Ни­је да­вао ми­ра пу­ри­тан­ци­ма и ско­ро­је­ви­ћи­ма, ве­ли­ким ма­ло­гра­ђа­ни­ма. Про­га­њао је бур­жу­је, рат­не и ан­ти­рат­не про­фи­те­ре. Ми­слио да је бо­ље за­лу­та­ти не­го огре­зну­ти у уста­ја­лост. Ве­ро­вао да ће Евро­пу из­ле­чи­ти но­ва умет­ност и да се она мо­же по­кре­ну­ти са сло­бод­них и чи­стих бал­кан­ских пла­ни­на. Са њим са­ра­ђу­ју Ма­ље­вич и Кан­дин­ски, Блок и Ерен­бург, Ма­ри­не­ти и Ва­за­ри, То­кин и Ви­на­вер, Цр­њан­ски и Кра­ков… Не­при­ја­те­ља је би­ло ма­ње, али су би­ли опа­сни­ји

Пи­ше: Пе­тар Ми­ла­то­вић

Кад се у За­гре­бу, фе­бру­а­ра 1921. го­ди­не, по­ја­вио ча­со­пис Зе­нит, у чи­јем је под­на­сло­ву пи­са­ло да је „ме­сеч­на ин­тер­на­ци­о­нал­на ре­ви­ја за умет­ност и кул­ту­ру“, ма­ло ко је слу­тио да ће по­то­ња при­ча о ње­му и ње­го­вом по­кре­та­чу, упр­кос све­му, до­тра­ја­ти до да­на­шњих су­то­на. Наш свет, или бар онај део ко­ме умет­ност и кул­ту­ра још увек ни­су тек су­ви­шан ба­гаж спрам не­за­ме­њи­вих ри­ја­ли­ти­ја што нас за­си­па­ју од зра­ка до мра­ка, био је об­ра­до­ван не­сва­ки­да­шњом из­ло­жбом у Ста­ром зда­њу Му­зе­ја исто­ри­је Ју­го­сла­ви­је под на­зи­вом Ру­ска аван­гар­да у Бе­о­гра­ду. По­себ­но што је њен ва­жан део при­пао и на­ма, од­но­сно На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду, ко­ји је го­сту­ју­ћој из­ло­жби при­кљу­чио је­да­на­ест де­ла из сво­јих ко­лек­ци­ја. А све то из за­о­став­шти­не Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа, чо­ве­ка ко­ји је за­слу­жан што је – уз екс­пре­си­о­ни­зам, фу­ту­ри­зам, ку­би­зам, да­да­и­зам, над­ре­а­ли­зам (…) – и је­дан наш „изам“ по­стао део умет­нич­ке и кул­тур­не ба­шти­не Евро­пе.

У про­грам­ском тек­сту „Чо­век и умет­ност“ об­ја­вље­ном у пр­вом бро­ју Зе­ни­та (у ко­ме је ис­так­нут ја­сан став про­тив ра­та, бес­по­штед­на кри­ти­ка дру­штва и по­ли­тич­ких при­ли­ка и на­ја­вљен не­ми­ло­ср­дан об­ра­чун с вер­ским гра­ђан­ским и ма­ло­гра­ђан­ским вред­но­сти­ма) пи­ше, по­ред оста­лог, и ово:

„Са­бласт цр­ве­не фу­ри­је ра­та ис­ко­па­ла је сво­јим зло­чи­нач­ким пан­џа­ма гро­бље за све нас – за ми­ли­ју­не љу­ди. Је­дан мр­твац на два вој­ни­ка. Не за­бо­ра­ви­мо ни­кад да је уби­је­но 13 ми­ли­ју­на љу­ди у про­шлом де­це­ни­ју, од би­је­де је умр­ло де­сет ми­ли­ју­на, а осла­бље­но 150 ми­ли­ју­на. А ми што оста­до­смо као по­сљед­ња стра­жа, но­си­мо за­јед­нич­ки бол под ср­цем, за­јед­нич­ку ду­шу оча­ја, за­јед­нич­ки про­тест: Ни­ка­да ви­ше ра­та! Ни­ка­да! Ни­ка­да!… Чо­век – био је ство­рен да бу­де Бог – а уби­јан као сто­ка на кла­о­ни­ци!“

Евро­пу, ве­ро­вао је Ми­цић, мо­же да по­кре­не са­мо брат­ство ме­ђу умет­ни­ци­ма, али они­ма са све­жом кр­вљу, они­ма ко­ји до­ла­зе са Бал­ка­на. Тај „Бар­ба­ро­ге­ни­је“ – пи­сао је – до­ла­зи с бал­кан­ских чи­стих пла­ни­на и про­сто­ра, он има не­што но­во да ка­же и он ће се су­прот­ста­ви­ти ста­рој, ис­цр­пље­ној европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји ко­ја је по­кре­ну­ла Пр­ви свет­ски рат.

