу­шта у свет ка­да за то куц­не час. Са­мо ако му по­ка­зу­је вред­ност ро­ди­тељ­ског до­ма, али и сво­јим стро­гим вас­пи­та­њем отва­ра по­се­бан по­глед на ле­по­ту свет­ских про­стран­ста­ва. Из тих про­стран­ста­ва увек ће се, опет, про­ма­ља­ти он: те­шки, су­ро­ви, пре­див­ни за­ви­чај. За­ви­чај као да нас при­мо­ра­ва и на од­ла­зак и на по­вра­так. Кнез Ми­шкин у „Иди­о­ту“ Фјо­до­ра До­сто­јев­ског ка­же: „Ко не­ма тла ис­под се­бе, тај ни Бо­га не­ма. (…) Ко се од­ри­че соп­стве­не зе­мље, тај се и Бо­га од­ри­че.“

Му­зи­ка де­тињ­ства

– Ка­да бих мо­гао вас­кр­сну­ти му­зи­ку де­тињ­ства, ми­слим да би се мој жи­вот истог тре­нут­ка за­вр­шио. На­сту­пи­ла би Ка­ми­је­ва „срећ­на смрт“. Тај звук де­тињ­ства у по­за­ди­ни је свих мо­јих тра­га­ња. Мој по­глед ка де­тињ­ству про­ла­зи углав­ном кроз при­зму ру­ске књи­жев­но­сти и фил­ма. Број­ге­ло­ва сли­ка „По­вра­так ло­ва­ца“, али ви­ђе­на на ве­ли­ком плат­ну, у фил­му „Со­ла­рис“ Тар­ков­ског, не­пре­ста­но ме вра­ћа у ба­би­но и де­ди­но дво­ри­ште, у ко­смич­ку ми­сте­ри­ју ма­лог људ­ског остр­ва где жи­ви­мо сви ми, и љу­ди и жи­во­ти­ње, где ба­ба при­ча сво­је при­че док тка кр­па­ре на огром­ној и буч­ној др­ве­ној ма­ши­ни зва­ној „ткач“. А на­по­љу снег па­да, па­да, као да је и сам у том па­да­њу уснуо.

Та ли­ца, та ме­ста

– Увек се вра­ћам ли­ко­ви­ма мо­јих пре­да­ка, мај­ке и оца, ли­ко­ви­ма мо­јих дру­го­ва из де­тињ­ства и мла­до­сти, тим на­сме­ја­ним и веч­ним ли­ци­ма. Вра­ћам се и мо­јим огром­ним то­по­ла­ма на кра­ју све­та, оној боц­ка­вој тра­ви на ко­јој као де­те ле­жим и са­њам је­дан див­ни бу­ду­ћи свет, ослу­шку­ју­ћи шум ве­тра у кро­шња­ма. Та ме­ста по­сто­је у мо­јој ма­шти, ни­ка­да их не­ћу за­бо­ра­ви­ти и са њи­ма бих да се сто­пим за­у­век.

Чу­ва­ри сло­ва

– Ду­жни смо да чу­ва­мо Сло­во на­ше, Реч. То нам је на­ме­ње­но још пре на­шег ро­ђе­ња. Уоб­ли­ча­ва­ју­ће, лич­но­сно на­че­ло. Глас Исти­не. И ту, у је­зи­ку, по­сто­ји очи­шће­ње кроз пост. Уз­др­жа­ва­ње од не­по­треб­не упо­тре­бе стра­них ре­чи омо­гу­ћи­ће нам да са­гле­да­мо онај за­то­мље­ни слој на­шег је­зи­ка, оне див­не ре­чи ко­је нас чу­ва­ју и сво­јом са­бра­но­шћу во­де ка сре­ди­шту сми­сла. Сва та спи­но­ва­ња, дри­ло­ва­ња, то­ле­ран­ци­је и еду­ка­ци­је, све те пар­ти­ци­па­ци­је и ко­му­ни­ка­ци­је, сви ти бе­не­фи­ти и ин­ве­сти­ци­је, све то што тру­је и оне­мо­гу­ћа­ва жи­ву ду­би­ну оп­ште­ња, све то тре­ба ба­ци­ти у ва­тру про­чи­шће­ња. Пра­во­сла­вље је пра­во­сло­вље, ко­је осло­ба­ђа из там­ни­це.