Око
ПАВЛЕ ВАСИЋ (1907–1993), СЛИКАР, КРИТИЧАР, НАДАСВЕ ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ
Утемељени сведок епохе
Знао је своје домете. Његов типично београдски предратни грађански дух чинио га је опрезним, уздржаним и господственим, али уметност често тражи дозу лудила, луцидности и ирационалности. Написао је бесмислице о Шејки, одбио Видаков позив на интелектуални двобој, судио се са Главуртићем, озбиљан ударац добио од Лазара Трифуновића. На страну све то, био је и остао један од најбољих историчара уметности које смо икада имали
Пише: Дејан Ђорић
Као критичар и сликар хроничар, Павле Васић (Ниш, 1907 – Београд, 1993) конзервативан је али утемељен и, што је најважније, свестан својих домета. Управо је старе српске научнике одликовала свест о границама деловања, о области коју су омеђили и коју нису напуштали. Овај угледни прегалац је инсистирао да на каталогу његове ретроспективне изложбе у Народном музеју из 1993. године уз његово име пише само сведок епохе. Није тачно да је своје доба предводио, усмеравао и одређивао, како тврди Љубица Миљковић у каталогу његове недавно одржане ретроспективне изложбе у београдској Галерији РТС-а. Васић као критичар није приредио ниједну битну ауторску изложбу-тезу која би га одредила, његови ставови нису били до краја јасни, а њиме као сликаром не баве се Миодраг Б. Протић, Лазар Трифуновић, Станислав Живковић и Јерко Денегри у кључним историјама српске уметности. Други су били водећи на сцени. Мило Милуновић и Петар Лубарда као академици и професори, Лазар Трифуновић и Миодраг Б. Протић као директори музејâ, историчари и критичари, а на младе су велики утицај имали Драгош Калајић и Ђорђе Кадијевић. Премда је почео да објављује ликовне критике још 1929. године, стално од 1938, у Политици непрекидно тридесет година (од 1950. до 1980, а повремено и касније), ипак је био по страни. Није био аутор спектакуларних изложби, какве су Нова фигурација београдског круга Ђорђа Кадијевића, Обнова слике, Постмодерна, Београдски поглед на свет и Балкански источници српског сликарства двадесетог века Драгоша Калајића или Енформел Лазара Трифуновића. Као критичара нема га ни међу ауторима текстова на најважнијој изложби новије уметности Умјетност у Југославији 1970-1978.
КАСНО СПОЗНАТА ЦЕЛОВИТОСТ
Павле Васић је био само поуздани, стрпљиви и истрајни сведок и саучесник, имао је своје критичарске и сликарске успоне и падове, али никада и посрнућа. Његов типично београдски предратни грађански дух чинио га је опрезним, уздржаним и господственим, али уметност често тражи дозу лудила, луцидности и ирационалности, искорак на какав он никада није био спреман. Зато је бесмислено писати, као Љубица Миљковић, о његовој „узвишеној духовности“. (Шта онда рећи за Николаја Велимировића и Јустина Поповића?) Васић је био господин али никада није могао да изађе из своје грађанске улоге осим на један начин, о чему ће на крају текста бити више речи.
Можда није ни битна та грађанска ограниченост пред перспективама његове људскости. Имао је много обзира према младима, многи нису одустали од уметности захваљујући његовој критичарској подршци. Вероватно последњи текст у каталогу објавио је о одличном сликару и дизајнеру Зорану Ђорђевићу, који је графички обликовао каталог Васићеве постхумне ретроспективне изложбе у Галерији РТС-а. Више од грађанских обзира, или од идеолошке авангардистичке револуционарности и искључивости, пленили су Васићева топлина и уздржана осећајност.