Од­мах су усле­ди­ли „од­је­ци и ре­а­го­ва­ња“. Та­ко, на при­мер, за­гре­бач­ки књи­жев­ни ча­со­пис Кри­ти­ка Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа на­зи­ва Лу­до­мир Ми­цић. За­ме­ра му се и што му је ча­со­пис „ша­рен и хва­ли­сав као пла­кат­не та­бле. Ње­гов осни­вач и уред­ник г. Љу­бо­мир Ми­цић, не­по­знат док је пи­сао ма­ње ви­ше пра­во­слав­не пе­сме… по­ста­де на­мах ју­нак на­шег до­ба“.

А ко је за­пра­во био Љу­бо­мир Ми­цић и шта све у јед­ном но­вин­ском тек­сту мо­же да се ка­же, а да се не за­ка­же, о ње­го­вом жи­во­ту и при­кљу­че­ни­ји­ма?

ЗА НО­ВУ И БО­ЉУ ЕВРО­ПУ

Ро­ђен 1895. у се­лу Со­ши­це код Ја­стре­бар­ског, у та­да­шњој Аустро­у­гар­ској, да­нас у Хр­ват­ској, у по­ро­ди­ци кра­љев­ског лу­га­ра по­те­клој са Ба­ни­је. Са­чу­ва­ни би­о­граф­ски спи­си ка­жу да је основ­ну шко­лу за­вр­шио у Гли­ни, где је пр­ви пут ви­део би­о­скоп, цир­кус и пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште, и да су га ти пр­ви де­ти­њи ути­сци, го­то­во фан­та­зма­го­рич­ни, и усме­ри­ли пре­ма доц­ни­јем ства­ра­ла­штву. 

Ра­до­зна­лост и тра­га­ње за са­мим со­бом до­при­не­ли су да као сред­њо­шко­лац у За­гре­бу (1913-14) уче­ству­је у осни­ва­њу Срп­ског сред­њо­школ­ског удру­же­ња и при ње­му по­зо­ри­шта на чи­јем су ре­пер­то­а­ру де­ла срп­ских драм­ских пи­са­ца. А он, Ми­цић, ту је и управ­ник, и дра­ма­тург, и ре­ди­тељ, и сце­но­граф, и глу­мац. Пр­ви свет­ски рат за­те­као га је на пр­вој го­ди­ни сту­ди­ја на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, где је мо­би­ли­сан и, по­сле крат­ке обу­ке за бол­ни­ча­ра, упу­ћен на фронт у Га­ли­ци­ји. На пу­ту до пр­вих бор­бе­них ре­до­ва сре­ће се с при­зо­ри­ма рат­них стра­хо­та. Оста­ла је при­ча да је са­бор­це за­ба­вљао глу­мом, али и да се да­љег вој­ни­ко­ва­ња, чак и стре­ља­ња, спа­сао из­и­гра­ва­ју­ћи лу­ди­ло. За­вр­шио је за­то­чен у вој­ној бол­ни­ци (не­ка­да­шњем са­мо­ста­ну) у Са­мо­бо­ру.

Ва­жан тре­ну­так, у не­ким ства­ри­ма и пре­ло­ман, збио се у про­ле­ће 1918. го­ди­не кад је у Пра­гу уче­ство­вао на ве­ли­ком исто­риј­ском ску­пу сло­вен­ских на­ро­да, где је с оду­ше­вље­њем при­хва­тио оп­ште уве­ре­ње о „но­вој и бо­љој Евро­пи“. Као „свр­ше­ни сту­дент“ За­гре­бач­ког све­у­чи­ли­шта по­чи­ње да у ча­со­пи­си­ма об­ја­вљу­је сво­је сти­хо­ве, али и при­ка­зе о по­зо­ри­шту, књи­жев­но­сти и ли­ков­ној умет­но­сти. Го­ди­не 1919. из­ла­зи и ње­го­ва пр­ва збир­ка пе­са­ма Рит­ми мо­је слут­ње ко­ју је уочио и Ми­лош Цр­њан­ски, по­себ­но због но­вог сло­бод­ног сти­ха и све­де­не пе­снич­ке фор­ме. Сле­ди, на­ред­ног про­ле­ћа, и збир­ка Спас ду­ше а Ми­ци­ће­ви сти­хо­ви бр­зо на­ла­зе ме­сто и у ан­то­ло­ги­ја­ма мо­дер­не хр­ват­ске, ју­жно­сло­вен­ске (на не­мач­ком) и ју­го­сло­вен­ске ли­ри­ке.

