Ма сва­шта се ту упле­ло и укрч­ка­ло, па се по­че­так и крај је­два на­зи­ру. И три љу­ља­шке на јед­ном ка­на­пу, и бре­за на­лик на зе­ле­но-бе­ли рин­ги­шпил, и спа­са­ва­ње ра­ње­не гу­гут­ке. А он­да се нео­че­ки­ва­но оже­нио Злат­ко и ње­го­ва ма­ма Ма­ца по­ста­де све­кр­ва. Та­да се Ика се­ти­ла делфина Јо­це и сми­сли­ла ка­ко да га спа­се, бар у при­чи. Мо­жда бај­ке за­то и по­сто­је да се у њи­ма спа­се­мо од злих ри­ба­ра?

Пи­ше: Не­бој­ша Је­врић

Илустрација: Михаил Кулачић

У ба­ба-Ви­ди­ном дво­ри­шту у Алек­син­цу ве­ли­ка је бре­за. На тој бре­зи су три љу­ља­шке. За Ику, Бран­ки­цу и Ни­ко­лу.

Ба­ка Ви­да се­ди на ша­мли­ци под бре­зом и уз по­моћ три ка­на­па све их у исто вре­ме љу­ља.

Гле­да­на са стра­не, бре­за из­гле­да као ве­ли­ки зе­ле­ни рин­ги­шпил.

Ба­ба Ви­да је као док­тор Јој­бо­ли.

Са­мо што не зна је­зик жи­во­ти­ња.

Код ње увек до­ла­зе бо­ле­сне мач­ке и пти­це.

Ују­тру, кад си­па ку­ку­руз ко­ки­ца­ма, до­ле­те и гу­гут­ке и врап­ци да са њи­ма до­руч­ку­ју.

Код ба­ба-Ви­де, као код сва­ке пра­ве ба­ке, у дво­ри­шту је увек не­ко­ли­ко ма­ча­ка. Кад им да­је хра­ну, до­ђу и ма­чо­ри лу­та­ли­це.

И углав­ном се сви до­бро сла­жу.

Ма­чор Злат­ко и ње­го­ва ма­ма Ма­ца ни­ка­да не ди­ра­ју гу­гут­ке.

Али јед­ног ју­тра до­лу­тао је ве­ли­ки гла­ва­ти ма­чор из ком­ши­лу­ка, без по­ло­ви­не ува, сав у ожиљ­ци­ма. Пра­ви раз­бој­ник и ма­чор лу­та­ли­ца, ко­ји се стал­но ту­као по кон­теј­не­ри­ма. Ка­да је ви­део гу­гут­ке ка­ко ту за­јед­но са Злат­ком и Ма­цом је­ду, ка­ко сло­бод­но кљу­ца­ју остат­ке по­па­ре из по­су­де за мач­ке, ма­чор Гла­во­ња је по­ми­слио да су и гу­гут­ке за је­ло. Ско­чио је на јад­ну гу­гут­ку.

Ика је ма­чо­ра на­га­зи­ла на реп, а Ни­ко­ла и Бран­ки­ца су га по­ју­ри­ли до­зи­ва­ју­ћи ба­бу. И ју­ри­ли су га све до ка­пи­је.

А тад је ма­чор Гла­во­ња до­био ме­тлом по ре­пу.

„И да се ни­ка­да ви­ше ни­си по­ја­вио!“ вик­ну­ла је за њим ба­ка Ви­да и кре­ну­ла још јед­ном да га уда­ри ме­тлом, али ма­чор Гла­во­ња је по­бе­гао и ни­кад ви­ше се ни­је у дво­ри­шту по­ја­вио.

Бе­же­ћи, уда­рио је гла­вом о ка­пи­ју. Ако, та­ко му и тре­ба.

Гу­гут­ки је би­ло сло­мље­но кри­ло, па су је, док се не опо­ра­ви, сме­сти­ли у ма­ли ка­вез ко­ји је ви­сио са пла­фо­на ко­ко­шињ­ца.

Сва­ки дан су јој дру­ге гу­гут­ке до­ла­зи­ле у по­се­ту и до­но­си­ле се­мен­ке ле­ко­ви­тог би­ља да би бр­же оздра­ви­ла.

