Знао је сво­је до­ме­те. Ње­гов ти­пич­но бе­о­град­ски пред­рат­ни гра­ђан­ски дух чи­нио га је опре­зним, уз­др­жа­ним и го­спод­стве­ним, али умет­ност че­сто тра­жи до­зу лу­ди­ла, лу­цид­но­сти и ира­ци­о­нал­но­сти. На­пи­сао је бе­сми­сли­це о Шеј­ки, од­био Ви­да­ков по­зив на ин­те­лек­ту­ал­ни дво­бој, су­дио се са Гла­вур­ти­ћем, озби­љан уда­рац до­био од Ла­за­ра Три­фу­но­ви­ћа. На стра­ну све то, био је и остао је­дан од нај­бо­љих исто­ри­ча­ра умет­но­сти ко­је смо ика­да има­ли

Пи­ше: Де­јан Ђо­рић

Као кри­ти­чар и сли­кар хро­ни­чар, Па­вле Ва­сић (Ниш, 1907 – Бе­о­град, 1993) кон­зер­ва­ти­ван је али уте­ме­љен и, што је нај­ва­жни­је, све­стан сво­јих до­ме­та. Упра­во је ста­ре срп­ске на­уч­ни­ке од­ли­ко­ва­ла свест о гра­ни­ца­ма де­ло­ва­ња, о обла­сти ко­ју су оме­ђи­ли и ко­ју ни­су на­пу­шта­ли. Овај углед­ни пре­га­лац је ин­си­сти­рао да на ка­та­ло­гу ње­го­ве ре­тро­спек­тив­не из­ло­жбе у На­род­ном му­зе­ју из 1993. го­ди­не уз ње­го­во име пи­ше са­мо све­док епо­хе. Ни­је тач­но да је сво­је до­ба пред­во­дио, усме­ра­вао и од­ре­ђи­вао, ка­ко твр­ди Љу­би­ца Миљ­ко­вић у ка­та­ло­гу ње­го­ве не­дав­но одр­жа­не ре­тро­спек­тив­не из­ло­жбе у бе­о­град­ској Га­ле­ри­ји РТС-а. Ва­сић као кри­ти­чар ни­је при­ре­дио ни­јед­ну бит­ну аутор­ску из­ло­жбу-те­зу ко­ја би га од­ре­ди­ла, ње­го­ви ста­во­ви ни­су би­ли до кра­ја ја­сни, а њи­ме као сли­ка­ром не ба­ве се Ми­о­драг Б. Про­тић, Ла­зар Три­фу­но­вић, Ста­ни­слав Жив­ко­вић и Јер­ко Де­не­гри у кључ­ним исто­ри­ја­ма срп­ске умет­но­сти. Дру­ги су би­ли во­де­ћи на сце­ни. Ми­ло Ми­лу­но­вић и Пе­тар Лу­бар­да као ака­де­ми­ци и про­фе­со­ри, Ла­зар Три­фу­но­вић и Ми­о­драг Б. Про­тић као ди­рек­то­ри му­зејâ, исто­ри­ча­ри и кри­ти­ча­ри, а на мла­де су ве­ли­ки ути­цај има­ли Дра­гош Ка­ла­јић и Ђор­ђе Ка­ди­је­вић. Прем­да је по­чео да об­ја­вљу­је ли­ков­не кри­ти­ке још 1929. го­ди­не, стал­но од 1938, у По­ли­ти­ци не­пре­кид­но три­де­сет го­ди­на (од 1950. до 1980, а по­вре­ме­но и ка­сни­је), ипак је био по стра­ни. Ни­је био аутор спек­та­ку­лар­них из­ло­жби, ка­кве су Но­ва фи­гу­ра­ци­ја бе­о­град­ског кру­га Ђор­ђа Ка­ди­је­ви­ћа, Об­но­ва сли­ке, Пост­мо­дер­на, Бе­о­град­ски по­глед на свет и Бал­кан­ски ис­точ­ни­ци срп­ског сли­кар­ства два­де­се­тог ве­ка Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа или Ен­фор­мел Ла­за­ра Три­фу­но­ви­ћа.  Као кри­ти­ча­ра не­ма га ни ме­ђу ауто­ри­ма тек­сто­ва на нај­ва­жни­јој из­ло­жби но­ви­је умет­но­сти Умјет­ност у Ју­го­сла­ви­ји 1970-1978.

КА­СНО СПО­ЗНА­ТА ЦЕ­ЛО­ВИ­ТОСТ

Па­вле Ва­сић је био са­мо по­у­зда­ни, стр­пљи­ви и ис­трај­ни све­док и са­у­че­сник, имао је сво­је кри­ти­чар­ске и сли­кар­ске успо­не и па­до­ве, али ни­ка­да и по­ср­ну­ћа. Ње­гов ти­пич­но бе­о­град­ски пред­рат­ни гра­ђан­ски дух чи­нио га је опре­зним, уз­др­жа­ним и го­спод­стве­ним, али умет­ност че­сто тра­жи до­зу лу­ди­ла, лу­цид­но­сти и ира­ци­о­нал­но­сти, ис­ко­рак на ка­кав он ни­ка­да ни­је био спре­ман. За­то је бе­сми­сле­но пи­са­ти, као Љу­би­ца Миљ­ко­вић, о ње­го­вој „уз­ви­ше­ној ду­хов­но­сти“. (Шта он­да ре­ћи за Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа и Ју­сти­на По­по­ви­ћа?) Ва­сић је био го­спо­дин али ни­ка­да ни­је мо­гао да иза­ђе из сво­је гра­ђан­ске уло­ге осим на је­дан на­чин, о че­му ће на кра­ју тек­ста би­ти ви­ше ре­чи.

