Од 1850. до да­нас, нај­бо­ље што је Ја­дар имао пле­ло се у овом дру­штву и око ње­га. По­ма­гао је и сам Вук Ка­ра­џић. За­ста­ва дру­штва је од­ли­ко­ва­на Ор­де­ном Све­тог Са­ве, а Аустро­у­га­ри су му 1915. у Ба­ња­лу­ци су­ди­ли. У Ву­ко­вом до­му кул­ту­ре и да­нас ври, „Ка­ра­џић“ оку­пља око пет сто­ти­на чла­но­ва. На­сту­па­ју ши­ром све­та, вр­хун­ски. Игра­ју, по­ју, сли­ка­ју, пи­шу. Зна­ју да се тра­ди­ци­ји увек мо­ра­мо вра­ћа­ти на кре­а­ти­ван на­чин. И да смо жи­ви оно­ли­ко ко­ли­ко је жи­ва она

Текст и фо­то: Не­над Мар­ко­вић

Ху­ја­ли су по­след­њи зим­ски ве­тро­ви со­ка­ци­ма Ло­зни­це сре­ди­ном XIX ве­ка ка­да је гру­пу чи­нов­ни­ка ме­сног над­ле­штва и за­на­тли­ја оку­пио про­та Иг­њат Ва­сић и са њи­ма при­пре­мио пр­ве по­зо­ри­шне пред­ста­ве. У Срб­ским но­ви­на­ма 2. мар­та 1850. об­ја­вље­на је вест о фор­ми­ра­њу „ди­ле­тант­ске дру­жи­не“ ко­ја је, „на осо­би­то за­до­вољ­ство пу­бли­ке“, из­ве­ла пред­ста­ве Бој на Ко­со­ву и Све­ти­слав и Ми­ле­ва, а на­ја­вље­на је и пре­ми­је­ра Вла­ди­сла­ва, кра­ља бу­гар­ског. Та­ко су уда­ре­ни те­ме­љи јед­ног од нај­ста­ри­јих кул­тур­но-умет­нич­ких дру­шта­ва на Бал­ка­ну, ло­знич­ког „Ка­ра­џи­ћа“.

Го­ди­на 2015. про­те­кла је у обе­ле­жа­ва­њу ве­ли­ког ју­би­ле­ја, а Дра­ган То­шић, пред­сед­ник дру­штва ко­је оку­пља око 500 чла­но­ва, ка­же да су је ис­пу­ни­ли про­гра­ми свих сек­ци­ја.

– У окви­ру обе­ле­жа­ва­ња ју­би­ле­ја, при­ре­ди­ли смо низ про­гра­ма под на­зи­вом „Ка­ра­џић“ сво­ме гра­ду, по­ред око 150 уоби­ча­је­них го­ди­шњих. Уочи Аран­ђе­лов­да­на, сла­ве Ву­ка Ка­ра­џи­ћа и дру­штва, сва­ко­днев­но се пред­ста­вља­ла по јед­на сек­ци­ја, а на Све­ча­ној ака­де­ми­ји до­де­ли­ли смо при­зна­ња чла­но­ви­ма и при­ја­те­љи­ма ко­ји нас по­ма­жу – ка­же То­шић. – У ово вре­ме ни­је ла­ко оп­ста­ја­ти, од Гра­да до­би­ја­мо од­ре­ђе­ни но­вац, што нам је зна­чај­но јер омо­гу­ћа­ва да ра­ди­мо, али ка­да би­смо има­ли ви­ше, би­ли би­смо про­дук­тив­ни­ји. Ова­ко, тру­ди­мо се да ква­ли­тет на­шег ра­да бу­де знат­но ви­ши од из­но­са ко­ји до­би­ја­мо.

