Има­мо из­у­зет­не ства­ра­о­це у ра­зним обла­сти­ма, али, објек­тив­но, ни­ко ни­је то­ли­ко до­при­нео афир­ма­ци­ји Ср­би­је као спор­ти­сти. На­ши вр­хун­ски ре­зул­та­ти че­сто су за­го­нет­ка и за нас са­ме. Не­ма­мо но­вац, ја­ке ли­ге, до­бру ин­фра­струк­ту­ру. Би­ће, ипак, да иза све­га сто­ји од­ли­чан рад стру­ке и спор­ти­ста. Ако пре­че­сто ис­ти­че­мо и пре­у­ве­ли­ча­ва­мо сво­је ма­не, мо­ра­мо би­ти све­сни и сво­јих из­у­зет­них вр­ли­на. Не тре­ба да од­у­ста­не­мо од сво­јих осо­бе­но­сти и вред­но­сти, јер то нас и чи­ни на­ро­дом ме­ђу на­ро­ди­ма

Пи­ше: Де­јан Бу­ла­јић

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка, Ар­хи­ва „На­ци­о­нал­не ре­ви­је“

Зо­ра­на Тер­зи­ћа смо за­те­кли на пу­ту ка Бу­ку­ре­шту, са ње­го­вом са­да­шњом еки­пом, ру­мун­ским ти­мом „Тар­го­ви­ште“. То­ком бо­га­те ка­ри­је­ре, упо­ре­до са уло­гом се­лек­то­ра срп­ске ре­пре­зен­та­ци­је, ра­дио је са ви­ше клу­бо­ва. По­сао је исти на оба ни­воа, али је осе­ћај, ипак, са­свим дру­га­чи­ји.

– Осе­ћај ра­да у ре­пре­зен­та­ци­ји је не­у­по­ре­див. Оно што до­жи­вља­ва­мо у клу­бу је на ни­воу кла­сич­ног по­сла, ко­ји се тру­ди­мо да оба­вља­мо на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин. Ре­пре­зен­та­ци­ја је, ипак, не­што дру­го. До­но­си, али и тра­жи мно­го ви­ше од кла­сич­них тре­нин­га и утак­ми­ца. Сва­ки успех до­жи­вља­ва се са мно­го ја­чим емо­ци­ја­ма, а не­у­спе­си се те­же под­но­се. Ба­рем ја то та­ко до­жи­вља­вам и ја­сно ис­по­ља­вам.

Већ се­дам­на­ест го­ди­на је у жен­ској од­бој­ци, иако на по­чет­ку тре­нер­ске ка­ри­је­ре ни­је ни по­ми­шљао о то­ме да ће се за­др­жа­ти у њој.

– При­зна­јем да сам сво­је­вре­ме­но од­ба­ци­вао та­кву мо­гућ­ност. Сма­трао сам, јед­но­став­но, да је са да­ма­ма те­же ра­ди­ти, пре све­га због њи­хо­вог спе­ци­фич­ног емо­тив­ног скло­па. Био сам уве­рен да из­ме­ђу жен­ске и му­шке од­бој­ке по­сто­је ве­ли­ке раз­ли­ке, па сам се ду­го опи­рао пред­ло­гу Алек­сан­дра Бо­ри­чи­ћа да пре­у­змем жен­ску еки­пу „Зве­зде“. Ме­ђу­тим, за са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци схва­тио сам да ни­сам био у пра­ву. Же­не уме­ју да се по­све­те спор­ту са истом стра­шћу као му­шкар­ци, мо­жда и ја­че. Ди­сци­пли­но­ва­не су и ве­о­ма упор­не. И, по­себ­но бит­но, зна­ју да бу­ду ве­о­ма ло­јал­не ти­му и тре­не­ру. Мо­је пред­ра­су­де ни­су ду­го тра­ја­ле, па је то за ме­не по­ста­ло јед­но зна­чај­но жи­вот­но ис­ку­ство. Та­ко се до­го­ди­ло да по­ред свих до­брих и ло­ших ис­ку­ста­ва, успе­ха и не­у­спе­ха, свих ових го­ди­на ни­сам раз­ми­шљао о то­ме да се вра­тим у му­шку од­бој­ку, за шта, ру­ку на ср­це, ни­сам ни имао на­ро­чи­те по­ну­де.

Јед­но од че­стих пи­та­ња је да ли су га де­вој­ке увек раз­у­ме­ле на пра­ви на­чин и да ли су да­ва­ле оно­ли­ко ко­ли­ко се од њих тра­жи­ло?

