Од­ра­ста­ла је у по­ро­ди­ци слав­ног тре­не­ра, жи­ве­ла у мно­гим зе­мља­ма. При­вла­чи­ли су је глу­ма, фо­то­гра­фи­ја, је­зи­ци. Ко­ли­ко је ду­бо­ко у ко­шар­ци схва­ти­ли су тек кад је свој бе­о­град­ски тим уве­ла у Пр­ву ли­гу. По­сле се са срп­ском жен­ском ре­пре­зен­та­ци­јом по­пе­ла на европ­ски трон. Зна ка­ко се об­на­вља соп­стве­на уну­тар­ња рав­но­те­жа и из љу­ди при­зи­ва оно нај­бо­ље. Срећ­на је што по­зна­је сво­ју зе­мљу и што љу­ди раз­у­ме­ју су­шти­ну под­ви­га ти­ма ко­ји во­ди. Во­ли дух ка­фа­не и ста­ре пе­сме. Част је ме­ђу Ср­би­ма леп по­јам, што их ја­сно опи­су­је

Текст: Алекса Комет, Де­јан Бу­ла­јић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­це

Од ма­лих но­гу је ути­ске о све­ту гу­та­ла као елик­сир, осе­ћа­ју­ћи да у мно­штву иза­зо­ва вре­ба онај ко­ји је кро­јен баш по ње­ним ме­ра­ма. Слу­ти­ла је, ма­да о то­ме ни­је го­во­ри­ла, да мо­ра би­ти спрем­на ка­да њен тре­ну­так до­ђе. Зна­ла је да ће га пре­по­зна­ти и да му не­ће до­зво­ли­ти да ми­не, по­ред ње.

– С об­зи­ром да сам жи­ве­ла у мно­гим зе­мља­ма и да смо че­сто ме­ња­ли ме­сто бо­рав­ка, би­ла сам пре­пу­на ути­са­ка о раз­ли­чи­тим ства­ри­ма. Чи­ни­ло ми се да ми је све на до­хват ру­ке, па су се и ин­те­ре­со­ва­ња сме­њи­ва­ла: при­вла­чи­ла ме је глу­ма, фо­то­гра­фи­ја, је­зи­ци су ми увек би­ли иза­зов­ни. У ко­рак са ти­ме, не­пре­ста­но сам пра­ти­ла и ко­шар­ку, али ни­сам мо­гла да прет­по­ста­вим да ће ми по­ста­ти жи­вот­ни пу­то­каз. Јед­но­став­но, не­ке ства­ри се до­го­де ми­мо на­ших оче­ки­ва­ња. Ако би се мо­гло ре­ћи да је ло­гич­но да се у мо­јој по­ро­ди­ци не­ко за­ра­зи ко­шар­ком, он­да би се пре мо­гло по­ми­сли­ти на бра­та. Он је, ме­ђу­тим, кре­нуо дру­гим пу­тем, а ме­ни се до­го­ди­ло то не­што, што ме је трај­но ве­за­ло за овај спорт.

Де­ца ко­ја ста­са­ва­ју у спорт­ским по­ро­ди­ца­ма по­не­кад осе­те за­мор због ин­тен­зи­те­та жи­вље­ња. Код Ма­ри­не то, ме­ђу­тим, ни­је био слу­чај.

– То би био лак­ши пут, а то не ли­чи на ме­не. Жи­вот у та­квим по­ро­ди­ца­ма не­ко­ме са стра­не из­гле­да ла­ко и рас­те­ре­ће­но. При­зна­јем да су се мо­ји ро­ди­те­љи по­тру­ди­ли да та­кав осе­ћај стек­не­мо мој брат и ја, али, исто та­ко, по­сто­је ре­флек­си ко­ји су ме оп­те­ре­ћи­ва­ли. Увек ме је, при но­вим се­лид­ба­ма, пра­ти­ла сна­жна но­стал­ги­ја за Бе­о­гра­дом. Ро­ди­те­љи су то мо­жда и осе­ћа­ли, па су нас че­сто до­во­ди­ли ов­де и упор­но ин­си­сти­ра­ли да са­чу­ва­мо до­дир са бли­ским љу­ди­ма, на­шом кул­ту­ром и је­зи­ком. На то­ме сам им да­нас за­хвал­на. Је­сте на­по­ран ри­там че­стих се­лид­би и по­ме­ра­ња са ме­ста на ко­ја сте се упра­во на­ви­кли, али то, ипак, ко­нач­но утвр­ди и не­ке зна­ке ка­рак­те­ра и на­те­ра вас да се на­вик­не­те на про­ме­не као на жи­вот­ну не­ми­нов­ност.

