Овај мај­стор и по­све­ће­ник, во­ро­ње­шки и зе­мун­ски, спа­да у круг ода­бра­них ко­ји су оте­ло­тво­ри­ли тра­ди­ци­ју у нај­са­вре­ме­ни­јим об­ли­ци­ма. Жи­ву тра­ди­ци­ју, ор­ган­ску, ко­ја се не пре­но­си фи­ло­зоф­ским трак­та­ти­ма не­го уме­ћем, ду­хом за­на­та, ти­хим спо­јем ра­да и сна. Швај­цар­ска пу­бли­ка га је зна­ла, још из вре­ме­на ка­да је бли­стао у са­зве­жђу са­да по­кој­ног Етје­на Ша­то­на у двор­цу Гри­јер. Зна­ла је ње­гов сли­кар­ски је­зик чи­ји кљу­че­ви ни­су не­по­сред­но до­ступ­ни. Са­да, два­де­сет го­ди­на ка­сни­је, Апа­рин се вра­тио у Ро­ман­ди­ју и до­нео из­не­на­ђе­ња

Пи­ше: Сло­бо­дан Де­спот

Ли­чи на ки­шу ме­те­о­ри­та ни­от­ку­да при­сти­глих ко­ја из­не­на­да па­ли не­бо. Но свет Сер­ге­ја Апа­ри­на ни­је био не­по­знат швај­цар­ској пу­бли­ци. Био је пре два­де­се­так го­ди­на јед­на од нај­сјај­ни­јих зве­зда у са­зве­жђу ко­је је по­кој­ни Етјен Ша­тон (Eti­en­ne Chat­ton) оку­пио у свом Му­зе­ју фан­та­стич­не умет­но­сти сме­ште­ном у двор­цу Гри­јер (Gruyères). Ме­сто је са­мо по се­би би­ло ма­гич­но, а Етје­но­во брат­ство га је из­ди­гло у че­твр­ту ди­мен­зи­ју, ону ко­ју спо­зна­је­мо са­мо у сно­ви­ма. Ку­стос-ен­ту­зи­ја­ста је на­ме­тао сво­јим го­сти­ма те­ме ко­је су они са ра­до­шћу илу­стро­ва­ли – нај­че­шће је то био сам за­мак. Та­ко смо от­кри­ли ка­ко се ње­го­ве сред­ње­ве­ков­не зи­ди­не огле­да­ју у за­па­њу­ју­ћим ви­зи­ја­ма Па­три­ка Ву­дро­фа, Јур­ја Си­о­ма­ша, Иза­бе­ле План­те и дру­гих.

Апа­рин је та­да од­не­дав­но жи­вео у Бе­о­гра­ду, тач­ни­је у ње­го­вом пред­гра­ђу Зе­му­ну, са дру­ге стра­не ре­ке. Тај Рус се пре­се­лио у Ју­го­сла­ви­ју у нај­те­жем мо­мен­ту, 1991. го­ди­не, на по­чет­ку на­сил­ног рас­па­да зе­мље. По­том је са Жељ­ком Тон­ши­ћем и Мла­де­ном Ђу­ро­ви­ћем, сво­јим су­се­ди­ма у том ста­рин­ском аустро-угар­ском гра­ди­ћу ко­ји на­го­ни на сна­тре­ње, офор­мио је­дин­стве­ну гру­пу сли­ка­ра ло­ва­ца на сно­ве. Упр­кос са­свим раз­ли­чи­тим сти­ло­ви­ма, па­ле­та­ма и све­то­ви­ма, ова три из­вр­сна умет­ни­ка гра­де за­јед­нич­ку твр­ђа­ву да­ле­ко од вр­тло­га вре­ме­на. У вре­ме­ну тра­ге­ди­је и не­си­гур­но­сти, а и бе­де, у ко­јем умет­ност нај­ви­ше ис­па­шта, они су од­бра­ни­ли за­ди­вљу­ју­ћу зах­тев­ност и до­след­ност. Сна­га њи­хо­вог естет­ског кре­да – ван­вре­ме­ност и са­вр­шен­ство – сва­ка­ко ни­је стра­на њи­хо­вом ду­го­роч­ном успе­ху. Али не ва­ља за­не­ма­ри­ти ни њи­хо­ву суд­бо­но­сну ве­зу са до­ма­ћи­ном гор­њих ода­ја зам­ка у Гри­је­ру. Иг­но­ри­шу­ћи кул­тур­не пре­пре­ке, по­гор­ша­не по­ли­тич­ком кри­зом, Ша­тон је одр­жа­вао јед­но од рет­ких пра­вих жа­ри­шта раз­ме­не и ди­ја­ло­га из­ме­ђу ис­то­ка и за­па­да Евро­пе.

