Оно­ме ко уме да сне­ва чи­сто и не­жно, и оно­ме ко уме да не­што же­ли свим ср­цем, си­ле та­ме ни­шта не мо­гу. Јед­на ру­жа мо­же про­ме­ни­ти свет­ски по­ре­дак. Псо­гла­ве по­те­ре на кра­ју про­гу­та њи­хов соп­стве­ни ла­веж. Сва­ко­га од нас че­ка, на не­кој да­ле­кој пла­не­ти, де­чак ко­ји чет­ки­цом за зу­бе чи­сти вул­ка­не. Све то ра­до­зна­ла де­ца на­у­че док гриц­ка­ју пр­же­не ри­би­це на спла­ву „Код мач­ка То­ше“

Пи­ше: Не­бој­ша Је­врић

На сплав „Код мач­ка То­ше“, на ула­ску ре­ке Са­ве у град, до­ла­зи­мо сва­ког да­на Ика и ја. Ика во­ли да је­де ри­би­це. Ри­би­це на­ба­вља Рат­ко. Зна­те већ, Рат­ко во­зи брод „Ари­зо­на Дрим“ и не­ка­да је жи­вео на Ја­мај­ци. Има ду­гу бра­ду и још ду­жу ко­су. Лег­не на иви­цу спла­ва и спу­сти ко­су у во­ду. И док он зви­жди не­ку чуд­ну ме­ло­ди­ју, ко­ју је на­у­чио на Ја­мај­ци, ри­би­це се на­хва­та­ју на вла­си. Он­да Рат­ко отре­се ко­су и ето пу­не пор­ци­је ри­би­ца.

Али Ика не­ће да је­де без бај­ке.

За­то је ту та­та.

И ево но­ве бај­ке.

САН О РУ­ЖИ

Ма­ла прин­це­за Је­ле­на жи­ве­ла је у Зе­мљи сне­га, где је вла­да­ла ве­чи­та сту­ден и лед. Зе­мљом су ду­ва­ли стра­шни ве­тро­ви, ко­ји­ма је го­спо­да­рио су­ро­ви краљ-узур­па­тор. Ту, у тој зе­мљи, сун­це ни­ка­да ни­је из­ла­зи­ло, пти­це ни­су ни­ка­да за­пе­ва­ле, др­ве­ће ни­је ли­ста­ло, ни је­дан цвет ни­ка­да ни­је про­цве­тао.

Би­ло је ту­жно и су­мор­но жи­ве­ти у тој зе­мљи су­ро­вог кра­ља окру­же­ног ње­го­вим псо­гла­вим чу­ва­ри­ма.

Краљ је че­сто хо­дио за­ле­ђе­ном зе­мљом, у са­о­ни­ца­ма у ко­је су би­ли упрег­ну­ти ву­ци. Ур­ла­ње ве­тра ме­ша­ло се та­да са за­ви­ја­њем ву­ко­ва. Пред том стра­шном му­зи­ком ко­ја је пра­ти­ла њи­хо­вог кра­ља по­да­ни­ци су за­тва­ра­ли све про­зо­ре и за­кљу­ча­ва­ли сва вра­та.

Јед­не но­ћи, ме­ђу­тим, ма­ла Је­ле­на усни­ла је чу­де­сан сан. Са­ња­ла је не­што што ни­ка­да пре ни­је ви­де­ла: ру­жу. И у сну је сил­но по­же­ле­ла да је до­дир­не, да је убе­ре. А ују­тру, кад се про­бу­ди­ла, на сво­ме уз­гла­вљу на­шла је ру­жу.

Пре­срећ­на, ис­тр­ча­ла је на­по­ље. Же­ле­ла је да сви­ма по­ка­же ка­кав је нео­би­чан по­клон до­би­ла.

Та­да се де­си­ло чу­до.

Обла­ци су се раз­ма­кли, по­ја­ви­ло се сун­це, снег је по­чео да се то­пи. Уско­ро су до­ле­те­ле и пр­ве пти­це, по­те­као је по­ток, др­ве­ће је на­пу­пи­ло.

