Стил
АЛЕКСАНДАР ЈОКСИМОВИЋ И МОДА ШЕЗДЕСЕТИХ
Српски одговор на модну револуцију
Био је први модни креатор на свету који је наденуо име својој колекцији. Националном наслеђу дао је модерни израз, друкчији од свега што је долазило са Запада. Уградио је у моду искуство српског средњовековног сликарства, фолклора, литературе. Његове колекције „Симонида“ и „Проклета Јерина“ изазвале су велико узбуђење у свету европске високе моде. Показао је свима колико је провинцијална имитација бесмислен и губитнички пут. Само ако смо аутентично своји можемо бити занимљиви другима
Пише: Драгана Барјактаревић
„Вероватно уопште не бисмо могли да говоримо о југословенској моди шездесетих година да није било Александра Јоксимовића“, рекла је др Неда Тодоровић на предавању „Александар Јоксимовић и српски модни журнализам“ у оквиру пратећег програма изложбе посвећене управо овом великом креатору. Посматрајући модне скице и фотографије његових модела, изложене на зидовима Музеја примењене уметности, чита се не само модна већ свеобухватна историја једне епохе. Кроз више од сто експоната, који су Јоксимовићев дар музеју, мр Бојана Поповић, виши кустос Музеја примењене уметности и ауторка изложбе, обновила је сећање на једну, у доба опште амнезије под притиском вртоглаве брзине, помало заборављену модну икону. За некога ће ова прича бити носталгична, за некога откриће.
УСПОН МОДНОГ ДИЗАЈНА
Прича о Александру Јоксимовићу је и прича о развијању југословенске модне индустрије након Другог светског рата. У то време крутог социјализма једини захтев од моде био је да буде једноставна и практична. Модне креаторе заменила је конфекцијска производња, немаштовитог кроја и дизајна. Ситуација почиње да се мења шездесетих година, када јача нова средња класа, која се труди да имитира западне потрошачке навике. Пошто домаћа модна индустрија није имала шта да им понуди, људи све чешће одлазе у шопинг-туре у иностранство, посебно у Трст, или по нацрту шију одећу код кројача. Тако се ствара несклад између производње и потрошње, али и отвара простор за успон југословенског модног дизајна. У оквиру нове културне политике своје место поново су нашли модни креатори, који излазе из анонимности и стичу чак и међународна признања. Александар Јоксимовић био је један од тих нових модних креатора.
Завршио је смер за обраду текстила у Школи за примењену уметност у Новом Саду. Потом је прешао у Београд и конкурисао за посао у Заводу за унапређење домаћинства. Његов натпросечни таленат препознала је костимографкиња Милица Бабић, иначе супруга Иве Андрића, и изабрала га на основу само једне скице из пријаве. Радио је као референт за радну одећу и управо креирање школских и радних униформи донело му је прва признања.
Завод за унапређење домаћинства 1963. године оснива Национални салон, са идејом да национално понуди као модерно и, наравно, другачије од свега што долази са Запада. То је тренутак који ће обележити цео Јоксимовићев рад. Тада почиње да открива српско средњовековно сликарство, фреске, манастире, фолклор, литературу… И до краја каријере стално ће позајмљивати од традиције. Поводом отварања Националног салона представио је колекцију инспирисану декоративним мотивима са зубуна: геометријским орнаментима, круговима, спиралама, вијугама, кићанкама, гајтанима, пантљикама… Ревија је изазвала одушевљење и домаћих и страних модних стручњака, те од следеће године његове колекције почињу да путују у иностранство, обично као саставни део привредних изложби и међународних манифестација, ради промоције земље у што бољем светлу.
НАЈВЕЋИ МЕЂУ НАЈВЕЋИМА
Прва Јоксимовићева колекција високе моде била је „Симонида“. Фреска српске краљице није инспирисала само Милана Ракића. Колорит и елементи са фресака и камених фризова манастира Грачаница послужили су као полазиште и Александру Јоксимовићу. Назвао је колекцију „Симонида“ и то је било први пут у свету да неки креатор даје име колекцији. Модели од финог танког вуненог штофа и свиле били су представљени у Галерији фресака 8. марта 1967. Поклонио је Јоксимовић својим суграђанкама нову модну опсесију. „Није било ниједне девојке у Београду која није имала ,Симонида‘ хаљину“, тврди др Неда Тодоровић.
Та чудесна колекција имала је и инострану премијеру. Исте те 1967. године Совјетски Савез се отворио према западном свету и први пут организовао манифестацију Фестивал моде, где су се на једном месту могли срести модни представници источног и западног блока – око шест стотина славних светских модних креатора, међу којима су били Коко Шанел, Кристијан Диор, Пјер Карден… Но једини дизајнер награђен на том фестивалу био је Александар Јоксимовић. Погодио је укус традиционалних Московљана, али је у својим моделима пронашао и фини баланс између Истока и Запада.
Сасвим логично, од тог тренутка сва медијска пажња била је усмерена на њега. „Његов рад пратили су и многи фоторепортери: Томислав Петернек, Мома Вучићевић, Никола Девић, Србољуб Вранић, Ратомир Радетић, Владимир Бачлија, Велисав Томовић, Ђорђе Николић, Милан Симић, Душан Аранђеловић… Колекција ,Симонида‘ је фотографски забележена у екстеријеру. Као што се Тријумфална капија може сматрати за један од симбола француске престонице, тако се и Палата ,Албанија‘ може сматрати за један од симбола тадашњег Београда, у коме је то била највиша зграда све до завршетка изградње Београђанке 1974. године. Овој колекцији није недостајала ни студијска фотографија, прожета истим динамизмом као фотографије у екстеријеру, испољеним у живим изразима лица манекенки“, испричала је Андријана Ристић, виша библиотекарка Музеја примењене уметности, на предавању „Модна фотографија шездесетих и седамдесетих година XX века“.