– То је прак­тич­но не­мо­гу­ће оства­ри­ти. Нај­бо­љим ре­зул­та­ти­ма те­жи­мо, али је то по­не­кад нео­ства­ри­во. Тек ка­да про­ђе из­ве­сно вре­ме, хлад­не гла­ве се мо­же уочи­ти да ци­ље­ви је­су би­ли ја­сни, али да ре­ал­не мо­гућ­но­сти ни­су би­ле на том ни­воу. Де­вој­ке су до са­да пра­ти­ле мо­је зах­те­ве и за­и­ста да­ва­ле све од се­бе. Ми­слим да су ме раз­у­ме­ле, а по­себ­но то што тра­жим да увек да­ју ви­ше. Уоста­лом, то по­ка­зу­ју и њи­хо­ве по­је­ди­нач­не ка­ри­је­ре, све оно што су оства­ри­ле у сво­јим клу­бо­ви­ма. Мно­го ми зна­чи што има­ју по­ве­ре­ња у ме­не и што зна­ју да од њих увек тра­жим са­мо оно што мо­гу да оства­ре.

ЕНИГ­МА ДО­БРИХ РЕ­ЗУЛ­ТА­ТА

Ипак, не­ке од игра­чи­ца ве­ли­ких мо­гућ­но­сти у про­те­клом пе­ри­о­ду су про­пу­сти­ле при­ли­ку да, на­ро­чи­то у ре­пре­зен­та­ци­ји, оста­ве ду­бљи траг.

– Че­сто се то де­ша­ва у спор­ту и увек ће се де­ша­ва­ти. И у мно­гим дру­гим ре­пре­зен­та­ци­ја­ма по­сто­је слич­на ис­ку­ства. Нас то мо­жда ви­ше бо­ли, јер не­ма­мо то­ли­ки број вр­сних та­ле­на­та као не­ке дру­ге зе­мље, ко­је ла­ко на­ла­зе за­ме­ну. Би­ло је де­во­ја­ка ко­је су у ре­пре­зен­та­ци­ји мо­гле мно­го ви­ше од оно­га што су да­ле. Си­гу­ран сам да и оне са­ме зна­ју узро­ке, а ја мо­гу да ка­жем да је све за­пра­во ме­ра ре­ал­ног та­лен­та. Та­ле­нат ни­је са­мо спрем­ност за не­по­сред­ну игру, већ и на­чин на ко­ји се по­на­ша­те у ко­лек­ти­ву, на­чин на ко­ји му при­сту­па­те и де­ли­те са њим све оно што де­ле и дру­ге де­вој­ке. Ако то не пре­по­зна­те као су­штин­ску по­тре­бу, он­да те­шко да ће­те про­на­ћи до­бро ме­сто у би­ло ком ко­лек­тив­ном спор­ту. У тој при­чи гу­бе са­мо спор­ти­сти, ко­ји јеф­ти­но про­пу­шта­ју онај злат­ни пе­ри­од сво­је ка­ри­је­ре кад мо­гу мно­го да по­стиг­ну као ре­пре­зен­та­тив­ци. Би­ло је, на­жа­лост, то­га и у жен­ској од­бој­ци, али смо успе­ва­ли и то да пре­бро­ди­мо.

Ка­ко об­ја­сни­ти до­бре ре­зул­та­те срп­ске од­бој­ке, упр­кос чи­ње­ни­ци да има­мо ли­ге ни­ског ква­ли­те­та и ве­ли­ки од­лив мла­дих игра­ча?

– То је ениг­ма и за нас у од­бој­ци. Већ го­ди­на­ма оп­ста­је­мо у свет­ском вр­ху, у спор­ту ко­ји има огром­ну за­сту­пље­ност у све­ту. Уоста­лом, по­зна­то је да свет­ска од­бој­ка­шка фе­де­ра­ци­ја има нај­ве­ћи број чла­но­ва, ме­ђу свим оста­лим спор­то­ви­ма. Наш не­сум­њив про­блем је сла­ба ба­за, јер ли­ге ни­су на ви­со­ком ни­воу, са­чи­ње­не су од мла­дих игра­ча и игра­чи­ца, а фи­нан­сиј­ско ста­ње у дру­штву, чи­та­вом спор­ту, па и са­мој од­бој­ци је та­кво да се не мо­же упо­ре­ди­ти са зе­мља­ма у ко­ји­ма су ула­га­ња не­у­по­ре­ди­во ве­ћа. Мо­жда нас на та­ко ви­со­ком ни­воу др­жи од­ли­чан рад, пре све­га тре­нер­ски, а по­том и у од­ре­ђе­ним клу­бо­ви­ма, па и са­мом са­ве­зу. Уз та­ле­нат ко­ји је при­су­тан, то тре­нут­но да­је ре­зул­та­те. Али, ко­ли­ко ће ду­го, не мо­гу да прет­по­ста­вим.

