Ни­ка­да се ни­је гу­рао у пр­ви ред, на­про­тив, али од ма­ле­на баш он од­лу­чу­је исто­риј­ске утак­ми­це. Од ка­ко је пи­о­ни­ре „Ло­зни­це“ увео у нај­ја­чу ли­гу Ср­би­је, до пре­суд­ног го­ла Бра­зи­лу у фи­на­лу Свет­ског пр­вен­ства за мла­де 2015. на Но­вом Зе­лан­ду, или до не­дав­ног го­ла на Ки­пру ко­јим је пр­ва­ка Ка­зах­ста­на пр­ви пут у исто­ри­ји увео у европ­ску Ли­гу шам­пи­о­на. Још у ро­ди­тељ­ском до­му у Ба­њи Ко­ви­ља­чи на­у­чио је: „Успех не ме­ња пра­ве љу­де.“ И ка­да је био без клу­ба, на ули­ци, и са­да на свет­ском тр­о­ну, др­жи се исто. Пред њим је леп и те­жак пут, баш као и онај иза ње­га

Пи­ше: Не­над Мар­ко­вић

Пред по­ла­зак на Но­ви Зе­ланд, на Свет­ско фуд­бал­ско пр­вен­ство за мла­ђе од два­де­сет го­ди­на, ре­као је да се еки­па при­пре­ма још от­ка­ко се ква­ли­фи­ко­ва­ла, да је спрем­на и да још са­мо не­ко­ли­ко сит­ни­ца тре­ба да се ста­ви на ме­сто. Био је све­стан да као је­дан од нај­и­ску­сни­јих у еки­пи, играч ко­ме је то тре­ће ве­ли­ко так­ми­че­ње, но­си и ве­ћу од­го­вор­ност. Ве­ро­вао је у успех, али ни­је ср­љао. „Ко­рак по ко­рак до ци­ља“, го­во­рио је. У шта је ве­ро­вао, то је и оства­рио. Пред сам крај дру­гог пр­о­ду­жет­ка, у 118. ми­ну­ту фи­нал­ног су­сре­та са Бра­зи­лом, ре­пре­зен­та­ци­јом ко­ја је иза се­бе има­ла низ од два­де­сет утак­ми­ца без по­ра­за, по­сти­гао је гол и до­нео Ср­би­ји свет­ску ти­ту­лу, а се­би ме­сто у исто­ри­ји срп­ског спор­та.

– Ствар­но је не­ве­ро­ва­тан осе­ћај по­бе­ди­ти Бра­зил у фи­на­лу Свет­ског пр­вен­ства, а ме­ни је при­па­ла част да два ми­ну­та пред крај та­ко ве­ли­ке утак­ми­це дам гол. Би­ло је ве­о­ма те­шко, пра­во фи­на­ле. Че­ка­ло се ко ће пр­ви по­гре­ши­ти. По­ве­ли смо, па се мо­жда ма­ло и упла­ши­ли те пред­но­сти, при­ми­ли брз гол и вра­ти­ли све на по­че­так. Ка­да су сви по­ми­сли­ли да ће пе­на­ли од­лу­чи­ти по­бед­ни­ка, јед­на од­лич­на кон­тра ре­ши­ла је све. Осе­ћао сам се до­бро то­ком це­лог тур­ни­ра, осим у пр­вих три­де­се­так ми­ну­та фи­на­ла. Ка­да су по­че­ли пр­о­ду­же­ци, осе­ћао сам се од­лич­но, као да ми је пр­ва утак­ми­ца тур­ни­ра. Имао сам сна­ге, по­ди­гао сам се и мо­гао да играм још по­ла са­та и да је та­ко би­ло, дао бих још је­дан гол. У тре­нут­ку ка­да је кре­нуо тај кључ­ни кон­тра­на­пад, ви­део сам да сам пр­ви ис­пред на­ше од­бра­не, је­ди­ни ко­ји мо­же да се укљу­чи, и по­чео сам да тр­чим. Жив­ко­вић ми је од­и­грао лоп­ту на вре­ме, а ја сам пр­ви пут у жи­во­ту био то­ли­ко сми­рен да се чак ни на тре­нин­гу ни­ка­да ни­сам та­ко осе­ћао. Знао сам да мо­рам да са­че­кам гол­ма­на, ви­део сам да оче­ку­је да му га­ђам пр­ви угао уну­тра­шњом, а ја, ина­че, во­лим да шут­нем спољ­ном, стал­но то ра­дим, и по­го­дио сам му кр­оз но­ге.