Мо­жда ни­је ни бит­на та гра­ђан­ска огра­ни­че­ност пред пер­спек­ти­ва­ма  ње­го­ве људ­ско­сти. Имао је мно­го об­зи­ра пре­ма мла­ди­ма, мно­ги ни­су од­у­ста­ли од умет­но­сти за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вој кри­ти­чар­ској по­др­шци. Ве­ро­ват­но по­след­њи текст у ка­та­ло­гу об­ја­вио је о од­лич­ном сли­ка­ру и ди­зај­не­ру Зо­ра­ну Ђор­ђе­ви­ћу, ко­ји је гра­фич­ки об­ли­ко­вао ка­та­лог Ва­си­ће­ве пост­хум­не ре­тро­спек­тив­не из­ло­жбе у Га­ле­ри­ји РТС-а. Ви­ше од гра­ђан­ских об­зи­ра, или од иде­о­ло­шке аван­гар­ди­стич­ке ре­во­лу­ци­о­нар­но­сти и ис­кљу­чи­во­сти, пле­ни­ли су Ва­си­ће­ва то­пли­на и уз­др­жа­на осе­ћај­ност.

При­знат ви­ше као тек­сто­пи­сац, чи­ни се да је као сли­кар био гур­нут у стра­ну, од ње­га је, по ми­шље­њи­ма во­де­ћих струч­ња­ка, би­ло мно­го зна­чај­ни­јих сли­ка­ра. Ва­си­ћев ла­бу­ђи пев, ме­ђу­тим, упу­ћу­је на јед­ну узор­ност. Ње­гов по­зни ли­ков­ни три­јумф био је и по­бе­да (до­ду­ше Пи­ро­ва) над дру­га­чи­јим кон­цеп­ци­ја­ма, ко­је су за­сту­па­ли хи­три­ји кри­ти­ча­ри, исто­ри­ча­ри и сли­ка­ри. Уме­ре­ни гра­ђан­ски ре­а­ли­зам овог ства­ра­о­ца, кул­ти­ви­са­но и ве­што сли­кар­ство, по­сред­но га ис­ти­чу и као пе­да­го­га, кри­ти­ча­ра и исто­ри­ча­ра ко­ји ни­је ма­рио за аван­гар­ди­стич­ке екс­тре­ме и екс­пе­ри­мен­те, за ко­га је Џек­сон По­лок био увре­да. Ис­по­ста­ви­ло се да је Ва­сић це­ло­ви­ти­ји не­го што би се мо­гло по­ми­сли­ти, ње­го­во мно­ги­ма не­по­зна­то сли­кар­ство, скрај­ну­то од во­де­ћих (пост)мо­дер­ни­ста, са­мо со­бом по­твр­ди­ло је вред­ност ње­го­вих кон­цеп­ци­ја.

