Сво­јим жи­во­том и де­лом све­до­чи­ла је вр­хун­ско ро­до­љу­бље, са­мо­свест и уме­ће. Отво­ри­ла је пу­те­ве мо­дер­ни­зма у срп­ској умет­но­сти. Пре­ра­сла сво­ју сре­ди­ну и епо­ху, сли­ка­ла је као они ко­ји ће тек до­ћи. Ру­ши­ла је пра­ви­ла да би ус­по­ста­ви­ла сво­ја. Ни да­нас не мо­гу да је за­о­би­ђу нај­ве­ћи свет­ски по­зна­ва­о­ци им­пре­си­о­ни­зма. И сва­ка срп­ска ге­не­ра­ци­ја јој се из­но­ва вра­ћа, као што је по­ка­за­ла упра­во за­тво­ре­на из­ло­жба у До­му Вој­ске

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић

На­де­жда Пе­тро­вић (Ча­чак, 1873 – Ва­ље­во, 1915) јед­на је од Срп­ки­ња пре­бо­га­те би­о­гра­фи­је. Са њом за­по­чи­ње успон на­ше же­не у но­ви­је вре­ме, она је оли­че­ње сло­бод­не и ум­не осо­бе, не­ве­за­не за по­ро­ди­цу, од­го­вор­не са­мо соп­стве­ним ци­ље­ви­ма и вред­но­сти­ма. Отво­ри­ла је пу­те­ве мо­дер­ни­зма у срп­ској умет­но­сти и ве­ли­ком сна­гом лич­но­сти, рад­ном енер­ги­јом и сна­жном во­љом по­ста­ла тип са­вре­ме­не ин­те­лек­ту­ал­ке, ли­ков­не кри­ти­чар­ке, по­ли­тич­ке ак­ти­вист­ки­ње, ор­га­ни­за­тор­ке ли­ков­ног жи­во­та у Ср­би­ји и на Бал­ка­ну, мо­жда и фе­ми­нист­ки­ње. Би­ла је ме­те­ор­ска по­ја­ва, пре­ра­но са­зре­ла за на­шу сре­ди­ну, не­схва­ће­на као и њен брат Раст­ко Пе­тро­вић. Кри­ти­ча­ри су о ње­ном сли­кар­ству пи­са­ли да јој бо­је ли­че на те­сто и да сли­ка раш­чу­па­ном чет­ком. Ње­не сли­ке у сво­је вре­ме вре­де­ле су де­сет про­сеч­них пла­та а са­да две­ста пе­де­сет. До­не­ла је у ма­лу Ср­би­ју дух Евро­пе у нај­на­пред­ни­јем ви­ду. Ка­та­ри­на Ам­бро­зић, нај­бо­љи по­зна­ва­лац ње­ног опу­са, чи­ји ће се док­то­рат још де­це­ни­ја­ма пре­пи­си­ва­ти, иза­зва­ла је у На­де­жди­но име ауди­то­ри­јум са­ста­вљен од углед­них не­мач­ких исто­ри­ча­ра умет­но­сти, док­то­ра на­у­ка и му­зе­а­ла­ца. Са по­но­сом их је упи­та­ла да ли у Не­мач­кој у На­де­жди­но вре­ме по­сто­ји и јед­на та­ко на­пред­на сли­кар­ка ка­ква је би­ла та Срп­ки­ња шко­ло­ва­на у Мин­хе­ну. Од­го­вор је био ћу­та­ње. Па­у­ла Мо­дер­сон Бе­кер и Га­бри­е­ле Мин­тер, као нај­зна­чај­ни­је са­вре­ме­ни­це, не мо­гу да се ме­ре са овом Ча­чан­ком. Исти­ни за во­љу, тре­ба ре­ћи да На­де­жда не по­ми­ње Ва­си­ли­ја Кан­дин­ског, ко­ји ју нат­кри­лио у свет­ским окви­ри­ма.