У ПРЕСТОНИЦИ МОДЕ
Још једна српска владарка инспирисала је Јоксимовића. Две године након „Симониде“, избацио је колекцију „Проклета Јерина“. То је била и његова последња колекција високе моде.
По угледу на париске креаторе, Јоксимовићеве ревије биле су прави музичко-сценски спектакли. Тако, ревију „Симонида“ пратили су Београдски мадригалисти, а „Проклету Јерину“ „Корни група“. На отварању недавне изложбе у Етнографском музеју говорио је Корнелије Ковач, присећајући се управо наступа на ревији „Проклета Јерина“ одржаној у Паризу, у оквиру изложбе Југословенске уметности и индустрије: „Париз, година 1969, ревија ,Проклета Јерина‘ Александра Јоксимовића, првог Србина у храму светске моде. Српска деспотица Ирина Кантакузин, жена деспота Ђурђа Бранковића, не би имала ни најмању примедбу на стилизацију Александра Јоксимовића, поготово што је захваљујући Ациним креацијама и сама у метрополи светске моде добила безброј обожавалаца. Док је трајала ревија и на писту излазили Тамара Бакић, Милица Алексић, Гордана Живић, Душан Мушицки и остали, ,Корни група‘ је полугласно изводила ,Марш на Дрину‘, ,Играле се делије‘, ,Пастир и цвет‘… После завршетка ревије, зачуо се громогласан аплауз публике у којој се препознају уредници француског модног магазина Ел и других магазина, брачни пар Тереза Кесовија и Миро Унгар, глумац Питер Јустинов… Ту су и нови инострани познаваоци југословенских прилика, одушевљени Јоксимовићевом аутентичношћу у склапању савременог и традиционалног, даром који га је издвојио из средине, где је имитација била правило у моди. Изненађење и одушевљење сјајним пријемом и добрим оценама колекције од стране захтевне француске модне јавности манекенка Тамара Бакић исказала је речима: „Био је то можда сан!“
Наредног дана уследило је фотографисање колекције на улицама модне престонице. „Манекенке су нам врло лепе, потврдио је новопридошли члан ,Корни групе‘ Дадо Топић. Занимање за наше манекенке било је очигледно, јер се маса по париским трговима тискала око њих, често ометајући Томислава Петернека да их фотографише, а било је и спонтаног аплауза“, сећа се Корнелије Ковач.
После успеха са колекцијом „Проклета Јерина“ Јоксимовићу се отварају многа врата. Добио је понуду да ради за модну кућу „Диор“, али одбио је, јер, како сам каже, волео је да путује, али не и да остане.
НЕГИРАЊЕ ТАЛЕНТА И УСПЕХА
Упркос свим домаћим и светским признањима које је Јоксимовић добио, социјалистички режим није могао да прихвати идеју да се на модног креатора гледа као на генија који поседује своје дело. Донет је Закон о удруженом раду, који је појединцима негирао таленат и постигнућа. Тако Јоксимовићеви модели почињу да се производе у већим серијама, по нижим ценама и без етикете са његовим потписом. Као по најгорој клетви, овог светски познатог и цењеног креатора, по налогу пословног руководства „Центротекстила“, пребацују у трећеразредне фирме.
Међутим, захваљујући великом таленту и огромној стваралачкој енергији, током осамдесетих враћа се на модну сцену и његови модели поново постају веома тражени на светском тржишту. У сарадњи са краљевачком задругом „Радиност“ ангажовао је три хиљаде плетиља из околине Краљева, које су по његовим нацртима ручно плеле одећу од најфиније исландске вуне. А онда долазе деведесете и међународне санкције Србији, чиме се окончава сарадња са иностраним тржиштем. Због тешке политичко-економске ситуације у земљи, Јоксимовић 1995. одлази у пензију и тек повремено понешто ствара. Године 2002. урадио је своју последњу колекцију „Живот је љубав“ за модну кућу „Мона“.
„И на крају, Александар Јоксимовић, човек великог талента, знања и стваралачке енергије, креатор који је представљао српски одговор на модну револуцију шездесетих година прошлог века, успешно је пробио унутрашње барикаде униформности, једноумља и конфекције. Својом маштом и смелим креацијама пробудио је машту других људи, охрабрио их да трагају за новом естетиком тканина, боја, кројева, али и живота самог. У свом послу био је и пионир и револуционар, човек који је својим талентом и радом постао модни гуру и инспиратор младим генерацијама креатора, те је његов значај утолико и већи и шири од границе саме професије којом се тако успешно бавио“, закључује Корнелије Ковач. ✦
Поклон музеју
Александар Јоксимовић поклонио је Музеју примењене уметности скице, књигу узорака, слајдове и фотографије модела и ревија, награде које је добијао, исечке из штампе и три своја портрета. Чинећи целовиту музејску збирку, ови поклони документују читав Јоксимовићев опус, јер примерци изведених Јоксимовићевих модела нису сачувани у фирмама за које је радио.
Славни модели
Јоксимовићеве креације носиле су разне славне домаће и стране личности: Милена Дравић, Драган Николић (Јоксимовић је урадио све сценске костиме за шоу „Образ уз образ“), Ђорђе Марјановић, Тереза Кесовија, Јосипа Лисац, Оливера Катарина, Бранка Петрић, Беким Фехмиу, Данка Жујовић, јапанска принцеза, супруге Питера Јустинова и Клода Лелуша, Јованка Броз… Имајући у виду да је Јованка Броз била покретна реклама југословенске моде, сваке године специјално за њу креирао је по неколико костима и хаљина.