Хо­до­ча­сни­ци су се та­да че­сто пе­ња­ли у Гри­јер да би уро­ни­ли у то је­дин­стве­но окру­же­ње, те ви­зу­ел­не пе­сме, те куп­ке мла­до­сти ма­ште, чи­је су две­ри чу­ва­ла чу­до­ви­шта Х. Р. Ги­ге­ра, на­лик стра­жа­ри­ма из ноћ­них мо­ра. На кра­ју ове по­пло­ча­не ста­зе, иза Мар­со­вог шти­та и Ве­не­ри­ног шти­та Ву­дро­фа, ме­ђу ма­сив­ним гре­да­ма пот­кро­вља, кру­жок упу­ће­них је про­сла­вљао ван­вре­мен­ски култ где су се ан­тич­ки при­зо­ри ме­ша­ли са ди­о­да­ма и зуп­ча­ни­ци­ма све­мир­ског до­ба.

Фан­та­сти­ка је по­ма­ло ли­чи­ла на ка­тар­ску цр­кву и Гри­јер је био њен за­мак. Ту је бив­ство­ва­ла уни­вер­зал­на умет­ност ко­ју су про­гла­ша­ва­ли сек­том, по­пу­лар­на умет­ност чи­ја се фа­ма спон­та­но ши­ри­ла у пу­бли­ци. На­и­ме, ње­ним про­тив­ни­ци­ма је нај­пре­че би­ло да од јав­но­сти са­кри­ју ову не­по­ре­ци­ву и не­згод­ну чи­ње­ни­цу: да ти ту сли­ка­ри, за раз­ли­ку од мно­гих про­сла­вље­них са­вре­ме­ни­ка, зна­ју да сли­ка­ју. Они су ове­ко­ве­чи­ли тех­ни­ку ре­не­сан­сних мај­сто­ра, еру­дит­ски осве­жи­ли сву ви­зу­ел­ну ба­шти­ну мо­дер­не, ожи­вља­ва­ју­ћи веч­не сим­бо­ле на­ше ци­ви­ли­за­ци­је. Јед­ном реч­ју, они су оте­ло­тво­ри­ли тра­ди­ци­ју у нај­са­вре­ме­ни­јим об­ли­ци­ма. Ону жи­ву, ор­ган­ску тра­ди­ци­ју, ко­ја се не пре­но­си фи­ло­зоф­ским трак­та­ти­ма већ уме­ћем, ду­хом за­на­та, ти­хим спо­јем ра­да и сна.

У РУ­КАВ­ЦИ­МА ВРЕ­МЕ­НА

Ме­ђу свим тим про­зо­ри­ма отво­ре­ним ка дру­гим све­то­ви­ма, пре­ци­зни об­ли­ци и то­пле све­тло­сти Сер­ге­ја Апа­ри­на су се ис­ти­ца­ли не са­мо вр­ло пре­по­зна­тљи­вом па­ти­ном, већ и ат­мос­фе­ром ко­ја је ру­ши­ла ме­ђе жан­ро­ва и ко­ја је убла­жа­ва­ла ње­го­ву по­ра­зну вир­ту­о­зност. У ње­го­вим ра­до­ви­ма су се об­је­ди­ња­ва­ле чуд­не су­прот­но­сти: сви про­же­ти ду­бо­ком сло­вен­ском но­стал­ги­јом а опет ве­се­ли, ше­рет­ски озбиљ­ни, тек­тон­ско-ва­зду­ша­сти. Он је пре­нео Гри­јер и ши­ре – чи­тав ар­хи­пе­лаг ста­рин­ских гра­до­ва Фри­бур­га и окол­не Ви­со­рав­ни – у чи­сто апа­рин­ску ухро­ни­ју, у ко­јој су се ови чу­ве­ни сред­ње­ве­ков­ни спо­ме­ни­ци от­ки­да­ли од сво­јих зе­маљ­ских ко­ре­на и от­пло­вља­ва­ли ка не­ком бес­те­жин­ском све­ту. Ту је Ро­мон у га­ли­ји на је­дра и на точ­ко­ве. Ту је Еста­ва­је но­шен на ле­ђи­ма жап­ца. Ту је ноћ­ни Мо­ра пре­пла­вљен за­стра­шу­ју­ћим ле­те­ћим ство­ре­њи­ма. Ту је Фри­бур у зо­ру, укр­штен са не­ка­квим ча­сов­нич­ким ме­ха­ни­змом, на зи­ди­на­ма ко­је по­ни­ру у цр­не во­де, ко зна ко­ли­ко ду­бо­ке. Ту је мо­жда и ди­ри­гент све­у­куп­не фан­та­зма­го­ри­је: сај­џи­ја из Цу­га, с ма­ском без ли­ца и ко­сти­мом Пје­роа, ко­ји пу­бли­ци по­ка­зу­је град-ча­сов­ник.

