Сло­ве­нац ро­ђе­њем а Ср­бин де­лом, оста­вио је ду­бок траг у по­ве­сти ју­жно­сло­вен­ске му­зи­ке. Кад чу­је­те „Где си, ду­шо, где си, ’ра­но“ или „За то­бом ми ср­це жу­ди“, по­ми­сли­те ли на ње­га? На­пи­сао је и срп­ску и ста­ру сло­ве­нач­ку хим­ну, сне­вао о др­жа­ви свих Сло­ве­на. Оста­вио Беч да би по­стао хо­ро­во­ђа у Пан­че­ву. Доц­ни­је у Ср­би­ји сти­гао до нај­ви­ших по­ча­сти и при­зна­ња. У Бе­о­гра­ду упо­знао Ве­лу Ни­гри­но­ву, љу­бав свог жи­во­та. Пре­ми­нуо у Љу­бља­ни 1914, док су го­ре­ли Су­во­бор и Ко­лу­ба­ра. Сво­ју по­след­њу во­љу ис­пи­сао је ћи­ри­ли­цом

Пи­ше: Пе­тар Ми­ла­то­вић

Где је па тај Су­во­бор? Ко­ли­ко је до Ко­лу­ба­ре и Ва­ље­ва? Мо­ра да је све то бли­зу, не да­ље од пу­шко­ме­та. Ср­би­ја се, знам то до­бро, про­сто­ром мо­же по­кри­ти јед­ним при­стој­ним ши­ње­лом, али за ду­шу ње­ног на­ро­да ма­ло су и сви пла­ви ши­ње­ли Аустро­у­гар­ске. Чу­јем ли ја то, ис­по­ти­ха, у овом са­мрт­ном ча­су, ов­де у Љу­бља­ни, зву­ке пе­сме, го­то­во ко­рач­ни­це „Бо­же, прав­де“? Оне ко­ју сам на текст Јо­ва­на Ђор­ђе­ви­ћа, у при­год­ном игро­ка­зу Мар­ко­ва са­бља, ком­по­но­вао за хор ко­ји je пред упра­во пу­но­лет­ним кра­љем, 11. ав­гу­ста 1872. го­ди­не, за­гр­мео у за­вр­шној сце­ни пред­ста­ве у бе­о­град­ском На­род­ном по­зо­ри­шту.

Да ли то до ме­не, се­дам­де­сет­де­ве­то­го­ди­шња­ка на из­ди­са­ју, до­пи­ру и так­то­ви пе­сме „На­преј, за­ста­ве сла­ве“ на­ста­ле још док сам у Бе­чу сту­ден­та­рио за­до­јен љу­ба­вљу пре­ма свим Сло­ве­ни­ма? (Не)мо­гу­ће?! У љу­ба­ви рет­ко да има не­мо­гу­ћег. И Ср­би­ја и Сло­ве­ни­ја су љу­бав ко­ју ни­ко не мо­же да ми узме. За­што не би је­дан чо­век имао две до­мо­ви­не? И ко ту мо­же и сме да де­ли? То ми ли­чи на оно пи­та­ње мај­ци: ко­га во­лиш ви­ше од ово дво­је де­це ко­је си ро­ди­ла? Од ме­не оче­куј­те исти од­го­вор – де­цу љу­ба­ви ни­је мо­гу­ће раз­вр­ста­ва­ти у те и та­кве ка­те­го­ри­је. Пра­ва љу­бав не зна за де­о­бе. Ја то не при­зна­јем. И не­ћу док ме има а бо­јим се да ме уско­ро не­ће би­ти, не бар мог ово­зе­маљ­ског тра­ја­ња.

