Рат, на­рав­но, ни­је са­мо фронт. До­ти­че све рав­ни жи­во­та, про­ди­ре у све од­но­се, до­но­си сво­ја ме­ри­ла. Ис­кр­сне на по­сте­ру, пре­о­кре­не мо­ду, окр­зне љу­бав. Ја­сно, ве­ћи­на при­ча има тра­ги­чан крај, тек по­не­ка ули­ва на­ду, не­ке су ма­ле и при­сне, не­ке тај­не и за­бра­ње­не, не­ке по­при­ми­ле еп­ске раз­ме­ре, па се о њи­ма и да­ље при­по­ве­да

Пи­ше: Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић

Об­на­вља­мо гра­ди­во још јед­ном. Јер сто го­ди­на сва­ко­ја­ких по­сле­ди­ца оста­вио је за со­бом Пр­ви свет­ски рат. Ишао је на ве­ли­ко и на ма­ло. Уплео се у све оно што чи­ни жи­вот. Што чи­ни сва­ко­дне­ви­цу. Во­ђе­ни ти­ме, ку­сто­си Ет­но­граф­ског му­зе­ја ор­га­ни­зо­ва­ли су из­ло­жбу Ве­ли­ки рат и ма­ли чо­век и при­ка­за­ли рат из угла обич­ног чо­ве­ка. Оно што ни­су ус­пе­ли да об­у­хва­те из­ло­жбом ис­при­ча­ли су ни­зом пре­да­ва­ња – о мо­ди, љу­ба­ви, про­па­ган­ди…

РАТ ДУГ, А СУК­ЊА КРАТ­КА

А ка­ко се он­да обла­чи­ти за вре­ме ра­та? „Кад су ме пи­та­ли да ли бих не­што го­во­ри­ла о мо­ди то­ком Пр­вог свет­ског ра­та, пр­во сам по­ми­сли­ла – па сви су би­ли го­ли и бо­си! А он­да сам до­шла на иде­ју да ука­жем на то ко­ли­ко је рат био зна­ча­јан за про­ме­ну одев­не прак­се“, ис­при­ча­ла је на по­чет­ку свог пре­да­ва­ња Ве­ли­ки рат, оде­ва­ње, мо­да мр Бо­ја­на По­по­вић, ку­сто­ски­ња Му­зе­ја при­ме­ње­не умет­но­сти.

Уочи Пр­вог свет­ског ра­та же­не се ни­су ба­ви­ле фи­зич­ким ак­тив­но­сти­ма. Оде­ћа је слу­жи­ла да ис­так­не њи­хо­ву ле­по­ту или да ука­же на ста­ту­сни сим­бол, па су се бо­га­те да­ме пре­свла­чи­ле чак и до де­сет пу­та днев­но. Рат ме­ња ту сли­ку. Док су му­шкар­ци би­ли на ра­ти­шту, услед не­до­стат­ка рад­не сна­ге, же­не из свих дру­штве­них сло­је­ва мо­ра­ле су да се ак­ти­ви­ра­ју. По­чи­њу да ра­де у фа­бри­ка­ма, рад­ња­ма, на по­љу, го­спо­ђе из до­брих ку­ћа пре­у­зи­ма­ле су и во­ди­ле по­сло­ве сво­јих му­же­ва. Ак­тив­но­сти ко­је је рат на­мет­нуо до­ве­ле су и до про­ме­на у оде­ва­њу. Пре­ста­је да се но­си све оно што је же­ну спу­та­ва­ло у ра­ду: рас­ко­шне то­а­ле­те, ду­гач­ке под­сук­ње, кор­се­ти… На­ста­је та­ко­зва­на рат­на кри­но­ли­на. Сук­ња се скра­ћу­је до чла­на­ка и ши­ри у оби­му, јер ду­гач­ке и уске ха­љи­не ни­су би­ле прак­тич­не за оба­вља­ње раз­ли­чи­тих по­сло­ва. У скла­ду са оде­ћом, ко­ја је би­ла све­де­на, по­че­ле су да се но­се и јед­но­став­не фри­зу­ре. Же­не су нај­че­шће пра­ви­ле пун­ђе или скра­ћи­ва­ле ко­су ка­ко им не би сме­та­ла то­ком ра­да, по­себ­но ако су би­ле бол­ни­чар­ке.