Од ди­ле­тант­ске гру­пе на­ста­ла је Дру­жи­на под­рињ­ске сло­ге на чи­јем је че­лу био про­та Иг­њат, што је об­ра­до­ва­ло и Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, па је у за­ви­ча­ју са зе­мља­ци­ма раз­го­ва­рао о зна­ча­ју кул­тур­ног де­ло­ва­ња, а слао је и књи­ге. По­том је осно­ва­на књи­жни­ца, а 1869. про­та Иг­њат по­кла­ња зе­мљи­ште за град­њу чи­та­о­ни­це. Ка­мен те­ме­љац по­ста­вља краљ Ми­лан, са на­ме­сни­ком Бла­знав­цем. Про­та уми­ре 1888, а че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је ме­ња се име у Пе­вач­ко дру­штво „Ка­ра­џић“. На­кон про­ме­на у Ср­би­ји 1903. ши­ри се са­рад­ња са про­свет­ним и кул­тур­ним рад­ни­ци­ма из це­ле зе­мље, али и са дру­штви­ма пре­ко Дри­не, чи­ме по­чи­ње за­ме­ра­ње Аустро­у­га­ри­ма у анек­ти­ра­ној Бо­сни. Они су по­ку­ша­ва­ли да спре­че го­сто­ва­ња дру­штва, а про­гра­ме су цен­зу­ри­са­ли.

ТРУ­ДОМ МНО­ГИХ ГЕ­НЕ­РА­ЦИ­ЈА

Ка­да су за­пу­ца­ле пу­шке у Пр­вом бал­кан­ском ра­ту, чла­но­ви дру­штва по­шли су у бој, а 1914. Ло­зни­ца се на­шла на уда­ру аустро­у­гар­ских сна­га ко­је су кре­ну­ле да ка­зне Ср­би­ју. До­шло је вре­ме за ис­по­ља­ва­ње мр­жње пре­ма „Ка­ра­џи­ћу“, па је оку­па­тор до­мо­ве чла­но­ва по­ха­рао, а ар­хи­ву и за­ста­ву дру­штва спа­лио на­сред гра­да. На Ба­ња­луч­ком ве­ле­и­здај­нич­ком про­це­су 1915. и „Ка­ра­џић“ се на­шао у оп­ту­жни­ци: „За­да­ћу од­бо­ра ло­знич­ког зна­чај­но је под­у­пи­ра­ло та­мо­шње Про­свет­но дру­штво „Ка­ра­џић“… Пу­то­ва­ли су у Брч­ко, Са­ра­је­во, Ту­злу и Звор­ник и при­ре­ђи­ва­ли при­ред­бе и за­ба­ве у ко­рист ,Про­свје­те‘. На­ђе­ни су до­ку­мен­ти пре­ма ко­ји­ма су чла­но­ви дру­штва ме­ња­ли на­лог код по­хо­да Бо­сни да за На­род­ну од­бра­ну ухо­де ста­ње вој­ске…“

Мно­ги чла­но­ви ни­су се вра­ти­ли из Ве­ли­ког ра­та, али рад је об­но­вљен и на­зив се ме­ња у Ло­знич­ко про­свет­но дру­штво „Ка­ра­џић“. По­чет­ком 1933. на Скуп­шти­ни дру­штва усва­ја се про­грам ра­да ко­јим се об­но­ва Ву­ко­ве ку­ће у Тр­ши­ћу и ус­по­ста­вља­ње Ву­ко­вог са­бо­ра ста­вља­ју у пр­ви план. Те го­ди­не, у не­де­љу пред Ма­лу Го­спо­ји­ну, осве­шта­ва се Ву­ко­ва ку­ћа и одр­жа­ва се пр­ви са­бор. За­тим по­чи­њу при­пре­ме за по­ди­за­ње Ву­ко­вог до­ма кул­ту­ре у Ло­зни­ци. Про­јек­ту­је га бе­о­град­ски ар­хи­тек­та Фра­њо Ур­бан, а зе­мљи­ште на ко­јем је по­диг­нут да­ро­ва­ли су Па­вле и Ста­ка Пе­јић, тр­гов­ци из Ле­шни­це. На Ми­тров­дан 1937, по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 150 го­ди­на од Ву­ко­вог ро­ђе­ња, згра­да је пре­да­та дру­штву, а ака­де­мик Алек­сан­дар Бе­лић ис­та­као је до­при­нос „Ка­ра­џи­ћа“ не­го­ва­њу и ши­ре­њу сло­бо­дар­ске ми­сли.