Ула­зак у про­фе­си­о­нал­не тре­нер­ске во­де утвр­дио је пу­то­каз ко­ји је ве­о­ма бр­зо до­вео до успе­ха, при че­му су се три­јум­фи ни­за­ли је­дан за дру­гим.

– То је за­и­ста нео­бич­на при­ча. Го­то­во да ни­сам зна­ла за по­раз. Од тре­нут­ка ка­да сам са шест де­вој­чи­ца у „Ушћу“ по­ста­ви­ла за циљ ула­зак у Пр­ву ли­гу, па пре­ко „Хе­мо­фар­ма“ и „Пар­ти­за­на“, сме­њи­ва­ле су се по­бе­де и ти­ту­ле. Чак су и у ре­пре­зен­та­ци­ји ци­ље­ви ви­ше­стру­ко пре­ма­ше­ни у са­мом стар­ту, јер смо по­ста­ви­ли план да тек за не­ко­ли­ко го­ди­на до­ђе­мо до гру­пе нај­бо­љих. То ме по­не­кад пла­ши, али и мо­ти­ви­ше да оства­рим још не­што ви­ше. Тим пу­тем сам све­сно кре­ну­ла и ра­ду­је ме сва­ки иза­зов ко­ји сто­ји ис­пред ме­не.

МИ­СТЕ­РИ­ЈЕ ДУ­ГОГ ТРА­ЈА­ЊА

Сна­га ње­ног ка­рак­те­ра до­шла је до из­ра­жа­ја у ко­лек­тив­ном спор­ту, ко­ји је увек оп­те­ре­ћен осо­бе­но­сти­ма оних ко­ји у ње­му уче­ству­ју.

– Пр­ви циљ ко­ји пред со­бом по­ста­вља­те је осво­ји­ти не­што, а по­том то исто по­но­ви­ти. То је сво­је­вр­сна ми­сте­ри­ја ду­гог тра­ја­ња. Ко­шар­ка по­ста­вља стро­ге усло­ве, ко­ји ни­су увек са­мо спорт­ски. На оку­пу имам два­на­ест де­во­ја­ка и исто то­ли­ко раз­ли­чи­тих ка­рак­те­ра. Мој за­да­так је да их утвр­дим, из њих из­ву­чем оно нај­бо­ље и на­те­рам их да ве­ру­ју у оно што од њих тра­жим. Од ме­не за­ви­си хо­ће ли тим ли­чи­ти на мо­је же­ље и иде­је. Уто­ли­ко ми је дра­же зла­то ко­је смо осво­ји­ле на пр­вен­ству Евро­пе, јер смо по­ка­за­ле да то мо­же­мо, сна­гом ду­ха, во­ље и та­лен­та. Са­да се по­ста­вља но­ви циљ – по­но­ви­ти оно што смо оства­ри­ле и мо­жда на­пра­ви­ти ко­рак ви­ше, јер ни иза­зо­ви не­ће би­ти исти, као што ни ми ви­ше ни­смо исте. На ме­ни је да те де­вој­ке, обо­га­ће­не за јед­но сјај­но ис­ку­ство, по­но­во учвр­стим у јед­ну бор­бе­ну је­ди­ни­цу, спрем­ну да иде из по­чет­ка и да се до кра­ја бо­ри не­сма­ње­ном же­сти­ном.

Тре­не­ри до­бро зна­ју ко­ли­ко је рад у спорт­ском ко­лек­ти­ву зах­те­ван.

