Све је опет ту, и Цр­на Прин­це­за, и пре­пре­ке, и ба­ба­ро­ге, али не­ма по­на­вља­ња. Сва­ко тим пу­тем мо­ра да про­ђе сам, на свој не­по­но­вљи­ви на­чин. Као у грал­ској по­тра­зи, као уз Го­ру по­све­ће­ња. У бај­ка­ма, као и у жи­во­ту. Са­ми иза­бе­ри­те да ли ће­те се из там­ни­це спа­сти та­ко што ће­те за­спа­ти или про­бу­ди­ти се

Пи­ше: Не­бој­ша Је­врић

Илу­стра­ци­је: Ми­ха­ил Ку­ла­чић

На ше­та­ли­шту је Ика про­на­шла ве­ли­ки злат­ни лист.

„Овај лист ће да ме шти­ти од ки­ше. Ово је мој ки­шо­бран.“

Дру­ги лист да­је ме­ни и ка­же:

„А овај лист ће те­бе да шти­ти од сун­ца. Би­ће ти сун­цо­бран.“

„А кад нас шти­ти од вје­тра он­да ће би­ти ве­тро­бран“, ка­жем ја.

„А ако нас чу­ва од љу­те ма­ме, он­да је то мамобран.“

„А кад је та­та љут, он­да нам тре­ба та­то­бран“, до­да­јем.

„Е, су­пер“, ка­же Ика, „овај ће лист да бу­де ма­мо­бран, а овај та­то­бран…“

„Од ве­тра те бра­ни ве­тро­бран, а од та­те та­то­бран, сва­ки дан, сва­ки дан…“ пе­ва­мо тр­че­ћи по­ред ре­ке.

А кад се умо­ри­мо, се­да­мо по­ред ри­ба­ра и ја на­ста­вљам при­чу о Вре­тен­ку.

КУ­ЋИ­ЦА У ПРИН­ЦЕ­ЗИ­НОМ УХУ

На да­лек пут је кре­нуо Вре­тен­ко.

Да тра­жи прин­це­зу ко­ја ће се уда­ти не за прин­ца већ за оног ко при­ча нај­леп­ше бај­ке на све­ту.

Да прин­це­зу Ке­зу тра­жи, ко­ја не­ће ни прин­ца, ни гу­са­ра, ни ца­ра, ко­ја не­ће Ро­би­на Ху­да, не­го Вре­тен­ка.

Ишао је бр­зо или спо­ро, сти­гао да­ле­ко или бли­зу, тек, у сми­рај да­на па­ту­љак Вре­тен­ко је при­ве­зао ча­мац на оба­ли је­зе­ра.

По­бе­гао је мор­ском псу, спа­сао Цр­вен­ка­пу, по­мо­гао су­ром ор­лу и до­брим ви­ла­ма, али још ни­је сти­гао до зе­мље у ко­ју се упу­тио. Зе­мље у ко­јој је жи­ве­ла прин­це­за.

Ју­ри­ли су га бе­ло­пер­ци, цр­вен­пер­ци, зе­лен­пер­ци, пла­во­пер­ци чак, сто­но­ге са са бок­сер­ским ру­ка­ви­ца­ма, за­љу­би­ла се у ње­га јед­на ма­ла ба­ба­ро­га ко­је је има­ла ру­жи­ча­сте ро­го­ве и си­са­ла прст.

Пу­то­вао је пре­ма го­ри Та­ле­лај­ској, где већ три­ста го­ди­на вла­да Цр­ни Краљ.

У Цр­ног Кра­ља је чу­де­сна ћер­ка.

Нај­леп­ша од свих, ка­жу. (А не ла­жу.)

Цр­на Прин­це­за је зо­ву.

Мно­ги су про­сци оста­ли по про­ва­ли­ја­ма и ја­ру­га­ма го­ре Та­ле­лај­ске, али је ни је­дан ни­је ни ви­део, ка­мо­ли за­про­сио.

Те­шко је на­ћи го­ру Та­ле­лај­ску.

Још те­же у њу ући. А из ње иза­ћи, е то још ни­ком ни­је ус­пе­ло.

Цр­на Прин­це­за жи­ви на јед­ном про­план­ку одво­је­на од љу­ди.

Има ду­гу цр­ну ко­су и у њој три сре­бре­не вла­си. Тек ко се тих вла­си до­че­па мо­же се на­да­ти да ће се прин­це­за уда­ти за ње­га.

Са њом жи­ви јед­на ма­ла зе­ле­на ко­за.

Па­зи је и чу­ва, а ко­зи­ца јој да­је мле­ко ко­јим се Прин­це­за уми­ва и хра­ни.

Ко­зи­ца је то­ли­ко ма­ла да Прин­це­зи­но уво ко­ри­сти за ста­но­ва­ње. Ше­та се по Прин­це­зи­ном дла­ну. То јој је ли­ва­да. Прин­це­за бе­ре ма­сла­чак и бо­кви­цу за ко­зу. Иако ни­је бо­ле­сна, ко­за во­ли и бо­кви­цу и ма­сла­чак.