Оста­так жи­во­та и де­ла Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа од­ре­дио је ње­гов ча­со­пис Зе­нит, гла­си­ло умет­нич­ког по­кре­та зе­ни­ти­зам. И то на мно­го на­чи­на и у мно­го пра­ва­ца.

БЕЗ ЦЕН­ТРАЛ­НО­Е­ВРОП­СКИХ БРА­БО­ЊА­КА

Фе­бру­ар 1921. и из­ла­зак пр­вог бро­ја Зе­ни­та озна­чио је не са­мо пре­крет­ни­цу у жи­во­ту и ства­ра­ла­штву Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа не­го, сло­бод­но мо­же да се ка­же, и не­што по­све но­во у та­да­шњој Евро­пи. Од фор­ме, крај­ње нео­бич­них и та­да вр­ло сло­бод­них гра­фич­ких ре­ше­ња, до мно­штва са­рад­ни­ка, већ по­зна­тих и при­зна­тих умет­ни­ка чи­ји се при­ло­зи штам­па­ју на њи­хо­вим ма­тер­њим је­зи­ци­ма (фран­цу­ски, не­мач­ки, ен­гле­ски, ру­ски, хо­ланд­ски, че­шки, еспе­ран­то, ма­ђар­ски и, на­рав­но, срп­ски и хр­ват­ски), али и оних чи­ја је „дру­гост“, аван­гард­ност, та­да ста­вља­на под озбиљ­ну умет­нич­ку сум­њу.

Већ од тог пр­вог бро­ја (од укуп­но 43 иза­шла) на стра­ни­ца­ма се на­ла­зе књи­жев­на и ли­ков­на де­ла европ­ских умет­ни­ка али и тек­сто­ви о та­да­шњој књи­жев­но­сти, умет­но­сти, по­зо­ри­шту, фил­му… Њи­хов спи­сак је пре­ве­лик за је­дан но­вин­ски текст, али ва­ља из­дво­ји­ти име­на као што су: Ка­зи­мир Ма­ље­вич, Ва­си­лиј Кан­дин­ски, Алек­сан­дар Блок, Алек­сан­дар Ар­хи­пен­ко, Ла­зар Ел Ли­сиц­ки, Иља Ерен­бург, Лу­на­чар­ски, Је­се­њин, Ма­ја­ков­ски, То­ма­зо Ма­ри­не­ти, Ру­ђе­ро Ва­за­ри, Де­ло­не, Ла­још Ка­шак… Ту су, на­рав­но, и умет­ни­ци ко­ји су ства­ра­ли у зе­мљи, та­да­шњој Кра­ље­ви­ни Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, од­но­сно Ју­го­сла­ви­ји. Ре­ђа­ју се име­на: Бо­шко То­кин, Ста­ни­слав Ви­на­вер, Ми­лош Цр­њан­ски, Раст­ко Пе­тро­вић, Ду­шан Ма­тић, Дра­ган Алек­сић, Ста­ни­слав Кра­ков…

Срп­ски мо­дер­ни­сти ни­су, пак, ду­го са­ра­ђи­ва­ли с Љу­бо­ми­ром Ми­ци­ћем. Хте­ли су да на стра­ни­ца­ма Зе­ни­та пи­шу о сво­јој по­е­ти­ци, али то ни­је мо­гло да про­ђе. На­и­ме, у јун­ском бро­ју 1921. го­ди­не об­ја­вљен је „Ма­ни­фест зе­ни­ти­зма“ а они ни­су же­ле­ли да се укљу­че у тај но­ви умет­нич­ки по­крет. Хте­ли су да оста­ну сво­ји.