Краљ ле­да био је стра­шно бе­сан. Ро­ђен у мра­ку, све­тлост ни­је под­но­сио.

До­ју­рио је окру­жен сво­јом стра­шном прат­њом, ко­је су се сви бо­ја­ли, и на­ре­дио да ма­лу прин­це­зу ухап­се а ру­жу да спа­ле на ло­ма­чи.

Ма­лу прин­це­зу од­мах су ба­ци­ли у под­зем­не руд­ни­ке ди­ја­ма­на­та, где је по чи­тав дан, са дру­гим не­срећ­ни­ци­ма, ро­бо­ви­ма су­ро­вог кра­ља, из­но­си­ла зе­мљу и ис­пи­ра­ла ди­ја­ман­те.

А на­ве­че би их за­тва­ра­ли у ће­ли­је без про­зо­ра, у по­дру­му.

РУ­ЖА ИЗ СНА

Сва­ке но­ћи, ме­ђу­тим, ма­ла прин­це­за Је­ле­на са­ња­ла је ка­ко се пре­тва­ра у све­тлост и ка­ко кре­ће да про­ђе кро­за зид ће­ли­је.

Али, упра­во та­да, у тре­нут­ку кад се у сну пре­тва­ра­ла у све­тлост и спре­ма­ла да из ће­ли­је иза­ђе, до­ла­зи­ли су псо­гла­ви, чу­ва­ри кра­ља леда, бу­ди­ли је и во­ди­ли, са дру­гим ро­бо­ви­ма, да ра­ди у руд­ни­ку.

Ипак, јед­но­га ју­тра успа­ва­ли су се чу­ва­ри кра­ља леда, и ни­је би­ло ни­ко­га да јој сан пре­ки­не. И та­ко, ка­да су псо­гла­ви ко­нач­но до­шли да је у руд­ник по­ве­ду, на­шли су ће­ли­ју пра­зну. Ма­ла прин­це­за бе­ше не­ста­ла, у сну.

Бје­жа­ла је ма­ла прин­це­за кроз за­ле­ђе­ну шу­му, ка вр­ху пла­ни­не. Псо­гла­ви чу­ва­ри кра­ља леда бр­зо су на­шли њен траг. Би­ла је бо­са, из­ра­на­вље­на сто­па­ла оста­вља­ла су кр­ва­ве мр­ље по сне­гу. Бе­жа­ла је без за­у­ста­вља­ња, али чу­ва­ри кра­ља сне­га све су се ви­ше при­ми­ца­ли.

По­чео је да се хва­та мрак, а она је би­ла са­ма у мрач­ној шу­ми. Мно­ги су у ту шу­му ушли, по­ку­ша­ва­ју­ћи да по­бег­ну из ле­де­ног кра­љев­ства, али из ни­ко се из ње жив из­ву­као ни­је.

Би­ло јој је хлад­но, сто­па­ла су је бо­ле­ла, а за­ви­ја­ње ву­ко­ва и ла­веж псо­гла­вих би­ли су све бли­жи. Је­ле­на је он­да, очај­на, се­ла на ка­мен и по­че­ла да пла­че.

Пла­ка­ла је и пла­ка­ла, су­зе су без пре­стан­ка ли­ле, и од њих се на­пра­ви­ло пра­во прав­ца­то је­зе­ро.

А ка­да се на не­бу по­ја­вио Ме­сец, она је угле­да­ла цр­ног ла­бу­да. Пло­вио је је­зе­ром са цр­ве­ном ру­жом у кљу­ну, истом оном ко­ју су ма­лој прин­це­зи укра­ли.

Ла­буд је до­пло­вио до ње и спу­стио јој ру­жу у кри­ло.

Ма­ла прин­це­за Је­ле­на га је за­гр­ли­ла, па су ла­буд и она по­ле­те­ли, ви­со­ко, пре­ма јед­ној ма­лој пла­не­ти. Та­мо их је че­као де­чак ко­ји је чет­ки­цом за зу­бе чи­стио три вул­ка­на.

Псо­гла­ви чу­ва­ри кра­ља леда за­луд су ла­ја­ли за њом. ✦