– То је то­ли­ко ин­тен­зив­но да јед­но­став­но мо­ра­те про­на­ћи на­чин да се у хо­ду од­мо­ри­те. Мој прин­цип ра­да је та­кав да се по­не­кад и ко­ле­ге из му­шке ко­шар­ке за­чу­де ин­тен­зи­те­ту мо­јих тре­нин­га. Сма­трам то нор­мал­ним, али за­то схва­там сво­ју, а и по­тре­бу мо­јих игра­чи­ца да пре­дах­ну. Где год да ра­дим, за се­бе одва­јам вре­ме и про­стор за од­мор, и то са­ве­ту­јем и њи­ма. Без то­га би за­мор био не­под­но­шљив. Мо­ја рад­на не­де­ља је не­за­ми­сли­ва без ба­рем јед­ног да­на па­у­зе. Ако сам у Ср­би­ји, то је нај­че­шће из­ла­зак ван Бе­о­гра­да, од­ла­зак у при­ро­ду, ко­ја ми пу­ни ба­те­ри­је. Јед­но­став­но, мо­ра­те про­на­ћи на­чин да се по­ву­че­те, мо­жда и оса­ми­те, да би­сте се­бе одр­жа­ли у рав­но­те­жи. Без то­га, крат­ко би­сте тра­ја­ли.

Спе­ци­фич­ност ра­да са де­вој­ка­ма је не­што што ства­ра до­дат­ни те­рет.

– На сву сре­ћу, о то­ме мо­гу да го­во­рим са ја­сним лич­ним ис­ку­ством, јер сам ра­ди­ла и са се­ни­о­ри­ма „Ушћа“. То је за ме­не би­ло не­у­по­ре­ди­во лак­ше не­го ра­ди­ти са же­на­ма. Јед­но­став­но, оне су мно­го зах­тев­ни­је, са по­себ­но­сти­ма о ко­ји­ма би се мо­гло го­во­ри­ти ве­о­ма ду­го. По­не­кад у ша­ли, у ко­јој има мно­го зби­ље, ка­жем да ћу се од­мо­ри­ти ка­да пре­ђем на му­шку ко­шар­ку.

То мо­же­мо оче­ки­ва­ти у до­глед­но вре­ме.

– Са ти­ме, јед­но­став­но, не­мам ни­ка­кав про­блем. Мој је­ди­ни за­да­так је да из гла­ве из­ба­цим Со­њу, Је­ле­ну, Ану и оста­ле игра­чи­це, и да се пре­ба­цим на му­шку при­чу. То је све. Се­бе сма­трам про­фе­си­о­нал­цем ко­ји је до­ра­стао та­квом иза­зо­ву и са­мо је пи­та­ње вре­ме­на ка­да ће се то до­го­ди­ти.

ТО ЈЕ МОЈ ОТАЦ, БО­ЖИ­ДАР

Не­ко би мо­гао прет­по­ста­ви­ти да је отац Бо­жи­дар, про­сла­вље­ни ко­шар­ка­шки тре­нер, био ве­о­ма за­сту­пљен у Ма­ри­ни­ној ка­ри­је­ри. Из­не­на­дио би се, ме­ђу­тим, ка­да би са­знао да ни­је та­ко.

