Сва­ка ме­да­ља има бар две стра­не и све их мо­ра­мо зна­ти. Пр­ви ко­рак на пу­ту оства­ре­ња је ве­ро­ва­ње. Зла­то из Лон­до­на је ре­а­лан плод су­ро­вог тре­нин­га, са­му­рај­ске ди­сци­пли­не и ве­ли­ке по­др­шке. Оно је да­ло сми­сао мно­гим го­ди­на­ма мно­гих љу­ди. У Ри­ју, за­што кри­ти, оче­ки­ва­ња ни­су ма­ња. Кад је чо­век на пр­вом ме­сту свет­ске ли­сте, у бор­бу про­тив ње­га уно­си се мно­го ви­ше стра­сти и агре­си­је, па се и са тим мо­ра из­бо­ри­ти. Али нај­бо­љи зна­ју ка­ко

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић

Фо­то­гра­фи­је: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

Ми­ли­цу Ман­дић смо за­те­кли у бе­о­град­ском Те­квон­до клу­бу „Га­леб“, ме­сту ко­је је све­док ње­ног од­ра­ста­ња, ста­са­ва­ња и тра­ја­ња. Ме­ђу зи­до­ви­ма, укра­ше­ним пе­ха­ри­ма, леб­ди тај­на шам­пи­о­на, до­ступ­на са­мо они­ма ко­ји има­ју сме­ло­сти да је при­зо­ву.

– Са овим ме­стом пот­пу­но сам се по­и­сто­ве­ти­ла и до­жи­вља­вам га као дру­го по­ро­дич­но уто­чи­ште. Ни­кла сам у овом клу­бу, по­ред Дра­га­на Јо­ви­ћа, ко­ји ми је од по­чет­ка био тре­нер. Про­ве­ла сам го­ди­не ов­де и ста­са­ла као лич­ност и као спор­ти­ста.

Де­вој­ка у бо­ри­лач­кој ве­шти­ни.

– И ја сам, по­пут мно­гих дру­гих де­вој­чи­ца, би­ла у не­до­у­ми­ци за ко­ји се спорт од­лу­чи­ти. Оку­ша­ла сам се у пли­ва­њу, ко­шар­ци, ишла сам и на фол­клор, али сам ко­нач­но од­лу­чи­ла тек у пе­том раз­ре­ду, ка­да сам на­и­шла на пла­кат Те­квон­до клу­ба „Га­леб“, ко­ји је упи­си­вао но­ве по­ла­зни­ке. Ка­да сам до­шла, схва­ти­ла сам да је то оно што ми је по­треб­но, јер ми се до­па­ло све што је пру­жао и тра­жио. Пре све­га ди­сци­пли­ну. Уоста­лом, те­квон­до и овај клуб су ме об­ли­ко­ва­ли као лич­ност, јер сам мно­го ства­ри на­у­чи­ла по­ред тре­не­ра и оста­лих так­ми­ча­ра. Од­мах су ме при­ву­кле бор­бе и оста­ла сам у њи­ма до да­нас. То ни­је про­сто фи­зич­ко од­ме­ра­ва­ње сна­га, већ про­ми­шље­но по­вла­че­ње по­те­за у пра­вом тре­нут­ку. Тре­ба о то­ме раз­ми­шља­ти и на­пре­до­ва­ти сва­ки дан.

Бо­ри­лач­ки спорт и цр­те ка­рак­те­ра.

– У мом слу­ча­ју не­ма по­ду­дар­но­сти. По при­ро­ди сам ве­о­ма мир­на осо­ба. Не­сум­њи­во при­па­дам овом бо­ри­лач­ком спор­ту, осе­ћам се ле­по у ње­му и при­ја ми осе­ћај да ме на не­ки на­чин од­ре­ђу­је. Али, ни­сам то­ли­ко бор­бе­на ван спор­та.

Фе­но­мен успе­ха срп­ског спор­та?