Иако се све то ло­гич­но на­мет­ну­ло, ипак ни­су ра­ди­ле на­па­мет. Рат је про­у­зро­ко­вао мно­ге не­ста­ши­це, али штам­па ни­је пре­ста­ја­ла да из­ла­зи. У ма­га­зи­ни­ма ис­кр­са­ва но­ва ру­бри­ка – рат и мо­да. Чак и у нај­те­жим усло­ви­ма во­ди­ло се ра­чу­на о мод­ном тре­нут­ку, па та­ко је­дан чу­ве­ни беч­ки ча­со­пис из тог вре­ме­на по­ка­зу­је ка­ко је шик но­си­ти уни­фор­му бол­ни­чар­ке или же­не за­по­сле­не у вој­ној слу­жби. По­што је бри­тан­ска прин­це­за ви­де­ла Фло­ру Сендс об­у­че­ну у му­шку уни­фор­му, уз­дах­ну­ла је: „Кад бих ја мо­гла да но­сим та­кву оде­ћу!“ Оде­ћа по угле­ду на уни­фор­му по­ста­ла је пи­та­ње пре­сти­жа на ули­ца­ма ве­ли­ких гра­до­ва и на ху­ма­ни­тар­ним за­ба­ва­ма.

Ве­ли­ки рат до­нео је ве­ли­ке про­ме­не на свим пла­но­ви­ма. Мо­да се пот­пу­но ме­ња, из­вла­чи же­ну из укра­сних окло­па и сме­шта је у ко­мот­не и сме­ле одев­не ко­ма­де. „Рат је дуг, али је сук­ња крат­ка“, био је оми­ље­ни сло­ган са­мо­у­ве­ре­не же­не 1916. го­ди­не. Мо­да се ме­ња­ла, али, још ва­жни­је, по­ла­ко су се ме­ња­ле свест и уло­га же­не XX ве­ка. Нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји при­мер жен­ске не­за­ви­сно­сти и од­луч­но­сти би­ла је Фло­ра Сендс, је­ди­на же­на офи­цир Срп­ске вој­ске за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та.

ФО­ТО­ГРА­ФИ­ЈА ЈЕД­НЕ ЉУ­БА­ВИ

Мо­жда је баш за­то проф. др Бо­жи­ца Мла­де­но­вић од­лу­чи­ла да сво­је пре­да­ва­ње Љу­бав под сен­ком Ве­ли­ког ра­та по­све­ти сим­па­ти­ја­ма ко­је су се ро­ди­ле у Гво­зде­ном пу­ку из­ме­ђу Фло­ре и Ја­наћ­ка Јо­ви­ћа.

Ја­наћ­ко Јо­вић био је је­дан од нај­хра­бри­јих офи­ци­ра чу­ве­ног Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка „Књаз Ми­ха­и­ло“, по­зна­ти­јег као Гво­зде­ни пук. Уче­ство­вао је у оба Бал­кан­ска и у Ве­ли­ком ра­ту, ни­је био мо­би­ли­сан, већ се ја­вљао као до­бро­во­љац, ви­ше пу­та био ра­ња­ван, а за ис­ка­за­ну хра­брост два пу­та од­ли­ко­ван „Ка­ра­ђор­ђе­вом зве­здом“.

Фло­ра Сендс је би­ла нео­бич­на лич­ност, пу­сто­лов, учи­ла је да ја­ше, да пу­ца из ва­тре­ног оруж­ја, во­зи­ла тр­кач­ки ауто­мо­бил. По­на­ша­ла се као де­чак, али ни­је од­ба­ци­ва­ла жен­стве­ност: „Мно­го го­ди­на ка­сни­је схва­ти­ла сам да ако већ има­те злу сре­ћу да се ро­ди­те као жен­ско, нај­бо­ље је да што па­мет­ни­је ис­ко­ри­сти­те оне мо­гућ­но­сти ко­је вам се пру­жа­ју, а не да бу­де­те ло­ша ими­та­ци­ја му­шкар­ца.“ Уочи Ве­ли­ког ра­та за­вр­ши­ла је курс за бол­ни­чар­ку и при­ја­ви­ла се да с пр­вом бри­тан­ском ми­си­јом кре­не у по­моћ Ср­би­ји.

Же­ле­ла је да бу­де што бли­же фрон­ту, па је при­хва­ти­ла по­ну­ду да сту­пи у ам­бу­лан­ту Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка „Књаз Ми­ха­и­ло“. Ту је упо­зна­ла Ја­наћ­ка.

Ка­да су се пр­ви пут сре­ли, ње­гов ко­мен­тар био је: „Што ми са­ве­зни­ци не по­ша­љу оруж­је и му­ни­ци­ју, не­го же­ну, кон­зер­ве и ча­ра­пе.“ Ме­ђу­тим, ка­сни­је је био у при­ли­ци да се уве­ри ко­ли­ко је Фло­ра хра­бра, па ју је при­хва­тио као рав­но­прав­ног при­пад­ни­ка сво­је че­те. На стра­шном пу­ту пре­ко Ал­ба­ни­је Ја­наћ­ко се раз­бо­лео, Фло­ра га је та­да не­го­ва­ла, у то­ку тог ле­че­ња њих дво­је су се збли­жи­ли, па је она у днев­ник за­пи­са­ла да су да­ље по­вла­че­ње на­ста­ви­ли под јед­ним ће­бе­том. Би­ли су за­јед­но све до је­се­ње офан­зи­ве 1916. го­ди­не, но Ја­наћ­ко је убр­зо по­ги­нуо у би­ци код Би­то­ља. Фло­ра га је са­хра­ни­ла и по­ди­гла му спо­ме­ник, а вој­нич­ки сан­дук у ком су се на­ла­зи­ле ње­го­ве ства­ри од­не­ла је Ја­наћ­ко­вим ро­ди­те­љи­ма по­сле окон­ча­ња ра­та. Ме­ђу не­ко­ли­ким са­чу­ва­ним ства­ри­ма ко­је су се за­те­кле у сан­ду­ку по­сле по­ги­би­је, би­ла је и фо­то­гра­фи­ја Фло­ре Сендс.