– У пра­вом сми­слу ре­чи он је от­крио ко­ли­ко сам ду­бо­ко у ко­шар­ци тек оног тре­нут­ка ка­да сам са „Ушћем“ ушла у Пр­ву ли­гу. Био је из­не­на­ђен и ни­ма­ло оду­ше­вљен мо­јом од­лу­ком да и ја по­ста­нем тре­нер. На­рав­но, ни­је се сло­жио са тим, же­ле­ћи пре све­га да ме за­шти­ти од свих не­га­тив­них им­пул­са ко­ји пра­те овај по­сао. Ме­ђу­тим, јед­ном од­луч­ном ре­че­ни­цом ја­сно сам му ста­ви­ла до зна­ња ко­ли­ко сам ре­ше­на да оста­нем у то­ме. Про­фил мог ка­рак­те­ра је та­кав да не до­зво­ља­ва ме­ша­ње са стра­не, а опет, ње­гов ка­рак­тер је та­кав да уме да пре­по­зна и по­шту­је ре­ал­ност ту­ђих од­лу­ка, па ни­ка­квих да­љих не­спо­ра­зу­ма ни­је би­ло. Пр­ви и је­ди­ни пут је био на не­кој мо­јој утак­ми­ци 2007. ка­да смо у Су­бо­ти­ци осво­ји­ле Куп, што је ујед­но био мој пр­ви тро­феј. Ипак, знам да те­шко пре­жи­вља­ва све мо­је ме­че­ве, а то­ком фи­на­ла, ка­да смо осво­ји­ле европ­ско зла­то, по­пу­шио је ко зна ко­ли­ко ци­га­ре­та, иако ни­је пу­шач и дрх­тао је од на­пе­то­сти то­ли­ко да га ни ста­ри дру­го­ви ни­су мо­гли пре­по­зна­ти. На кра­ју је за­пла­као, јер бо­ље од свих зна ка­ко ми је би­ло. То је мој отац, Бо­жи­дар.

Ме­ђу­тим, не сме да бу­де спа­ва­ња на ло­во­ри­ка­ма.

– Ка­да смо осво­ји­ле европ­ско зла­то, по­ста­ви­ла сам се­би пи­та­ње: шта са­да? Ка­ко срп­ској ко­шар­ци да­ти не­што но­во? Од­го­вор је био у од­лу­ци да по­но­во кре­нем из по­чет­ка, из са­мих осно­ва, па сам са при­ја­те­љи­ма по­кре­ну­ла По­крет за жен­ску ко­шар­ку, ко­ји има за циљ пре све­га да де­вој­чи­ца­ма пру­жи при­ли­ку да се бес­плат­но ба­ве овим спор­том, да стек­ну пр­ва ис­ку­ства и мо­жда от­кри­ју та­ле­нат у се­би. Кроз све то сте­ћи ће и на­ви­ке здра­вог жи­во­та, што је мо­жда нај­ва­жни­је. Све то већ до­бро функ­ци­о­ни­ше у Бе­о­гра­ду, а са­да ће по­че­ти да се ши­ри по Ср­би­ји. Им­по­ну­је ми што уче­ству­јем у не­че­му та­квом, јер ме оду­ше­вља­ва ин­те­ли­ген­ци­ја на­ше де­це, окрет­ност и спрем­ност да се при­ла­го­де у те­шким си­ту­а­ци­ја­ма. Ве­ли­ки део жи­во­та сам про­ве­ла у ино­стран­ству и, ве­руј­те, у све­ту ни­сам че­сто на­и­ла­зи­ла на слич­не при­ме­ре. Срећ­на сам што по­зна­јем сво­ју зе­мљу и осе­ћам ње­не по­тре­бе. Тру­дим се да јој по­да­рим сво­ја искре­на осе­ћа­ња и нај­сме­ли­је же­ље.

Ко­ли­ко се то пре­по­зна­је?

– Мно­го ми зна­чи то што ве­ли­ки број љу­ди раз­у­ме су­шти­ну на­шег успе­ха. Ми смо европ­ско зла­то осво­ји­ле не са­мо за­то што смо би­ле до­бре, већ пре све­га због ве­ли­ког ср­ца и што смо би­ле спрем­не да по­след­њи атом сна­ге оста­ви­мо на пар­ке­ту. То ни­је са­мо пи­та­ње спорт­ског мо­ти­ва, већ и људ­ског мо­ра­ла. То имаш у се­би, или не­маш. Ту же­љу да се за не­што и не­ко­га жр­тву­јеш, и не ште­диш се­бе. Во­ле­ла бих да се мно­ги угле­да­ју на ко­шар­ка­ши­це, јер чи­ње­ни­ца је да број­ни љу­ди ме­ђу на­ма не чи­не до­вољ­но ни за се­бе, а ка­мо­ли за сво­ју зе­мљу. Без то­га не мо­же­те оства­ри­ти ни оно што оче­ку­је­те, а ка­мо­ли раз­ми­шља­ти о не­че­му ви­шем.

