Шко­ло­вао се у Бе­чу, али учио и на Ато­су, у Со­лу­ну, Ца­ри­гра­ду, Бе­о­гра­ду. Био је је­дан од пи­о­ни­ра об­но­ве на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти у кул­ту­ри. Хи­лан­дар­ску по­ве­љу да­нас има­мо за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом пре­пи­су. Ура­дио је ва­жне пор­тре­те, увео у срп­ски икоп­но­пис те­му „Све­ти Ни­ко­ла вра­ћа вид Сте­фа­ну Де­чан­ском“, био осни­вач срп­ске ка­ри­ка­ту­ре. Ње­го­ва „Апо­те­о­за Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког“ је ре­мек-де­ло. Ро­ман­ти­чар фор­ми­ран на кла­сич­ном ис­ку­ству, бли­зак на­за­ре­ни­ма и сим­бо­ли­сти­ма, мо­жда пре­те­ча над­ре­а­ли­ста. До 3. ма­ја, у Ко­на­ку кне­ги­ње Љу­би­це у Бе­о­гра­ду, пред на­ма је се­дам­де­сет се­дам ње­го­вих де­ла

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић

Фо­то­гра­фи­је: Жељ­ко Си­но­бад, Ар­хи­ва На­род­ног му­зе­ја,

Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Ни­ко­ла Ку­со­вац је исто­ри­чар умет­но­сти ко­ји не жи­ви са­мо од умет­но­сти већ и за њу. Не­дав­но је за ве­ћу сво­ту нов­ца от­ку­пио из­у­зет­ну дво­ме­тар­ску ико­ну Ди­ми­три­ја Авра­мо­ви­ћа, ко­ја са­да у бе­о­град­ској Цр­кви Ру­жи­ци при­вла­чи па­жњу сво­јом ле­по­том. Ти­ме је Ку­со­вац, та­да уса­мље­но, скре­нуо па­жњу и на ју­би­леј: два ве­ка од ро­ђе­ња и сто ше­зде­сет го­ди­на од смр­ти Ди­ми­три­ја Авра­мо­ви­ћа. Го­ди­ну да­на по­сле ју­би­ле­ја овом сли­ка­ру при­ре­ђу­је се ве­ли­ка из­ло­жба. Реч је о јед­ном ско­ро за­бо­ра­вље­ном срп­ском ве­ли­ка­ну, ко­ји је по­стао ви­ше пред­мет за­ни­ма­ња струч­ња­ка не­го пу­бли­ке, ма­да је ње­гов крат­ки жи­вот био ис­пу­њен ду­хов­ним под­ви­зи­ма.

Жи­вео је са­мо че­тр­де­сет го­ди­на. Ро­ђен је у Шај­ка­шу, не­ко­ли­ко ве­ко­ва сре­ди­шту Вој­не гра­ни­це, не­за­ви­сне срп­ске обла­сти у хаб­сбур­шкој мо­нар­хи­ји, и ма­тич­ној лу­ци реч­не фло­ти­ле ко­ја је за­да­ва­ла ве­ли­ке му­ке Осман­ли­ја­ма. Још у основ­ној шко­ли цр­тао је до­га­ђа­је и ју­на­ке из на­род­не исто­ри­је, сли­као ма­ле ико­не на ста­клу, про­да­ва­не по се­ли­ма. По­сле уче­ња код но­во­сад­ских сли­ка­ра, упи­сао се на беч­ку Цар­ску умет­нич­ку ака­де­ми­ју. Глав­ни узор био му је Фри­дрих фон Амер­линг, чи­је је ра­до­ве ко­пи­рао. Би­ло је то вре­ме са­свим дру­га­чи­јих по­гле­да на умет­ност, сту­ден­ти су не­ко­ли­ко го­ди­на цр­та­ли пре не­го што би по­че­ли сли­ка­ти. Авра­мо­вић се то­ли­ко ис­та­као да му је већ пр­ве го­ди­не би­ло до­зво­ље­но да у га­ле­ри­ји сни­ма, ка­ко се он­да го­во­ри­ло за ко­пи­ра­ње ста­рих мај­сто­ра. Учио је од Ра­фа­е­ла, Тин­то­ре­та, Рем­бран­та, Менг­са, Гре­за, Ита­ли­ја­на, Шпа­на­ца и Фла­ма­на­ца. Као и Пе­тар Ко­чић, ко­ји је фи­ло­со­фи­ју сту­ди­рао у Бе­чу, и мно­ги дру­ги на­ши ђа­ци у ино­стран­ству, Авра­мо­вић је гла­до­вао али и упи­јао зна­ња на ча­со­ви­ма цр­та­ња и исто­риј­ског сли­кар­ства, ка­ко су се он­да на­зи­ва­ле пре све­га лек­ци­је о ре­ли­ги­о­зном сли­кар­ству.