Уз по­мен но­стал­ги­је иде и ре­ка вре­ме­на. Вре­ме – још ће­мо о то­ме – је­сте глав­на ди­мен­зи­ја Апа­ри­но­вог ра­да. Вре­ме рас­тва­ра про­стор и вре­ме ми­ри су­прот­но­сти. Ње­гов дип­тих Же­на и чо­век у зам­ку Гри­јер (1997), хи­брид­ни и не­скри­ве­ни омаж фла­ман­ским пор­тре­ти­ма Ван дер Веј­де­на, Ван Ај­ка или Ро­бер­та Кам­пи­на, чи­ни ми се да нај­бо­ље су­ми­ра апа­рин­ску ко­смо­го­ни­ју тог вре­ме­на. Ле­ва хе­мис­фе­ра: же­на, са уши­ма ко­је су по­ста­ле др­ве­ће и са кра­вом на вр­ху ло­ба­ње. Де­сна хе­мис­фе­ра: чо­век, озби­љан, са зуп­ча­ни­ком ме­ђу пр­сти­ма а на че­лу за­мак Гри­јер пре­тво­рен у сат. Ле­во, Мај­ка При­ро­да, искон­ска, уро­ђе­на, ин­до­лент­на. Де­сно, Чо­век, за­бри­нут, хи­је­ра­ти­чан, тех­ни­чар и го­спо­дар вре­ме­на. Из­над њих дво­је — као у ве­ћи­ни „швај­цар­ских“ де­ла – нат­пис Lo­co la­u­da­to: „на овом ме­сту одо­бре­но”, ла­тин­ски из­раз ко­ји ево­ци­ра бла­го­слов не­ког ви­шег ор­га­на. Из­не­на­да сли­ка по­ста­је фраг­мент не­ка­квог тек­ста. Све­то пи­смо, одо­бре­ни т. ј. бла­го­сло­ве­ни… ни­је ли тај крај­њи миг са­мом Бо­гу упу­ћен? Или оном раз­у­ла­ре­ном де­ми­јур­гу, са­мом сли­ка­ру, ко­ме умет­ност при­да­је бес­ко­нач­ну моћ? Би­ло ка­ко би­ло, Апа­рин „кла­сич­ног“ до­ба сво­је сли­кар­ство све­сно за­ми­шља као је­зик чи­ји кљу­че­ви ни­су не­по­сред­но до­ступ­ни.

ПРО­ЧИ­ШЋА­ВА­ЊЕ НА ЖЕ­НЕВ­СКОМ ЈЕ­ЗЕ­РУ

Два­де­сет го­ди­на ка­сни­је Апа­рин се вра­ћа у Ро­ман­ди­ју ка­ко би на­пи­сао дру­ги део свог трак­та­та. Де­ла из­ло­же­на у Мон­треу су ве­о­ма уда­ље­на од оних ко­је зна­мо. Да ни­је оног пре­по­зна­тљи­вог по­те­за, чо­век би по­ми­слио на са­мо­по­ри­ца­ње. Сим­бо­ли­зам, све­при­су­тан у се­ри­ји Гри­јер, прак­тич­но је од­су­тан у се­ри­ји Ла­во (La­va­ux), или ба­рем у ње­ном нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­јем кор­пу­су. Као да је же­лео да се осло­бо­ди пра­ви­ла – али са­мим тим и за­шти­та – свог уоби­ча­је­ног жан­ра, Апа­рин се упу­стио у сме­ло пре­тре­са­ње са­мих осно­ва сво­је умет­но­сти. О то­ме нај­ви­дљи­ви­је све­до­чи све­тло­сна про­ме­на: ми­стич­не сен­ке су усту­пи­ле ме­сто ве­ли­ком про­ван­сал­ском сун­цу Же­нев­ског је­зе­ра. За­тим до­ла­зи и про­стор: не­ста­нак пеј­за­жа из сно­ва и упад пре­по­зна­тљи­ве ге­о­гра­фи­је. Нај­зад и фра­пант­но су­жа­ва­ње од­ред­ни­ца вре­ме­на. Ал­хе­ми­чар ча­сов­ни­ка је од­сту­пио од да­ли­јев­ских са­то­ва и исто­риј­ских пре­чи­ца. Ње­го­ви хро­но­ло­шки су­да­ри са­да се укла­па­ју у раз­ме­ре обич­ног људ­ског жи­во­та, ре­ци­мо у пре­та­па­ње квр­га­вих и цр­них си­лу­е­та ста­рих ви­но­гра­да­ра у без­бри­жне фи­гу­ре са­вре­ме­ног по­тро­шач­ког дру­штва.