Дру­ги свет­ски рат пре­ки­да рад, не­мач­ки вој­ни­ци оскр­на­ви­ли су и храм кул­ту­ре, али сеп­тем­бра 1944. осло­бо­ди­о­ци ула­зе у град и дру­штво се још јед­ном об­на­вља. Осло­бо­ђе­ње до­но­си но­во име, Кул­тур­но-умет­нич­ко дру­штво „Ка­ра­џић“, мно­же се сек­ци­је и про­гра­ми, а кре­ће се и на тур­не­је у ино­стран­ству. Ре­ђа­ју се на­сту­пи ши­ром све­та, гре­ју се дла­но­ви пу­бли­ци у Ја­па­ну, Аустра­ли­ји, Ал­жи­ру и по це­лој Евро­пи, од Пор­ту­га­ли­је до Ру­си­је.

ПРИ­СТУП И КВА­ЛИ­ТЕТ НИ­СУ АМА­ТЕР­СКИ

По­сле 165 го­ди­на, дру­штво је и да­ље мла­до јер му се при­дру­жу­ју но­ве ге­не­ра­ци­је. То­шић ка­же да је нај­ве­ће ин­те­ре­со­ва­ње за фол­клор­ну сек­ци­ју, али и за гру­пу пе­ва­ча и по­зо­ри­ште.

– Ал­хе­ми­ча­ри тра­га­ју за елик­си­ром мла­до­сти, а ми смо га, из­гле­да, про­на­шли. Стал­но до­ла­зе но­ве ге­не­ра­ци­је, са но­вим та­лен­ти­ма и иде­ја­ма, и то је основ­на сна­га „Ка­ра­џи­ћа“. За­хвал­ни смо они­ма ко­ји су би­ли пре нас, али и они­ма ко­ји ће до­ћи и би­ти још бо­љи. У не­ку ру­ку, ми има­мо и вас­пит­но-обра­зов­ну функ­ци­ју јер на­ши мла­ди чла­но­ви вре­ме про­во­де ква­ли­тет­ни­је. Див­но је ући у Ву­ков дом кул­ту­ре и ви­де­ти ка­ко ври од де­це ко­ја иду на сек­ци­је и про­бе. По­но­сан сам што код њих не­ма по­ро­ка, а то се и про­шле го­ди­не до­ка­за­ло ка­да нас је по­ли­ци­ја пред Мин­хе­ном за­у­ста­ви­ла на пу­то­ва­њу у го­сте та­мо­шњем КУД „Све­ти Са­ва“. Пре­тре­сли су нам сва­ки џеп, сав пр­тљаг па чак ски­да­ли и та­па­ци­рунг са се­ди­шта ауто­бу­са и ни­шта ни­су про­на­шли. Ви­де­ло се ка­ква су на­ша де­ца. Бу­дућ­ност „Ка­ра­џи­ћа“ је на њи­ма – ка­же То­шић.

У окви­ру дру­штва де­лу­ју фол­клор­ни ан­самбл, од деч­јег до ве­те­ра­на, по­зо­ри­ште, на­род­ни ор­ке­стар, гру­па пе­ва­ча, књи­жев­ни клуб, ли­ков­на гру­па и гу­слар­ска сек­ци­ја. При­ре­ђу­ју број­не про­гра­ме, од Фе­сти­ва­ла глу­мач­ких оства­ре­ња до књи­жев­них и гу­слар­ских ве­че­ри. Пре­ма То­ши­ће­вим ре­чи­ма, „Ка­ра­џић“ об­у­хва­та све што се кул­ту­ром у Ло­зни­ци ба­ви на кре­а­ти­ван на­чин. Јед­но је од рет­ких дру­шта­ва ко­је има и фол­клор­ни ан­самбл, и сли­ка­ре, и пи­сце, и глум­це… По­себ­но на­гла­ша­ва да ама­тер­ска дру­штва, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, че­сто на­сту­па­ју про­фе­си­о­нал­ни­је од оних ко­ји­ма је то по­сао, че­сто пред­ста­ве ко­је из­во­де про­фе­си­о­нал­ци ма­ње за­до­во­ља­ва­ју умет­нич­ке кри­те­ри­ју­ме.