– Мно­ги сма­тра­ју да је у пи­та­њу срп­ски инат. Ја­сно је ме­ни да имам нај­бо­љег тре­не­ра и да сам део клу­ба ко­ји ми мно­го зна­чи. Ипак, ка­да по­гле­да­те ка­ко функ­ци­о­ни­шу ства­ри у не­ким дру­гим зе­мља­ма, ви­ди­те да они има­ју до­бро раз­ра­ђен си­стем, пре­ма спор­то­ви­ма и пре­ма по­је­дин­ци­ма. Ми то не­ма­мо. Мно­ге од мо­јих ко­ле­га ве­ро­ват­но и по­кре­ћу те оте­жа­ва­ју­ће окол­но­сти, да­ју им мо­тив да се из­бо­ре и до­ка­жу. Не­ки инат про­ра­ди у на­ма, же­ља за ре­зул­та­том, же­ља за пред­ста­вља­њем зе­мље у нај­леп­шем мо­гу­ћем све­тлу. Ми­слим да то гу­ра све нас.

НО­ВИ ФОР­МА­ТИ РИ­ВАЛ­СТВА

При­ти­сак јав­но­сти као пре­пре­ка на пу­ту са­зре­ва­ња.

– Ве­о­ма во­лим свој спорт и за­и­ста се тру­дим да у ње­му ужи­вам, иако сам са­ма се­би по­ста­ви­ла ви­со­ке ци­ље­ве, ко­ји су од­мах на­мет­ну­ли сна­жан при­ти­сак. Искре­но, ве­ћи при­ти­сак сам са­ма се­би ство­ри­ла, не­го што је то учи­ни­ла јав­ност. Јед­но­став­но, ни­ко ни­је оче­ки­вао да са два­де­сет го­ди­на оства­рим оно што сам учи­ни­ла на Олим­пи­ја­ди у Лон­до­ну. Али, ве­ро­ва­ла сам да то мо­гу и тра­жи­ла сам то од се­бе. Чак и са­да, кад сви од ме­не оче­ку­ју да и да­ље бу­дем ме­ђу нај­бо­љи­ма, ви­ше то до­жи­вља­вам као иза­зов са­мој се­би и спрем­на сам да се са ти­ме но­сим. И по­ред све­га, ужи­вам у спор­ту ко­јим се ба­вим, у тре­нин­зи­ма и тур­ни­ри­ма, и срећ­на сам што се у то­ме до­бро осе­ћам. Знам да је то при­ви­ле­ги­ја да­нас у мо­јој зе­мљи: ра­ди­ти оно што во­лиш и има­ти пу­ну са­тис­фак­ци­ју у то­ме.

Олим­пиј­ски ре­флек­си Лон­до­на.

– За ме­не је то био са­мо ре­а­лан ис­ход ду­гог и на­пор­ног ра­да. Ве­ро­ва­ла сам да мо­гу да осво­јим олим­пиј­ско зла­то, а у то је ве­ро­вао и Дра­ган Јо­вић. По­ред ње­га, мо­рам да ис­так­нем пси­хо­ло­га Ма­ри­ју Срећ­ков, ко­ја ме је та­ко­ђе при­пре­ма­ла за та­ко не­што, и про­фе­со­ре Ду­ша­на Или­ћа и Дра­га­на Ја­бла­на. Ка­да има­те око се­бе љу­де пу­не по­др­шке, клуб ко­ји је ова­ко до­бро ор­га­ни­зо­ван, по­ро­ди­цу ко­ја вас пра­ти у сва­кој од­лу­ци и стал­но мо­ти­ви­ше, он­да сте за­и­ста на пра­вом пу­ту да оства­ри­те не­што вред­но. Оти­шла сам у Лон­дон пот­пу­но спрем­на за све што мо­же да ме оче­ку­је. То је, уз мо­ју же­љу и мо­тив, ре­зул­ти­ра­ло зла­том.

Ути­цај олим­пиј­ског три­јум­фа.