Да ли се то Апа­рин пре­пу­стио „фја­ки” Је­зе­ра? Не би био пр­ви ко­ји је то­ме под­ле­гао. Ве­ли­ки пи­сац и пут­ник Пол Мо­ран (Paul Mo­rand), ко­ји је по­след­њи део свог жи­во­та про­жи­вео у овом ре­ги­о­ну, упо­ре­ђи­вао је пеј­заж Же­нев­ског је­зе­ра са нај­у­збу­дљи­ви­јим оства­ре­њи­ма људ­ског ду­ха, по­пут Таџ Ма­ха­ла. А Бај­рон и Ше­ли су бу­квал­но де­фи­ни­са­ли есте­ти­ку ро­ман­ти­зма пло­ве­ћи по Же­нев­ском је­зе­ру и за­но­се­ћи се пред стра­вич­ном ле­по­том алп­ских вр­хо­ва. Ра­ми (Ra­muz) у сво­јим раз­ми­шља­њи­ма о ме­ри и пре­ко­ме­ри мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је тaj про­стор је про­гла­сио за ме­ри­ло склад­не ин­те­гра­ци­је из­ме­ђу чо­ве­ка и ње­го­вог окру­же­ња. У но­ви­је вре­ме, спа­са­ва­ње ви­но­гра­да Ла­во од на­ди­ра­ња бе­то­на про­у­зро­ко­ва­ло је же­сто­ке бит­ке у ко­је се чу­ве­ни еко­лог и фи­лан­троп Франц Ве­бер за­ло­жио и ду­шом и те­лом, све до фи­зич­ког об­ра­чу­на. За­што је овај кра­јо­лик нај­зад ста­вљен под за­шти­ту UNE­SCO, иако се на­ла­зи у јед­ном од нај­ра­зви­је­ни­јих и нај­гу­шће на­ста­ње­них под­руч­ја на све­ту, ако не због сво­је очи­глед­не, ори­ги­нал­не и бес­по­го­вор­не ле­по­те? А та ле­по­та про­из­ла­зи, као ниг­де дру­где, од узор­не са­рад­ње и рав­но­те­же из­ме­ђу Мај­ке При­ро­де и чо­ве­ка – ар­хи­тек­те Вре­ме­на. Сли­ка­ру ко­ји је до­шао из да­ле­ка тре­ба­ло је по­при­лич­но од­ва­жно­сти да би се усу­дио да до­да свој до­при­нос бо­га­тој ико­но­гра­фи­ји Же­нев­ског је­зе­ра и Ла­воа. Од Бо­ци­о­на до Хо­дле­ра, стал­не ме­та­мор­фо­зе те веч­не а опет ни­кад исте во­де­не по­вр­ши­не има­ле су хип­но­тич­ки ефе­кат на око умет­ни­ка, на­ги­њу­ћи их ка сла­вље­њу све­тла и бо­је. Ово оча­ра­ва­ју­ће све­тлу­ца­ње, уокви­ре­но рит­мич­ким и го­то­во ап­стракт­ним об­ли­ци­ма ви­но­град­ских те­ра­са и ста­за, на не­ки на­чин вас ум­но раз­о­ру­жа­ва. Уљуљ­ку­је вас, та­ко ре­ћи, у хе­до­ни­зам. Та­ко се и код Апа­ри­на све ви­ше по­ја­вљу­ју им­пре­си­о­ни­стич­ки и аг­но­стич­ки еле­мен­ти. На крај­њем ис­хо­ду овог ис­тра­жи­ва­ња, про­ста сен­ка не­ког ли­шћа на зи­ду по­при­ма ми­стич­ну сен­зу­ал­ност и под­се­ћа на ма­ни­ри­зам шко­ле На­би­ја. А ва­зду­шни и мор­ски мо­ти­ви сли­ка­ра на­ла­зе у про­сто­ру Же­нев­ског је­зе­ра те­а­тар по сво­јој ме­ри. Иако но­ви ге­о­граф­ски оквир под­ра­зу­ме­ва и уво­ђе­ње но­ве па­ле­те и екс­пе­ри­мен­тал­них тех­ни­ка, основ­не те­ме оста­ју, у суп­тил­ни­јем об­ли­ку. Про­сти жал на­спрам во­де­ног по­но­ра до­во­љан је да нас уве­де у тај­ну. Оне ви­но­град­ске ста­зе ко­је су се сто­пи­ле са пла­вет­ни­лом не­ба као да пре­тва­ра­ју кал­др­му у сла­по­ве: да ни­су и нај­по­у­зда­ни­је по­вр­ши­не пу­ке теч­не илу­зи­је? Из под­се­ћа­ња на не та­ко дав­ну про­шлост из­ра­ња­ју ста­рин­ски рад­ни­ци-над­ни­ча­ри, твр­ди као сте­не. До­ку­мен­тар­на об­ра­да пор­тре­та у цр­но-бе­лом на­гла­ша­ва су­ро­вост њи­хо­вог жи­во­та. Они су ту, са­свим бли­зу, две ге­не­ра­ци­је пре нас, а њи­хо­ва ци­ви­ли­за­ци­ја нам је стра­на по­пут Атлан­ти­де. Про­сто су­о­ча­ва­ње бо­је и цр­но-бе­лог ули­ва нам вр­то­гла­ви­цу над тим по­но­ром. Апа­ри­ну ви­ше не тре­ба­ју ча­сов­ни­ци ни зуп­ча­ни­ци да нам до­ча­ра ти­ра­ни­ју вре­ме­на.