По­го­дак у фи­на­лу, по­стиг­нут мир­но као да игра са дру­га­ри­ма у школ­ском дво­ри­шту, ни­је био је­ди­ни тре­ну­так у ко­јем је на Свет­ском пр­вен­ству Не­ма­ња пре­су­дио. У че­тврт­фи­нал­ном су­сре­ту са ре­пре­зен­та­ци­јом САД чи­ни­ло се да је се­ри­ја пе­на­ла бес­крај­на, али он­да је срп­ски бр­ој осам кре­нуо ка ше­сна­е­стер­цу и осам­на­е­сти пе­нал из­вео са­вр­ше­но хлад­но­крв­но. Учи­нио је то у скла­ду са ре­че­ни­цом ис­пи­са­ном на уну­тра­шњем по­ру­бу дре­са ко­ју су ре­пре­зен­та­тив­ци чи­та­ли пред сва­ки из­ла­зак на те­рен: „Бог да­је нај­те­же ми­си­је сво­јим нај­бо­љим иза­бра­ни­ци­ма!“

– Мно­го ми је зна­чио тај пе­нал. Се­лек­тор Па­у­но­вић је ре­као да сам у том тре­нут­ку, пре­у­зев­ши од­го­вор­ност, са­зрео и то ми је по­мо­гло у фи­на­лу. Ни­је тре­ба­ло да шу­ти­рам та­да, али ми је не­што ре­кло да из­ве­дем пе­нал. И ни­ка­да то ни­сам опу­ште­ни­је ура­дио, био сам пот­пу­но си­гу­ран да ћу по­сти­ћи гол. То сам од­го­во­рио и су­ди­ји ка­да сам при­шао лоп­ти и ка­да ме је, не­у­о­би­ча­је­но, упи­тао да ли ћу по­го­ди­ти. При­ча­ло се да сам раз­го­ва­рао са гол­ма­ном Сти­фе­ном, али то ни­је тач­но.

СЛО­ГА

За раз­ли­ку од уоби­ча­је­ног по­на­ша­ња срп­ских еки­па, омла­дин­ци ни­су па­да­ли ка­да гу­бе, ни­ти су се по­вла­чи­ли у од­бра­ну ка­да во­де, игра­ли су увек до кра­ја, до по­след­њег су­диј­ског зви­жду­ка и ни­је ме­ђу њи­ма би­ло тр­ве­ња, ни­ти за­ви­сти. По­ка­за­ли су на де­лу да сло­га ку­ћу гра­ди и да са­мо сло­га Ср­би­на спа­са­ва.

– То ми је нај­ја­чи ути­сак ко­ји но­сим са Но­вог Зе­лан­да. Ка­кав смо тим, ка­кво дру­гар­ство вла­да ме­ђу на­ма. Би­ли смо за­јед­но три­де­сет пет да­на и ни­јед­ног тре­нут­ка ни­смо осе­ти­ли нер­во­зу, што се де­ша­ва ка­да мно­го љу­ди за­јед­но пр­о­во­ди то­ли­ко вре­ме­на. На­ма се то ни­је де­си­ло. При­су­ство пси­хо­ло­га у ти­му би­ло је ве­о­ма бит­но. Ва­жно је да мо­же­те са не­ким струч­ним да по­раз­го­ва­ра­те ка­да има­те не­ку ди­ле­му. Ни­је исто при­ча­ти са не­ким ко ни­је та­ко до­бро упу­ћен у то. Зна­чи­ла ми је по­др­шка ко­ју сам до­би­јао од ку­ће, али, уз ро­ди­те­ље, по­ро­ди­цу и де­вој­ку, нај­ве­ћа по­др­шка је до­ла­зи­ла из са­ме еки­пе јер смо за­јед­но жи­ве­ли за тај циљ. Скуп смо ве­о­ма до­брих игра­ча, али је нај­бит­ни­ја ат­мос­фе­ра у еки­пи. Ако та­ко на­ста­ви­мо, ве­ру­јем да мо­же­мо и у се­ни­ор­ској кон­ку­рен­ци­ји по­сти­за­ти ре­зул­та­те.