– Као и сва­ка дру­га, и та ме­да­ља има две стра­не. Пр­ва је при­ват­на и она се ни­је про­ме­ни­ла. Ужи­вам, као и пре. Ту су по­ро­ди­ца и при­ја­те­љи, и љу­ди ко­ји ме већ ду­го окру­жу­ју. На­ста­ви­ла сам да тре­ни­рам са истим жа­ром, јер сви ти ре­зул­та­ти су оста­ли иза ме­не, а ја још ви­ше же­лим да на­пре­ду­јем и увек из­но­ва да бу­дем у вр­ху. До­бра про­ме­на је у од­но­су јав­но­сти пре­ма те­квон­доу. Ме­ди­ји и оби­чан свет по­че­ли су да се отво­ре­но за­ни­ма­ју за наш спорт. Ве­ћи број мла­дих љу­ди по­чео је да до­ла­зи и тре­ни­ра. Про­ме­на је на­сту­пи­ла и у од­но­су нај­ве­ћих ри­вал­ки пре­ма ме­ни. Ка­да сам би­ла ме­ђу пр­вих де­сет, на ме­не се гле­да­ло тек као на јед­ну од њих, али ка­да сам по­ста­ла олим­пиј­ска шам­пи­он­ка, по­ста­ла сам њи­хо­ва ме­та. Све су же­ле­ле да ме ски­ну са тро­на, па сам мо­ра­ла да се су­о­чим са но­вим фор­ма­том ри­вал­ства, у ко­јем је би­ло мно­го ви­ше агре­си­је и стра­сти. То је оно на шта сам по­ку­ша­ва­ла да се на­вик­нем у ми­ну­ле три го­ди­не и ми­слим да ми је ус­пе­ло.

НЕ­ПРЕ­СТА­НО МИ­СЛИМ О ТО­МЕ

Но­ва олим­пиј­ска го­ди­на.

– За­до­вољ­на сам ка­ко су про­те­кле три прет­ход­не. До­ћи до пр­вог ме­ста на свет­ској ранг ли­сти и оста­ти на ње­му ви­ше од го­ди­ну да­на, за ме­не је из­у­зе­тан ре­зул­тат. Тим пре што сам се пр­ви пут су­о­чи­ла са озбиљ­ним по­вре­да­ма: два пу­та пре­лом ру­ке и пу­ца­ње ми­ши­ћа. Али, и по­ред све­га, за­др­жа­ла сам пр­во ме­сто и ско­ро из­бо­ри­ла кво­ту за Олим­пиј­ске игре. Са­да се зна шта ми је чи­ни­ти. Од ја­ну­а­ра по­чи­њу су­ро­ве при­пре­ме, све ће би­ти под­ре­ђе­но олим­пиј­ском тур­ни­ру. Не­ћу да кри­јем, пот­пу­но сам усред­сре­ђе­на на то и спре­мам се да по­но­вим успех из Лон­до­на. Не знам хо­ћу ли у то­ме ус­пе­ти, али знам да не­пре­ста­но о то­ме ми­слим.

Пре­те­ра­на кри­тич­ност пре­ма спор­ти­сти­ма.

– Ни­сам има­ла та­кве про­бле­ме, али при­ме­ћу­јем да се на не­ке мо­је ко­ле­ге, из дру­гих спор­то­ва, не гле­да са до­вољ­но раз­у­ме­ва­ња. Тре­ба зна­ти да спорт на­ме­ће ве­ли­ко оп­те­ре­ће­ње и да је ве­о­ма те­шко оп­ста­ти на вр­ху у ду­жем пе­ри­о­ду. Кон­ку­рен­ци­ја је же­сто­ка, ри­там тре­нин­га и не­ки спољ­ни фак­то­ри мо­гу да бу­ду оп­те­ре­ћу­ју­ћи, па су и не­у­спе­си пот­пу­но ре­ал­на ствар. Све се лак­ше под­но­си ка­да су ре­зул­та­ти до­бри, али ако по­ра­зи по­тра­ју зи­до­ви се ру­ше са свих стра­на. Би­ло би мно­го ко­ри­сни­је по­ка­за­ти раз­у­ме­ва­ње и до­бру во­љу у та­квим си­ту­а­ци­ја­ма, јер став јав­но­сти мно­го зна­чи. Он мо­же да вас охра­бри и по­вра­ти сна­гу, али мо­же и да вас гур­не у де­пре­си­ју.

Сло­бод­но вре­ме.