Ми­о­драг Ко­ла­рић ка­же да је Авра­мо­ви­ћа кне­зу Ми­ха­и­лу Обре­но­ви­ћу пре­по­ру­чио Вук Ка­ра­џић, чи­ји је пор­трет сли­кар ура­дио у Бе­чу 1840. Исте го­ди­не за­по­чео је ски­це ико­но­ста­са и зид­ног сли­кар­ства за Са­бор­ну цр­кву у Бе­о­гра­ду. Оба по­сла до­вр­шио је по­сле че­ти­ри го­ди­не. Ка­сни­је се ба­вио цр­кве­ним сли­кар­ством у То­по­ли и Врд­ни­ку. Овај ства­ра­лац кључ­но је обе­ле­жио пре­ла­зак бе­о­град­ске кул­ту­ре из тур­ске у европ­ску. Оже­нио се Бе­о­гра­ђан­ком и сли­као пор­тре­те, та­да нај­ви­ше тра­же­не – ме­ђу по­зна­ти­ма, Јо­а­ки­ма Ву­ји­ћа (ко­га је оста­ре­лог из­др­жа­вао) и Си­ме Ми­лу­ти­но­ви­ћа Са­рај­ли­је.

Ње­го­ва стал­на же­ља би­ла је да се ба­ви исто­риј­ским сли­кар­ством а шко­ло­вао се у цен­тру у ко­ме је за те по­тре­бе нај­ви­ше ис­ти­ца­но по­зна­ва­ње исто­риј­ског ко­сти­ма. Об­и­шао је Ма­на­си­ју, Ра­ва­ни­цу и Хи­лан­дар у на­ди да ће на­ћи пред­ста­ве „ста­рог срп­ског но­ши­ва“ и пор­тре­те исто­риј­ских лич­но­сти, али му то ни­је по­мо­гло у оства­ре­њу ци­ља. Об­ја­вљи­вао је у ли­сто­ви­ма раз­не тек­сто­ве, при­че, по­ле­ми­ке, афо­ри­зме и ми­сли ко­је је на­звао „Сит­ни­це“, као и пре­во­де Вин­кел­ма­но­ве Исто­ри­је умет­но­сти ста­рог ве­ка. По­чео је и књи­жев­ни рад, из­дао књи­ге Ко­ре­ђо и Злат­на зр­на. Тај рад био је це­њен у јав­но­сти, ра­чу­на­ло се на ње­га као ис­так­ну­тог ин­те­лек­ту­ал­ца, али га је одво­јио од сли­кар­ства и ни­је му до­но­сио сред­ства за жи­вот. До­био је од др­жав­них вла­сти сто пе­де­сет ду­ка­та за пу­то­ва­ње по Све­тој го­ри и про­у­ча­ва­ње срп­ских ста­ри­на.

ТУ­МА­ЧЕ­ЊА КО­ЈА ЧЕ­КА­ЈУ НА НАС

На та­ла­су ро­ман­ти­зма та­ко спрем­но при­хва­ће­ног у Ср­би­ји, тра­гом Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, Ди­ми­три­је Авра­мо­вић био је је­дан од пи­о­ни­ра об­но­ве на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти. На­пи­сао је пр­ве две на­ше умет­нич­ке мо­но­гра­фи­је као ре­зул­тат дво­ме­сеч­ног ра­да на Ато­су, у Со­лу­ну и Ца­ри­гра­ду. Ме­ђу­тим, ни он, као ни Урош Пре­дић, ни­је имао до кра­ја раз­у­ме­ва­ња за срп­ско сред­ње­ве­ков­но сли­кар­ство. Ура­дио је нај­бо­ље пре­пи­се два­де­сет по­ве­ља. Ори­ги­нал Не­ма­њи­не Хи­лан­дар­ске по­ве­ље је ка­сни­је из­гу­бљен, па се за њу зна са­мо на осно­ву пре­пи­са. У том пе­ри­о­ду по­стао је и осни­вач срп­ске ка­ри­ка­ту­ре. У спо­ра­зу­му са Или­јом Га­ра­ша­ни­ном а уз са­гла­сност кне­за Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, цр­тао је и ли­то­граф­ски умно­жа­вао, че­сто о свом тро­шку, ка­ри­ка­ту­ре упе­ре­не про­тив Ма­ђа­ра и њи­хо­ве ре­во­лу­ци­је из 1848. Би­ле су у ду­ху не­мач­ке ка­ри­ка­ту­ре ра­ши­ре­не по­сле На­по­ле­о­но­вог сло­ма. Ус­пе­си су му до­не­ли члан­ство у Дру­штву срб­ске сло­ве­сно­сти 1847, као пр­вом срп­ском умет­ни­ку ко­ме је ука­за­на та по­част. Власт га, ме­ђу­тим, ни­је на­гра­ди­ла стал­ном слу­жбом, већ је на­ме­ште­ња да­ла дру­ги­ма. Вра­тио се у Но­ви Сад и ба­вио се сли­кар­ством. Же­лео је да оде у Рим и Ита­ли­ју, али је убр­зо пре­ми­нуо. Пре­ма ка­зи­ва­њу ње­го­ве се­стре Ка­та­ри­не, јед­ног да­на до­шао је из ка­фа­не, тре­снуо ци­лин­дар о под, уз­вик­нув­ши „Сад смо про­па­ли!“ и пао по­ко­шен. Вест о смр­ти ру­ског ца­ра та­ко је де­ло­ва­ла на овог ва­тре­ног ру­со­фи­ла. Доц­ни­је се ско­ро це­ла по­крет­на сли­кар­ска за­о­став­шти­на овог мај­сто­ра на­шла у На­род­ном му­зе­ју, чи­ме је Бе­о­град де­ли­мич­но ис­пра­вио не­прав­ду пре­ма ње­му.