За­гре­бач­ки да­ни Зе­ни­та и Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа за­вр­ше­ни су тек­стом об­ја­вље­ним 1923. го­ди­не. Та­мо­шњим вла­сти­ма и Ми­ци­ће­вим (ин­те­лек­ту­ал­ним) не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма ни­је се до­пао на­пис у ко­јем се твр­ди­ло да ће се зе­ни­ти­сти од­луч­но бра­ни­ти од „су­рад­ње ме­ди­о­кри­те­та и под­лих на­ме­тљи­ва­ца и цен­трал­но­е­вроп­ских бра­бо­ња­ка“.

ОБО­СТРА­НО НЕ­РА­ЗУ­МЕ­ВА­ЊЕ

Но­ви фе­бру­ар, са­да 1924. го­ди­не, зна­чио је и но­ви по­че­так из­ла­же­ња Зе­ни­та. Ово­га пу­та на бе­о­град­ској адре­си. У ње­му Ми­цић по­ру­чу­је: „Чо­ве­чан­ство мо­же да се ује­ди­ни са­мо за­јед­нич­ким ра­дом, на за­јед­нич­ком де­лу – за за­јед­нич­ки циљ. Ево: нас ује­ди­њу­је но­ва умет­ност“.

Ни у Бе­о­гра­ду ни­је би­ло пре­ви­ше раз­у­ме­ва­ња за „но­ву умет­ност“. Ми­цић им от­пи­су­је на свој на­чин: „Исти­на је, ми смо опа­сни по др­жа­ву кул­тур­них ско­ро­је­ви­ћа, сли­кар­ских ди­ле­та­на­та и пе­снич­ких пла­ги­ја­то­ра, од­но­сно сви­ју пра­зних ти­ка­ва и шу­пљих гла­ва, што се ко­че на смр­дљи­вим па­ра­гра­фи­ма.“

От­пор на ко­ји је Ми­цић на­и­шао у пре­сто­ном гра­ду Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца био је, мо­жда, нај­о­чи­глед­ни­ји у апри­лу исте го­ди­не кад је ор­га­ни­зо­вао Пр­ву ме­ђу­на­род­ну из­ло­жбу но­ве умет­но­сти. Од­го­во­рио је је­ди­но ка­ко је мо­гао, тек­стом у Зе­ни­ту:

„Зва­нич­но кул­тур­ни Бе­о­град, без ика­квог из­не­на­ђе­ња, био је од­су­тан. Та би­ло је за­сту­пље­но 12 др­жа­ва са 110 ори­ги­на­ла – па ко­га да то ин­те­ре­су­је у Бе­о­гра­ду, по­го­то­во ка­да је то Зе­ни­то­ва из­ло­жба. По­ред Кан­дин­ско­га, Ар­хи­пен­ка, Зад­ки­на, Де­ло­на­ја, Гле­за, Ли­сиц­ко­га, Ло­зо­ви­ка, Би­ле­ро­ве, Пе­тер­са, Па­ла­ди­ни­ја и још мно­го дру­гих, мо­гло се ви­де­ти и пр­ве зе­ни­ти­стич­ке сли­ка­ре Пе­тро­ва и Јо­си­фа Кле­ка… Мо­жда би све то дру­га­чи­је би­ло да је усред са­ле био обе­шен Ми­цић, по­се­та би си­гур­но би­ла у го­ми­ла­ма. Али…“

Ва­ља ре­ћи да су из­ло­же­на де­ла, ко­ја су при­па­да­ла „Зе­ни­то­вој га­ле­ри­ји“, би­ла за­пра­во пре­сек аван­гард­не по­зор­ни­це два­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка и, за­што не ре­ћи, пр­ви су­срет Бе­о­гра­да с мо­дер­ном умет­но­шћу. И са­ку­пља­на су још од 1922. го­ди­не и Ми­ци­ће­вог пу­то­ва­ња у Бер­лин, од­но­сно уз по­моћ ње­го­вих са­рад­ни­ка из Па­ри­за, Пра­га, Бе­ча и Бер­ли­на. Ту сво­ју га­ле­ри­ју на­ја­вио је још у дво­бро­ју Зе­ни­та 17-18, те се та­ко и зна да је по­се­до­вао ра­до­ве умет­ни­ка, ма­хом сво­јих са­рад­ни­ка, из Ру­си­је (ето их, нај­већ­ма, да­нас на већ по­ме­ну­тој пре­сти­жној из­ло­жби Ру­ска аван­гар­да у Бе­о­гра­ду у Му­зе­ју исто­ри­је Ју­го­сла­ви­је), Фран­цу­ске, Ју­го­сла­ви­је, Дан­ске, Ма­ђар­ске, Че­хо­сло­вач­ке, Хо­лан­ди­је, Не­мач­ке, САД.