ПО СВО­ЈИМ ПРА­ВИ­ЛИ­МА

Ње­но сли­кар­ство по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка би­ло је ме­ђу нај­на­пред­ни­јим у све­ту, а она је у ма­лом, у Ср­би­ји, ис­ку­си­ла мно­го то­га што и им­пре­си­о­ни­сти и по­стим­пре­си­о­ни­сти, углав­ном осу­ду и не­ра­зу­ме­ва­ње. У вре­ме ка­да је још би­ла сна­жна им­пре­си­о­ни­стич­ка шко­ла, сли­ка­ла је као они ко­ји ће тек до­ћи, екс­пре­сив­но, не ро­бу­ју­ћи кон­вен­ци­ја­ма, ре­а­ли­стич­ком при­зо­ру или кла­сич­ној ком­по­зи­ци­ји. Има­ју­ћи из­у­зе­тан осе­ћај за бо­ју, би­ла је у ста­њу да хар­мо­ни­зу­је све кон­тра­сте и вр­сте бо­ја, од­но­се и то­на­ли­те­те. Сти­че се ути­сак да је мо­гла да поч­не од би­ло ког де­ла сли­ке, би­ло ко­јом бо­јом и да увек про­на­ђе ко­ло­ри­стич­ко ре­ше­ње це­ли­не. Ста­ри мај­сто­ри су из­бе­га­ва­ли зе­ле­не бо­је, сма­тра­ли су их си­ро­вим, јет­ким; На­де­жда их нај­ви­ше ко­ри­сти, као и цр­ну и бе­лу, ко­јих ско­ро да и не­ма у чи­стом ви­ду у ста­ром сли­кар­ству, или су као злат­на и сре­бр­на фор­ми­ра­не од дру­гих бо­ја. Ру­ши­ла је пра­ви­ла да би ус­по­ста­ви­ла сво­ја, па је и у нај­ве­ћем на­по­ну то­но­ва уме­ла да на­ђе про­чи­шће­не тон­ске од­но­се а екс­пре­сив­не сли­ке на­сли­ка у па­стел­ном то­ну.

Би­ло је то вре­ме ли­ков­них ре­во­лу­ци­о­на­ра, им­пре­си­о­ни­ста, по­стим­пре­си­о­ни­ста, сим­бо­ли­ста и се­це­си­о­ни­ста, а она је ли­ков­но при­па­да­ла умет­ни­ци­ма ко­ји ће тек по­ста­ти и оста­ти ак­ту­ел­ни. Екс­пре­си­о­ни­зам је јед­на од не­ко­ли­ко основ­них стил­ских фор­ма­ци­ја це­ло­куп­не умет­но­сти, ка­кве су ре­а­ли­зам, ап­страк­ци­ја и фан­та­сти­ка, као ме­та­стил, еклек­тич­ки или син­те­тич­ки. У Ср­би­ји је екс­пре­си­о­ни­зам ма­ње при­хва­ћен, ми смо од кра­ја осам­на­е­стог ве­ка огре­зли у раз­не ви­до­ве ре­а­ли­зма а од пе­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка и фан­та­сти­ке, или, ка­ко се че­сто го­во­ри, нео­на­дре­а­ли­зма. Ап­страк­ци­ја и екс­пре­си­ја се ов­де сла­би­је при­ма­ју, то су не­ке стра­не биљ­ке. Срп­ском хај­дуч­ком и ра­тар­ском мен­та­ли­те­ту од­го­ва­ра ствар­но­сна умет­ност, ре­а­ли­зам са ви­шком сми­сла или фан­та­сти­ка као ли­ков­ни од­го­вор на епо­ве, ле­ген­де, на­род­ну ма­шту и ма­ги­ју. Ира­ци­о­нал­ну, мит­ску стра­ну на­шег ка­рак­те­ра пра­ти слич­на ли­ков­ност још од сред­њо­ве­ков­них илу­ми­на­ци­ја, фре­са­ка са те­мом Стра­шног су­да и цр­кве­них скулп­ту­ра. На­де­жда се из­два­ја из те ма­ти­це, при­па­да гер­ман­ском и европ­ском ду­ху, али исто то­ли­ко и на­шем, на свој на­чин.