Фе­но­мен срп­ског спор­та…

– То је тек при­ча ко­ју те­шко да мо­гу об­ја­сни­ти и мно­го ис­ку­сни­ји љу­ди од ме­не. Ми има­мо на­ви­ку да по­дроб­но ана­ли­зи­ра­мо на­ше ма­не и све што нам не­до­ста­је. У то­ме смо вр­ло пре­ци­зни и са­вр­ше­но зна­мо да нам је ба­за у ло­шем ста­њу. Клу­бо­ви, у свим спор­то­ви­ма, гр­ца­ју у про­бле­ми­ма, нов­ца го­то­во да не­ма, ин­фра­струк­ту­ра је на ни­ском ни­воу. И ста­ње у дру­штву је слич­но. Чи­ни ми се да у та­квој си­ту­а­ци­ји, мно­га де­ца, а пре све­га њи­хо­ви ро­ди­те­љи, гле­да­ју на спорт као на мо­гућ­ност да се са­вла­да­ју зам­ке ру­жног вре­ме­на и да то де­те про­на­ђе пра­ви пут у свом жи­во­ту. Не са­мо да би јед­ног да­на мо­гло да за­ра­ди то­ли­ко нов­ца да бу­де не­за­ви­сно у свом жи­во­ту, већ пре све­га због мо­гућ­но­сти да кроз спорт стек­не не­ка здра­ва на­че­ла и на­ви­ке, да ста­са као лич­ност. Мо­жда је, чак, на­ша сре­ћа што у ова­квом вре­ме­ну мно­ги ви­де спорт као јед­ну од рет­ких при­ли­ка да се по­ка­жу на пра­ви на­чин.

СНА­ГА БЛИ­СКО­СТИ И СО­ЛИ­ДАР­НО­СТИ

Да ли смо уоп­ште све­сни зна­ча­ја све­га оно­га што наш спорт чи­ни на свет­ској сце­ни?

– Ни­сам си­гу­ран у то. Не по­ри­чем да на­ша зе­мља има из­у­зет­не умет­ни­ке, ства­ра­о­це у свим ка­те­го­ри­ја­ма, ко­ји за­слу­жу­ју пу­ну па­жњу, али твр­дим да ни­ко од њих ни­је то­ли­ко учи­нио на афир­ма­ци­ји Ср­би­је као што су спор­ти­сти. Тре­ба са­мо оти­ћи на би­ло ко­ји кон­ти­нент и су­сре­сти се са љу­ди­ма ко­ји не зна­ју ни где је Ср­би­ја, али зна­ју за на­ше спор­ти­сте. Не са­мо за те­ни­се­ре, већ и за ва­тер­по­ли­сте, ко­шар­ка­ше, атле­ти­ча­ре, стрел­це и мно­ге дру­ге. Чи­ни ми се да се пре­ко те чи­ње­ни­це ола­ко пре­ла­зи у на­шем дру­штву и да се на спорт­ске успе­хе гле­да као на не­што што је ви­ше у до­ме­ну за­ба­ве, не­го вр­хун­ских оства­ре­ња. Ми­слим да ти ре­зул­та­ти за­слу­жу­ју ви­ше по­што­ва­ња.

Ка­ко се­лек­тор од­бој­ка­ши­ца гле­да на бит срп­ског на­ро­да?

– Ми има­мо сво­је осо­бе­но­сти ко­је тре­ба за­др­жа­ти. Сте­кли смо их уз­ра­ста­њем на сво­јој зе­мљи и тре­ба их по­но­сно ис­ти­ца­ти. У не­ким дру­гим зе­мља­ма се бо­ље жи­ви и мно­го то­га на бо­љи на­чин функ­ци­о­ни­ше, али не сме­мо по­ку­ша­ва­ти да ли­чи­мо на њих. На­чин на ко­ји се они дру­же, ра­де, про­во­де сло­бод­но вре­ме, ни­је наш и ми то не при­хва­та­мо.

Нас са­да мно­го оп­те­ре­ћу­је кри­за у ме­ђу­соб­ним од­но­си­ма. Не­ка­да смо ви­ше по­што­ва­ли јед­ни дру­ге, по­др­жа­ва­ли се и бра­ни­ли. Са­да се то из­гу­би­ло, мо­жда под те­ре­том кри­зе ко­ја пре­ду­го тра­је. За­то нам цео жи­вот­ни ам­би­јент по­ста­је те­шко под­но­шљив, а ре­ше­ње је ту пред на­ма. Не у тра­га­њу за ту­ђим ме­ри­ли­ма и на­ви­ка­ма, и у њи­хо­вом усва­ја­њу. Са­ми се­би мо­же­мо би­ти бо­љи, ако не из­гу­би­мо оно што нас је од­у­век кра­си­ло – бли­скост и со­ли­дар­ност. Та­да ће­мо на све гле­да­ти са ви­ше во­ље и на­де. Мно­ги мо­ји по­зна­ни­ци ко­ји су би­ли у Ср­би­ји, из свих кра­је­ва све­та, оти­шли су из ње са нај­леп­шим ис­ку­стви­ма и же­ле­ли би да по­но­во до­ђу. Ни­ка­да не сме­мо за­бо­ра­ви­ти да, и у тре­ну­ци­ма ве­ли­ких кри­за, има­мо шта сво­је да по­ка­же­мо и да се то мно­ги­ма ве­о­ма до­па­да.