ЗАР ТО НИ­ЈЕ ЉУ­БАВ

И жи­вот ван спор­та ма­ми Ма­ри­ни­ну ра­до­зна­лост, али вре­ме­на не­ма до­вољ­но за све же­ље.

– По­зо­ри­ште ме је осво­ји­ло још у школ­ским да­ни­ма и са ужи­ва­њем пра­тим пред­ста­ве, али, на­жа­лост, оба­ве­зе ме спре­ча­ва­ју да то чи­ним че­шће. Скло­ност ка сцен­ским умет­но­сти­ма је за­сту­пље­на у мо­јој по­ро­ди­ци, јер је брат на фил­му, а ја сам ето, оп­чи­ње­на по­зо­ри­штем. Мо­рам да ка­жем да ми је жао што не це­ни­мо ви­ше на­ше глум­це. Они су пра­во бо­гат­ство и по­зна­то ми је ко­ли­ко их по­шту­ју у све­ту. Ми их се, на­жа­лост, се­ти­мо ка­да нас на­пу­сте, че­га је у по­след­ње вре­ме би­ло пре­ви­ше, па бих во­ле­ла да им на­по­кон до­де­ли­мо ме­сто ко­је за­слу­жу­ју. По­е­зи­ја је не­што у че­му, та­ко­ђе, ужи­вам. У ње­ној емо­ци­ји, скла­ду и искре­но­сти ко­ју по­ка­зу­је. Во­лим да је от­кри­вам у све­ту ко­ји ме окру­жу­је, ка­кав год да је­сте.

Ка­фан­ски сто, звук на­пе­тих жи­ца и ма­ло бо­е­ми­је у ду­ши…

– То ме усре­ћу­је. Во­лим ка­фа­ну и дух ко­ји је­ди­но у њој по­сто­ји, па ма­кар то би­ле и оне ста­ре убо­ге крч­ме. По­не­кад по­же­лим да иза­зо­вем му­зи­ча­ре пе­сма­ма ко­је се дав­но већ не мо­гу чу­ти, мо­гла бих чак и да се так­ми­чим са њи­ма по бро­ју пе­са­ма ко­је знам. По­не­кад ме пи­та­ју мо­гу ли ка­фан­ске пе­сме да ме опи­шу? Ако и мо­гу, то ни­су јед­на, две или три. Мо­ра их би­ти мно­го ви­ше. То је од­раз мог би­ћа, же­ља да се пре­пу­стим емо­ци­ји ко­ју ка­фа­на уме да по­бу­ди и да ужи­вам у то­ме, искре­но и не­спу­та­но. На­рав­но, ка­да имам вре­ме­на за та­ко не­што.

Док је от­кри­ва­мо, по­ста­је ја­сно да ће Ма­ри­на, по­ред свих про­тив­ни­ка, са­ма се­би увек би­ти нај­ве­ћи иза­зов.

– У Фран­цу­ској не мо­гу да ве­ру­ју ко­ли­ко сам по­све­ће­на по­слу. По­ку­ша­ла сам да им об­ја­сним да ме­ни ни­је по­тре­бан кон­тро­лор да ме пра­ти ко­ли­ко ра­дим, јер по­сто­је не­ка дру­га ме­ри­ла ко­ја ми ви­ше зна­че. Став о озбиљ­но­сти и од­го­вор­но­сти оно­га што ра­дим ду­бо­ко је уко­ре­њен у ме­ни. Ка­да сам све­сна да сам да­ла све од се­бе, та­да сам спо­кој­на и опу­ште­на. То тра­жим и од сво­јих игра­чи­ца: да­ти све од се­бе и по­ку­ша­ти ко­рак ви­ше, па и ако не успе­мо, ја ћу им пру­жи­ти ру­ку. Би­ти ча­стан у свом по­слу, зна­чи по­да­ри­ти и част свом жи­во­ту. Част је леп по­јам ме­ђу на­ма Ср­би­ма и вр­ло ја­сно опи­су­је ко смо и ка­кви смо.