О осва­ја­њу свет­ске ти­ту­ле ма­штао је још као кли­нац, док је трч­ка­рао за лоп­том са дру­га­ри­ма из род­не Ба­ње Ко­ви­ља­че и пе­тлић­ке се­лек­ци­је та­мо­шњег ФК „Гу­че­во“. По­кој­ни де­да Слав­ко од­вео га је пр­ви пут на ста­ди­он.

– Је­два је из­мо­лио тре­не­ра да ме пу­сти да тре­ни­рам по­што сам био ма­ли, имао сам тек пет го­ди­на. Увек сам во­лео фуд­бал. Лоп­та ми је би­ла нај­о­ми­ље­ни­ја играч­ка, че­сто сам спа­вао са њом. Стал­но сам играо фуд­бал, као и сва де­ца у на­шој ули­ци и око­ли­ни. Би­ла су ми ва­жна та ме­ста на ко­ји­ма смо се оку­пља­ли, дру­жи­ли и, на­рав­но, игра­ли лоп­те, а по­себ­но дво­ри­ште ОШ „Ве­ра Бла­го­је­вић“ у Ба­њи Ко­ви­ља­чи. То се не за­бо­ра­вља. Још увек сам у кон­так­ту са тим дру­га­ри­ма, чу­је­мо се стал­но и ви­ђа­мо кад год до­ђем ку­ћи. По­сле „Гу­че­ва“, пре­шао сам у „Је­дин­ство“ из Ро­ће­ви­ћа, а он­да у тре­ћем, че­твр­том раз­ре­ду у ло­знич­ки ФК „Омла­ди­нац“ и ту сам тре­ни­рао до од­ла­ска у „Зве­зду“. Био сам ше­сти раз­ред, имао два­на­ест го­ди­на, ка­да сам пр­ви пут обу­као цр­ве­но-бе­ли дрес и то је би­ло оства­ре­ње де­чач­ког сна. Био сам су­ви­ше ма­ли да бих оти­шао у Бе­о­град, па сам на тре­нин­ге пу­то­вао два, три пу­та сед­мич­но по 140 ки­ло­ме­та­ра у јед­ном прав­цу. Та­да сам био де­те и ни­сам до­вољ­но знао, ни­је ми те­шко па­да­ло. Тек са­да ви­дим ко­ли­ко је мо­јим ро­ди­те­љи­ма би­ло те­шко да се орга­ни­зу­ју, ускла­де оба­ве­зе, да узи­ма­ју сло­бод­не да­не ка­ко би ме та­ко че­сто во­зи­ли до Бе­о­гра­да. Али сви смо се под­ре­ди­ли истом ци­љу. Ја сам нај­бо­ље учио баш у вре­ме док сам ко­ли­ма ишао на тре­нин­ге. Се­ћам се, де­ша­ва­ло се че­сто да одем са оцем Ра­ди­са­вом, са­о­бра­ћај­ним по­ли­цај­цем, у сре­ду на тре­нинг па, да се не би­смо вра­ћа­ли, оста­не­мо до не­де­ље код тет­ке у Бе­о­гра­ду. Та­да смо нас дво­ји­ца има­ли озбиљ­не до­го­во­ре ка­ко мо­јој мај­ци Та­њи, ина­че учи­те­љи­ци, да са­оп­шти­мо да три да­на не­ћу ићи у шко­лу. Ле­па је то успо­ме­на и сва­ка­ко до­бро ис­ку­ство.

ИС­КУ­ШЕ­ЊА

Ни­је све, ме­ђу­тим, те­кло глат­ко. Не­ма­њу су че­ка­ла ис­ку­ше­ња, ис­пи­ти зре­ло­сти је­дан за дру­гим, а са­мо што је био на­чео ти­неј­џер­ске да­не. По­вре­да и ме­сец да­на у гип­су из­ба­ци­ли су га са те­ре­на по­сле две го­ди­не у „Зве­зди“. Шест ме­се­ци ни­је тре­ни­рао и ви­ше ни­је има­ло сми­сла пу­то­ва­ти у Бе­о­град. На­мет­ну­ло се пи­та­ње шта да­ље, а ми­шље­ња су би­ла раз­ли­чи­та.