– Ове го­ди­не смо мно­го пу­то­ва­ли, го­то­во сва­ког ви­кен­да смо би­ли на тур­ни­ри­ма или при­пре­ма­ма, па сам ма­ло вре­ме­на про­во­ди­ла у Бе­о­гра­ду. Ка­да сам ов­де, сво­је вре­ме про­во­дим са нај­бли­жи­ма – по­ро­ди­цом, деч­ком, при­ја­те­љи­ма. Ужи­вам у њи­хо­вој бли­зи­ни, то су ми дра­го­це­ни тре­ну­ци. Во­лим да им при­чам сво­је до­жи­вља­је са пу­то­ва­ња, а они то ра­до слу­ша­ју, јер ме­ни зна­че сва та ис­ку­ства, от­кри­ћа но­вих љу­ди, зе­ма­ља, дру­га­чи­јих ка­рак­те­ра и на­ви­ка. Све то упи­јам, јер знам да ће јед­ног да­на и то би­ти део мо­је спорт­ске и жи­вот­не при­че.

От­кри­ва­ње све­та.

– Ка­да се за­др­жи­мо ба­рем не­ко­ли­ко да­на у не­ком ме­сту, мо­гу да ви­дим све оно што се не мо­же дру­га­чи­је упо­зна­ти. То су ва­жна са­зна­ња. Та­да за­пра­во ви­ди­те ко­ли­ко раз­ли­чи­то­сти чи­не свет леп­шим. На ме­не је из­у­зе­тан ути­сак оста­вио Иран. Пот­пу­но дру­га­чи­ја кул­ту­ра и на­чин жи­во­та. По­себ­но ме је оду­ше­ви­ло ко­ли­ко су та­мо­шње де­вој­ке ис­кре­не и ко­му­ни­ка­тив­не, без об­зи­ра на окол­но­сти у ко­ји­ма жи­ве. При­ча­ју отво­ре­но о оно­ме што им сме­та или им се до­па­да. Но­се ма­ра­ме, што сам и ја мо­ра­ла да чи­ним од ју­тра до мра­ка, тре­ни­ра­ње са му­шкар­ци­ма је за­бра­ње­но, не сме­ју да пру­же ру­ку ни­ко­ме на ули­ци. Са­свим је дру­га­чи­је у од­но­су на оно на шта сам ја на­ви­кла. Та­ко­ђе, пре­пу­на сам ути­са­ка из Санкт Пе­терс­бур­га и Бар­се­ло­не, па и не­ких дру­гих гра­до­ва ко­ји се не ис­ти­чу то­ли­ко на ту­ри­стич­ким ма­па­ма.

ПО­СЛЕД­ЊИ СА­МУ­РА­ЈИ

Скло­ност ка умет­но­сти.

– У фил­му, ра­до се од­лу­чу­јем за ко­ме­ди­је. До­бро ми до­ђу по­сле на­пор­них тре­нин­га, или у да­ни­ма при­ти­ска уочи так­ми­че­ња. Ме­ђу­тим, ако би тре­ба­ло да би­рам оми­ље­ни филм, он­да бих гла­са­ла за По­след­њег са­му­ра­ја. Му­зи­ка? Она је са­став­ни део мог да­на. На пу­ту од ку­ће до клу­ба, то­ком тре­нин­га, уочи так­ми­че­ња, увек је у слу­ша­ли­ца­ма му­зи­ка ко­ја мо­же да ме по­диг­не и мо­ти­ви­ше. То је углав­ном ха­ус и денс. На тур­ни­ри­ма и ду­гим пу­то­ва­њи­ма чи­та­ње ме ве­о­ма опу­шта. Књи­га ме по­ла­ко уву­че у свој свет, за­ин­те­ре­су­је ме и рас­те­ре­ти. По­след­ња ко­ју сам са за­до­вољ­ством про­чи­та­ла је Зо­вем се се­ћа­ње.

При­ја­те­љи.

– Мој клуб је, за­пра­во, мој ве­ли­ки при­ја­тељ. У ње­му увек мо­гу да про­на­ђем са­го­вор­ни­ка и да при­чам о све­му што ме до­ти­че. Стал­но је ту не­ко на ко­га мо­гу да се осло­ним. Ме­ђу­тим, увек по­сто­је по­себ­не осо­бе, па за­то ис­ти­чем не­ка­да­шњег тре­не­ра и ку­ма Уро­ша То­до­ро­ви­ћа, ко­ји ме је кр­стио пре три го­ди­не и мој је нај­бо­љи при­ја­тељ. Се­стру Јо­ва­ну до­жи­вља­вам на исти на­чин. Ту је и мој деч­ко, са ко­јим имам од­нос пун раз­у­ме­ва­ња и по­ве­ре­ња. Ужи­вам у мо­мен­ти­ма ко­је про­во­дим са њи­ма.