Иде­мо у су­срет Олим­пиј­ским игра­ма.

– Мно­ги су не­ре­ал­ни у сво­јим оче­ки­ва­њи­ма, по­сле успе­ха ко­је смо до са­да оства­ри­ле. То је цр­та на­шег ка­рак­те­ра и ми ће­мо по­ку­ша­ти да се са ти­ме из­бо­ри­мо. На­и­ме, мо­је де­вој­ке од­ла­зе у Рио као де­ца по­ред пре­ка­ље­них шам­пи­о­на. Хва­ла Бо­гу, има­мо их по­ред се­бе, по­чев од јед­ног ге­ни­јал­ног те­ни­се­ра, ко­ји нам је сви­ма узор, па до сјај­них стре­ла­ца, атле­ти­ча­ра, ва­тер­по­ли­ста и мно­гих дру­гих. Мој за­да­так је да еки­пу вра­тим на онај ни­во на ко­ме смо би­ле ка­да смо по­чи­ња­ле. Без оп­те­ре­ће­ња, али и без ком­плек­са, да­ти све од се­бе. Знам да се не­ће­мо обру­ка­ти, јер има­мо ве­ли­ко ср­це, али при­чу о ме­да­ља­ма и не­че­му слич­ном не же­лим ни да по­чи­њем, јер мо­же ла­ко да по­ста­не нео­збиљ­на.

Ко се­бе осу­ди на ко­ра­ча­ње ка ви­си­на­ма, сле­ду­ју му те­шки ко­ра­ци и на­пет дах у гру­ди­ма. Али…

– Зар у то­ме ни­је сми­сао и по­ен­та жи­во­та? Зар то ни­је свр­ха на­шег тра­ја­ња? Уоста­лом… зар то ни­је љу­бав? ✦

Мо­ја зе­мља

– Ко­ли­ко сам ве­за­на за сво­ју зе­мљу су­ви­шно је ис­ти­ца­ти. Пот­пу­но сам све­сна то­га да кроз по­сао ко­ји ра­дим мо­гу да учи­ним не­што до­бро за њу и бу­ди­те уве­ре­ни: не по­сто­ји пре­пре­ка ко­ја ме мо­же за­у­ста­ви­ти да дам све од се­бе на том пу­ту. Осе­ћај да сам у то­ме ус­пе­ла је не­у­по­ре­див. Ја сам већ до­жи­ве­ла онај чу­ве­ни бал­кон, на ко­ји су се пе­ли са­мо нај­бо­љи, до­жи­ве­ла сам се­дам хи­ља­да љу­ди у „Пи­о­ни­ру“ на жен­ској ко­шар­ци, што је до ско­ро би­ло не­за­ми­сли­во. На фи­на­ле у Бу­дим­пе­шти до­шле су хи­ља­де на­ших љу­ди да нас по­др­же и по­здра­ве. Ка­ква је са­мо то са­тис­фак­ци­ја и ис­пу­ње­ње нај­скри­ве­ни­јих же­ља у жи­во­ту јед­ног спор­ти­сте или тре­не­ра!

Ли­ка у мом ср­цу

– Она је са­став­ни део мо­је жи­вот­не при­че. Жи­ви у ме­ни као по­стој­би­на мо­је по­ро­ди­це, тра­је и ту не­ма по­себ­ног од­го­не­та­ња, тим пре што сам вас­пи­та­на да во­лим и по­шту­јем оно што је мо­је. Сво­је де­тињ­ство у до­број ме­ри сам про­ве­ла у Ли­ци. Обо­жа­вам тај на­род, во­лим да те љу­де имам крај се­бе, да их ви­ђам на ра­зним ску­по­ви­ма ко­је уме­мо до­бро да ор­га­ни­зу­је­мо. То је не­што што ће тра­ја­ти.