– Отац је био за то да се вра­тим по сва­ку це­ну, мај­ка је би­ла пр­о­тив. Пре­су­дио је отац и то је си­гур­но био нај­бо­љи по­тез. Вра­тио сам се у жи­вот, играо стал­но го­ди­ну да­на у пи­о­нир­ској се­лек­ци­ји ФК „Ло­зни­ца“, осво­ји­ли смо ти­ту­лу и кр­оз ба­раж са по­же­шком „Сло­гом“ пла­си­ра­ли се у нај­ви­ши ранг, Ква­ли­тет­ну ли­гу Ср­би­је. Нај­бит­ни­је је би­ло то што сам играо стал­но. За вре­ме по­вре­де, нај­ве­ћи пр­о­блем сам био ја сам. Био је зим­ски пе­ри­од, хлад­но, са­мо сам јео и играо игри­це. До­ста сам се уго­јио и за све сам био сам крив. Ка­да сам се вра­тио по­сле по­вре­де, на при­пре­ма­ма у Ма­ке­до­ни­ји ви­ше сам се­део на зе­мљи не­го што сам ра­дио. Са­мо сам го­во­рио да не мо­гу ви­ше и сви су ми се сме­ја­ли. Тих шест ме­се­ци ми је нај­ло­ши­ји фуд­бал­ски пе­ри­од и та­да сам нај­ма­ње био гла­вом у ње­му. Ка­да си сед­ми раз­ред, о све­му ми­слиш осим о оно­ме о че­му би тре­ба­ло. По­вра­так у Ло­зни­цу до­при­нео је да схва­тим да мо­рам мно­го ви­ше да ра­дим ка­ко бих по­но­во играо као пре. То сам и ура­дио. А та­да је тре­ба­ло од­лу­чи­ти шта да­ље. Отац је же­лео да оста­нем у Ло­зни­ци и играм у Ква­ли­тет­ној ли­ги, а мај­ка је ин­си­сти­ра­ла да се вра­тим у Бе­о­град. Та­да је она пре­су­ди­ла и би­ла је у пра­ву. Обо­је су за ме­не у пра­вом тре­нут­ку до­не­ли пра­ву од­лу­ку.

Дру­ги од­ла­зак у Бе­о­град зна­чио је и одва­ја­ње од ро­ди­тељ­ског до­ма. Мај­ка и отац су оста­ли код ку­ће, а  Не­ма­ња је са дру­го­ви­ма из еки­пе, о тр­о­шку клу­ба, жи­вео у јед­ној ку­ћи у Ку­мо­дра­жу. Ми­ран крај им је од­го­ва­рао, а све им је би­ло орга­ни­зо­ва­но. Пут до успе­ха ни­је лак, ни пу­та­ри­на до ци­ља јеф­ти­на.

– У по­чет­ку је би­ло те­шко, али сам се по­сле на­ви­као. Сви смо би­ли у ис­тој си­ту­а­ци­ји, па смо се ме­ђу­соб­но по­др­жа­ва­ли. Имао сам до­бро дру­штво, сви су би­ли нор­мал­ни мом­ци и ни­ко од нас ни­је по­ми­шљао да скре­не са пра­вог пу­та. Ка­да жи­виш са дру­га­ри­ма, вре­ме пр­о­ла­зи бр­зо, ту су шко­ла, тре­нин­зи, оба­ве­зе, и не сти­же мно­го да се раз­ми­шља о ку­ћи. Тет­ка жи­ви у Бе­о­гра­ду, па сам ишао и код ње, а мно­го зна­чи ка­да имаш не­ког ста­ри­јег уз се­бе. Ра­ни од­ла­зак од ку­ће је­сте те­жак, али због то­га ми је ка­сни­је би­ло мно­го лак­ше да се на­вик­нем ка­да сам оти­шао у ино­стран­ство. Це­на ис­тра­ја­ва­ња и успе­ха ни­је ма­ла, мо­ра се од­ре­ћи мно­го то­га. Две го­ди­не сам био је­дан од рет­ких игра­ча ко­ји иде ре­дов­но у шко­лу, али у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку мо­ра се од­лу­чи­ти. Јед­но се мо­ра под­ре­ди­ти. У ве­ли­ком гра­ду, где се то­ли­ко вре­ме­на гу­би у пре­во­зу, ни­сам ви­ше мо­гао да идем ре­дов­но и дру­ге две го­ди­не сред­ње шко­ле за­вр­шио сам ван­ред­но. Ни­је мо­гло дру­га­чи­је. Ко­ли­ко год би­ло ску­по, увек бих они­ма ко­ји же­ле да ус­пе­ју пре­по­ру­чио да по­ку­ша­ју. Ако има­ју свој циљ и не од­у­ста­ју од ње­га, то ће им се вра­ти­ти.