Су­коб и (обо­стра­но) не­ра­зу­ме­ва­ње Ми­ци­ћа и окру­же­ња, не са­мо бе­о­град­ског, не је­ња­ва, на­про­тив. Ми­цић се не ли­би да ука­же на све што је, по ње­му, ло­ше у кул­ту­ри но­во­ство­ре­не др­жа­ве. И то, чак, ди­рект­но име­ну­ју­ћи „крив­це“, од сли­ка­ра Мир­ка Рач­ког до пи­са­ца ка­кви су би­ли Иси­до­ра Се­ку­лић и Ми­ро­слав Кр­ле­жа, те књи­жев­них кри­ти­ча­ра Јо­ва­на Скер­ли­ћа и Бог­да­на По­по­ви­ћа. Гро­мо­гла­сно твр­ди да је умет­ност „ап­со­лут­но ства­ра­ње“ а не „ре­про­ду­ко­ва­ње при­ро­де“. За­јед­но с бра­том Бран­ком Ве По­љан­ским и гру­пи­цом исто­ми­шље­ни­ка ор­га­ни­зу­је про­те­сте про­тив го­сто­ва­ња ин­диј­ског пе­сни­ка, но­бе­лов­ца, Ра­бин­дран­та Та­го­ре, у Бе­о­гра­ду. За вре­ме ње­го­вог пре­да­ва­ња на Ко­лар­че­вом уни­вер­зи­те­ту ба­ца­ју ави­о­не од па­пи­ра, а успе­ва­ју и да у опан­ци­ма, на­ме­ње­ним пе­сни­ку као по­клон до­ма­ћи­на, уба­це отво­ре­но пи­смо ко­је ни­ко ни­је хтео да им об­ја­ви.

НО­ВА ДР­ЖА­ВА, СТА­РЕ НЕ­ВО­ЉЕ

Зе­нит је су­мрак до­жи­вео бро­јем 43, об­ја­вље­ним 1926. го­ди­не, од­но­сно тек­стом „Зе­ни­ти­зам кроз при­зму марк­си­зма“, пот­пи­са­ним псе­у­до­ни­мом (?) М. Ра­си­нов. Све­моћ­ни За­кон о за­шти­ти др­жа­ве за­бра­нио је ча­со­пис због „ко­му­ни­стич­ке про­па­ган­де“. Био је то ње­гов по­след­њи број и, без об­зи­ра што је твр­дио да он ни­је аутор спор­ног тек­ста, из­дат је на­лог за хап­ше­ње Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа. Сле­ди ње­го­во уз­бу­дљи­во бек­ство пре­ко Ри­је­ке до Фран­цу­ске, у чи­јем глав­ном гра­ду жи­ви и ра­ди на­ред­них де­сет го­ди­на, из­др­жа­ва­ју­ћи се углав­ном пре­во­ђе­њем и пи­са­њем де­ла на фран­цу­ском је­зи­ку у ко­ји­ма да­ље раз­ви­ја зе­ни­ти­стич­ке иде­је и лик „Бар­ба­ро­ге­ни­ја“, глав­ног но­си­о­ца тих иде­ја. Не­ко­ли­ко пу­та је по­ку­шао и да отво­ри умет­нич­ку га­ле­ри­ју, дру­же­ћи се с мно­гим углед­ним умет­ни­ци­ма, пи­сци­ма и уред­ни­ци­ма ча­со­пи­са.

У Бе­о­град се вра­тио 1936. го­ди­не и че­ти­ри ле­та доц­ни­је у свом но­вом књи­жев­но-по­ли­тич­ком ча­со­пи­су Ср­би­јан­ство об­ја­вљу­је „Ма­ни­фест ср­би­јан­ства“ за­ла­жу­ћи се, по­ред оста­лог, за пре­и­спи­ти­ва­ње до­та­да­шњих од­но­са Ср­ба и Хр­ва­та, ва­тре­но се бо­ре­ћи за пра­ва срп­ског на­ро­да и бри­жно не­го­ва­ње ћи­ри­лич­ног пи­сма. Иза­шао је са­мо је­дан број.