ЈЕ­ДИН­СТВО ЕТИ­КЕ И ЕСТЕ­ТИ­КЕ

Ве­о­ма је чуд­но да екс­пре­си­о­ни­зам од ра­не ре­не­сан­се до „Но­вих ди­вљих“, нео­ек­спре­си­о­ни­зма у осам­де­се­тим го­ди­на­ма про­шлог ве­ка, пред­ста­вља ти­пич­но не­мач­ки стил. Ми не мо­же­мо да раз­у­ме­мо ка­ко и за­што је овај на­род, са­ста­вљен од ван­ред­них за­на­тли­ја, вој­ни­ка, про­фе­со­ра, фи­ло­со­фа и на­уч­ни­ка ко­ји нај­ви­ше те­же пре­ци­зно­сти, ре­ду, ди­сци­пли­ни и вер­ти­кал­ној хи­је­рар­хи­ји, при­гр­лио нај­ра­зба­ру­ше­ни­ји вид умет­но­сти, у ко­јем има пре­ви­ше сло­бо­де и пре­ма­ло оба­ве­зу­ју­ћег. Од­го­вор на то пи­та­ње мо­ра­мо по­тра­жи­ти у оно­ме што Нем­ци зо­ву „на­род­ни дух“, та­мо где по­чи­ва ко­лек­тив­на ду­ша, ис­прав­но озна­че­на као „крв и тло“. Сва­ка пра­ва умет­ност од­ре­ђе­на је ра­сно и на­ци­о­нал­но. На­де­жда Пе­тро­вић је то до­бро зна­ла и њој је ус­пе­ло не­што што се ско­ро ни­ка­да ка­сни­је код нас ни­је по­но­ви­ло, осим у ма­њој ме­ри код Алек­сан­дра То­ма­ше­ви­ћа, Ла­за­ра Во­за­ре­ви­ћа и Све­то­за­ра Са­му­ро­ви­ћа. Срп­ске се­ља­ке и се­љан­ке, Ци­ган­ке, ка­ља­ве пу­те­ве, та­ра­бе, за­о­ста­ло али то­пло срп­ско се­ло и про­вин­ци­ју, мо­сто­ве ста­ре Ср­би­је, ко­сов­ске бо­жу­ре и иде­ју ко­сов­ског за­ве­та, цр­кве и ма­на­сти­ре, нај­ти­пич­ни­ју на­ци­о­нал­ну те­ма­ти­ку, пред­ста­ви­ла је на нај­а­ван­гард­ни­ји мо­гу­ћи на­чин. Ту по­у­ку не­ће сле­ди­ти ни је­дан наш на­пред­ни умет­ник, екс­пе­ри­мен­та­то­ри се го­то­во по пра­ви­лу сти­де свог по­ре­кла и тра­ди­ци­је. Ње­ну ти­тан­ску по­ја­ву ни­су мо­гли да за­о­би­ђу нај­ве­ћи по­зна­ва­о­ци им­пре­си­о­ни­зма. У нај­о­бим­ни­јим свет­ским сту­ди­ја­ма о том по­кре­ту, на ен­гле­ском је­зи­ку, од срп­ских сли­ка­ра ре­про­ду­ку­је се је­ди­но њен рад.

До­ма­ћа пу­бли­ка и исто­ри­ча­ри умет­но­сти не­се­бич­но се оду­жу­ју На­де­жди Пе­тро­вић. Сва­ка ге­не­ра­ци­ја на свој на­чин је от­кри­ва, па су та­ко мла­ди и нај­мла­ђи хр­ли­ли на ње­ну из­ло­жбу у бе­о­град­ској Ве­ли­кој га­ле­ри­ји До­ма Вој­ске Ср­би­је (од 19. но­вем­бра до 24. де­цем­бра), у ор­га­ни­за­ци­ји Ме­ди­ја цен­тра „Од­бра­на“, на ко­јој су би­ла де­ла из бе­о­град­ског На­род­ног му­зе­ја. За­уз­врат, ова зна­чај­на Срп­ки­ња увек из­но­ва на­шој јав­но­сти от­кри­ва је­дин­ство етич­ких и естет­ских вред­но­сти. ✦

Ме­ђу нај­ве­ћим на све­ту

На­де­жда Пе­тро­вић јед­на је од нај­ве­ћих екс­пре­си­о­нист­ки­ња у свет­ској умет­но­сти, сва­ка­ко јед­на од пр­вих, и њен зна­чај пре­ва­зи­ла­зи ло­кал­не окви­ре. То је ве­о­ма до­бро осе­ти­ла не­мач­ка пу­бли­ка на из­ло­жби ко­ју је 1985. у мин­хен­ској Но­вој Пи­на­ко­те­ци ор­га­ни­зо­ва­ла Ка­та­ри­на Ам­бро­зић. По­се­та је би­ла ве­ћа не­го на прет­ход­ној, по­све­ће­ној Ива­ну Ме­штро­ви­ћу.

Лек­ци­је о па­три­о­ти­зму

Ње­не лек­ци­је о па­три­о­ти­зму, ко­је су је ко­шта­ле жи­во­та, јер је као на­ци­о­нал­ни бо­рац, бол­ни­чар­ка до­бро­во­љац, стра­да­ла од ти­фу­са у Пр­вом свет­ском ра­ту, ни­је по­сле 1945. го­ди­не имао ко да слу­ша. Ни­су је схва­та­ли и при­хва­та­ли по бо­гат­ству ње­не лич­но­сти, у це­ли­ни, већ уско и де­ли­мич­но, са­мо као сли­кар­ку.