ПО­ТВР­ЂИ­ВА­ЊЕ

У „Зве­зди“ му је би­ло до­бро у мла­ђим ка­те­го­ри­ја­ма. Био је омла­ди­нац, играо кон­стант­но, иако је би­ло не­сла­га­ња око по­зи­ци­је у ти­му, би­ло му је ле­по и остао би део еки­пе да га ни­су по­зва­ли на при­пре­ме са пр­вим ти­мом цр­ве­но–бе­лих. По­ла­га­ње во­зач­ког ис­пи­та би­ло је из­го­вор за нео­д­ла­зак са пр­во­тим­ци­ма.

– По­ло­жио сам во­зач­ки ис­пит, али го­ди­ну да­на ка­сни­је. Отац им је ре­као да због во­зач­ког не мо­гу да се при­кљу­чим пр­вом ти­му. А по­зва­ли су ме са­мо за­то што су не­ки игра­чи од­би­ли да оду на при­пре­ме. Ни­ка­да ни­су на ме­не озбиљ­но ра­чу­на­ли за пр­ви тим. У „Зве­зди“ сам до­би­јао при­ли­ку у мла­ђим ка­те­го­ри­ја­ма, али су они сма­тра­ли да сам шпиц, а ја сам же­лео да играм зад­њег ве­зног, па су ме стал­но пре­ба­ци­ва­ли с јед­ног на дру­го ме­сто. Ме­ни је та­да би­ло ле­по у „Зве­зди“, же­лео сам да оста­нем у омла­дин­ци­ма, знао сам да са 18 ни­сам за пр­ви тим. И све би би­ло у ре­ду да ме ни­су по­зва­ли да пот­пи­шем уго­вор, па да по­сле, ка­да се вра­ти­мо са при­пре­ма, ни са­ми не зна­ју шта ће са мном. Та­да сам од­лу­чио да одем и ни­ка­да ни­сам по­ми­слио да сам по­гре­шио због то­га. Ра­ни од­ла­зак из срп­ског фуд­ба­ла, гле­да­но да­нас, био је ве­ли­ки плус за ме­не. На вре­ме сам по­чео да се ба­вим не­ким ства­ри­ма на ко­је се код нас не обра­ћа па­жња. У Евро­пи се озбиљ­ни­је тре­ни­ра, бо­ље се жи­ви, ви­ше се во­ди ра­чу­на о ис­хра­ни и све­му без че­га се не мо­же игра­ти фуд­бал на вр­хун­ском ни­воу. Оти­шао сам у Швај­цар­ску, тре­ба­ло је да пре­ђем у је­дан од два клу­ба, али је то пр­о­па­ло. Он­да сам се са ро­ди­те­љи­ма и ме­на­џе­ром до­го­во­рио да че­ка­мо пра­ву при­ли­ку, он ни­је же­лео да ми на­ђе клуб по сва­ку це­ну.

Упр­кос то­ме што је­ди­ни ни­је имао клуб, ре­пре­зен­та­ци­ја га ни­је за­бо­ра­ви­ла. Се­лек­тор Дру­ло­вић не са­мо да је Не­ма­њу по­звао у тим, већ га је ста­вио у пр­ву по­ста­ву. Оправ­дао је по­ве­ре­ње.