Шта оче­ки­ва­ти од на­сту­па на Олим­пиј­ским игра­ма у Ри­ју?

– Све­сни смо свог, али и ква­ли­те­та про­тив­ни­ка. По­ме­не­мо ли са­мо Бра­зил, Ру­си­ју, Аме­ри­ку, Ки­ну, би­ће вам ја­сно ка­ква нас кон­ку­рен­ци­ја че­ка у бор­би за ме­да­ље. Ме­ђу­тим, убе­ђен сам да са свим тим ре­пре­зен­та­ци­ја­ма мо­же­мо рав­но­прав­но да игра­мо и да их по­бе­ди­мо, што смо већ и чи­ни­ли. Ко­нач­но је ред да и нас ма­ле­ри за­о­би­ђу, јер смо на прет­ход­не две Олим­пи­ја­де оти­шли у не­ком­плет­ним са­ста­ви­ма. Не­ки раз­ло­зи су би­ли ру­жни, а то су по­вре­де, не­ки су би­ли ле­пи, јер су нам игра­чи­це оста­ја­ле у дру­гом ста­њу. Са­да је ред да на Игре оде­мо ком­плет­ни. У та­квој си­ту­а­ци­ји, не­ће­мо се бо­ја­ти од би­ло ког про­тив­ни­ка и с пра­вом ис­ти­че­мо да смо спрем­ни да се упу­сти­мо у бор­бу за ме­да­ље. Мо­же­те ра­чу­на­ти на то да ће­мо да­ти све од се­бе. Хо­ће ли то би­ти до­вољ­но за сла­вље, оста­је да се ви­ди. ✦

Љу­ди из сен­ке

– Кад се пре­би­ра по ус­пе­си­ма и ме­да­ља­ма, увек се у пр­ви план ста­вља­ју игра­чи­це, а за њи­ма и ја. Ве­ро­ват­но та­ко и тре­ба, али ја же­лим да ис­так­нем и љу­де ко­ји се та­ко рет­ко по­ми­њу, а од ко­јих мно­го то­га за­ви­си. То је мој струч­ни штаб, „љу­ди из сен­ке“, ка­ко их зо­ву. Њи­хов до­при­нос је не­мер­љив. Ни по­ла сво­јих пла­но­ва не бих оства­рио да тих љу­ди ни­је би­ло. Ве­о­ма сам им за­хва­лан и сма­трам да сам ком­пле­тан са­мо са њи­ма. Њи­хо­ва је­ди­на са­тис­фак­ци­ја за рад у ре­пре­зен­та­ци­ји је то што мо­гу да по­мог­ну на­ци­о­нал­ном ти­му, а не но­вац или не­ки дру­ги ин­те­рес. За­то их ни­ка­да не за­бо­ра­вљам.

Ле­пи и те­шки тре­ну­ци

– У спор­ту, ре­зул­та­ти од­ре­ђу­ју ме­ру на­шег за­до­вољ­ства. Ла­ко је прет­по­ста­ви­ти да су нај­леп­ши тре­ну­ци у ве­зи са ме­да­ља­ма и по­бе­да­ма, а нај­те­жи до­ла­зе са из­не­ве­ре­ним оче­ки­ва­њи­ма. Ре­кох, тек по­сле из­ве­сног вре­ме­на мо­же­мо ре­ал­но про­ту­ма­чи­ти оно што смо оства­ри­ли и да ли су не­ки ре­зул­та­ти би­ли ис­под оче­ки­ва­ња, или су не­ка оче­ки­ва­ња би­ла не­до­вољ­но ре­ал­на. Те­жак је осе­ћај кад вам се чи­ни да сте мо­гли бо­ље и ви­ше од оно­га што сте оства­ри­ли. Чи­ни вам се да сте са­ми се­бе из­не­ве­ри­ли. На сре­ћу, у ми­ну­лих де­се­так го­ди­на, ми смо има­ли мно­го ви­ше раз­ло­га за за­до­вољ­ство. Мо­жда баш за­то што смо уме­ли ре­ал­но да про­ту­ма­чи­мо мо­гућ­но­сти.