Да­во­рин Јен­ко је убр­зо умро, 25. но­вем­бра 1914. го­ди­не. У исто вре­ме кад је Ср­би­ја, та­мо на ис­то­ку, на Су­во­бо­ру и Ко­лу­ба­ри, во­је­ва­ла бит­ку за оп­ста­нак. Не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је, у скоп­ском из­бе­гли­штву, пре­ми­нуо је и Сте­ван Сто­ја­но­вић Мо­кра­њац, два­де­сет го­ди­на мла­ђи. Чо­век ко­ји га је на­сле­дио у Бе­о­град­ском пе­вач­ком дру­штву и ко­ји му је јав­но, Ве­ли­ким исто­риј­ским срп­ским кон­цер­том, 1889. го­ди­не, ис­ка­зао за­хвал­ност за све на­по­ре ко­је је он, Да­во­рин Јен­ко, во­ђен иде­јом сло­вен­ске уза­јам­но­сти, уло­жио у ста­са­ва­ње срп­ске му­зич­ке кул­ту­ре. Не­сум­њи­во је да би без ове две лич­но­сти му­зи­ка на овим про­сто­ри­ма би­ла и дру­га­чи­ја и мно­го, мно­го си­ро­ма­шни­ја.

ЗОВ ПА­НО­ВЕ ФРУ­ЛЕ

Жи­вот и при­кљу­че­ни­ја Да­во­ри­на Јен­ка, ро­ђе­ног 9. но­вем­бра 1835. го­ди­не у сло­ве­нач­ком се­лу Дво­ри­је код Цер­кља, не­да­ле­ко од Кра­ња, у по­ро­ди­ци имућ­ног се­ља­ка Ан­дре­ја и ње­го­ве же­не Ма­ри­је, сат­ка­ни су од ро­ман­ти­чар­ског за­но­са све­сло­вен­ским брат­ством и ду­гог пре­да­ног ра­да у Ср­би­ји, ње­го­вој дру­гој до­мо­ви­ни. При­лич­но шту­ри би­о­граф­ски по­да­ци из ра­не мла­до­сти упу­ћу­ју нас на ње­го­во шко­ло­ва­ње у Кра­њу, Љу­бља­ни и Тр­сту, где је, 31. ав­гу­ста 1858. го­ди­не, за­вр­шио гим­на­зи­ју и где се пр­ви пут срео с раз­ви­је­ним му­зич­ким жи­во­том.

Да­ље шко­ло­ва­ње од­ве­ло га је на сту­ди­је пра­ва у Беч, та­да сре­ди­ште на­ци­о­нал­них по­кре­та Сло­ве­на ко­ји су жи­ве­ли на ве­ли­ким про­сто­ри­ма под вла­шћу Аустри­је и ве­ро­ва­ли да су се сте­кли усло­ви за бу­ђе­ње на­ци­о­нал­не све­сти. Са­ња­ју­ћи као и мно­ги о Сла­ви­ји, за­ми­шље­ној за­јед­нич­кој до­мо­ви­ни свих Сло­ве­на, сво­је кр­ште­но име Мар­ти­нус (Мар­тин) ме­ња у Да­во­рин, ста­ро сло­вен­ско име. У па­у­за­ма сту­ди­ја пра­ва по­ка­зу­је ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње за му­зи­ку, ве­ру­ју­ћи да она мо­же зна­чај­но да до­при­не­се раз­во­ју на­ци­о­нал­не са­мо­све­сти, те ре­дов­но по­се­ћу­је кон­цер­те и опе­ре, од­ла­зи у двор­ску би­бли­о­те­ку, где про­у­ча­ва пар­ти­ту­ре мно­гих опе­ра и дру­гих по­зна­тих му­зич­ких де­ла. По­што је имао пре­ви­ше го­ди­на за сту­ди­је на та­мо­шњем углед­ном кон­зер­ва­то­ри­ју­му, пе­ва­ње и ком­по­зи­ци­је учи при­ват­но.