–  За­хва­љу­ју­ћи Јо­ва­ну Стан­ко­ви­ћу, Љу­бин­ку Дру­ло­ви­ћу, Вељ­ку Па­у­но­ви­ћу и Фуд­бал­ском са­ве­зу Ср­би­је, до­би­јао сам при­ли­ку да играм у ре­пре­зен­та­ци­ји и по­стао пр­вак Евро­пе у Ли­тва­ни­ји, а био сам је­ди­ни без клу­ба шест ме­се­ци. Био сам ми­ран и ве­ро­вао да ће се не­што де­си­ти. По­сле пр­вен­ства, на­чи­нио сам по мно­ги­ма чу­дан по­тез од­ла­ском у сло­ве­нач­ке „Дом­жа­ле“, али ми је то до­не­ло да го­ди­ну и по да­на играм се­ни­ор­ски фуд­бал.

СЛА­ВА

Од фе­бру­а­ра игра у Ка­зах­ста­ну, за ак­ту­ел­ног пр­ва­ка „Аста­ну“, и ка­же да му је та­мо ле­по. Бр­зо се укло­пио у тим, за­у­зео сво­је ме­сто и по­стао је­дан од нај­це­ње­ни­јих игра­ча. У кључ­ној утак­ми­ци за пла­сман у Ли­гу шам­пи­о­на, пр­о­тив „Апо­е­ла“ на Ки­пру, по­сти­гао је из­јед­на­чу­ју­ћи гол и та­ко свој тим увео у нај­е­лит­ни­је европ­ско фуд­бал­ско так­ми­че­ње. Та­мо ће сна­ге од­ме­ри­ти са „Атле­ти­ком“ из Ма­дри­да, „Бен­фи­ком“ и „Га­ла­та­са­ра­јем“. То је нај­ве­ћи успех у исто­ри­ји ка­зах­стан­ског фуд­ба­ла.

– Те­жак меч, чи­ји нам је зна­чај за­ве­зао но­ге. Игра­ли смо сво­ју нај­ло­ши­ју утак­ми­цу, све док ни­смо при­ми­ли гол. Тај по­го­дак нас је опу­стио и за­и­гра­ли смо бо­ље. Де­си­ло се да сам по­но­во био чо­век од­лу­ке, а утак­ми­ца је за­и­ста  би­ла исто­риј­ска, овог пу­та за ка­зах­стан­ски фуд­бал. По­ву­кла ме лоп­та, осе­тио сам пр­о­стор, ушао, и уба­цио је у мре­жу. Очи­глед­но, ја­ви ми се не­ки осе­ћај да се на­ђем на пра­вом ме­сту. Са­и­гра­чи се ша­ле са мном да го­ло­ве по­сти­жем са­мо на нај­ва­жни­јим утак­ми­ца­ма. Ка­да је „Апо­ел“ дао гол и из­јед­на­чио укуп­ни ре­зул­тат, по­што смо код ку­ће ми сла­ви­ли са 1:0, по­ми­слио сам да ће­мо игра­ти пр­о­ду­жет­ке, да ће пе­на­ли ре­ши­ти по­бед­ни­ка и да ћу због то­га пр­о­пу­сти­ти ави­он за Бе­о­град. Сма­трам да смо у жре­бу за Ли­гу шам­пи­о­на има­ли до­ста сре­ће, гру­па је до­бра, мо­же да се игра. Уве­рен сам да смо спрем­ни за над­ме­та­ње са ве­ли­ким европ­ским клу­бо­ви­ма и да не­ће­мо има­ти спо­ред­ну уло­гу.

Не­ма­ња не во­ли да се сли­ка, па би се по по­врат­ку са Свет­ског пр­вен­ства, као по­сле Ли­тва­ни­је, си­гур­но по­ву­као у зад­ње ре­до­ве. Ме­ђу­тим, по­бе­до­но­сни гол до­нео му је сла­ву, у Ср­би­ји је до­че­кан као хе­рој. По­ред до­че­ка на бал­ко­ну Скуп­шти­не Бе­о­гра­да, пр­о­сла­ве су га оче­ки­ва­ле и у за­ви­ча­ју, у Ко­ви­ља­чи и Ло­зни­ци, али и у Аста­ни. То га ни­је пр­о­ме­ни­ло. Ни­је се­би до­пу­стио да уз­ле­ти, чвр­сто с обе но­ге сто­ји на зе­мљи.

