Бајка

У ПОТРАЗИ ЗА ПРИНЦЕЗОМ КОЈА ЈЕ ВОЛЕЛА ПРИЧЕ

Плави рогови са звездицама

При­че се не ло­ве, оне се жи­ве. Кад жи­виш ра­до­зна­ло и буд­но, кад се ра­до играш и сне­ваш, при­че се пле­ту са­ме. На­ђу оне те­бе, ако не на­ђеш ти њих. Зна­ла је то и на­ша ма­ла прин­це­за. Ни­је хте­ла прин­ца без до­бре при­че. Ако на­ђе до­бру при­чу, у њој ће сва­ка­ко би­ти и ле­пи принц. А Вре­тен­ко? До­бри па­ту­љак је при­чом раз­не­жио чак и ба­ба­ро­ге, спа­сав­ши и се­бе и њих

 

Пи­ше: Не­бој­ша Је­врић

 

Ика се спре­ма на пут. По­здра­вља се са лут­ка­ма и да­је им по­след­ња упут­ства:

„И до­бро да је­де­те. Не­мој­те да се­ки­ра­те та­ту и ма­му.“

„А шта да ис­при­чам дје­ци? Ко ће ми по­мо­ћи да на­пи­шем бај­ку!?“ бу­ним се ја.

„Ти ћеш да ме зо­веш те­ле­фо­ном и да ми при­чаш!“ ка­же Ика и од­ла­зи во­зом у Цр­ну Го­ру.

Сва­ке но­ћи зо­вем је да јој при­чам шта је би­ло да­ље са па­туљ­ком Вре­тен­ком. Да ли је ус­пео да по­бег­не од псо­гла­вих чу­ва­ра сред­ње ба­ба­ро­ге?

 

НЕ­ВО­ЉЕ ОД­ВА­ЖНИХ ПРИ­ПО­ВЕ­ДА­ЧА

 

Не­ка­да дав­но иза се­дам мо­ра и се­дам го­ра жи­ве­ла је прин­це­за ко­ја је од­лу­чи­ла да ће се уда­ти за оног ко при­ча нај­љеп­ше бај­ке на све­ту.

Њен отац, моћ­ни краљ, био је због то­га стра­шно љут.

Ње­на ма­ма, кра­љи­ца, об­ја­шња­ва­ла јој је да се прин­це­зе уда­ју за прин­че­ве и да је то та­ко у сва­кој бај­ци.

Али прин­це­за је ле­гла на под и по­че­ла да ври­шти:

„Не­ћу прин­ца, не­ћу прин­ца…“

Бо­је­ћи се ра­та са кра­љем из су­сед­ства, чи­јем је си­ну обе­ћао да ће му да­ти прин­це­зу за же­ну, њен отац од­лу­чи да бри­гу о прин­це­зи, до да­на кад је тре­ба­ло да се уда за прин­ца, по­ве­ри ба­ба­ро­га­ма.

У бли­зи­ни ње­го­вог кра­љев­ства жи­ве­ле су три се­стре ба­ба­ро­ге.

Нај­мла­ђа, ма­ла ба­ба­ро­га ко­ја је има­ла ја­ре­ће ро­го­ве и си­са­ла прст, вла­да­ла је па­шња­ци­ма и ли­ва­да­ма. Њу су чу­ва­ле сто­но­ге ко­је су хо­да­ле ус­прав­но на две но­ге а на оста­лим су има­ле бок­сер­ске ру­ка­ви­це.

Сред­ња ба­ба­ро­га је вла­да­ла мо­чва­ром Мра­чај, у ко­јој је би­ло увек мрач­но. Чу­ва­ли су је псо­гла­ви, ко­ји су има­ли људ­ско те­ло и псе­ће гла­ве.

Нај­ста­ри­ја ба­ба­ро­га вла­да­ла је Го­ром Та­ле­лај­ском, у ко­ју су мно­ги ула­зи­ли али се још ни­ко из ње вра­тио ни­је. Она је има­ла вој­ску од га­вран­гла­вих. Га­вран­гла­ви су на људ­ским ти­је­ли­ма има­ли гла­ве га­вра­но­ва, а на ле­ђи­ма кри­ла. И мо­гли су да ле­те. Од њих ни­ко ни­је мо­гао по­бе­ћи.

Ба­ба­ро­ге су прин­це­зу од­ве­ле у пе­ћи­ну на кра­ју њи­хо­ве зе­мље.

Не­срећ­на прин­це­за је жи­ве­ла са­ма на пр­о­план­ку у шу­ми и стра­шно се до­са­ђи­ва­ла. Ни­је би­ло ни­ко­га да јој при­ча бај­ке ко­је је то­ли­ко во­ле­ла да слу­ша.

Ко­ји би год од­ва­жни при­по­ве­дач кре­нуо да јој по­мог­не, уле­тао је у зам­ке опа­ких ба­ба­ро­га.

 

НА ЧА­ЈУ СА БА­БА­РО­ГОМ

 

Дав­но је и па­ту­љак Вре­тен­ко кре­нуо на да­ле­ки пут да тра­жи прин­це­зу.

Пр­о­шао је зе­мљу нај­мла­ђе ба­ба­ро­ге – ма­ле ба­ба­ро­ге ко­ја си­са прст и ко­ју чу­ва­ју сто­но­ге што хо­да­ју на две но­ге, а на оста­лим но­се бок­сер­ске ру­ка­ви­це. По­здра­вио се са су­рим орлом и ушао у зе­мљу Мра­чај, у мо­чва­ре где је жи­ве­ла и вла­да­ла сред­ња од три ба­ба­ро­ге, са ње­ним слу­га­ма псо­гла­вим.