Го­ди­не на­ци­стич­ке оку­па­ци­је Бе­о­гра­да про­вео је у бор­би за пре­жи­вља­ва­ње, про­да­ју­ћи раз­не (дра­го­це­не) ства­ри из ку­ће, за­јед­но са су­пру­гом Ану­шком, вер­ном пра­ти­љом још од мла­да­лач­ких за­гре­бач­ких да­на, ина­че по­ре­клом из бо­га­те је­вреј­ске по­ро­ди­це ко­ја је се од­ре­кла на­кон уда­је и пре­ла­ска у пра­во­сла­вље.

Но­ва др­жа­ва, ста­ре не­во­ље. Ње­го­ва кри­ти­ка уста­но­ва и ауто­ри­те­та ни нај­ма­ње ни­је од­го­ва­ра­ла тек ус­по­ста­вље­ном по­рет­ку. Као и ра­ни­је, и са­да је свр­ста­ван у не­згод­не, не­по­жељ­не, штет­не, чак и опа­сне осо­бе. А жи­вот мо­ра да иде да­ље. Пре­жи­вља­ва­ју, Ану­шка и Љу­бо­мир, са­ку­пља­ју­ћи и про­да­ју­ћи ста­ри па­пир, по­вре­ме­но и па­ке­ти­ће та­да вр­ло тра­же­них жва­ка­ћих гу­ма ко­је су му по­вре­ме­но сти­за­ле из пра­во­слав­не цр­кве­не оп­шти­не у Тр­сту. Сле­ди из­ба­ци­ва­ње из ста­на у Ње­го­ше­вој ули­ци 69 и пре­се­ље­ње у ску­че­ни про­стор на по­след­њем спра­ту у Ули­ци про­те Ма­те­је 18, а он­да, нај­ве­ћи уда­рац, смрт Ану­шке. Је­дан од та­да са­свим рет­ких ње­го­вих при­ја­те­ља, Бра­ни­слав Скро­бо­ња, све­до­чио је да је Љу­бо­мир сва­ко­га бо­го­вет­ног да­на од­ла­зио на Но­во гро­бље, на Ану­шкин гроб, све док је мо­гао да се кре­ће. Та­да му се и по­ве­рио да јед­на на­ша углед­на днев­на но­ви­на ни­је хте­ла да об­ја­ви чи­ту­љу за Ану­шку. Бр­рр…

ПО­СЛЕ СВЕ­ГА

Ми­цић  је умро у ход­ни­ку ста­рач­ког до­ма у Ка­ча­ре­ву бли­зу Пан­че­ва, 1971. го­ди­не, од „за­па­ље­ња плу­ћа, али и ис­цр­пље­но­сти, не­ис­хра­ње­но­сти, па и на­та­ло­же­ног осе­ћа­ња гу­бит­ни­штва због трај­но не­у­спе­лих би­та­ка“. (Ипак, за­ла­га­њем дво­ји­це мла­дих при­ја­те­ља, са­хра­њен је по­ред сво­је Ану­шке.) Оста­вин­ски по­сту­пак тра­јао је де­се­так го­ди­на. По­што је утвр­ђе­но да не­ма на­след­ни­ка, сва ње­го­ва за­о­став­шти­на при­па­ла је На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.

У два­на­ест ме­тал­них сан­ду­ка спа­ко­ва­не су књи­ге, до­ку­мен­ти, ча­со­пи­си и умет­нич­ка де­ла на па­пи­ру.    У три­на­е­стом, слу­чај­но на­ђе­ном у јед­ној од кан­це­ла­ри­ја Му­зе­ја, от­кри­ве­ни су уред­но сло­же­ни ра­до­ви гла­со­ви­тих умет­ни­ка аван­гард­не умет­но­сти: Мар­ка Ша­га­ла, Ва­си­ли­ја Кан­дин­ског, Ел Ли­сиц­ког… Спи­сак Ми­ци­ће­ве остав­шти­не, ка­ко је утвр­ди­ла исто­ри­чар­ка умет­но­сти Ири­на Су­бо­тић, осо­ба ко­ја је дру­го­ва­ла с њим и по­пи­са­ла ње­го­ву до­ступ­ну за­о­став­шти­ну, за­кљу­чен је бро­јем 1772…