Љу­бав не пре­ста­је кад поч­не рат. Љу­ди тад уми­ру, али љу­ди и жи­ве и во­ле. „Љу­бав је за вре­ме ра­та, па као и све оста­ло, и да­ље при­сут­на у жи­во­ту“, об­ја­сни­ла је про­фе­сор­ка Мла­де­но­вић. Ја­сно је, ве­ћи­на при­ча има тра­ги­чан крај, тек по­не­ка ули­ва на­ду, не­ке су ма­ле, при­сне, тај­не, не­ке за­бра­ње­не, не­ке су по­при­ми­ле еп­ске раз­ме­ре, па се и да­ље о њи­ма при­по­ве­да. ✦

Раз­глед­ни­це

Ва­жно све­до­чан­ство ра­та су раз­глед­ни­це, јер и сли­ком и ре­чи­ма пам­те то до­ба. Љу­ди су за фо­то­гра­фи­са­ње би­ра­ли нај­бо­љу оде­ћу, да би онај на ко­га је раз­глед­ни­ца би­ла адре­си­ра­на имао ле­пу успо­ме­ну. Да би мо­гао не­ко­ме да се по­хва­ли. А и да би што ма­ње бри­нуо. Та­ко је че­сто на по­ле­ђи­ни фо­то­гра­фи­је ста­ја­ла по­ру­ка ко­ја ука­зу­је на то да је не­ко жив и здрав. Бо­га­ту ко­лек­ци­ју раз­глед­ни­ца и фо­то­гра­фи­ја из Пр­вог свет­ског ра­та чу­ва Ми­лош Ју­ри­шић. Не­ке од њих илу­стру­ју и овај текст.

Не­ста­ши­ца ма­те­ри­ја­ла

Све до 1914. ко­ри­сти­ли су се са­мо при­род­ни ма­те­ри­ја­ли. Тек ће за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та, у оску­ди­ци тек­сти­ла, по­че­ти про­из­вод­ња син­те­тич­ких ма­те­ри­ја­ла, ка­кве и да­нас но­си­мо. Не­ста­ши­цу ма­те­ри­ја­ла нај­ви­ше је осе­тио оби­чан свет. Мај­ке су мо­ра­ле да се до­ви­ја­ју, па су де­ци, ко­ја су бр­зо пре­ра­ста­ла сво­је ци­пе­ли­це, пра­ви­ле обу­ћу од кр­па или те­пи­ха. До­га­ђа­ло се да це­ла по­ро­ди­ца де­ли је­дан пар ци­пе­ла, на сме­ну, у за­ви­сно­сти од то­га ко из­ла­зи из ку­ће. Ле­то је би­ло бла­же­но до­ба, јер су та­да мо­гли и бо­си да хо­да­ју.

Пла­ка­ти

По­ред штам­пе, про­па­ган­да се у Пр­вом свет­ском ра­ту за­сни­ва­ла пре све­га на пла­ка­ти­ма. За­ра­ће­ни бло­ко­ви по­ку­ша­ва­ли су да убе­де ма­се у сво­је иде­је по­мо­ћу про­па­ганд­них по­сте­ра. Гра­фич­ка ре­ше­ња и по­ру­ке сву­да су би­ли слич­ни. „Your co­un­try ne­eds you!“ – ге­не­рал Ки­че­нер упе­ре­ног пр­ста по­зи­ва на мо­би­ли­за­ци­ју. Ка­сни­је исти тај мо­тив ко­ри­сте и Аме­ри­кан­ци, са­мо што Уј­ка Сем апе­лу­је ре­чи­ма: „I want you for US Army!“ То је мо­жда и нај­по­зна­ти­ји пла­кат из Пр­вог свет­ског ра­та. По­ред по­зи­ва у рат, на пла­ка­ти­ма су ста­ја­ле и дру­ге по­ру­ке: „Не пиј­те ал­ко­хол, осим по­не­дељ­ком“, „Не­мој­те да во­зи­те ауто­мо­бил“, „Не обла­чи­те се екс­тра­ва­гант­но, ни­је па­три­от­ски“…