Признат више као текстописац, чини се да је као сликар био гурнут у страну, од њега је, по мишљењима водећих стручњака, било много значајнијих сликара. Васићев лабуђи пев, међутим, упућује на једну узорност. Његов позни ликовни тријумф био је и победа (додуше Пирова) над другачијим концепцијама, које су заступали хитрији критичари, историчари и сликари. Умерени грађански реализам овог ствараоца, култивисано и вешто сликарство, посредно га истичу и као педагога, критичара и историчара који није марио за авангардистичке екстреме и експерименте, за кога је Џексон Полок био увреда. Испоставило се да је Васић целовитији него што би се могло помислити, његово многима непознато сликарство, скрајнуто од водећих (пост)модерниста, само собом потврдило је вредност његових концепција.
ЛИКОВНА ПОПРИШТА
Није све тако идилично и глатко било у његовој каријери. Класично васпитан и умерено модернистички усмерен, Васић није имао разумевања за „Медиалу“ и савремене видове фантастике, што је искључивало његову надлежност за велики део српске уметности. Није разумео значај Леонида Шејке. Писао је бесмислице о томе како је Шејкино сликарство у домену наивног, а највећа драж његових слика у педантно исликаним декоративним плочицама пода! Био је један од главних криваца што су Љуба Поповић и Драган Лубарда са Примењене прешли на Ликовну академију. Медиалисти су сматрали његово сликарство школским и недуховним, као и да је ментални досег тог критичара ограничен. Милован Видак га је изазвао на интелектуални двобој који Васић није прихватио. Узбуђен једном од неповољних Васићевих критика, Миро Главуртић га је извређао на улици. Васић га је тужио за увреду а оптужени се бранио на суду: „Нисам му рекао идиоте, већ видиоте Света Самуровић у Студеници (заиста га је Самуровић тих дана тамо срео), нисам му рекао воле, већ воле те српски сликари.“ Судија је прекинуо ту комедију, праћену великом публиком у судници и ослободио Главуртића. Озбиљнији ударац дошао је од Лазара Трифуновића, највећег ауторитета за модерну уметност, директора Народног музеја и Васићевог колеге са Катедре за историју уметности београдског Филозофског факултета. Трифуновић је цео један семинар посветио анализи Васићевих критика, показавши студентима зашто је лош критичар. Васић је био веома погођен тиме.
По страни од ликовне критике и сликарства, тог вечног изазова, Павле Васић је био и остао један од најбољих историчара уметности које смо икада имали, може се слободно рећи европског ранга. Усмерен на француску културу, постао је врхунски истраживач домаће и светске барокне, деветнаестовековне и модерне уметности. Његов опсег интересовања кретао се од осамнаестог до двадесетог века. Осим четири тома ликовних критика, теорије форме на којој су васпитане генерације студената (четири издања од 1959. до 1989), књигâ о европској уметности седамнаестог, осамнаестог и деветнаестог века, издања о рококоу, насловâ Примењена уметност у Србији 1900-1978, Униформе српске војске 1808-1918. и Одело и оружје, објавио је и битне монографије о Анастасу Јовановићу, Димитрију Аврамовићу и Урошу Кнежевићу. Павле Васић је био српски Ентони Блант, велики ерудита и библиофил (та страст га није напуштала до задњих дана), тумач и откривалац заборављених уметника и уметности, чији значај никада не може бити прецењен. ✦
Критеријуми поштења, доброте и части
Крећући се по естетској линији интимизма Београдске школе међуратног сликарства (учио је прво код Јована Бијелића) и тврдог реализма блиског немачком покрету „Нове стварности“, између Сезана кога је толико ценио и соцреализма за који је имао разумевања, свестан бројних доприноса фигуралне естетике, Васић је, да се ипак послужимо одређењем Љубице Миљковић, уметник и интелектуалац „високих критеријума о поштењу, доброти, части…“
Последње узбуђење
До те мере га је узбудила велика изложба његових слика у београдском Народном музеју, толико је срећа деловала разорно, да је право са отварања отишао у болницу и преминуо исте вечери.