– Ми од ово­га не жи­ви­мо, али се вр­ло про­фе­си­о­нал­но од­но­си­мо пре­ма то­ме. То што смо ама­те­ри, не зна­чи да смо ама­те­ри и на сце­ни – ка­же То­шић.

Ви­три­не дру­штва пре­пу­не су број­них при­зна­ња, од Ор­де­на за­слу­га за на­род, Сеп­тем­бар­ске на­гра­де гра­да Ло­зни­це и Ву­ко­ве на­гра­де до пла­ке­та ино­стра­них гра­до­ва. У ви­три­ни је и ја­пан­ска но­шња, до­би­је­на на го­сто­ва­њу у Ја­па­ну, као и број­ни пе­ха­ри и пла­ке­те. ✦

За­ста­ва

Се­кре­тар „Ка­ра­џи­ћа“ Зо­ран Гру­јић ка­же да је дру­штву 1897. го­ди­не ђе­не­рал Ми­хај­ло Бо­ги­ће­вић, по­то­мак ло­знич­ког вој­во­де Ан­те, да­ро­вао за­ста­ву ко­ју су доц­ни­је Аустро­у­га­ри су спа­ли­ли.

– Но­ше­на је ши­ром Ср­би­је и Бо­сне и од­ли­ко­ва­на је 1908. као сим­бол про­све­ти­тељ­ске ми­сли Ор­де­ном Све­тог Са­ве пе­тог ре­да. По­чет­ком 1931. но­ву за­ста­ву „Ка­ра­џић“ до­би­ја од Бо­ри­са­ва Ри­сти­ћа, тр­гов­ца бе­о­град­ског по­ре­клом из Ло­зни­це, и она се и да­нас на­ла­зи код нас – ка­же Гру­јић по­ка­зу­ју­ћи ви­ше од осам де­це­ни­ја стар стег.

Ја­пан­ци

Та­да­шњи ко­ре­о­граф „Ка­ра­џи­ћа“ Ми­о­драг Спер­њак, да­нас по­чив­ши, бо­ра­вио је 2005. го­ди­не у Фу­ку­ја­ми, Ја­пан, где је одр­жао се­ми­нар за ви­ше од 120 по­ла­зни­ка. Као пр­ви Ср­бин ко­ји то ра­ди, по­ка­зао им је ка­ко се игра­ју ко­ла из Ја­дра и Ср­би­је, као и ста­ро­град­ске игре. О то­ме су пи­са­ле и та­мо­шње но­ви­не са ми­ли­он­ским ти­ра­жи­ма.

Ко­њу­шни­ца

Нем­ци су 1941. Ву­ков дом пре­тво­ри­ли у ко­њу­шни­цу, а по осло­бо­ђе­њу вра­ћен је пра­вој на­ме­ни. У јед­ном тре­нут­ку, не­по­сред­но по­сле ра­та, и не­ки од пред­став­ни­ка но­ве вла­сти за­пре­ти­ли су му вра­ћа­њем те уло­ге. Би­ло је оних ко­ји су же­ле­ли да но­во­о­сно­ва­ним дру­штвом „Абра­ше­вић“ за­ме­не „Ка­ра­џић“, или да бар не­ке сек­ци­је пре­ме­сте под ње­го­во окри­ље. На згра­ди је с јед­не стра­не ста­јао нат­пис са име­ном но­вог дру­штва, на дру­гој са име­ном ста­рог, а спо­ре­ња је би­ло и око ко­ри­шће­ња про­сто­ри­ја. Ипак, ви­ше углед­них гра­ђа­на би­ло је у „Ка­ра­џи­ћу“, па је дру­штво пре­жи­ве­ло и то ис­ку­ше­ње.