Вре­тен­ко се шу­њао кр­оз мо­чва­ру пре­ма ва­три по­ред ко­је је сје­дио псо­глав ка­да је иза ле­ђа чуо стра­шни глас: „Стој и не ми­чи се!“

Би­ла је то сред­ња од три се­стре ба­ба­ро­ге. Иза ње су ишли псо­гла­ви.

За­ве­за­ли су Вре­тен­ка и по­не­ли га пре­ма сре­ди­ни Мра­ча­ја.

Ис­пред двор­ца су би­ле ко­ли­бе у ко­ји­ма су ста­но­ва­ли ре­па­ти.

Би­ли су то не­срећ­ни пр­о­сци ко­ји су по­ку­ша­ли да при­ђу цр­ној прин­це­зи. Ти при­по­ве­да­чи ко­ји­ма је из­не­на­да по­рас­тао реп од­лу­чи­ли су да оста­ну у мо­чва­ри, јер од сра­мо­те ни­су мо­гли да се вра­те у сво­ја се­ла.

А ко би ве­ро­вао при­ча­ма не­ко­га ко има реп?

Вре­тен­ко је био ужа­снут суд­би­ном не­срећ­них пр­о­са­ца. Раз­ми­шљао је ка­ко ће му се сви под­сме­ва­ти ако се у се­ло вра­ти са ре­пом. Кре­нуо прин­це­зу да пр­о­си, а вра­тио се са ре­пом.

„Ка­ко си ус­пео да по­бег­неш мо­јој мла­ђој се­стри?“

„Ре­као сам јој да је су­пер то што је офар­ба­ла нок­те у цр­ве­но, али да би тре­ба­ло да офар­ба ро­го­ве у ро­зе, јер се то са­да но­си, то је са­да хит, по­след­ња мо­да. А ва­ма би си­гур­но до­бро ста­ја­ла не­ка за­тво­ре­но пла­ва, са зве­зда­ма ис­цр­та­ним злат­ном бо­јом, то је са­да де­фи­ни­тив­но in.“

Ба­ба­ро­га, ко­ја се ни­је ку­па­ла по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци јер је ве­ро­ва­ла да се ко­жа та­њи ку­па­њем, по­че да по­пра­вља ко­су. Уско­ро су Вре­тен­ко и она се­де­ли и пи­ли чај. Вре­тен­ко јој је при­чао о на­чи­ну обла­че­ња у да­ле­ким зе­мља­ма и пре­де­ли­ма кр­оз ко­је је пу­то­вао. Ба­ба­ро­га ни­ка­да ни­је из­ла­зи­ла из свог цар­ства Мра­ча­ја, ко­је се са­сто­ја­ло од бес­крај­них мо­чва­ра и ри­то­ва, и са­да је слу­ша­ла отво­ре­них уста.

„Уоп­ште“, об­ја­шња­вао јој је Вре­тен­ко, „ни­ко ко др­жи до се­бе не по­ја­вљу­је се у јав­но­сти без пла­во офар­ба­них ро­го­ва, по ко­јим су злат­ном бо­јом на­цр­та­не зве­зде.“

По­сле ча­ја су се до­го­во­ри­ли да па­ту­љак Вре­тен­ко от­пу­ту­је до пр­вог фри шо­па, на гра­ни­ци из­ме­ђу цар­ства па­ту­ља­ка и кне­же­ви­не ви­ле­ња­ка, где се мо­гло све ку­пи­ти, од ле­те­ћег ћи­ли­ма до ла­ка за ро­го­ве.

„Не пу­штај га га га, не пу­штај га га га, он ће те пре­ва­ри­ти, не пу­штај га га га!“ грак­та­ли су га­вран­глав­ци, ле­те­ћи из­над шу­ме.

Ба­ба­ро­га је на­ре­ди­ла че­тво­ри­ци псо­гла­вих да на­пра­ве но­сиљ­ку и по­не­су па­туљ­ка Вре­тен­ка ка из­ла­зу из Мра­ча­ја. И ту да га че­ка­ју док се он не вра­ти из ку­по­ви­не.

Па­ту­љак Вре­тен­ко је ода­тле по­ја­хао свог при­ја­те­ља су­рог орла и за ти­ли час су сти­гли до гра­ни­це. Узео је лак за ро­го­ве и по­жу­рио у Мра­чај.

Ба­ба­ро­га је би­ла оду­ше­вље­на. Би­ла је пре­слат­ка са пла­вим ро­го­ви­ма на ко­јим су се си­ја­ле злат­не зве­зди­це.

Не­срећ­ни пр­о­сци су оду­ше­вље­но ма­ха­ли ре­пом.

 

ЗА­СПА­ЛА

 

„Ха­ло, Ико, да ли ме чу­јеш?“

Ни­шта. Не ја­вља се.

Ика се успа­ва­ла у ба­би­ном кри­лу, др­же­ћи слу­ша­ли­цу на уху.

Е па, ла­ку ноћ, де­цо.

При­чу ће­мо на­ста­ви­ти ка­да се Ика пр­о­бу­ди.

Категорије текстова
Преузимање
Портфолио
„Принцип Прес“

Галерија фотографија

Категорије текстова
Преузимање
Портфолио
„Принцип Прес“