Ка­да је оздра­ви­ла, ба­ба Ви­да ју је пу­сти­ла из ка­ве­за и ста­ви­ла на бре­зу.

На од­ла­ску гу­гут­ка је ре­кла: „Ча­ка!“ То на је­зи­ку жи­во­ти­ња зна­чи хва­ла.

На­рав­но, раз­у­ме­ла је са­мо Ика. Она обо­жа­ва док­то­ра Јој­бо­ли­ја и те­ра­ла ме је да јој сто пр­ви пут чи­там о ње­му и мај­му­ни­ма, па је за­пам­ти­ла да ча­ка на је­зи­ку жи­во­ти­ња зна­чи хва­ла.

СМИ­СЛИ­ТИ СПА­СО­НО­СНУ ПРИ­ЧУ

По­сле гу­гут­ке, у дво­ри­ште је до­шла јед­на стра­шно мр­ша­ва ма­ца, ко­јој су пси од­гри­зли ша­пу. Би­ло је ту­жно и по­гле­да­ти.

Та­ко је би­ло у по­чет­ку. Али по­сле не­ког вре­ме­на ша­па је за­ра­сла, а мр­ша­ва ма­ца је пре­ста­ла да бу­де мр­ша­ва. Дла­ка је по­че­ла да јој се си­ја. А ка­ко и не би, кад јој ба­бин ма­чак Злат­ко сва­ки пут оста­ви нај­бо­љи ко­мад ме­са из сво­је пор­ци­је.

Бо­га­ми, ви­де­ло се од­мах да ће ту не­што озбиљ­но да бу­де.

И сад се та са­свим не­по­зна­та мач­ка пре­се­ли­ла код ба­ке Ви­де у дво­ри­ште, и то у Злат­ко­ву ку­ћи­цу. Спа­ва­ју за­јед­но.

Оже­нио се ма­чор Злат­ко. А Ма­ца, Злат­ко­ва ма­ма, са­мо фрк­ће по дво­ри­шту.

Ни­ка­ко не тр­пи при­до­шли­цу.

„Ба­ко, је ли Ма­ца са­да све­кр­ва?“ пи­та Ика.

Ику је ла­ко од­ве­сти у Алек­си­нац, али ни­је та­ко ла­ко вра­ти­ти је оту­да. За раз­ли­ку од ма­ме и та­те, ко­ји не­ће баш увек да ура­де оно што Ика на­ре­ди, ба­ба Ви­да је вр­ло по­слу­шна. Ика је за­до­вољ­на и не жу­ри јој се у Бе­о­град.

Ја сам љут као леп­тир.

„До­бро, о че­му да пи­шем кад ти ни­си ту?“ пи­там је те­ле­фо­ном.

„Е, знам, ја сам сми­сли­ла. Ка­ко је онај орао од­ле­тео у гне­здо, а па­ту­љак Вре­тен­ко кре­нуо да­ље чам­цем. И он­да је ви­део ка­ко ри­ба­ри, зли ри­ба­ри, ло­ве дел­фи­на Јо­цу. Вре­тен­ко је по­звао ор­ла ко­ји је ис­кљуц­као уди­це и осло­бо­дио дел­фи­на Јо­цу.“

Обе­ћа­вам чвр­сто да ћу то за­пи­са­ти и, ево, ис­пу­ња­вам, се­ћа­ју­ћи се по­врат­ка са мо­ра. Док смо гле­да­ли сли­ке са ле­то­ва­ња, Ика је по­че­ла да пла­че.

„Али, та­та, ја ни­кад ни­сам ствар­но ви­де­ла дел­фи­на Јо­цу. А Је­ца је ви­де­ла!“

Уте­ши­ли смо је обе­ћа­њи­ма да ће га си­гур­но ви­де­ти. Ни­смо зна­ли да је Ика, шу­ња­ју­ћи се око­ло, ипак са­зна­ла да су дел­фи­на Јо­цу уло­ви­ли зли ри­ба­ри.

И он­да се она, ето, до­се­ти­ла ка­ко да га уз по­моћ па­туљ­ка Вре­тен­ка спа­се, бар у при­чи. Мо­жда бај­ке за­то и по­сто­је да се у њи­ма спа­се­мо од злих ри­ба­ра? ✦