У ли­ков­ном сми­слу, Ди­ми­три­је Авра­мо­вић ве­о­ма је зна­ча­јан. У ико­но­пис је увео но­ву те­ма­ти­ку Све­ти Ни­ко­ла вра­ћа вид Сте­фа­ну Де­чан­ском. Пор­трет Ву­ка Ка­ра­џи­ћа кљу­чан је за ту вр­сту срп­ске умет­но­сти а од ње­го­вих фре­са­ка у Са­бор­ној цр­кви вред­ни­ја је сли­ка га­ле­риј­ског фор­ма­та Апо­те­о­за Лу­ки­ја­на Му­шиц­ког. За њу је оба­вио па­жљи­ве при­пре­ме у ви­ду цр­тач­ких сту­ди­ја и две вер­зи­је у тех­ни­ци уља на плат­ну, да би у тре­ћој оства­рио ре­мек-де­ло. Реч је о сли­ци ко­ја га пред­ста­вља као ро­ман­ти­ча­ра фор­ми­ра­ног на кла­сич­ном ис­ку­ству, тач­ни­је као на­за­ре­на. По­крет по­врат­ка мај­сто­ри­ма ра­не ре­не­сан­се, об­но­ва хри­шћан­ске ду­хов­но­сти у ви­ду пре­ци­зног цр­те­жа и чи­стих бо­ја са­крал­не по­јав­но­сти, про­те­же се од на­за­ре­на до пре­ра­фа­е­ли­та и сим­бо­ли­ста. Авра­мо­вић је у том сми­слу је­дан од за­чет­ни­ка кла­сич­ног при­сту­па у срп­ском сли­кар­ству али исто та­ко пре­те­ча ира­ци­о­нал­ног и сим­бо­лич­ког. Ка­ри­ка­ту­ре још ви­ше на ње­га ука­зу­ју у том сми­слу, па је Де­јан Ме­да­ко­вић до­бро али уса­мље­но уочио да је овај уче­ни сли­кар и пре­те­ча над­ре­а­ли­ста. На при­ме­ру Ди­ми­три­ја Авра­мо­ви­ћа спо­зна­је се ко­ли­ко је дра­го­цен, бо­гат, не­ра­сту­ма­чен до кра­ја, па и не­схва­ћен свет ста­ре срп­ске умет­но­сти. ✦

На­рав

„На­ра­ви је био до­бре. У дру­штву био је мио и љу­бак а че­сто је сво­јим ху­мо­ром ша­ле у дру­штву за­ме­тао. Ко га ни­је по­зна­вао ре­као би да је ћу­та­ли­ца, да је од­већ су­мор­не и озбиљ­не на­ра­ви. Нај­ве­ћа цр­та ње­го­вог ка­рак­те­ра би­ла је ми­ло­ср­ђе. Сва­ком је, ако би се са­мо са ње­го­вим ма­ле­ним си­ла­ма сла­гао, до­бра чи­нио. Ста­са је био сред­њег, ли­ца цр­но­ма­ња­стог. Очи су му оштрим пла­ме­ном се­ва­ле, а ко­су је оштру имао ко­ју ни­је мо­гао ка­ко је хтео оче­шља­ти не­го је раз­ба­ру­ше­ну но­сио. А на оде­ло ни­је мно­го па­зио.“ (Ми­ша Ди­ми­три­је­вић о Ди­ми­три­ју Авра­мо­ви­ћу)

Пре­чи­шће­на умет­ност

„Уоп­ште, Ди­ми­три­је Авра­мо­вић је нео­бич­но ин­те­ре­сант­на умет­нич­ка лич­ност, јед­на не­сва­ки­да­шња по­ја­ва у исто­ри­ји срп­ског сли­кар­ства, као од­при­ли­ке Кор­не­ли­је Стан­ко­вић у срп­ској цр­кве­ној му­зи­ци. Авра­мо­вић, на жа­лост, ни­је сти­гао да­ти пу­ну ме­ру, оно пак што је из ње­го­ве ки­чи­це по­те­кло, но­си пе­чат пра­ве, пре­чи­шће­не умет­но­сти, по­тез оне ан­тич­ке уз­ви­ше­но­сти ко­ју сре­та­мо на ли­ко­ви­ма не­мач­ког сли­кар­ског кла­си­ча­ра Ан­сел­ма Фо­јер­ба­ха. Ако би Авра­мо­ви­ћу тре­ба­ло од­ре­ђи­ва­ти умет­нич­ки ранг, ми би­смо га по­ста­ви­ли из­ме­ђу Те­о­до­ра Кра­чу­на и Ђор­ђа Кр­сти­ћа.“ (Др Бо­жи­дар С. Ни­ко­ла­је­вић: „Успо­ме­не“)