УМЕТ­НОСТ БЕЗ ЕПИ­ТЕ­ТА

На­пре­дак или рас­кид? Од­го­вор је очи­гле­дан, и та очи­глед­ност нам по­ма­же да уочи­мо је­дан је­зич­ки не­спо­ра­зум. По­јам „фан­та­стич­на умет­ност“, за ко­ју се обич­но ве­зу­је Апа­ри­но­во де­ло, у ства­ри је пу­ки пле­о­на­зам. Од оног тре­нут­ка кад пред­ста­вља­ње ствар­но­сти под­ра­зу­ме­ва по­глед и ру­ку умет­ни­ка, оно при­па­да фан­та­сти­ци, ка­квом год жан­ру да ина­че при­па­да. Фа­за Же­нев­ског је­зе­ра Сер­ге­ја Апа­ри­на сто­га ви­ше ли­чи на са­зре­ва­ње не­го на пре­о­крет. Она све­до­чи о умет­но­сти ко­ја се ота­ра­си­ла сво­јих епи­те­та да би се усред­сре­ди­ла на су­шти­ну.

Јед­ном сам по­се­тио Апа­ри­на у ње­го­вом пре­све­тлом ате­љеу у Зе­му­ну. Та­мо сам ви­део ски­це, ва­ри­ја­ци­је па и бе­ла плат­на ко­ја че­ка­ју пр­ви по­тез ки­чи­це. Ди­вио сам се из­ван­ред­ном пла­стич­ном ра­ду на ма­те­ри­ја­ли­ма, на те­му коњ­ске гла­ве. При­ме­тио сам и па­ле­те за­га­си­тих то­но­ва. Та­да ми је пу­кло пред очи­ма: овај ва­зду­шни сли­кар леб­ди из­над соп­стве­не тех­ни­ке и ма­те­ри­ја. Би­ло да је сим­бо­лич­ко или ем­пи­риј­ско, они­рич­но или на­ту­ра­ли­стич­ко, ње­го­во де­ло је из­раз чу­де­сног да­ра и рет­ког иде­а­ла. Шта год бу­де ра­дио, Апа­ри­нов по­глед ће увек би­ти упе­рен на­го­ре, ка ве­ли­ким мај­сто­ри­ма и ка не­бу. ✦

Би­о­гра­фи­ја

Сер­геј Апа­рин ро­ђен је 1961. у ру­ском гра­ду Во­ро­ње­жу. Го­ди­не 1981. у род­ном гра­ду је ди­пло­ми­рао на Ин­сти­ту­ту за умет­ност. По­том де­сет го­ди­на (1981-1991) сли­ка и из­ла­же на груп­ним из­ло­жба­ма у Санкт Пе­терс­бур­гу, Ки­је­ву и Мо­скви. Го­ди­не 1991. пре­се­лио се у пре­сто­ни­цу Ср­би­је. Оста­вио је ду­бок траг у са­вре­ме­ном срп­ском сли­кар­ству, али и сте­као ре­пу­та­ци­ју ве­ли­ког мај­сто­ра у свет­ским раз­ме­ра­ма. Из­ла­гао је ши­ром Евро­пе и у Се­вер­ној Аме­ри­ци. Ви­ше податакa о ње­му мо­же­те на­ћи, као и пре­гле­да­ти ре­про­дук­ци­је сли­ка, на адре­си: www.apa­rin.com.