У то вре­ме осни­ва и Сло­вен­ско пе­вач­ко дру­штво, по­ста­је хо­ро­во­ђа и уве­жба­ва ђа­ке. Та­да и на­ста­је, као бор­бе­ни по­клич по­ро­бље­них Сло­ве­на, Јен­ко­ва ком­по­зи­ци­ја „На­преј, за­ста­ве сла­ве“ (пр­во­бит­на сло­ве­нач­ка, у скло­пу Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, а да­нас хим­на сло­ве­нач­ке вој­ске). У је­сен 1862. го­ди­не за­вр­шни ис­пит на су­ди­ја­ма пра­ва оста­је у не­кој од фи­о­ка да са­ку­пља пра­ши­ну јер Да­во­рин Јен­ко ни­је мо­гао да одо­ли по­зи­ву из Пан­че­ва. Као на звук Па­но­ве фру­ле сти­гао је у град на Та­ми­шу, ко­ји се по­но­сио као ме­сто нај­бо­љих хо­ро­ва, и по­стао хо­ро­во­ђа Срп­ског цр­кве­ног пе­вач­ког дру­штва. Ту оста­је пу­не три го­ди­не, до сеп­тем­бра 1865, кад, уме­сто те­шко обо­ле­лог Кор­не­ли­ја Стан­ко­ви­ћа и на ње­гов из­ри­чит зах­тев, пре­у­зи­ма во­ђе­ње Бе­о­град­ског пе­вач­ког дру­штва.

У КУ­ЋИ КОД СПО­МЕ­НИ­КА

Шест ле­та по­том, 1871, Да­во­рин Јен­ко пре­у­зео је ве­ли­ке али и иза­зов­не оба­ве­зе у тек осно­ва­ном На­род­ном по­зо­ри­шту. По­стао је ка­пел­ник у „Ку­ћи код спо­ме­ни­ка“, у окру­же­њу ко­јем су глав­ни тон да­ва­ли Бра­ни­слав Ну­шић, Ми­ло­ван Гли­шић, Јан­ко Ве­се­ли­но­вић, Јо­ван Скер­лић, Сте­ва То­до­ро­вић, Сте­ван Мо­кра­њац, Јо­сиф Ма­рин­ко­вић… Да­во­ри­нов за­да­так био је да глум­це ко­ји о му­зи­ци ни­шта ни­су зна­ли при­пре­ми за пе­вач­ке уло­ге. Уз то је уве­жба­вао и хор, с об­зи­ром да та­да­шњи чла­но­ви ни­су би­ли ни­ма­ло му­зич­ки обра­зо­ва­ни па су му­зи­ку „хва­та­ли на слух“. Ме­ђу чла­но­ви­ма хо­ра би­ли су и обу­ћа­ри и пе­гле­ри и бер­бе­ри…

По­ред све­га то­га, Јен­ко је био и ди­ри­гент. За­ни­мљи­во, пр­ви ви­о­лон­че­ли­ста у то вре­ме био је Ан­тун Гу­став Ма­тош, по­то­њи слав­ни пи­сац, чи­је је зва­нич­но за­ни­ма­ње би­ло упра­во че­ли­ста, а кон­церт­мај­стор ор­ке­стра био је Пе­тар Кр­стић, ка­сни­је Јен­ков пр­ви би­о­граф. А пред њи­ма, на по­зор­ни­ци На­род­ног по­зо­ри­шта, сме­њи­ва­ли су се „хе­ро­ји и хе­ро­и­не та­да­шњег срп­ског глу­ми­шта, од ко­јих су они нај­по­пу­лар­ни­ји – по­пут Ра­је Па­вло­ви­ћа и Сте­ва­на Де­ска­ше­ва – би­ли и ма­е­стро­ви уче­ни­ци пе­ва­ња“.