С ра­до­ви­ма из пре­бо­га­те Ми­ци­ће­ве за­о­став­шти­не срп­ска јав­ност би­ла је у при­ли­ци да се пр­ви пут упо­зна на ве­ли­кој из­ло­жби „Зе­нит“ и аван­гар­да два­де­се­тих го­ди­на, ко­ју је 1983. го­ди­не ор­га­ни­зо­вао На­род­ни му­зеј у Бе­о­гра­ду а при­ре­ди­ли је Ири­на Су­бо­тић и Ви­до­са­ва Го­лу­бо­вић. Ре­принт свих 43 бро­ја Зе­ни­та об­ја­вљен је че­тврт ве­ка доц­ни­је, уз обим­ну (за­слу­же­ну) сту­ди­ју о жи­во­та и де­лу Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа ко­ју су при­ре­ди­ле по­ме­ну­те две аутор­ке.

Да ли је Љу­бо­мир Ми­цић ко­нач­но ухва­тио ри­там сво­јих слут­њи? ✦

Бран­ко Ве По­љан­ски

Две го­ди­не мла­ђи брат Љу­бо­ми­ра Ми­ци­ћа, у књи­жев­но­сти се ја­вља и под псе­у­до­ни­ми­ма Вир­гил, Ва­ле­риј и Виј По­љан­ски. Име му се пр­ви пут по­ја­вљу­је кад је 1915. из­ба­чен из свих шко­ла у Хр­ват­ској и Сла­во­ни­ји због то­га што је јав­но исме­вао та­мо­шњу хим­ну кроз па­ра­фра­зу „Ле­па на­ша пу­на фла­ша“. Пр­ви по­мен у ли­те­ра­ту­ри је кад се пот­пи­су­је као уред­ник и је­ди­ни са­рад­ник у „Све­то­кре­ту. Ли­сту за екс­пе­ди­ци­ју на се­вер­ни пол чо­ве­ко­вог ду­ха“, об­ја­вље­ном у Љу­бља­ни у ја­ну­а­ру 1921. По­том об­ја­вљу­је ро­ман „77 са­мо­у­би­ца“, а он­да и збир­ку пе­са­ма „Па­ни­ка под сун­цем“, обо­је пре­до­че­но на Из­ло­жби ре­во­лу­ци­о­нар­не умет­но­сти За­па­да, у Мо­скви 1926, у окви­ру Ју­го­сло­вен­ског зе­ни­ти­зма, чи­је је уче­шће ор­га­ни­зо­вао Љу­бо­мир Ми­цић.

У Па­ри­зу Бран­ко у углед­ним ча­со­пи­си­ма пред­ста­вља умет­нич­ки по­крет чи­ји је осни­вач ње­гов брат. Ус­по­ста­вља до­бре ве­зе и са ру­ском аван­гар­дом. Гро­мо­гла­сно се су­прот­ста­вио по­е­ти­ци фу­ту­ри­ста, по­себ­но Ал­фре­ду Ке­ру, ауто­ру по­гро­ма­шких сти­хо­ва „Ср­би­ја мо­ра умре­ти“. И то та­ко убе­дљи­во да је до­тич­ни Кер су­тра­дан мо­рао да на­пу­сти Па­риз.

Ту­жан и не­ја­сан крај

За Па­риз се ве­зу­је и по­че­так сли­ка­ња Бран­ка Ве По­љан­ског, Љу­бо­ми­ро­вог мла­ђег бра­та. Ту при­ре­ђу­је и две из­ло­жбе, 1926. и 1930. го­ди­не, кад му се и гу­би траг. По­след­њи до­ку­мент о ње­му по­ти­че из 1932, а то је пи­смо ве­ли­ког фран­цу­ског пи­сца Ан­ри­ја Бар­би­ја упу­ће­но Љу­бо­ми­ру Ми­ци­ћу, где овај ка­же да му је брат му­чен у па­ри­ској пре­фек­ту­ри и да ће по­ку­ша­ти, уз по­моћ „Мон­да“, да му по­мог­не.

Не­ма по­у­зда­них до­ка­за о то­ме шта се да­ље де­ша­ва­ло с њим. Зна се да је за­вр­шио као кло­шар под мо­сто­ви­ма Се­не, ве­ро­ват­но пред по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та, али се не зна ка­кав је то слом до­жи­вео кад је „тек та­ко“ на­пу­стио и по­е­зи­ју и сли­кар­ство и раз­и­шао се с бра­том чи­ји је, још од по­ја­ве „Зе­ни­та“, био нај­вер­ни­ји след­бе­ник, са­бо­рац и са­пат­ник.