ЛИ­КОВ­НА ПО­ПРИ­ШТА

Ни­је све та­ко иди­лич­но и глат­ко би­ло у ње­го­вој ка­ри­је­ри. Кла­сич­но вас­пи­тан и уме­ре­но мо­дер­ни­стич­ки усме­рен, Ва­сић ни­је имао раз­у­ме­ва­ња за „Ме­ди­а­лу“ и са­вре­ме­не ви­до­ве фан­та­сти­ке, што је ис­кљу­чи­ва­ло ње­го­ву над­ле­жност за ве­ли­ки део срп­ске умет­но­сти. Ни­је раз­у­мео зна­чај Ле­о­ни­да Шеј­ке. Пи­сао је бе­сми­сли­це о то­ме ка­ко је Шеј­ки­но сли­кар­ство у до­ме­ну на­ив­ног, а нај­ве­ћа драж ње­го­вих сли­ка у пе­дант­но исли­ка­ним де­ко­ра­тив­ним пло­чи­ца­ма по­да! Био је је­дан од глав­них кри­ва­ца што су Љу­ба По­по­вић и Дра­ган Лу­бар­да са При­ме­ње­не пре­шли на Ли­ков­ну ака­де­ми­ју. Ме­ди­а­ли­сти су сма­тра­ли ње­го­во сли­кар­ство школ­ским и не­ду­хов­ним, као и да је мен­тал­ни до­сег тог кри­ти­ча­ра огра­ни­чен. Ми­ло­ван Ви­дак га је иза­звао на ин­те­лек­ту­ал­ни дво­бој ко­ји Ва­сић ни­је при­хва­тио. Уз­бу­ђен јед­ном од не­по­вољ­них Ва­си­ће­вих кри­ти­ка, Ми­ро Гла­вур­тић га је из­вре­ђао на ули­ци. Ва­сић га је ту­жио за увре­ду а оп­ту­же­ни се бра­нио на су­ду: „Ни­сам му ре­као иди­о­те, већ ви­ди­о­те Све­та Са­му­ро­вић у Сту­де­ни­ци (за­и­ста га је Са­му­ро­вић тих да­на та­мо срео), ни­сам му ре­као во­ле, већ во­ле те срп­ски сли­ка­ри.“ Су­ди­ја је пре­ки­нуо ту ко­ме­ди­ју, пра­ће­ну ве­ли­ком пу­бли­ком у суд­ни­ци и осло­бо­дио Гла­вур­ти­ћа. Озбиљ­ни­ји уда­рац до­шао је од Ла­за­ра Три­фу­но­ви­ћа, нај­ве­ћег ауто­ри­те­та за мо­дер­ну умет­ност, ди­рек­то­ра На­род­ног му­зе­ја и Ва­си­ће­вог ко­ле­ге са Ка­те­дре за исто­ри­ју умет­но­сти бе­о­град­ског Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та. Три­фу­но­вић је цео је­дан се­ми­нар по­све­тио ана­ли­зи Ва­си­ће­вих кри­ти­ка, по­ка­зав­ши сту­ден­ти­ма за­што је лош кри­ти­чар. Ва­сић је био ве­о­ма по­го­ђен ти­ме.

По стра­ни од ли­ков­не кри­ти­ке и сли­кар­ства, тог веч­ног иза­зо­ва, Па­вле Ва­сић је био и остао је­дан од нај­бо­љих исто­ри­ча­ра умет­но­сти ко­је смо ика­да има­ли, мо­же се сло­бод­но ре­ћи европ­ског ран­га. Усме­рен на фран­цу­ску кул­ту­ру, по­стао је вр­хун­ски ис­тра­жи­вач до­ма­ће и свет­ске ба­рок­не, де­вет­на­е­сто­ве­ков­не и мо­дер­не умет­но­сти. Ње­гов оп­сег ин­те­ре­со­ва­ња кре­тао се од осам­на­е­стог до два­де­се­тог ве­ка. Осим че­ти­ри то­ма ли­ков­них кри­ти­ка, те­о­ри­је фор­ме на ко­јој су вас­пи­та­не ге­не­ра­ци­је сту­де­на­та (че­ти­ри из­да­ња од 1959. до 1989), књигâ о европ­ској умет­но­сти се­дам­на­е­стог, осам­на­е­стог и де­вет­на­е­стог ве­ка, из­да­ња о ро­ко­коу, на­словâ При­ме­ње­на умет­ност у Ср­би­ји 1900-1978, Уни­фор­ме срп­ске вој­ске 1808-1918. и Оде­ло и оруж­је, об­ја­вио је и бит­не мо­но­гра­фи­је о Ана­ста­су Јо­ва­но­ви­ћу, Ди­ми­три­ју Авра­мо­ви­ћу и Уро­шу Кне­же­ви­ћу. Па­вле Ва­сић је био срп­ски Ен­то­ни Блант, ве­ли­ки еру­ди­та и би­бли­о­фил (та страст га ни­је на­пу­шта­ла до зад­њих да­на), ту­мач и от­кри­ва­лац за­бо­ра­вље­них умет­ни­ка и умет­но­сти, чи­ји зна­чај ни­ка­да не мо­же би­ти пре­це­њен. ✦

Кри­те­ри­ју­ми по­ште­ња, до­бро­те и ча­сти

Кре­ћу­ћи се по естет­ској ли­ни­ји ин­ти­ми­зма Бе­о­град­ске шко­ле ме­ђу­рат­ног сли­кар­ства (учио је пр­во код Јо­ва­на Би­је­ли­ћа) и твр­дог ре­а­ли­зма бли­ског не­мач­ком по­кре­ту „Но­ве ствар­но­сти“, из­ме­ђу Се­за­на ко­га је то­ли­ко це­нио и соц­ре­а­ли­зма за ко­ји је имао раз­у­ме­ва­ња, све­стан број­них до­при­но­са фи­гу­рал­не есте­ти­ке, Ва­сић је, да се ипак по­слу­жи­мо од­ре­ђе­њем Љу­би­це Миљ­ко­вић, умет­ник и ин­те­лек­ту­а­лац „ви­со­ких кри­те­ри­ју­ма о по­ште­њу, до­бро­ти, ча­сти…“

По­след­ње уз­бу­ђе­ње

До те ме­ре га је уз­бу­ди­ла ве­ли­ка из­ло­жба ње­го­вих сли­ка  у бе­о­град­ском На­род­ном му­зе­ју, то­ли­ко је сре­ћа де­ло­ва­ла ра­зор­но, да је пра­во са отва­ра­ња оти­шао у бол­ни­цу и пре­ми­нуо исте ве­че­ри.