Упра­во ту и та­да, у пр­вој бе­о­град­ској гра­ђе­ви­ни осве­тље­ној „луфт га­сом“, го­то­во пу­ким слу­ча­јем, на­ста­ла је и хим­на Ср­би­је „Бо­же прав­де“. У ства­ри, на­пи­са­на је као за­вр­шна хор­ска тач­ка за ко­мад с пе­ва­њем Мар­ко­ва са­бља Јо­ва­на Ђор­ђе­ви­ћа, ко­јом је На­род­но по­зо­ри­ште про­сла­ви­ло пу­но­лет­ство кне­за, по­то­њег кра­ља, Ми­ла­на Обре­но­ви­ћа и ње­го­во сту­па­ње на пре­сто. Та по­след­ња хор­ска пе­сма из ина­че при­лич­но не­у­спе­шног по­зо­ри­шног ко­ма­да, на­пи­са­ног при­год­но, у сла­ву вла­да­ју­ће ди­на­сти­је, по­ста­ла је то­ли­ко оми­ље­на у на­ро­ду да су Обре­но­ви­ћи од­лу­чи­ли да је при­хва­те као др­жав­ну хим­ну. Уз ма­ње из­ме­не у тек­сту, при­хва­ти­ли су је и Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи. На­стан­ком Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца и ка­сни­је Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, до­пу­ње­на је стро­фа­ма из хр­ват­ске „Ли­је­па на­ша“ и сло­ве­нач­ке „На­преј, за­ста­ва сла­ве“. Од 2006. го­ди­не по­но­во је, с ма­лом из­ме­ном тек­ста, зва­нич­на хим­на Ср­би­је… Му­зи­ка је оста­ла иста, она Да­во­ри­на Јен­ка.

ГРЕ­ШКЕ С ЉУ­БА­ВЉУ

Ипак, по исто­ри­ча­ри­ма му­зи­ке на овим на­шим про­сто­ри­ма, „нај­на­дах­ну­ти­ји про­фе­си­о­нал­ни и лич­ном сре­ћом оза­ре­ни пе­ри­од“ жи­во­та и ра­да Да­во­ри­на Јен­ка је­сте вре­ме од кад се, 1882. го­ди­не, на ње­го­ву пре­по­ру­ку, ан­сам­блу На­род­ног по­зо­ри­шта при­дру­жи­ла Аугу­ста Ве­ла Ни­гри­но­ва (1862–1908), глу­ми­ца ко­ја је „уне­ла но­ви по­лет и за­нос у ком­по­зи­то­ро­во ства­ра­ње“. Та­ко, те исте го­ди­не он ком­по­ну­је и пр­ву срп­ску опе­ре­ту – Вра­ча­ра, да би се ус­пе­си на­ста­ви­ли ко­ма­ди­ма При­би­слав и Бо­жа­на и По­те­ра.

За­хва­љу­ју­ћи сво­јој Ве­ли, љу­би­ми­ци не са­мо Бе­о­гра­да, вр­ху­нац по­пу­лар­но­сти Јен­ко је до­жи­вео му­зи­ком за ко­мад Ђи­до Јан­ка Ве­се­ли­но­ви­ћа. Не са­мо што је бли­ста­ла на сце­ни као Љу­би­ца, већ је „то­ком ду­гих за­јед­нич­ких рас­пе­ва­них ска­дар­лиј­ских бо­ем­ских ве­че­ри за кре­и­ра­ње тог ли­ка на­дах­ну­ла и са­мог Јан­ка Ве­се­ли­но­ви­ћа, твор­ца ове сли­ке из се­о­ског жи­во­та, са пе­ва­њем“. Чак је и Бра­ни­слав Ну­шић, у тек­сту у По­ли­ти­ци, мно­го ка­сни­је, 1936. го­ди­не, пи­сао да су „пе­сме из Ђи­да за­ра­зи­ле бе­о­град­ске сев­да­ли­је, за­глу­ши­ле бе­о­град­ске ка­фа­не и про­не­ле се из ме­ста у ме­сто, из гра­да у град“. Слич­но је би­ло и с пе­смом „Где си, ду­шо, где си, ’ра­но“ ко­ју је Јен­ко ком­по­но­вао на­дах­нут сти­хо­ви­ма Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа, или са оном „За то­бом ми ср­це жу­ди“ за ко­ју нај­ве­ћи део ми­сли да је на­род­на…

Сте­ван Мо­кра­њац ка­сни­је је Јен­ка на­звао „наш зна­ме­ни­ти стра­нац“. О Јен­ко­вој ва­жној уло­зи у ста­са­ва­њу срп­ске му­зич­ке кул­ту­ре ова­ко пи­ше:

„У тим пе­сма­ма има пу­но го­то­во вар­вар­ских по­гре­ша­ка, про­ти­ву срп­ске ак­цен­ту­а­ци­је (…), али ми смо ове пе­сме опет за­то пе­ва­ли и за­во­ле­ли, и баш та по­гре­шна ме­ста на­ро­чи­то ак­цен­то­ва­ли, јер смо пе­ва­ју­ћи слу­ша­ли дра­го­га Јен­ка, ка­ко по­гре­шно, али оду­ше­вље­но, срп­ски го­во­ри. (…) У оно до­ба ни­смо има­ли бо­ље­га пред­став­ни­ка за умет­нич­ку пе­сму од Јен­ка, и за­то смо га во­ле­ли, во­ли­мо га и во­ле­ће­мо га увек као нај­бо­љег од сви­ју Сло­ве­на му­зи­ча­ра, ко­ји су код нас ра­ди­ли.“

ОМИ­ЉЕ­НОСТ И ПО­ЧА­СТИ

То­ком ви­ше од три де­це­ни­је на по­ло­жа­ју ка­пел­ни­ка у Срп­ском кра­љев­ском по­зо­ри­шту (1871–1902), Да­во­рин Јен­ко не са­мо што је осво­јио на­кло­ност срп­ског гра­ђан­ства, већ је сте­као и нај­ви­ша мо­гу­ћа др­жав­на при­зна­ња и по­ча­сти Ср­би­је. Био је члан Срп­ског уче­ног дру­штва и Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је, но­си­лац је ор­де­на Све­тог Са­ве нај­ви­ших сте­пе­на, по­ча­сни члан пе­вач­ких дру­шта­ва ши­ром ју­жно­сло­вен­ских про­сто­ра. Уз то је, ука­зом кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа од 22. но­вем­бра 1894. го­ди­не, по­стао срп­ски др­жа­вља­нин, прет­ход­но се од­ре­кав­ши ро­ђе­њем сте­че­ног аустро­у­гар­ског по­да­ни­штва.

Да­во­рин Јен­ко остао је у Бе­о­гра­ду и кад је умр­ла, 1908. го­ди­не, ње­го­ва ду­го­го­ди­шња љу­бав али и му­за, глу­ми­ца Ве­ла Ни­гри­но­ва. Че­ти­ри ле­та доц­ни­је оти­шао је у Љу­бља­ну, где је по­сле ду­ге и те­шке бо­ле­сти умро 25. но­вем­бра 1914. го­ди­не. ✦

Бла­гор му

У но­вем­бру те 1914. аустро­у­гар­ске вла­сти у Љу­бља­ни по­бри­ну­ле су се да ис­пра­ћај из­у­зет­ног му­зи­ча­ра до ко­нач­ног од­ре­ди­шта про­ђе у нај­ду­бљој ти­ши­ни, без опро­штај­них го­во­ра. Са­мо је Гла­збе­ној ма­ти­ци до­зво­ље­но да по­ред ра­ке от­пе­ва Јен­ко­ву по­смрт­ну пе­сму „Бла­гор му“.

Прав­да

Ни­је по­што­ва­на ни по­след­ња те­ста­мен­тар­на во­ља Да­во­ри­на Јен­ка, ис­пи­са­на ћи­ри­ли­цом, ко­јом је део сво­је остав­шти­не на­ме­нио шко­ло­ва­њу срп­ских си­ро­ма­шних сту­де­на­та. Кад је не­ко­ли­ко го­ди­на ка­сни­је у љу­бљан­ском су­ду за­вр­ше­на оста­вин­ска пар­ни­ца (те­ста­мент је од суд­ског ту­ма­ча у Гра­цу био пре­ве­ден на не­мач­ки), по­че­ла је ван­суд­ска ван­ред­на про­це­ду­ра. Из­го­ва­ра­ју­ћи се да су Ср­би­ја и Аустри­ја та­да би­ле у ра­ту и да су сви ме­ђу­соб­ни спо­ра­зу­ми по­ста­ли не­ва­же­ћи, Ми­ни­стар­ство прав­де у Бе­чу од­лу­чи­ло је да по­след­ња во­ља Да­во­ри­на Јен­ка не­ма прав­ну сна­гу. Бо­же, прав­де…