По­ку­ша ли ко да при­ђе Прин­це­зи, ко­за поч­не да ме­ке­ће и про­бу­ди ба­ба­ро­гу.

Сем ма­ле зе­ле­не ко­зе, Прин­це­зу чу­ва нај­ста­ри­ја ба­ба­ро­га, се­стра ма­ле ба­ба­ро­ге ко­ја си­са прст и има све­тлу­ца­ви лак на пап­ци­ма.

Ова ве­ли­ка ба­ба­ро­га је има­ла вр­ло оштре ро­го­ве, оштри­је од сва­ког јар­ца, во­зи­ла се на ле­те­ћем би­ци­клу и би­ла сва ума­за­на чо­ко­ла­дом ко­ју је оти­ма­ла нео­пре­зним из­лет­ни­ци­ма.

Нај­ста­ри­ја од три се­стре ба­ба­ро­ге, по на­ре­ђе­њу Цр­ног Кра­ља, чу­ва­ла је од не­по­жељ­них про­са­ца про­пла­нак на ко­јем се по ва­здан Прин­це­за че­шља­ла и игра­ла са зе­ле­ном ко­зи­цом.

ВА­ЖНО ЈЕ ЗА­СПА­ТИ НА ВРЕ­МЕ

А, при­чао сам вам, Принцезином та­ти Цр­ном Кра­љу су сви про­сци би­ли не­по­жељ­ни.

Око го­ре Та­ле­лај­ске стра­шна је мо­чва­ра.

У мо­чва­ри мно­ге зам­ке, жи­во бла­то, па­у­ци.

Ко про­ђе мо­чва­ру до­ла­зи у Мра­чај, зе­мљу псо­гла­ва.

Псо­гла­ви има­ју људ­ско те­ло и псе­ће гла­ве.

Њи­хо­вог стра­шног во­ђу Ти­ки Ту­ту по злу зна­ју сва се­ла око мо­чва­ре.

Псо­гла­ви сва­ке је­се­ни до­ла­зе у се­ло и оти­ма­ју оно­ли­ко сто­ке ко­ли­ко им тре­ба за зи­му. Псо­гла­ви од­но­се те­лад, ја­гањ­це, чак и ве­ли­ке во­ло­ве од­во­де пут шу­ме.

Псо­гла­ва се и ву­ци пла­ше.

У зе­мљи Мра­ча­ју је је­зе­ро.

На дну је­зе­ра је дво­рац Вр­хов­ног Псо­гла­ва. Ту у под­вод­ној пе­ћи­ни су ри­зни­це са бла­гом и ће­ли­је у ко­ји­ма су за­то­че­ни они ко­ји су по­ку­ша­ли да се оже­не Цр­ном Прин­це­зом.

Ис­под зе­мље, ис­под во­де, у двор­цу Вр­хов­ног Псо­гла­ва не­срећ­ни про­сци су че­ка­ли да их не­ко осло­бо­ди.

Опа­сан пут је био пред Вре­тен­ком.

Тре­ба­ло је про­ћи зе­мљу Мра­чај, где вла­да­ју псо­гла­ви, осло­бо­ди­ти про­сце из под­вод­не пе­ћи­не са дна је­зе­ра, пре­пли­ва­ти ба­ре и пре­га­зи­ти мо­чва­ре, а да га не от­кри­ју Псо­гла­ви.

Про­ћи кроз шу­му а да га не при­ме­те ба­ба­ро­ге.

Сти­ћи до Цр­не Прин­це­зе а да те не ви­ди ма­ла ко­за.

Део пу­та Вре­тен­ко је пре­ва­лио ле­те­ћи на су­ром ор­лу и та­ко сти­гао до Мра­ча­ја, али ту је мо­рао да се ра­ста­не са сво­јим вер­ним при­ја­те­љем. У Мра­ча­ју је би­ло то­ли­ко ши­праж­ја и па­у­чи­не да су се ве­ли­ка ор­ло­ва кри­ла стал­но за­пли­та­ла у мре­же и гра­ње. Су­ри орао ни­је Вре­тен­ку ви­ше био ни од какве ко­ри­сти.

Вре­тен­ко се по­здра­вио са Су­рим ор­лом и узео чу­ту­ру са жи­вом во­дом. Кре­нуо је пре­ма је­зе­ру и под­вод­ној пе­ћи­ни да осло­бо­ди про­си­о­це.

При­бли­жа­вао се мрак ка­да је сти­гао до оба­ле је­зе­ра.

По­ред је­зе­ра угле­дао је ва­тру крај ко­је је се­део Псо­глав и чу­вао стра­жу.

При­бли­жа­вао се по­ла­ко, па­зе­ћи да га Псо­глав не при­ме­ти.

Већ је био бли­зу ва­тре ка­да је иза ле­ђа чуо глас:

„Стој и не­мој да се мр­даш!“

При­ча је по­ста­ла баш опа­сна. Та­да сам се окре­нуо да пи­там Ику ка­ко јој се до­па­да и да ли се пла­ши. Али, ви­дим, чим се Вре­тен­ко при­бли­жио зе­мљи псо­гла­ва, Ика је ста­ви­ла прст у уста и на ври­је­ме се успа­ва­ла. ✦