Ја­ка ве­за са по­ро­ди­цом.

– То је ве­за ко­ја ми жи­вот­но зна­чи. Отац, мај­ка, се­стра и ба­ка су би­ли уз ме­не ка­да сам по­чи­ња­ла, по­др­жа­ва­ли су ме, не при­си­ља­ва­ју­ћи ме ни на шта. Бри­ну­ли су уз ме­не и ра­до­ва­ли се. Три­јумф у Лон­до­ну је и за њих био ве­ли­ка са­тис­фак­ци­ја и олак­ша­ње. Са­да зна­ју да сам се оства­ри­ла. Чак и да ни­шта ви­ше не ура­дим, оста­ће тај ве­ли­ки успех. За­хвал­на сам им за све што су чи­ни­ли.

По­сле спор­та?

– По­сто­ји ре­флекс ко­ји ме те­ра да о то­ме раз­ми­шљам. Ве­ру­јем да ћу оста­ти у спор­ту, да ли као ре­кре­а­ти­вац или тре­нер, са­да не знам. Во­ле­ла бих да јед­ног да­на као тре­нер пре­но­сим сво­ја ис­ку­ства мла­ђи­ма и на­дам се та­квом пу­ту. У ме­ђу­вре­ме­ну сам упи­са­ла Фа­кул­тет за кул­ту­ру и ме­ди­је. Тре­нут­но сам на че­твр­тој го­ди­ни и мо­рам при­зна­ти да ме и та област ве­о­ма за­ни­ма, па ћу јед­ног да­на сва­ка­ко би­ра­ти из­ме­ђу ви­ше мо­гућ­но­сти, ка­да бу­дем раз­ми­шља­ла шта и ку­да да­ље. ✦

Упор­ност као кључ

– Упор­ност је за­јед­нич­ко име за рад, ред и ди­сци­пли­ну. Ко­ли­ко је са­мо та­ле­на­та уга­ше­но баш због то­га што ни­су ис­тра­ја­ли у оно­ме за шта су би­ли пред­о­дре­ђе­ни. Стал­но тре­ни­ра­ње и рад на се­би до­во­де до ре­зул­та­та. На­рав­но, и то се учи, па је ве­о­ма ва­жно да је по­ред вас стру­чан и ис­ку­сан тим, ко­ји вас хра­бри ка­да се су­о­чи­те са кри­за­ма, умо­ром, ма­ло­ду­шно­шћу или ло­шим ре­зул­та­ти­ма. Мно­го то­га је лак­ше са­вла­да­ти ка­да има­те по­др­шку спо­соб­них и ис­кре­них љу­ди, али без упор­но­сти не мо­же­те мрд­ну­ти да­ље од по­чет­ка.

По­вра­так у Бе­о­град

– Во­лим до­ма­ћи ам­би­јент, обо­жа­вам Бе­о­град и жи­вот у ње­му. Осо­бен је по мно­го че­му, пун шар­ма и кон­тра­ста. Ни­ка­да се не бих се­ли­ла одав­де. Оно што бих про­ме­ни­ла је оп­шта хи­ги­је­на. Не­мар­ни смо пре­ма сво­јој око­ли­ни и гра­ду ко­ји нам то­ли­ко ну­ди. Пр­ља­мо га на сва­ком ко­ра­ку и, што је по­себ­но ло­ше, као да се све лак­ше ми­ри­мо са ти­ме, уме­сто да се то­ме опи­ре­мо. Ка­да би­смо се­бе об­у­зда­ли, Бе­о­град би про­цве­тао.

При­мер

– Див­но се осе­ћам ка­да сам у при­ли­ци да у клу­бу и око ње­га мо­ти­ви­шем де­ча­ке и де­вој­чи­це да се ак­тив­ни­је ба­ве спор­том. Знам да им мно­го зна­чи ка­да не­ко из њи­хо­ве сре­ди­не оства­ри ве­ли­ке ре­зул­та­те. То их хра­бри и по­кре­ће, јер је ла­ко по­и­сто­ве­ти­ти се са успе­шни­ма и по­ве­ро­ва­ти да и они мо­гу не­што слич­но. До­жи­вља­вам то као сво­ју ми­си­ју.