– Сла­ва је дру­га стра­на успе­ха. Са­да је до­бро, али си­гур­но ће би­ти и ло­ших тре­ну­та­ка, кад је те­шко. И то, као и ово сад, мо­ра да се но­си, ис­тр­пи. До­чек у Бе­о­гра­ду био је ве­ли­чан­ствен, са­вр­ше­на ат­мос­фе­ра, и за­хва­лан сам сви­ма ко­ји су до­шли. Та­ко је би­ло и код ку­ће у Ба­њи, до­чек је орга­ни­зо­ван у школ­ској спорт­ској ха­ли и би­ло је дир­љи­во. У мом раз­ми­шља­њу ни­шта се ни­је пр­о­ме­ни­ло. Еуфо­ри­ја ће по­тра­ја­ти још не­ко вре­ме, а он­да ће се све вра­ти­ти на ста­ро, баш као и пре. По­сле Ли­тва­ни­је тре­ба­ло ми је шест ме­се­ци да схва­тим да се од ста­ре сла­ве не жи­ви, да у фуд­ба­лу не­ма ста­рих за­слу­га и да, ка­да се вра­тим у клуб, мо­рам на сва­кој утак­ми­ци да се до­ка­зу­јем. У вре­ме ка­да сам био без клу­ба по­на­шао сам се исто као и са­да, кад сам пр­вак све­та. ✦

За­ви­чај

– Дри­ну обо­жа­вам од­ма­ле­на. Увек смо ишли на ре­ку, по­ро­дич­но. Да по­сле утак­ми­це са „Апо­е­лом“ ни­сам имао ре­пре­зен­та­тив­не оба­ве­зе и пре њих два сло­бод­на да­на, би­ла би ово пр­ва го­ди­на да се ни јед­ном ни­сам оку­пао сво­јој ре­ци. Во­лим и Ба­њу и Ло­зни­цу и Дри­ну, во­лим да до­ђем, ту су ми по­ро­ди­ца, при­ја­те­љи, де­вој­ка, али, чи­ни ми се, те­шко да ћу по за­вр­шет­ку ка­ри­је­ре мо­ћи да се вра­тим и жи­вим ту. У бу­дућ­но­сти се­бе не ви­дим ни у јед­ном дру­гом по­слу сем фуд­ба­ла. То ра­дим це­лог жи­во­та и си­гур­но ћу оста­ти у ње­му, ма­да са­да не мо­гу да знам у ко­јој функ­ци­ји.

Умре­жа­ва­ње

– Ра­ни­је сам до­ста чи­тао књи­ге, али у по­след­ње вре­ме не сти­жем до­вољ­но. Ов­де у Ка­зах­ста­ну вре­ме баш бр­зо пр­о­ла­зи, мно­го пу­ту­је­мо, ве­ли­ка је зе­мља, у ка­ран­ти­ну смо че­сто. По­не­кад стиг­нем са дру­го­ви­ма из клу­ба, а има нас не­ко­ли­ко са на­ших пр­о­сто­ра, да се пр­о­ше­там. Жи­ви­мо у цен­тру гра­да, бли­зу јед­ни дру­ги­ма, и за­јед­но иде­мо на ру­чак. Не­мам на­ло­ге на дру­штве­ним мре­жа­ма. Ра­ни­је сам имао на „Феј­сбу­ку“, али сам уга­сио. Дру­штве­не мре­же има­ју до­бру стра­ну, али не на на­чин на ко­ји их ве­ћи­на љу­ди ко­ри­сти. Не­мам по­тре­бу за тим, од­ви­као сам се. Чуо сам да су се по­сле Свет­ског пр­вен­ства по­ја­ви­ли пр­о­фи­ли под мо­јим име­ном и на „Феј­сбу­ку“ и на „Ин­ста­гра­му“, али то не­ма ве­зе са мном. То су на­пра­ви­ли не­ки љу­ди ко­ји­ма је, из­гле­да, мно­го до­сад­но.